Потрага за уметником у Калигули Албера Камија

04/08/2021

Ауторка: мср Емилија Поповић

Погубљење доноси олакшање и ослобођење. Оно је свеопште, окрепљујуће и праведно, и у примени и по намери. Људи умиру зато што су криви. Криви су зато што су Калигулини поданици. А сви су Калигулини поданици. Према томе, сви су криви. Из тога произилази да сви умиру.

Калигула

О чему овај есеј говори? Из наслова је јасно да је о познатој драми Албера Камија која приказује судбину једног од најозлоглашенијих римских императора – Калигули. Већ нам је свима добро познато Камијево дело и неке опште ствари које се везују за поетику овог писца. С обзиром да је Ками окарактерисан као писац-филозоф, проучаваоци његово дело тумаче често само у оквиру његове филозофије, која, условно говорећи, има две фазе. Централно дело прве фазе јесте есеј Мит о Сизифу који разматра питање оправданости самоубиства у свету у којем живимо, док се друга фаза бави проблемом убиства, што најбоље илуструје есеј Побуњени човек. Како су Камијева најзначајнија и најпроучаванија дела управо филозофска, мада се сам аутор ограђивао од тога (није себе сматрао филозофом у правом смислу те речи) (Camus 1976: 7), у овом есеју нећемо се бавити Камијевом филозофијом, мада ћемо се трудити да не изневеримо смернице које нам је дао у овим есејима приликом тумачења његових ликова.

Треба рећи још да су Камија сматрали егзистенцијалистом, те да су његове драме анализиране искључиво из тог угла – апсурдни положај човека у свету, питање слободе која окива (у чему је близак Сартру који јесте окорели егзистенцијалиста), реакција човека на спознати апсурд и тако даље. Али и то да су се филозофије, односно поетике Сартра и Камија „разишле“ после објављивања Побуњеног човека у којем је Ками оспоравао марксистичку доктрину и комунистичку државу, односно неке од њених елемената који воде ка репресији над човеком.

У есеју тумачиће се лик Калигуле у истоименој драми, али из перспективе човека, дакле не императора, не крволока, већ човека који је у потрази за сопственим идентитетом пошао погрешним путем. Ово је универзална прича о свима нама, можда анализирана из идеалистичке (романтичне) перспективе јер после ове драме не можемо остати објективни. Она није само моралистичка, она говори о човеку као бићу окованом својом слободом. Селимовићу је морао бити Калигула на памети када је написао да је „наивно мишљење да је човјек угодно смјештен на земљи и да је ту његов прави дом? Пространство је наша тамница […]“ (Селимовић 1982: 259). То је суштина овог дела: како се изборити са сопственом слободом и како победити себе? То, наравно опет залази у Камијеву егзистенцијалистичку филозофију, али се мора рећи да Калигула није само приручник за егзистенцијалисте, не може се свести на нихилисту. Он је много више од тога.

Ками је човек позоришта. Већ је познато да је основао позоришну дружину са којом је постављао и драматизовао многа дела, чак и глумио (познато је да је тумачио улогу Ивана Карамазова). Уочљиво је и да је наспрам Камијевих есеја и романа, драма остала скрајнута у књижевној историји и теорији. Написао је 11 драма; пет драма представљају оригинална Камијева дела, а шест су адаптирана, односно драматизована дела других писаца, од којих се издваја драма Зли дуси, која није изневерила основну идеју Достојевског, а послужила је и Камију као илустрација његове филозофије изнете у есеју Побуњени човек.

После овог невеликог увода треба се вратити на основну тему овог есеја, а то је идентитет главног јунака драме Калигула. Драма Калигула написана је 1938. године, а изведена је у Паризу 1945. године. Калигула је дефинисан као антихерој[1]. Ово одређење антихероја супротставља се одређењу хероја у традиционалној драми:

Реч херој је грчког порекла (ἥρως) и у старогрчкој митологији је означавала људско биће прожето божанским својствима или полубога, то јест сина или кћерку смртника или смртнице и једног од богова, односно богиња. Хомер је јунаке својих епова називао херојима. Још од античке Грчке, херојима се називају ликови (а и особе) које се одликују снагом, храброшћу, пожртвованошћу, способношћу да се у најтежим тренуцима и када су суочени са опасношћу издигну из ситуације у којој се налазе и искажу своју несебичност, неустрашивост и спремност да положе свој живот за неки виши циљ, човечанство или како би спасили другог човека (цитирано према: Перовић 2017: 15).

Антихерој би онда био потпуна супротност овако дефинисаном хероју. Испитајмо то. Пошто нема много историјских података о овом римском владару, Ками је имао „одрешене руке“ при формирању лика Калигуле. Једина књига која нам је позната јесте биографија Гаја Светонија Транквила која носи назив Животи и нарави дванаест римских царева, а која је утицала на представу Калигуле као лудог императора који је имао инцестуозне везе са мајком и сестром. Узимајући историјске податке (Селенић 2015: 276) (условно речено), Ками је створио вредносно потпуно нову личност. Калигула, римски владар, синоним је за тиранију и страховладу, уопште узев, негативна личност светске историје.

У Камијевој драми, на самом почетку, сусрећемо се са одусуством насловног лика. Калигула, млади владар, нестао је после вести о смрти своје сестре Друзиле у коју је био заљубљен. Али док се у стварном животу та чињеница (Калигулин љубавни однос са сестром Друзилом) сагладевала као један од манифестних облика Калигулине суровости и лудила, у књижевном делу она добија потпуно нов смисао. Бавећи се феноменом инцеста у драмама Момчила Настасијевића открила сам како  тај мотив, толико присутан у књижевности, у драмској више но у осталима, не функционише увек као израз неке разорне силе. Не мора се увек повезивати ни са еротологијом, иако је то најчешћа призма тумачења овог мотива. У овој драми мотив инцеста је неважан као такав, чак га и патрицији на двору не схватају као преступ:

Први патриције: Волео је Друзилу, нема шта. Али она му је, на крају крајева, била сестра. Већ је било превише што је спавао с њом. Али да ускомеша цео Рим зато што је она умрла, па то је већ прелази све границе (Kami 2008: 38).

Мотив инцеста у овој драми функционише искључиво као мотив љубави. Друзила је мртва. Из тога произализи да је Друзила мртва драга. Мотив мртве драге је мотив који је повезан са бићем песника и самом суштином стварања: „Да би се песништво родило, драга је морала да умре“ (Владушић 2009: 9). У својој књизи Ко је убио мртву драгу Слободан Владушић говори о опадању моћи песништва, почев од митског песника Орфеја, чија је реч била толико моћна да је могла да га доведе у царство сенки, а завршава са песником којег је убила прејака реч; песма је победила (види: Владушић 2009).

Почнимо од Орфеја. Орфеј, песник, сусрео се са смрћу. Тада је почео да пева. Његова песма била је толико моћна да уједињује све, припитомљава звери, једном речју, доноси свеопште благостање на земљу. У својој књизи Владушић анализира рођење песништва са Орфејем, али и наводи како се у књижевној историји тумачио мит о Орфеју: „Управо ове појединости у орфичким мистеријама чине да се у хришћанској иконографији Орфеј прикаже као ʻперсонификација Христаʼ“ (Владушић 2009: 10). Принцип синтезе је тај који изнедрава „херменеутичке могућности симболичке везе“ (Владушић 2009: 10) између Орфеја и Христа. Вратимо се на Калигулу. Драма почиње дијалогом патриција који разговарају о Калигулином нестанку и његовој „мртвој драгој“. Није сваки човек који изгуби драгу аутоматски песник. Међутим, даљи развој радње наговештава да млади римски император, суочивши се са смрћу своје драге, показује песничке афинитете:

Хеликон: Дуго си био одсутан.

Калигула: Било је тешко наћи.

Хеликон: А шта то?

Калигула (и даље природно): Месец.

Хеликон: Шта?

Калигула: Да, желео сам месец. […]

Калигула: И молим те, одсад ми помажи.

Хеликон: Нема разлога да то не чиним. Али ја много знам, а мало шта ме занима. У чему онда могу да ти помогнем?

Калигула: У немогућем (Kami 2008: 41, 42).

„Желети месец“ израз је тежње ка вишим инстанцама, ка трансцеденцији, што је типична поезија, и могло би се рећи, архетип песничке личности. Осим тога, Калигулу и називају имератором-песником, што потврђује тезу о њему као уметнику:

Хереја: Тај момак је превише волео књижевност.

Други патриције: То иде уз његове године.

Хереја: Али не и уз његов положај. Император уметник, па то је незамисливо (Кami 2008: 39).

Ако се узме у обзир типична представа уметника-песника као неког ко је у сукобу с друштвом, и условно би се могло рећи, етиком стицања. Сам Хереја говори о томе да је незамисливо да император буде и уметник, што произилази из наредне сцене у којој се  говори о државној ризници:

Управитељ: Ех, па… Најзад, у сваком случају, знаш да треба да решиш неке проблеме у вези са државном ризницом.

Калигула (праснувши у незадржив смех): Ризницом? Ама тако је, збиља, ризница, то је нешто од животног значаја (Каmi 2008: 44).

Ризница представља земаљско, материјално. Ако се гледа некаква духовна вертикала, она је све супротно месецу, она је земља, компонента коју император-уметник, према Херејином виђењу не може да схвати и за то није погодан. Суочивши се са апсурдом живота, који се тако приказује као ирационалан, Калигула својим доследним „крвавим перформансом“ настоји да се бори против апсурда у свету и промени поредак ствари:

Млади римски цар Калигула схвата апсурд живота који патрицији нису спознали и који се од њега штите низом самообмана. Калигула хоће да их натера да увиде тај апсурд чинећи зло без разлога, радећи апсурдне ствари – убија, силује, пали, коња проглашава за сенатора – и на тај начин исмева патрицијску веру у разум и њихову самообману (Перовић 2017: 55).

На самом почетку Калигулу смо упоредили са Орфејем, преко песништва које је носио у себи, а чији је најочигледнији израз мотив мртве драге. Осим овог мотива,  Калигулу са Орфејем повезује принцип синтезе, који је према Владушићу и његова фигура (Владушић 2009: 10):

Његова песма, најмоћнија од свих спеваних песама, зауставља ток времена и уједињује читав низ одвојених судбина у јединствени чин слушања у коме се спајају доњи и горњи свет (Владушић 2009: 11).

Овакве тенденције исказује и Калигула, али му то, и поред свих покушаја не полази за руком: „Ја желим да помешам небо с морем, да спојим ружноћу и лепоту, да натерам да се смех роди из патње“ (Kami 2008: 49). Калигула је желео да замени Богове. Идући том логиком, Калигула би се могао поредити са романтичарским јунаком, којег је Ками анализирао у свом есеју две деценије након што је написао ову драму:

Романтичарски се јунак сматра, дакле, присиљен да почини зло из чежње за немогућим добром. Сатан се диже против свог створитеља јер је овај употребио силу да га покори […] Побуњени ће се удаљити од недостојна агресора, „што даље од њега то боље“, и владат ће свим силама непријатељским божанском поретку. […] Будући да је насиље у коријену Стварања, на њега ће одговорити промишљено насиље (види: Camus 1976: 52, 53).

Међутим, оно у чему се Калигула разликује од романтичарског (романтичног) побуњеника јесте управо недостатак романтике. С обзиром да је Калигула свестан да против њега осрамоћени, понижени и измучени патрицији кују заверу, а не чини ништа против тога, он као да одлази добровољно у смрт; настанак ове драме се поклапа се са првом фазом Камијевог стваралаштва који се бави проблемом самоубиства (Мит о Сизифу). Калигула можда није у потпуности свестан да Богова нема (и у томе је он близак романтичарском јунаку), али уједно он себе константно оповргава што значи да је он ипак модерни јунак апусрда:

Цезонија (истим тоном): Не, неће те они убити. Или ће их небо згромити пре него што те такну.

Калигула: Небо! Нема неба, јадна жено […] (Kami 2008: 92).

Сам Ками свог антихероја описује као човека кога страст за животом води ка уништењу и као човека који је „да би остао веран себи, изневерио човека“. Ками сматра исправним Калигулино порицање богова, али наводи као грешку његово негирање човека: „Он није схватио да не можемо све уништити, а да притом не уништимо сами себе“ (Перовић 2017: 55).

Он се није само супротставио Боговима, већ је свој бес усмерио и против човека, природе, али и љубави, о чему је писао Тарас Кермаунер у својој књизи Инфантилни демон, где је Калигули, као човеку злочинцу супротставио Христа – човека-Бога. Калигулином рушилачком, тоталитарном, доследном принципу супротставља се љубавна акција:

Љубавна акција је битно другачија. Њен заступник у драми је Сципон. (Његове речи су: „Шта мари, кад све у мени постаје љубав.“) Он се одриче акције – завере – јер у Калигули не види другог, не-себе, оно што треба убити да бих ја могао да останем, него себе (Kermauner 1975: 183).

Сципон је млади песник који је био Калигулин пријатељ. После спознаје апсурда живота, Калигула одлучује да Сципону усмрти оца, како би указао колико су категорије попут љубави и пријатељства излишне у овом свету: „Судбину не можемо разумети, и зато сам ја постао судбина. Дао сам себи глупо и неразумљиво лице богова“ (Kami 2008: 72). У томе није успео јер Сципон није учествовао у завери против Калигуле:

Хереја: […] Ја желим да ти останеш с нама.

Сципон: Разуем. Али кунем ти се да не могу.

Хереја: Ти си, значи, с њим?

Сципон: Нисам. Али не могу да будем против њега. (Пауза, а па мукло.) Ако бих га убио, моје срце би ипак било с њим.

[…]

Сципон: То је истина, Хереја. Али нешто у мени ипак личи на њега. Исти пламен нам сажиже срце.

[…]

Сципон: Не могу да бирам јер ја, поред своје патње, патим и због његове патње. Моја је несрећа што све разумем (Kami 2008: 80).

То је доказ да пријатељство, односно љубав, и поред апсурда и недоследности живота као таквог, постоји. Сципон је песник, не заборавимо, али треба напоменути да Сципон није идеалиста. Он не верује у неке више инстанце, сматра да богови не постоје, и према његовом виђењу небо је празно:

Сципон (Калигули): Богохулио си, Гаје.

Хеликон: Шта ти сад то значи?

Сципон: Блатиш небо, након што си окрвавио земљу.

[…]

Сципон: Одлучио сам да Гају кажем истину.

Цезонија: Е па добро. Калигула, ово је недостајало твом царству, један красан моралан лик!

Калигула (знатижељно): Ти верујеш у богове, Сципоне?

Сципон: Не (Kami 2008: 70).

Сципон и Калигула су, пре Калигулине спознаје коју је он дефинисао као слобода и обоготворење човека, односно њега, Калигуле, били истоветни:

Сципон: Волим га. Био је добар према мени. Охрабривао ме је, и знам напамет неке његове речи. Говорио ми је да живот није лак, али да постоје религија, уметност, љубав коју нам пружају. Често је говорио да грешимо само ако наносимо бол. Хтео је да буде праведан човек (Kami 2008: 43, 44).

На почетку смо утврдили да су Калигулу сматрали неподесним за владавину управо због поетских префернција које је у свом бићу носио. Подсетимо се сада Платона и његових дела у којима критикује песништво, Државе и Гозбе. Песници не служе истини и зато их Платон протерује из своје идеалне државе. О томе пише и Слободан Владушић:

У Федоровом[2] тумачењу Орфејевог силаска у Хад поезија се смешта на страну лукавства, чиме се приближава реторици. Ово приближавање треба разумети у контексту реторике: реторика се не бави апсолутном него релативном истином, она није наука, већ вештина (Владушић 2009: 13, 14).

Ако се античко тумачење и виђење песника и песничке „вештине“ узме у обзир као исправно, из тога произилази да Калигула, чије је једино нахођење да буде доследан и тако слободан, напушта песништво као прибежиште и утеху. Корен његове, назовимо је тако, „мржње“ према поданицима јесте њихова тежња ка самообмани помоћу које живе у свету у ком се сви налазимо између рађања и смрти која је неминовна:

Овај свет је лишен важности и онај ко то схвати стиче слободу. А ја вас зато и мрзим, што нисте слободни. У целом Римском царству једини сам ја слободан. Радујте се. Најзад сте добили императора који ће вас научити слободи. Одлази Хереја, и ти Сципоне, пријатељство ме засмејава (Kami 2008: 47).

Калигула, као што је већ речено, одбацује све вредности које га везују за друштво, кулутуру и морал. Он то назива постати човеком: „Како је мучно, како је горко постати човек!“ (Kami 2008: 48). Калигула раскида са поезијом, али не и са драмом. Свестан света у којем живи, Калигула почиње да изводи најкрвавији перформанс и тако се преображава из песника у „концептуалног уметника“. Он доследно спроводи сопствену самообману. Приликом једног таквог свог перформанса Калигула на свој двор доводи песнике, који су му можда били једини трачак наде да се може променити. Задаје им јасну тему – смрт:

Калигула: Нема потребе. Одавно сам ја написао песму на ту тему.

Стари патрициј: Можемо ли да дођемо до ње?

Калигула: Ја је, на свој начин, рецитујем сваког дана. […]

Калигула: Настављам. То је једина песма коју сам написао. Али она уједно доказује да сам ја једини уметник за кога Рим зна, једини, чујеш ли, код кога постоји сагласје између мисли и дела (Kami 2008: 89).

Према сопственом схватању, Калигула представља јединог искреног песника у свом царству. Слободан Селенић цитира Камијево виђење уметника којем супротставља освајача:

Јер освајач, било деснице, било љевице, не тражи јединство које је прије свега склад супротности, него тоталитет, а то је рушење разлика. Умјетник разликује тамо где освајач изједначује. Умјетник који живи и ствара на разини тијела и страсти, зна да ништа није једноставно и да други постоји… Пред сувременим политичким друштвом једини сувисли умјетника, иначе се мора одрећи умјетности, јест непопустљиво одбијање. Он не може бити, па чак кад би то хтио, саучесник оних који користе језик или средства савремених идеологија. Ето зашто је узалудно и смијешно захтјевати оправдање и ангажирање. Ми смо ангажирани, иако против своје воље. Напокон, не чини борба од нас умјетнике, него нас умјетност приморава да постанемо борци (Селенић 2015: 272).

Да ли би се, према оваквом Камијевом одређењу уметника, Калигула сврстао у освајача или уметника? Када приређује перформанс са песницима, Калигула показује слабост. Односно, примећује се напрслина у његовој доследности, трачак вере у уметност: „понекад сам маштао да ћете ви бити моја последња одбрана“ (Kami 2008: 90). Кроз целу драму, видљиво је његово самохрабрење (овде бих додала и самообмана): „Логика, Калигула, треба да се држиш логике. Моћ до краја, препуштање до краја. Не, нема повратка, треба ићи до самог свршетка (Kami 2008: 76). На крају драме признаје да се и он самообмањивао, те да је свестан апсурда сопствене слободе: „Нисам кренуо добрим путем, нигде нисам стигао. Моја слобода не ваља“ (Kami 2008: 95). У самртном ропцу Калигула узвикује: „У историју, Калигула, у историју“ (Kami 2008: 95), што се може тумачити из перспективе покушаја да се остави траг у свету, иако је смрт неминовна, а стога, живот апсурдан. Чини се да је Ками драму завршио овако да би показао своју замисао да је уметност та која нас спашава и да је Калигула у последњим тренуцима свог живота, на најтежи могући начин то схватио. Он ће остати упамћен и тако је победио смрт. Овде не расправљам о моралној вредности његовог чина, већ Калигулину владавину анализирам искључиво као метафору уметничког перформанса, што се јасно протеже кроз саму драму. Последње његове речи „Још сам жив“ (Kami 2008: 95) упућују управо на то; остаћу упамћен, жив, иза мене је остало нешто, заборав ме неће прогутати. Једино се самообманом можемо спасити.

Литература:

Camus, Albert (1976). Odabrana djela. Mit o Sizifu. Pisma jednom nemačkom prijatelju. Govori u Švedskoj. Zagreb: Zora – GZH.

Camus, Albert (1976). Odabrana djela. Pobunjeni čovjek. Zagreb: Zora – GZH.

Kami, Alber (2008). Pozorište. Beograd: Paideia.

Kermauner, Taras (1975). Infantilni demon. Beograd: Nolit.

Владушић, Слободан (2009). Ко је убио мртву драгу?. Београд: Службени гласник.

Перовић, Софија (2017). Развој антихероја од егзистецијалиситчког позоришта до театра апсурда (Жан-Пол Сартр, Албер Ками, Самјуел Бекет и Ежен Јонеско). Београд: Филолошки факултет.

Селенић, Слободан (2015). Десет векова српске књижевности. Слобидан Селенић. Нови Сад: Издавачки центар Матице српске.

[1] У својој докторској дисертацији под називом Развој антихероја од егзистецијалиситчког позоришта до театра апсурда (Жан-Пол Сартр, Албер Ками, Самјуел Бекет и Ежен Јонеско) Софија Перовић је тако дефинисала јунаке тзв. егзистенцијалистичког позоришта, односно јунаке Сартрових и Камијевих драма.

[2] Јунак Платонове филозофске расправе Гозба.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања