Potraga za umetnikom u Kaliguli Albera Kamija

04/08/2021

Autorka: msr Emilija Popović

Pogubljenje donosi olakšanje i oslobođenje. Ono je sveopšte, okrepljujuće i pravedno, i u primeni i po nameri. Ljudi umiru zato što su krivi. Krivi su zato što su Kaligulini podanici. A svi su Kaligulini podanici. Prema tome, svi su krivi. Iz toga proizilazi da svi umiru.

Kaligula

O čemu ovaj esej govori? Iz naslova je jasno da je o poznatoj drami Albera Kamija koja prikazuje sudbinu jednog od najozloglašenijih rimskih imperatora – Kaliguli. Već nam je svima dobro poznato Kamijevo delo i neke opšte stvari koje se vezuju za poetiku ovog pisca. S obzirom da je Kami okarakterisan kao pisac-filozof, proučavaoci njegovo delo tumače često samo u okviru njegove filozofije, koja, uslovno govoreći, ima dve faze. Centralno delo prve faze jeste esej Mit o Sizifu koji razmatra pitanje opravdanosti samoubistva u svetu u kojem živimo, dok se druga faza bavi problemom ubistva, što najbolje ilustruje esej Pobunjeni čovek. Kako su Kamijeva najznačajnija i najproučavanija dela upravo filozofska, mada se sam autor ograđivao od toga (nije sebe smatrao filozofom u pravom smislu te reči) (Camus 1976: 7), u ovom eseju nećemo se baviti Kamijevom filozofijom, mada ćemo se truditi da ne izneverimo smernice koje nam je dao u ovim esejima prilikom tumačenja njegovih likova.

Treba reći još da su Kamija smatrali egzistencijalistom, te da su njegove drame analizirane isključivo iz tog ugla – apsurdni položaj čoveka u svetu, pitanje slobode koja okiva (u čemu je blizak Sartru koji jeste okoreli egzistencijalista), reakcija čoveka na spoznati apsurd i tako dalje. Ali i to da su se filozofije, odnosno poetike Sartra i Kamija „razišle“ posle objavljivanja Pobunjenog čoveka u kojem je Kami osporavao marksističku doktrinu i komunističku državu, odnosno neke od njenih elemenata koji vode ka represiji nad čovekom.

U eseju tumačiće se lik Kaligule u istoimenoj drami, ali iz perspektive čoveka, dakle ne imperatora, ne krvoloka, već čoveka koji je u potrazi za sopstvenim identitetom pošao pogrešnim putem. Ovo je univerzalna priča o svima nama, možda analizirana iz idealističke (romantične) perspektive jer posle ove drame ne možemo ostati objektivni. Ona nije samo moralistička, ona govori o čoveku kao biću okovanom svojom slobodom. Selimoviću je morao biti Kaligula na pameti kada je napisao da je „naivno mišljenje da je čovjek ugodno smješten na zemlji i da je tu njegov pravi dom? Prostranstvo je naša tamnica […]“ (Selimović 1982: 259). To je suština ovog dela: kako se izboriti sa sopstvenom slobodom i kako pobediti sebe? To, naravno opet zalazi u Kamijevu egzistencijalističku filozofiju, ali se mora reći da Kaligula nije samo priručnik za egzistencijaliste, ne može se svesti na nihilistu. On je mnogo više od toga.

Kami je čovek pozorišta. Već je poznato da je osnovao pozorišnu družinu sa kojom je postavljao i dramatizovao mnoga dela, čak i glumio (poznato je da je tumačio ulogu Ivana Karamazova). Uočljivo je i da je naspram Kamijevih eseja i romana, drama ostala skrajnuta u književnoj istoriji i teoriji. Napisao je 11 drama; pet drama predstavljaju originalna Kamijeva dela, a šest su adaptirana, odnosno dramatizovana dela drugih pisaca, od kojih se izdvaja drama Zli dusi, koja nije izneverila osnovnu ideju Dostojevskog, a poslužila je i Kamiju kao ilustracija njegove filozofije iznete u eseju Pobunjeni čovek.

Posle ovog nevelikog uvoda treba se vratiti na osnovnu temu ovog eseja, a to je identitet glavnog junaka drame Kaligula. Drama Kaligula napisana je 1938. godine, a izvedena je u Parizu 1945. godine. Kaligula je definisan kao antiheroj[1]. Ovo određenje antiheroja suprotstavlja se određenju heroja u tradicionalnoj drami:

Reč heroj je grčkog porekla (ἥρως) i u starogrčkoj mitologiji je označavala ljudsko biće prožeto božanskim svojstvima ili poluboga, to jest sina ili kćerku smrtnika ili smrtnice i jednog od bogova, odnosno boginja. Homer je junake svojih epova nazivao herojima. Još od antičke Grčke, herojima se nazivaju likovi (a i osobe) koje se odlikuju snagom, hrabrošću, požrtvovanošću, sposobnošću da se u najtežim trenucima i kada su suočeni sa opasnošću izdignu iz situacije u kojoj se nalaze i iskažu svoju nesebičnost, neustrašivost i spremnost da polože svoj život za neki viši cilj, čovečanstvo ili kako bi spasili drugog čoveka (citirano prema: Perović 2017: 15).

Antiheroj bi onda bio potpuna suprotnost ovako definisanom heroju. Ispitajmo to. Pošto nema mnogo istorijskih podataka o ovom rimskom vladaru, Kami je imao „odrešene ruke“ pri formiranju lika Kaligule. Jedina knjiga koja nam je poznata jeste biografija Gaja Svetonija Trankvila koja nosi naziv Životi i naravi dvanaest rimskih careva, a koja je uticala na predstavu Kaligule kao ludog imperatora koji je imao incestuozne veze sa majkom i sestrom. Uzimajući istorijske podatke (Selenić 2015: 276) (uslovno rečeno), Kami je stvorio vrednosno potpuno novu ličnost. Kaligula, rimski vladar, sinonim je za tiraniju i strahovladu, uopšte uzev, negativna ličnost svetske istorije.

U Kamijevoj drami, na samom početku, susrećemo se sa odusustvom naslovnog lika. Kaligula, mladi vladar, nestao je posle vesti o smrti svoje sestre Druzile u koju je bio zaljubljen. Ali dok se u stvarnom životu ta činjenica (Kaligulin ljubavni odnos sa sestrom Druzilom) sagladevala kao jedan od manifestnih oblika Kaliguline surovosti i ludila, u književnom delu ona dobija potpuno nov smisao. Baveći se fenomenom incesta u dramama Momčila Nastasijevića otkrila sam kako  taj motiv, toliko prisutan u književnosti, u dramskoj više no u ostalima, ne funkcioniše uvek kao izraz neke razorne sile. Ne mora se uvek povezivati ni sa erotologijom, iako je to najčešća prizma tumačenja ovog motiva. U ovoj drami motiv incesta je nevažan kao takav, čak ga i patriciji na dvoru ne shvataju kao prestup:

Prvi patricije: Voleo je Druzilu, nema šta. Ali ona mu je, na kraju krajeva, bila sestra. Već je bilo previše što je spavao s njom. Ali da uskomeša ceo Rim zato što je ona umrla, pa to je već prelazi sve granice (Kami 2008: 38).

Motiv incesta u ovoj drami funkcioniše isključivo kao motiv ljubavi. Druzila je mrtva. Iz toga proizalizi da je Druzila mrtva draga. Motiv mrtve drage je motiv koji je povezan sa bićem pesnika i samom suštinom stvaranja: „Da bi se pesništvo rodilo, draga je morala da umre“ (Vladušić 2009: 9). U svojoj knjizi Ko je ubio mrtvu dragu Slobodan Vladušić govori o opadanju moći pesništva, počev od mitskog pesnika Orfeja, čija je reč bila toliko moćna da je mogla da ga dovede u carstvo senki, a završava sa pesnikom kojeg je ubila prejaka reč; pesma je pobedila (vidi: Vladušić 2009).

Počnimo od Orfeja. Orfej, pesnik, susreo se sa smrću. Tada je počeo da peva. Njegova pesma bila je toliko moćna da ujedinjuje sve, pripitomljava zveri, jednom rečju, donosi sveopšte blagostanje na zemlju. U svojoj knjizi Vladušić analizira rođenje pesništva sa Orfejem, ali i navodi kako se u književnoj istoriji tumačio mit o Orfeju: „Upravo ove pojedinosti u orfičkim misterijama čine da se u hrišćanskoj ikonografiji Orfej prikaže kao ʻpersonifikacija Hristaʼ“ (Vladušić 2009: 10). Princip sinteze je taj koji iznedrava „hermeneutičke mogućnosti simboličke veze“ (Vladušić 2009: 10) između Orfeja i Hrista. Vratimo se na Kaligulu. Drama počinje dijalogom patricija koji razgovaraju o Kaligulinom nestanku i njegovoj „mrtvoj dragoj“. Nije svaki čovek koji izgubi dragu automatski pesnik. Međutim, dalji razvoj radnje nagoveštava da mladi rimski imperator, suočivši se sa smrću svoje drage, pokazuje pesničke afinitete:

Helikon: Dugo si bio odsutan.

Kaligula: Bilo je teško naći.

Helikon: A šta to?

Kaligula (i dalje prirodno): Mesec.

Helikon: Šta?

Kaligula: Da, želeo sam mesec. […]

Kaligula: I molim te, odsad mi pomaži.

Helikon: Nema razloga da to ne činim. Ali ja mnogo znam, a malo šta me zanima. U čemu onda mogu da ti pomognem?

Kaligula: U nemogućem (Kami 2008: 41, 42).

„Želeti mesec“ izraz je težnje ka višim instancama, ka transcedenciji, što je tipična poezija, i moglo bi se reći, arhetip pesničke ličnosti. Osim toga, Kaligulu i nazivaju imeratorom-pesnikom, što potvrđuje tezu o njemu kao umetniku:

Hereja: Taj momak je previše voleo književnost.

Drugi patricije: To ide uz njegove godine.

Hereja: Ali ne i uz njegov položaj. Imperator umetnik, pa to je nezamislivo (Kami 2008: 39).

Ako se uzme u obzir tipična predstava umetnika-pesnika kao nekog ko je u sukobu s društvom, i uslovno bi se moglo reći, etikom sticanja. Sam Hereja govori o tome da je nezamislivo da imperator bude i umetnik, što proizilazi iz naredne scene u kojoj se  govori o državnoj riznici:

Upravitelj: Eh, pa… Najzad, u svakom slučaju, znaš da treba da rešiš neke probleme u vezi sa državnom riznicom.

Kaligula (prasnuvši u nezadrživ smeh): Riznicom? Ama tako je, zbilja, riznica, to je nešto od životnog značaja (Kami 2008: 44).

Riznica predstavlja zemaljsko, materijalno. Ako se gleda nekakva duhovna vertikala, ona je sve suprotno mesecu, ona je zemlja, komponenta koju imperator-umetnik, prema Herejinom viđenju ne može da shvati i za to nije pogodan. Suočivši se sa apsurdom života, koji se tako prikazuje kao iracionalan, Kaligula svojim doslednim „krvavim performansom“ nastoji da se bori protiv apsurda u svetu i promeni poredak stvari:

Mladi rimski car Kaligula shvata apsurd života koji patriciji nisu spoznali i koji se od njega štite nizom samoobmana. Kaligula hoće da ih natera da uvide taj apsurd čineći zlo bez razloga, radeći apsurdne stvari – ubija, siluje, pali, konja proglašava za senatora – i na taj način ismeva patricijsku veru u razum i njihovu samoobmanu (Perović 2017: 55).

Na samom početku Kaligulu smo uporedili sa Orfejem, preko pesništva koje je nosio u sebi, a čiji je najočigledniji izraz motiv mrtve drage. Osim ovog motiva,  Kaligulu sa Orfejem povezuje princip sinteze, koji je prema Vladušiću i njegova figura (Vladušić 2009: 10):

Njegova pesma, najmoćnija od svih spevanih pesama, zaustavlja tok vremena i ujedinjuje čitav niz odvojenih sudbina u jedinstveni čin slušanja u kome se spajaju donji i gornji svet (Vladušić 2009: 11).

Ovakve tendencije iskazuje i Kaligula, ali mu to, i pored svih pokušaja ne polazi za rukom: „Ja želim da pomešam nebo s morem, da spojim ružnoću i lepotu, da nateram da se smeh rodi iz patnje“ (Kami 2008: 49). Kaligula je želeo da zameni Bogove. Idući tom logikom, Kaligula bi se mogao porediti sa romantičarskim junakom, kojeg je Kami analizirao u svom eseju dve decenije nakon što je napisao ovu dramu:

Romantičarski se junak smatra, dakle, prisiljen da počini zlo iz čežnje za nemogućim dobrom. Satan se diže protiv svog stvoritelja jer je ovaj upotrebio silu da ga pokori […] Pobunjeni će se udaljiti od nedostojna agresora, „što dalje od njega to bolje“, i vladat će svim silama neprijateljskim božanskom poretku. […] Budući da je nasilje u korijenu Stvaranja, na njega će odgovoriti promišljeno nasilje (vidi: Camus 1976: 52, 53).

Međutim, ono u čemu se Kaligula razlikuje od romantičarskog (romantičnog) pobunjenika jeste upravo nedostatak romantike. S obzirom da je Kaligula svestan da protiv njega osramoćeni, poniženi i izmučeni patriciji kuju zaveru, a ne čini ništa protiv toga, on kao da odlazi dobrovoljno u smrt; nastanak ove drame se poklapa se sa prvom fazom Kamijevog stvaralaštva koji se bavi problemom samoubistva (Mit o Sizifu). Kaligula možda nije u potpunosti svestan da Bogova nema (i u tome je on blizak romantičarskom junaku), ali ujedno on sebe konstantno opovrgava što znači da je on ipak moderni junak apusrda:

Cezonija (istim tonom): Ne, neće te oni ubiti. Ili će ih nebo zgromiti pre nego što te taknu.

Kaligula: Nebo! Nema neba, jadna ženo […] (Kami 2008: 92).

Sam Kami svog antiheroja opisuje kao čoveka koga strast za životom vodi ka uništenju i kao čoveka koji je „da bi ostao veran sebi, izneverio čoveka“. Kami smatra ispravnim Kaligulino poricanje bogova, ali navodi kao grešku njegovo negiranje čoveka: „On nije shvatio da ne možemo sve uništiti, a da pritom ne uništimo sami sebe“ (Perović 2017: 55).

On se nije samo suprotstavio Bogovima, već je svoj bes usmerio i protiv čoveka, prirode, ali i ljubavi, o čemu je pisao Taras Kermauner u svojoj knjizi Infantilni demon, gde je Kaliguli, kao čoveku zločincu suprotstavio Hrista – čoveka-Boga. Kaligulinom rušilačkom, totalitarnom, doslednom principu suprotstavlja se ljubavna akcija:

Ljubavna akcija je bitno drugačija. Njen zastupnik u drami je Scipon. (Njegove reči su: „Šta mari, kad sve u meni postaje ljubav.“) On se odriče akcije – zavere – jer u Kaliguli ne vidi drugog, ne-sebe, ono što treba ubiti da bih ja mogao da ostanem, nego sebe (Kermauner 1975: 183).

Scipon je mladi pesnik koji je bio Kaligulin prijatelj. Posle spoznaje apsurda života, Kaligula odlučuje da Sciponu usmrti oca, kako bi ukazao koliko su kategorije poput ljubavi i prijateljstva izlišne u ovom svetu: „Sudbinu ne možemo razumeti, i zato sam ja postao sudbina. Dao sam sebi glupo i nerazumljivo lice bogova“ (Kami 2008: 72). U tome nije uspeo jer Scipon nije učestvovao u zaveri protiv Kaligule:

Hereja: […] Ja želim da ti ostaneš s nama.

Scipon: Razuem. Ali kunem ti se da ne mogu.

Hereja: Ti si, znači, s njim?

Scipon: Nisam. Ali ne mogu da budem protiv njega. (Pauza, a pa muklo.) Ako bih ga ubio, moje srce bi ipak bilo s njim.

[…]

Scipon: To je istina, Hereja. Ali nešto u meni ipak liči na njega. Isti plamen nam sažiže srce.

[…]

Scipon: Ne mogu da biram jer ja, pored svoje patnje, patim i zbog njegove patnje. Moja je nesreća što sve razumem (Kami 2008: 80).

To je dokaz da prijateljstvo, odnosno ljubav, i pored apsurda i nedoslednosti života kao takvog, postoji. Scipon je pesnik, ne zaboravimo, ali treba napomenuti da Scipon nije idealista. On ne veruje u neke više instance, smatra da bogovi ne postoje, i prema njegovom viđenju nebo je prazno:

Scipon (Kaliguli): Bogohulio si, Gaje.

Helikon: Šta ti sad to znači?

Scipon: Blatiš nebo, nakon što si okrvavio zemlju.

[…]

Scipon: Odlučio sam da Gaju kažem istinu.

Cezonija: E pa dobro. Kaligula, ovo je nedostajalo tvom carstvu, jedan krasan moralan lik!

Kaligula (znatiželjno): Ti veruješ u bogove, Scipone?

Scipon: Ne (Kami 2008: 70).

Scipon i Kaligula su, pre Kaliguline spoznaje koju je on definisao kao sloboda i obogotvorenje čoveka, odnosno njega, Kaligule, bili istovetni:

Scipon: Volim ga. Bio je dobar prema meni. Ohrabrivao me je, i znam napamet neke njegove reči. Govorio mi je da život nije lak, ali da postoje religija, umetnost, ljubav koju nam pružaju. Često je govorio da grešimo samo ako nanosimo bol. Hteo je da bude pravedan čovek (Kami 2008: 43, 44).

Na početku smo utvrdili da su Kaligulu smatrali nepodesnim za vladavinu upravo zbog poetskih preferncija koje je u svom biću nosio. Podsetimo se sada Platona i njegovih dela u kojima kritikuje pesništvo, Države i Gozbe. Pesnici ne služe istini i zato ih Platon proteruje iz svoje idealne države. O tome piše i Slobodan Vladušić:

U Fedorovom[2] tumačenju Orfejevog silaska u Had poezija se smešta na stranu lukavstva, čime se približava retorici. Ovo približavanje treba razumeti u kontekstu retorike: retorika se ne bavi apsolutnom nego relativnom istinom, ona nije nauka, već veština (Vladušić 2009: 13, 14).

Ako se antičko tumačenje i viđenje pesnika i pesničke „veštine“ uzme u obzir kao ispravno, iz toga proizilazi da Kaligula, čije je jedino nahođenje da bude dosledan i tako slobodan, napušta pesništvo kao pribežište i utehu. Koren njegove, nazovimo je tako, „mržnje“ prema podanicima jeste njihova težnja ka samoobmani pomoću koje žive u svetu u kom se svi nalazimo između rađanja i smrti koja je neminovna:

Ovaj svet je lišen važnosti i onaj ko to shvati stiče slobodu. A ja vas zato i mrzim, što niste slobodni. U celom Rimskom carstvu jedini sam ja slobodan. Radujte se. Najzad ste dobili imperatora koji će vas naučiti slobodi. Odlazi Hereja, i ti Scipone, prijateljstvo me zasmejava (Kami 2008: 47).

Kaligula, kao što je već rečeno, odbacuje sve vrednosti koje ga vezuju za društvo, kuluturu i moral. On to naziva postati čovekom: „Kako je mučno, kako je gorko postati čovek!“ (Kami 2008: 48). Kaligula raskida sa poezijom, ali ne i sa dramom. Svestan sveta u kojem živi, Kaligula počinje da izvodi najkrvaviji performans i tako se preobražava iz pesnika u „konceptualnog umetnika“. On dosledno sprovodi sopstvenu samoobmanu. Prilikom jednog takvog svog performansa Kaligula na svoj dvor dovodi pesnike, koji su mu možda bili jedini tračak nade da se može promeniti. Zadaje im jasnu temu – smrt:

Kaligula: Nema potrebe. Odavno sam ja napisao pesmu na tu temu.

Stari patricij: Možemo li da dođemo do nje?

Kaligula: Ja je, na svoj način, recitujem svakog dana. […]

Kaligula: Nastavljam. To je jedina pesma koju sam napisao. Ali ona ujedno dokazuje da sam ja jedini umetnik za koga Rim zna, jedini, čuješ li, kod koga postoji saglasje između misli i dela (Kami 2008: 89).

Prema sopstvenom shvatanju, Kaligula predstavlja jedinog iskrenog pesnika u svom carstvu. Slobodan Selenić citira Kamijevo viđenje umetnika kojem suprotstavlja osvajača:

Jer osvajač, bilo desnice, bilo ljevice, ne traži jedinstvo koje je prije svega sklad suprotnosti, nego totalitet, a to je rušenje razlika. Umjetnik razlikuje tamo gde osvajač izjednačuje. Umjetnik koji živi i stvara na razini tijela i strasti, zna da ništa nije jednostavno i da drugi postoji… Pred suvremenim političkim društvom jedini suvisli umjetnika, inače se mora odreći umjetnosti, jest nepopustljivo odbijanje. On ne može biti, pa čak kad bi to htio, saučesnik onih koji koriste jezik ili sredstva savremenih ideologija. Eto zašto je uzaludno i smiješno zahtjevati opravdanje i angažiranje. Mi smo angažirani, iako protiv svoje volje. Napokon, ne čini borba od nas umjetnike, nego nas umjetnost primorava da postanemo borci (Selenić 2015: 272).

Da li bi se, prema ovakvom Kamijevom određenju umetnika, Kaligula svrstao u osvajača ili umetnika? Kada priređuje performans sa pesnicima, Kaligula pokazuje slabost. Odnosno, primećuje se naprslina u njegovoj doslednosti, tračak vere u umetnost: „ponekad sam maštao da ćete vi biti moja poslednja odbrana“ (Kami 2008: 90). Kroz celu dramu, vidljivo je njegovo samohrabrenje (ovde bih dodala i samoobmana): „Logika, Kaligula, treba da se držiš logike. Moć do kraja, prepuštanje do kraja. Ne, nema povratka, treba ići do samog svršetka (Kami 2008: 76). Na kraju drame priznaje da se i on samoobmanjivao, te da je svestan apsurda sopstvene slobode: „Nisam krenuo dobrim putem, nigde nisam stigao. Moja sloboda ne valja“ (Kami 2008: 95). U samrtnom ropcu Kaligula uzvikuje: „U istoriju, Kaligula, u istoriju“ (Kami 2008: 95), što se može tumačiti iz perspektive pokušaja da se ostavi trag u svetu, iako je smrt neminovna, a stoga, život apsurdan. Čini se da je Kami dramu završio ovako da bi pokazao svoju zamisao da je umetnost ta koja nas spašava i da je Kaligula u poslednjim trenucima svog života, na najteži mogući način to shvatio. On će ostati upamćen i tako je pobedio smrt. Ovde ne raspravljam o moralnoj vrednosti njegovog čina, već Kaligulinu vladavinu analiziram isključivo kao metaforu umetničkog performansa, što se jasno proteže kroz samu dramu. Poslednje njegove reči „Još sam živ“ (Kami 2008: 95) upućuju upravo na to; ostaću upamćen, živ, iza mene je ostalo nešto, zaborav me neće progutati. Jedino se samoobmanom možemo spasiti.

Literatura:

Camus, Albert (1976). Odabrana djela. Mit o Sizifu. Pisma jednom nemačkom prijatelju. Govori u Švedskoj. Zagreb: Zora – GZH.

Camus, Albert (1976). Odabrana djela. Pobunjeni čovjek. Zagreb: Zora – GZH.

Kami, Alber (2008). Pozorište. Beograd: Paideia.

Kermauner, Taras (1975). Infantilni demon. Beograd: Nolit.

Vladušić, Slobodan (2009). Ko je ubio mrtvu dragu?. Beograd: Službeni glasnik.

Perović, Sofija (2017). Razvoj antiheroja od egzistecijalisitčkog pozorišta do teatra apsurda (Žan-Pol Sartr, Alber Kami, Samjuel Beket i Ežen Jonesko). Beograd: Filološki fakultet.

Selenić, Slobodan (2015). Deset vekova srpske književnosti. Slobidan Selenić. Novi Sad: Izdavački centar Matice srpske.

[1] U svojoj doktorskoj disertaciji pod nazivom Razvoj antiheroja od egzistecijalisitčkog pozorišta do teatra apsurda (Žan-Pol Sartr, Alber Kami, Samjuel Beket i Ežen Jonesko) Sofija Perović je tako definisala junake tzv. egzistencijalističkog pozorišta, odnosno junake Sartrovih i Kamijevih drama.

[2] Junak Platonove filozofske rasprave Gozba.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja