ПОЗАДИНА САРАЈЕВСКОГ АТЕНТАТА

23/11/2021

ЛИЧНОСТ ЖРТВЕ

 Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

Реперкусије чина убиства надвојводе Франца Фердинанда 1914. године, биле су вишеструке и вишеслојне, а свакако су оставиле свој отисак на историју XX, па и XXI века. Наведени отисак бележимо у свим елементима и субелементима друштвене стварности савременог света. Међутим, да бисмо дате реперкусије разумели на један свеобухватан начин, потребно је да пружимо и извесну (условно речено) историјско-криминалистичку идентификацију убице или убица високо-угледног владалачког пара, какви су били надвојвода Франц Фердинанд и војвоткиња од Хоенберга, Софија Хотек. Уколико се присетимо објашњења разлога и узрока, заправо једног следа, сада историјских процеса и стања у Босни и Херцеговини и шире, који су условили Сарајевски атентат, односно, који су навели те омладинце да изврше чин атентата, сасвим је природно да поставимо и питање аналитичко-синтетечке, у свему, историјске, „идентификације“ жртава Принципових пуцњева. Путем сазнања одређених појединости о карактеру и цртицама из живота жртава, дакле њихових биографија, можда можемо доспети у прилику да пружимо и више сазнања о мотивима двоструког убиства, али и о идентитетима самих атентатора, организатора и инспиратора тих чувених сарајевских пуцњева.

На првом месту, поставимо питање – ко су били надвојвода Франц Фердинад и војвоткиња Софија? Франц Фердинанд био је син млађег брата цара Франца Јозефа, односно надвојводе Карла Лудвига и за престолонаследника проглашен је након трагичне смрти јединог сина цара и краља Франца Јозефа I, Рудолфа 1889. године. Од 1899. године био је ожењен Софијом, дамом која је рођена у угледној чешкој, тј. бохемијској грофовској породици Хотек. Сама чињеница да Софија није потицала из неке високорангиране династијске породице европских владарских кућа, иако је један од њених предака био и родоначелник династије Хабзбург, Рудолф I, а сасвим сигурно и због њеног словенског порекла, наведени брак Софије и Франца Фердинанда, у хабзбуршком владарском дому изазвао је велике потресе и скандале, те заправо, никада није ни био искрено прихваћен, као ни признат. У почетку, сам цар није желео ни да чује за идеју да будући владар Аустругарске ступи у брачну заједницу са женом која је имала нижи социјални статус од супруга. Из наведених разлога, овај брак је од стране хабзбуршке породице био благословен тек након интервенције других великих сила, које су страховале да би дата „брачна криза“ и скандали, које је она продуковала, могли да угрозе и опстанак саме Двојне монархије, чиме би били угрожени безбедност и мир у Европи. Направљен је својеврсни компромис, према коме је пар венчан у Чешкој, али само према морганатским принципима. Дакле, брак је сматран пуноважним. Међутим, ниједним легалним путем, права, обавезе, титуле или материјални поседи, стечени или затечени у датој заједници, нису могли да се односе на супругу, као ни на децу, која су рођена у морганатском браку. Дакле, деца нису сматрана ванбрачном, али као ни мајка, нису имала право на наследство духовних и материјалних добара, која су била у поседу њиховог оца или мужа, као што су нпр. титуле, звања или положаји у социјалној структури ондашњег аустроугарског друштва. Такође, нису имала ни право на очево презиме. Управо описано стање односило се и на брак Софије и Фердинанда. Софији и њеној деци никада није био признат статус законитих чланова хабзбуршког владарског дома. Никада није имала право да употребљава владарске титуле, нити наслове надвојвоткиње, односно царског величанства. Након удаје, добила је право на титулу кнегиње од Хоенберга, а од 1909. године, носила је титулу војвоткиње од Хоенберга, која је имала нешто виши ранг у номенклатури звања и наслова аустријског аристократског слоја популације. Деца рођена у овом браку добила су право на наследство добара која су се налазила у поседу њихове мајке, а такође, имала су и мајчино презиме. Поменути брак, као и интригантне сујете, те политичке манипулације, били су разлози због којих је надвојвода „уживао“ статус прилично неомиљене личности у дворским и државним круговима аустријске престонице. Наводно, због надвојводиних изразито католичко-прозелитских идеолошких и религиозних схватања у промишљањима о функционисању модерног друштва, није био омиљен ни у круговима блиским немачком кајзеру и тамошњем државном врху у Берлину. Постоји тврдња да је немачки цар сазнао за извесни став надвојводе Франца Фердинанда, да би све Прусе требало превести у римокатоличку вероисповест.

Без обзира на описане изазове са којима се суочавао, након венчања, брачни пар живео је у Белведеру, дворцу Еугена Савојског. Ускоро, добили су троје деце, два сина и ћерку, те са тог породичног, интимног аспекта, водили су један миран, повучен живот, непрестано одвојен од главних друштвених токова живота на Двору. Свакако, Фердинанд није био одвојен од политичког живота Хабзбуршке монархије, у коме је од 1906. године интензивно учествовао. Од ране младости, као и други Хабзбурговци, активно је учествовао у активностима војске, да би 1913. године постао „главни инспектор свих оружаних снага Аустроугарске“. Као што је био неомиљен у дворским круговима блиским цару (дакле, у самој породици), тако је био и страховито непопуларан у високим политичким круговима Аустрије и Угарске, а посебно у наведеном, мађарском делу Двојне монархије. Поменута непопуларност била је условљена његовим ставовима да је потребно преуредити устројство Двојне монархије, као државне заједнице Аустрије и Угарске у својеврсну тријалистичку федерацију, где би простори, који су били у саставу Троједне краљевине, попут банске Хрватске и Славоније, а заједно са Босном и Херцеговином, те са областима Барање, Срема, Бачке и Баната требало да чине трећу државу унутар заједничке монархије под жезлом династије Хабзбург. Наведене идеје о успостављању једне словенске политичко-територијалне јединице у оквирима Аустроугарске, изазивале су бес и незадовољство у водећим политичким круговима Монархије, посебно код мађарских политичара. Слична осећања мађарских војних и политичких кругова, па и целе нације била су продукована и због надвојводиних ставова према мађарском народу. Јавно је говорио да према Мађарима осећа изразиту аверзију, а она је заиста била израженија него Фердинандов анимозитет у односу на словенске народе, уколико ту изузмемо однос према српском народу и држави Србији. Према Србима и Србији, готово искључиво се изражавао на крајње непримерен начин. О Србији је увек говорио само са великим гнушањем, „као о земљи дивљака у којој су предивна ловишта дивљих свиња једина вредност коју ова држава поседује“. Познато је да је Франц Фердинанд био страствени ловац. Када је у питању мађарски народ, за њега је говорио да представља „заједницу непросвећених бунтовника“, који заправо и не можемо да посматрамо као организовану националну или етничку скупину, већ као групацију „назадних људи, који егзистирају и делују у форми деструктивне руље“. Свакако, ови узнемирујући, шовинистички и великогермански ставови Франца Фердинанда, будили су неповерење и подозрење код свих негерманских етничких заједница у Аустроугарској. У спољној политици заузимао је нешто помирљивији став, за разлику од ратоборног, милитаристичког приступа који су према овим питањима имали војни кругови Монархије. У овим питањима, Фердинанд се у једној мери разликовао, па и сукобљавао са персоналним архетипом агресивне милитаристичке доктрине коју је у Аустроугарској, а ослањајући се на царску Немачку, предводио начелник генералштаба аустроугарске војске, генерал Конрад фон Хецендорф, иначе, непомирљиви заговорник ратне политике Двојне монархије. Још од анексионе кризе из 1908. године, Хецендорф је посебно према Србији заговарао управо дату ратну политику Аустроугарске. Франц Фердинанд се залагао за извесно разборитији приступ у односима према Србији, наравно, највише из страха од додатних компликација у међусобним аустро-руским односима. Свакако, ово би биле основне црте у карактеру политичког профила човека, који се у улози жртве нашао у Сарајаву крајем јуна 1914. године. Сарајево је било седиште новопридобијених словенских балканских покрајина у Црножутој монархији, а у наведену посету овом граду, Фердинанд је дошао како би присуствовао тенденциозно организованим маневрима оружаних снага Монархије на граници према Србији. Са друге стране, одређене личне карактеристике Франца Фердинанда пратиле су у неким магистралним колонама поменути политички профил хабзбуршког престолонаследника. Фердинанд је био веома неoмиљен чувек, набуситог става, често непријатан у разговору и код људи генерално није будио баш неке велике симпатије. Био би ово свеобухватан, укратко описан профил Франца Фердинанда, наспрам којег су 28. јуна 1914. године стали средњошколци, школарци, ђаци-револуционари, дакле омладина из окупиране Босне и Херцеговине.

За организовање атентата, те за логистичку и материјалну помоћ атентаторима, Аустроугарска је одмах оптужила званичну Србију. Нема никакве сумње да постоји одговорност српске официрске завереничке организације Црна рука или Уједињење или смрт за подршку атентаторима из организације Млада Босна. Поједини чланови Младе Босне, у првом реду њихов идејни вођа, Владимир Гаћиновић, били су чланови Црне руке. Међутим, одговорност црнорукаша за организацију атентата постоји у оној мери у којој су српски официрски завереници, још од 1912. године, стварали планове, према којима би, у случају да Аустроугарска покрене рат против Србије, у хабзбуршком залеђу била изведена општејугословенска револуција. У току поменутог периода, поједине комитске вође са простора Старе и Јужне Србије, који су били блиски Црној руци и Народној одбрани, упућивали су наоружане добровољце из Босне на границу са Аустроугарском. У време балканских ратова и у више наврата, српска влада и дипломатија захтевали су од вођства добровољаца у Јужној Србији да ускрате гостопримство добровољцима из Босне. Наведена политка имала је сврху у „одузимању адута“ Аустроугарској, како званични Беч не би могао да пронађе, макар и формалан разлог да Србију осумњичи за било коју субверзивну активност против Црножуте монархије. У време Солунског процеса 1917. године, пуковник Апис изјавио је, тачније послао је писмо српском регенту Александру Карађорђевићу у коме је навео да је организација атентата у Сарајеву изведена по његовом, Аписовом, налогу. Постоји мишљење да Апис није говорио истину, пошто је имао намеру да српској влади омогући ефикасну одбрану од стигме терористичке земље, која организује атентате на „крунисане главе суседних земаља“. Свакако, Србија то и није била. Такође, није без основа и став да је Апис подржао извођење атентата, због личног убеђења да ће тиме отклонити могућност аустроугарске агресије на Србију, али и да ће на описани начин да буде изазван и политички преврат у самој Србији, односно да ће ситуација у целој Европи након атентата довести до пада Пашића. Једнако, постоје јасне и јаке индиције да је сам Пашић захтевао од свог посланика у Бечу да пронаће ефектан метод како би властима Аустроугарске, односно њиховој дипломатији, саопштио сазнања српске владе у вези са постојањем завере организоване са циљем уморства хабзбуршког престолонаследника.

У једној својој каснијој белешци, сам министар финансија Аустроугарске, Леон Билински, оставио је могућност да је српски посланик Јован Јовановић заиста и проследио поменуте информације српске владе аустругарским властима. Дакле, не можемо порећи да су српски официри из Црне руке, организовани у политичкој завери, помогли прелазак атентатора преко границе. Остаје само питање – који је био њихов мотив да пруже помоћ извођењу атентата у Сарајеву? Можда су заиста тиме хтели да изазову кризу српске владе, њиховог љутог противника Пашића, али још 1917. године, на суђењу Апису у Солуну, појавиле су се тврдње које су касније много разрађиване у литератури и публицистици, али свакако не довољно и у науци, да је Апис заправо био агент немачке обавештајне службе, те да су те везе између њих успостваљене још 1906. године, када је Драгутин Димитријевић Апис боравио на војној специјализацији у Берлину. Пружене су и тврдње да су наведене везе и описана сарадња развијани у току наредних година, те да су свој пуни зенит досегли у току Балканских ратова, у којима Апис није учествовао, јер је то време провео на лечењу, управо у Немачкој. Даље је развијена конспиративна теорија према којој су немачки и аустријски војнообавештајни кругови били стварни инспиратори уклањања Франца Фердинанда, и то из више разлога – на првом месту, како би једну такву личност, са доста неподобним карактером, али и са једнако неприхватљивим политичким ставовима и идејама, заувек онемогућили да преузме било коју значајнију улогу у европским и међународним политичким односима. Затим, сматрали су да би наведено убиство „сјајно“ послужило за давно планирано коначно решење питања опстанка независне српске државе, чиме би се германској политици коначно отворио балкански пут, никад досањаног сна о продору на Исток. На основу ових претпоставки и хипотеза, исти крак потенцијалних и евентуалних сазнања о политичкој позадини убиства Франца Фердинанда, указује и на могућност да је и само суђење у Солуну, односно Солунски процес против Аписа и Малобабића и организације Црна рука, био симулирани судски процес, заправо параван у коме се држава Србија обрачунала са официром који је поседовао проблематичне референце у политичкој каријери. Такође, напоменимо да постоје тврдње да се Апис у то време залагао за сепаратни мир са Централним силама, и то по непријатељским условима. Да ли постоји основа за ове тезе, тешко је сада то просудити, без аутентичних и веродостојних историјских извора, који би указали на истинитост ових претпоставки.

Теорије о везама српских официра-црнорукаша са обавештајним службама Централних сила, добијају заиста невероватне димензије. Претежно путем сензационалистичке штампе, тадашња српска, аустријаска и уопште европска јавност, много су спекулисали о мотивима атенатора, када је било у питању убиство аустроугарског престолонаследника. Сензационалистичке приче обухватале су и такве фантастичне информације, попут ноторних измишљотина, према којима су, рецимо у српској штампи, у току трајања Јулске кризе из 1914. године, објављиване тврдње да је Гаврило Принцип извршио атентат, из разлога што је он био ванбрачни син надвојвоткиње Стефане, односно Штефаније, супруге трагично настрадалог престолонаследника Рудолфа, сина јединца Франца Јозефа, а која је за смрт свог супруга кривила Франца Фердинанда. Такође, препричаване су гласине и теорије према којима и Гаврилово презиме „Принцип“ упућује на „племенито порекло атентатора“ итд. Изгледа апсолутно незамисливо могућност да је Принцип имао одређену комуникацију са било којим војнообавештајним или безбедносним апаратима. Индиције о умешаности немачких, а онда следствено томе и аустријских безбедносно-обавештајних структура у убиство Фердинанда и Софије, своја упоришта у изношењу ових теза проналазе у заиста невероватним и запањујуће бројним пропустима аустријске полиције и војске у организовању заштите безбедности живота угледног брачног пара приликом њихове посете Сарајеву. Име Гаврила Принципа унесено је у евиденцију војнообавештајне службе безбедности, када је означено као сумњиво још 20. октобра 1913. године. Готово сви учесници завере били су и те како познати безбедносним властима у Сарајеву, а многа од наведених имена чак и бечким структурама. Међутим, власти не чине ништа како би потоње атентаторе у данима пред убиство „држали на оку“. Можемо то да припишемо и пуком случају, као и једној немарности. Можда можемо да претпоставимо да из политичких разлога органи безбедности нису желели да предузму све неопходне мере заштите угледног брачног пара у самом Сарајеву. Наиме, уз присуство великог броја дипломатско-конзуларних представника из иностраних земаља, предузимање таквих мера створило би утисак у европској јавности да у Босни и Херцеговини постоји „раширено и јако незадовољство због аустроугарске власти над локалним становништвом“.

Приликом посете цара Франца Јозефа Босни и Херцеговини, 1910. године, биле су предузете само минималне мере обезбеђења владара у Сарајеву. Међутим, у току његове посете Мостару, том приликом, били су ангажовани војници, који су с пушкама и леђима окренути према царевој поворци били видно присутни на улицама овог херцеговачког града. Председник владе Краљевине Угарске, гроф Иштван Тиса, за убиство Франца Фердинанда јавно је оптужио Оскара Поћорека, земаљског поглавара Босне и Херцеговине, у децембру 1914. године. Тврдио је да је Поћорек директно крив, због чињенице да нису биле предузете адекватне мере заштите Фердинанда и Софије приликом њихове посете Сарајеву. Наравно, морамо узети у обзир и околност да је на овај начин Тиса желео да отклони оптужбе које су биле упућиване на његову адресу, када су у питању били пропусти у вези са обезбеђењем Фердинанда и Софије у Сарајеву. Наиме, било је познато да управо мађарска влада није одобрила знатнија средства за полицијску делатност у Босни и Херцеговини. Даље, Тиса је био велики политички противник Франца Фердинанда. Свакако, Поћорек и јесте био најодговорнији за мере заштите приликом посете престолонаследника Босни и Херцеговини, а оптужбе упућиване њему појачане су крајем 1914. године, у време неуспешне аустроугарске војне кампање у Србији. Поћорек је тада био у великој немилости код врхова власти у Бечу. Ускоро је био и смењен са положаја главнокомандујућег оружаних снага Аустроугарске у рату против Србије и доживео је (за њега) тужну судбину. Иако је имао сазнања о плановима за атентат, о чему је обавестио и претпостављене војне власти у Бечу, захваљујући и Поћорековој индиферентности, шеф полиције, односно, комесар за град Сарајево, др Герде, био је спречен у намери да ангажује и кордон војника на путањи куда се кретала Фердинандова поворка. Из тих разлога, на сам дан посете у Сарајеву, било је распоређено свега 112 сарајевских полицајаца и 11 детектива, који су међусобно били распоређени тако да је размак између места где су стајали износио око 200 метара. Такође, њима није било наређено да буду окренути леђима поворци, односно лицем присутној публици, тј. непрегледној маси људи која је намеравала да присуствује дочеку Фердинанда и Софије. Надлежна лица из органа безбедности све време су била окренута анфасно према поворци аутомобила високих гостију. Сам Поћорек, али и генерал Хецендорф, инсистирали су да посета престолонаследника Сарајеву, као и предвиђени војни маневри, буду организовани у време видовданских свечаности, иако су били свесни да ће наведени кораци аустругарских власти оставити веома јак и негативан утисак у ширим слојевима српске популације у Босни и Херцеговини. Фердинанд је имао веома лоших искустава приликом посета сличним манифестацијама у претходним годинама. Није ово био први организован атентат на Франца Фердинанда. Један је преживео у Паризу, а други је доживео у Чешкој 1910. године, када су завереници исто били Срби, војници у тамошњој пуковнији. Услед наведених искустава, надвојвода није био склон овој посети и одлучио са на њу са великим колебањем и након великог наговарања од стране генерала Поћорека. Као што смо имали прилике да видимо, посета је организована веома траљаво, готово невероватно непрофесионално и тог 28. јуна, све што је могло кренути наопако, уистину се и догодило. Можемо закључити да су атентат и његов исход били плод озбиљног рада организације омладинских револуционара из Младе Босне, помогнутих од стране Црне руке из Србије, која им је пружила логистичку и материјалну помоћ, обезбедила и дотурила оружје, али без одобрења званичне Србије и са њеним противљењем. Поред ових аспеката у вези са атентатом, догодили су се и невероватни пропусти у организацији заштите престолонаследника и његове пратње. Такође, морамо нагласити да се одиграо и сплет невероватних случајности које нико није могао да предвиди, приликом ове посете Фердинанда и Софије. Друга сазнања у вези са различитим аспектима, који су се односили на атентат, као што је никад доказана завера појединих европских, па и аустријских војнообавештајних и безбедносних апарата у њему – остају само на нивоу спекулација.

ИЗВОРИ ЛИТЕРАТУРА

Војиновић, Милош (2015). Политичке идеје Младе Босне. Београд: Филип Вишњић.

Гаћиновић, Радослав (2018). Млада Босна. Београд: Evro Book.

Група аутора (2014). Сарајевски атентат 1914. Београд: Филип Вишњић.

Дедијер, Владимир (2014). Сарајево 1914. Београд: Књиге Обрадовић.

Ковић, Милош (2014). Гаврило Принцип документи и сећања. Нови Сад: Прометеј.

Милошевић, Боривоје (2021). Анексија Босне и Херцеговине. Нови Сад: Прометеј.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања