Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Када је Уставни суд Румуније потврдио резултате првог круга (поновљених) председничких избора одржаних 4. маја и вођство Ђорђа Симиона који је освојио 40,96 процената гласова, у Бриселу су се упалила „црвена светла“ као знак упозорења да би трујумф кандидата који се отворено противи рату у Украјини могао озбиљно да угрози досадашњу стратегију Европске уније и њену отворено антируску политику, ово тим пре што је градоначелник Букурешта Никушор Дан убедљиво заостајао за Симионом, освојивши тек 20,99 процената гласова. Уз све то, изборне анкете уочи другог круга избора указивале су на сасвим извесну победу кандидата који је у леволибералним медијима описиван као неподношљиви „десничар и евроскептик“, малтене проруски кандидат, односно „алтер его Калина Ђорђескуа“ који је претходно брутално спречен да преузме председничку дужност. Истина, Симион је одмах после објаве суда потврдио да ће, уколико победи на изборима, испунити обећање дато румунском народу и именовати Ђорђескуа за премијера, што је изгледа била кап која је прелила чашу.
Шта се догодило између два изборна круга румунских председничких избора можемо само да претпоставимо. Нема сумње да је покренут препознатљив механизам отвореног мешања Брисела у румунске изборе, који подразумева употребу различитих механизама „политичког инжењеринга“ у широком спектру: од медијске сатанизације и одговарајућих условљавања бирача, до ширења страха и панике међу привилигованим друштвеним слојевима које одговарајућа социолошка литература означава као „победнике румунске транзиције“.
Тако професор Серђу Мишкоју из Клужа, града који је својевремено био симбол отпора владавини Николаје Чаушескуа, указује на то да су у протеклих неколико деценије настале „две Румуније“ које су међусобно дубоко подељене. Једна Румунија живи у великим градовима и она је у доброј мери интегрисана у ново посткомунистичко доба, док је она друга Румунија остала да тавори у неподношљивом сиромаштву, без икакве реалне друштвене перспективе. Реч је о готово 40 процената становништва ове земље који живе у селима. Подаци о бруто друштвеном прозводу који је већи од Србије и просечној нето заради од 1115 евра тешко да могу прикрити тамну страну румунске друштвене слагалице.
Професор Мишкоју истиче и чињеницу да је Румунија, иако чланица ЕУ од 2007. године, и даље суштински изван зоне пуних евроинтеграција. Постоје озбиљне тешкоће у приступању Шенгену, као и још увек важећи визни режим у односу на САД чије је укидање одложено на неодређено време. Да не говоримо о великим разликама унутар саме Европске уније, у оквиру које Румунија има статус другоразредне чланице. Коначно, друштвене фрустрације подстиче и духовна криза, као и осећај да су под утицајем агресивне „воук идеологије“ све традиционалне вредности, попут породице, нације или цркве, доведене у питање. Изгледа да је рат у Украјини и страх од његових последица био завршни окидач за испољавање антибриселског расположења и јачање суверенистичких странака.
Последњи догађаји у Румунији, али и другим државама некадашње комунистичке средње и источне Европе (Чешка, Словачка , Мађарска, Грузија), подстичу на једну врсту реинтерпретације историје комунистичког наслеђа у овим државама, које није лако и једноставно за разумевање. Вреди подсетити да је Румунија, чак и у време Чаушескуа, водила колико-толико суверену политику и, примера ради, била једина земља Источног блока која није бојкотовала Олимпијаду у САД 1984. године. Отуда није без основа тврдња да су народи источне Европе под изговором комунизма живели у једној врсти особеног традиционализма, односно да су све те земље у основи биле националистичке, што је тадашња званична Москва у доброј мери толерисала.
Мада је комунизам одавно нестао са историјске позорнице, импулси традиционалистичког друштва и поимања политике су и даље опстали. Досадашње искуство рата у Украјини ову чињеницу недвосмислено потврђује. Због свега тога победа Симиона на овим изборима била би тежак ударац за бриселску бирократију и ратнохушкачки лоби који очигледно постоји у Европи. Не више у САД, већ у Европи која по сваку цену настоји да народе источне Европе користи као топовско месо у „новом крсташком походу“ против Русије.
Сада када је у личности Никушора Дана изабран председник Румуније по жељи Брисела, вреди извући одговарајуће поуке. Нема сумње да је привидно јединство НАТО на његовом источном крилу очувано на силу, али су многе неизвесности у погледу даљег развоја догађаја у Европи опстале. Наиме, на симболичком плану председнички избори у Румунији део су незаустављивог процеса јачања суверенистичких покрета на Старом континенту. Румунија је претходних месеци била симбол једног новог политичког таласа који се манифестује и у Француској, Немачкој, Чешкој, па чак и Великој Британији. Заправо „баук трампизма“ кружи Европом. Отуда ће бриселској бирократији бити врло тешко да на овакав начин широм Европе гаси будуће сличне политичке пожаре.
Остави коментар