Pozitivan i negativan uticaj televizije na decu

22/05/2019

 

Autor: Dajana Grubišić

 

Televizija se pojavila kasnih dvadesetih godina prošlog veka. Nakon Drugog svetskog rata počela je da ulazi u domove prvo u SAD i Velikoj Britaniji, a kasnije i u ostalim zemljama. Danas, skoro čitav vek kasnije, ona je još uvek neizostavan deo svakodnevice velikog broja ljudi. Bez obzira na razvoj tehnologije, pojavu interneta i napredak digitalnih medija, televizija je i dalje veoma zastupljena i ima veliki uticaj. Upravo moć ovog medija često je bila zloupotrebljavana, naročito u političke svrhe. Ono o čemu stručnjaci najviše govore jeste njen uticaj na decu.

Najmlađi su najosetljivija grupa, na koju je lako uticati jer tokom odrastanja prihvataju ono što vide, traže uzore i ponašaju se po modelu. Vreme koje oni provode pred televizijom mnogo je duže u odnosu na vreme koje su pred televizijom provodili u godinama koje su iza nas. U januaru 2018. godine grupa studenata sa Filozofskog fakulteta, odsek Medijske studije, sprovela je istraživanje o komunikativnim potrebama dece i ponudi u medijima. Rezultati koje smo tada dobili potvrdili su i prethodno navedenu tvrdnju da je televizija još uvek jedan od vodećih medija, bez obzira na pojavu interneta. Pitanja na korišćenim anketnim listovima podeljena su u četiri kategorije – medij, način komunikacije, zabava i slobodno vreme i način korišćenja slobodnog vremena. Odgovori koje su deca davala pokazuju nam kako se informišu, koliko i sa kim komuniciraju, kako se zabavljaju i koriste svoje slobodno vreme. Od njih 543, čak 347 izjasnilo se da često gleda televiziju.

Ovo istraživanje pokazalo je ono što svakodnevno možemo da primetimo, a to je da deca ne gledaju samo onaj program koji je njima namenjen i da je to zapravo najveći rizik od štetnog uticaja. Ona gledaju i čitaju ono što prate njihovi stariji ukućani i na taj način usvajaju mnogo informacija koje ne mogu da protumače na pravi način. Postoji i razlika među decom iz gradskih i seoskih sredina koja se naročito primećuje u korišćenju slobodnog vremena. Deca iz manjih sredina više vremena provode napolju i u igri sa drugarima, dok deca iz grada imaju više sportskih aktivnosti i hobija. I jedna i druga se za video-igre i društvene mreže opredeljuju uglavnom kada su kod kuće, a ne kada su u društvu. Dakle, njihovo interesovanje za preterano korišćenje medija opada kada vreme ispune hobijima i druženjem sa vršnjacima.

Takođe postoji razlika i između medija za decu i dečijih medija. Mediji za decu su namenjeni najmlađoj publici, ali kreiraju ih odrasli. Dečiji mediju su oni u čijem kreiranju učestvuju i deca. Kada su UNICEF i UNS pre pet godina analizirali program za decu, pokazalo se da naši mediji ne shvataju ozbiljno ovu oblast. Samo javni servisi imaju urednike dečijih programa, dok komercijalne televizije koje emituju ovaj program nemaju osobu koja je zadužena da o tome vodi računa na adekvatan način. To je sigurno jedan od razloga za stanje u koje se uverimo kada posmatramo našu televizijsku ponudu – oni koji proizvode program imaju poteškoće da stvore ono što će deca voleti i da odgovore na njihove potrebe. Repriziranje starih emisija za decu pokazuje upravo to. Ono što su gledala deca pre trideset i više godina ne može odgovarati današnjim generacijama. Istina je ono čime se pravdaju javni servisi, a to je da bi decu trebalo upoznati sa tradicionalnim vrednostima i nekim nepromenljivim kvalitetima, kako je zabeleženo u Analizi UNS-a i UNICEF-a. Međutim, novije generacije su prerasle takve sadržaje, za njih su te emisije spore i nezanimljive. Pomenute vrednosti bi trebalo pretočiti u format koji njima odgovara i koji će ih jednako i podučiti i zabaviti. Digitalnim urođenicima, koje predstavljaju savremene generacije, potreban je interaktivan program, u čijem kreiranju će i oni učestvovati. Ne možemo zanemariti i manjak sredstava kojim televizije raspolažu kada kreiraju program, pa je i to jedan od razloga zbog kojih pribegavaju ponavljanju sadržaja kada ne mogu da proizvedu novi.

Kada govorimo o tome koliko je program prilagođen potrebama dece, ne smemo zaboraviti ono što može ostaviti veće posledice od nezainteresovanosti. Sve više stručnjaka bavi se problemom nasilja koje deca gledaju na televiziji i njihovim reakcijama na to. Psiholozi i pedagozi u poslednje vreme upozoravaju na nekvalitetne crtane filmove, koji nemaju smisao i poruku, decu ne uče ničemu i često prikazuju scene nasilja. Kako deca u ranom uzrastu ne razlikuju potpuno stvarnost i fantaziju, dolazi do problema kada se poistovećuju sa likovima ili situacije iz crtanih filmova prenose u stvaran život. Deca koja su preterano izložena gledanju scena nasilja postaju tolerantna na nasilje, nemaju razvijenu empatiju, ali i sama ispoljavaju nasilno ponašanje. S druge strane, deca na nasilje mogu reagovati i preteranim strahom i povlačenjem u sebe. Rešenje je u okruženju u kojem dete živi. Roditelji su ti koji bi trebalo da vode računa o onome što deca gledaju, da kontrolišu vreme koje dete provodi pred ekranom uz dogovor sa detetom. Bitno je i razgovarati o onome što se gleda, kako bi se na vreme primetile reakcije deteta na različite sadržaje. Gledanje televizije ne bi trebalo da bude samo jednosmerno, jer deca nisu kanali kroz koje informacije prolaze bez zadržavanja, dakle nisu pasivni konzumenti televizije. Kao aktivni korisnici, deca usvajaju ono što vide i potrebno je da im se to objasni i da se sa njima o tome priča. Dobro je da razgraniče šta je pozitivno, a šta negativno, a odrasli im u tome moraju pomoći. Ako se vratimo na tvrdnju da deca ne mogu da odvoje potpuno stvarnost i maštu, onda treba naglasiti da bi roditelji i pedagozi trebalo da im pomognu da shvate koje situacije i ponašanja mogu da funkcionišu samo na televiziji, a šta je ono što iz svega toga praktikujemo u životu.

Nasilje se iz digitalnih medija seli u školske klupe i sa razvojem tehnologije dobija sasvim nove oblike. Deca dobijaju ideje preko socijalnih mreža, televizijskih programa, video-igara i slično. Tamo ona pronalaze svoje junake sa kojima se poistovećuju i ideje za to kako da se ophode prema svojim vršnjacima. Ako želimo da lečimo uzrok a ne posledicu, onda moramo voditi računa šta gledaju naša deca i u kakvom okruženju odrastaju. Tu je odgovornost jednako podeljena između roditelja i pedagoga s jedne strane i medijskih radnika s druge. Kada već govorimo o okruženju, moramo se osvrnuti i na taj faktor uticaja. Dakle, bilo bi nepravedno reći da je televizija „krivac“ za sve. Isto onako kako se neki njeni štetni efekti mogu odraziti na decu, ona može imati i pozitivan uticaj. Samo je bitno najmlađu publiku usmeriti na pravi način i ponuditi joj prave sadržaje. Stav da će deca moći da usvoje i dobre poruke, ako već usvajaju loše, doveo je do realizovanja ideje o obrazovnoj televiziji. Format televizijske emisije koja decu i uči i zabavlja zaživeo je prvo u Americi, a kasnije se preneo i na ostatak sveta. U emitovanju ovakvih emisija kod nas prednjače javni servisi. Cilj obrazovnih programa za decu je da deca uče na zanimljiv način, da se probude njihova mašta, kreativnost i interesovanje. Sadržaj emisija se osmišljava tako da se kod dece razvijaju tolerancija, samopouzdanje, prihvatanje razlika i druge pozitivne osobine.

Sve što se koristi na adekvatan način može da dâ nešto dobro, a to naročito važi za nove tehnologije. Za razliku od radija i štampe, televizija je u prednosti zbog vizuelnog doživljaja koji pruža i ilustrovanja svih pojava o kojima govori. Tako deca u najranijem uzrastu putem televizije mogu da vide neke daleke destinacije i da uče o njima, da čuju i vide iskustva svojih vršnjaka u sportovima, školi i slično. Obrazovne emisije često govore o pravilima i ponašanju u saobraćaju, neobičnim zanimanjima, o podvodnom svetu i svemiru, prikazuju eksperimente i pružaju priliku deci da u tome učestvuju. To je ono na čemu se danas najviše insistira. Deca vole na neki način da komuniciraju sa junacima koje gledaju i da predlažu šta bi trebalo uvrstiti u program. Istraživači i pedagozi često apeluju na urednike emisija da obrate pažnju na potrebe dece i da ih uključe u stvaranje programa. Zbog toga se sve više daje glas deci kada se sprovode ispitivanja i analize na ovu temu, jer su njihovi odgovori od najvećeg značaja. U Analizi koja mi je poslužila kao dobar izvor podataka za pripremu ovog teksta, deca su odgovarala na to šta im nedostaje u trenutnoj ponudi i šta bi voleli da vide u programu. Odgovori pokazuju da deca vole kvizove, i da učestvuju u emisijama i da se takmiče. Zanimaju ih priroda i okruženje, posebno životinje, sport i nauka. Zanimljivo je da bi jedan broj ispitane dece voleo da postoje emisije koje bi im pomogle da savladaju gradivo i urade domaće zadatke. Upravo je takav bio prvobitni koncept obrazovnih emisija u svetu i one su se bavile gradivom i pratile školski program. Očekivano, deci se ne dopadaju mnogo reprize i ponavljanje istih emisija, a pokazuju interesovanje za učenje jezika kroz televizijski program.

Sve što se preterano i neodgovorno koristi može biti štetno, pa tako i nove tehnologije. Ukoliko roditelji na vreme utiču na stvaranje zdravih navika kod dece, kada su u pitanju odabir i vreme koje deca provode ispred ekrana, rezultati mogu biti pozitivni. Usmeravanjem i razgovorom može se izbeći neprimereno ponašanje koje se javlja kao posledica onog što dete gleda, ali i drugi problemi koji se mogu pojaviti kada deca provode previše vremena u virtuelnom svetu. Činjenica je da su deca zdravija kada vreme provode napolju, baveći se sportskim aktivnostima ili u igri. Gojaznost kod dece, problemi sa vidom, kriva kičma, problemi sa govorom, kao i loša koncentracija, bolesti su i problemi savremenog doba. Nastaju kao posledica modernog načina života, koji podrazumeva mnogo sedenja pred raznim ekranima. Uloga roditelja i pedagoga je da decu nauče da iskoriste sve dobro što im modernizacija pruža, ali i da se izbore sa negativnim stvarima koje se pred njima pojavljuju. Medijskim radnicima preostaje da se potrude da obogate i unaprede svoju ponudu, bilo da su predstavnici komercijalnih televizija ili javnih servisa. Proizvodnja i prikazivanje programa koji je namenjen deci nosi sa sobom i veliku odgovornost, koja se ne sme shvatati olako. Dakle, tehnologija nije nužno izvor štetnog uticaja, samo je treba koristiti na pravi način.

Izvori:

  1. Lemiš, D, Deca i televizija, Beograd: Klio, 2008.
  2. http://www.unicef.rs/files/Analiza_televizijskih_programa_za_decu_u_Srbiji.pdf
Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja