Посттелевизијско доба

16/01/2018

ПОСТТЕЛЕВИЗИЈСКО ДОБА

 

Аутор: Милорад Вукашиновић

 

Победа Доналда Трампа на америчким председничким изборима и после више од годину дана не престаје да привлачи пажњу не само америчке, него и најшире светске јавности. Једно од свакако најинтригантнијих питања односи се на Трампов изборни успех упркос огромној диспропорцији у подршци коју је у најутицајнијим медијима имао његов политички противник – Хилари Клинтон. Према неким незваничним проценама, готово 97 процената најутицајнијих медијских гласила у САД-у јавно је подржало кандидатуру Хилари Клинтон, што међутим није било довољно за њен изборни тријумф.

Критичари америчке друштвене стварности, углавном из леволибералних кругова, сматрају да су најутицајнији амерички медији (посебно глобална телевизија Си–Ен–Ен) на парадоксалан начин, пристрасним извештавањем, допринели популарности Доналда Трампа. Као добар пример за ову тезу наводе коментаре после завршетка прве јавне телевизијске дебате два председничка кандидата, када су се најутицајније ТВ мреже такмичиле „у слављењу реторичких способности Хилари Клинтон“. Једини изузетак био је познати новинар Рос Деудет, који се усудио да истакне како је „Трамп био убедљивији у првом делу дебате“. Констернација леволибералних кругова, не само у Америци, већ и у Европи, још више се појачала Трамповим избором за 45. америчког председника и траје све до данас. У истраживању које је наручио „Вашингтон пост“, испоставило се да је Трамп добио много више (истина негативне) медијске пажње него вероватно било који други председник у историји. Остаје, међутим, чињеница да та пажња углавном није сувише потресла Трампов лик и дело. Да ли подсећати на његове, најблаже речено, дегутантне коментаре на рачун репортера са инвалидитетом или увреде на рачун појединих новинарки, којима је стекао епитет „сексисте“?

Посматрачи америчке друштвене и политичке сцене рећи ће вам да је оно што се данас дешава у САД-у заправо сасвим уобичајени манир тамошње политичке и медијске културе, која је увек жељна нових харизматичних личности. Још 2008. године, приликом избора Барака Обаме, поједини аналитичари су уочили нарочиту „моћ друштвених мрежа“, наспрам утицајних телевизијских станица. Тада је искован нови израз „медијакратија“ – као нови вид демократије који омогућава политички активизам најширим, углавном разочараним, друштвеним слојевима. У суштини је већ тада било јасно да телевизија полако губи примат у односу на „нове медије“, чије су главне карактеристике „демократичност и интеракција“. Према томе, Трамп се у својој кампањи и у првој години владавине, послужио оним медијима чији су утицај први уочили његови политички неистомишљеници из редова демократа.

За оне који прате даљи развој догађаја, а реч је о једном потпуно новом глобалном феномену (друштвене мреже – прим. аутора), кључно је питање да ли је почетак овог века у медијској сфери “породио” једно ново посттелевизијско доба? Они који прате развој телевизије овакав исход свакако није изненадио. Наиме, још пре тридесетак година, у време врхунца овог медија, појавило се занимљиво истраживање рађено под окриљем УНЕСКО-а. Већ тада је закључено да ће у блиској будућности највећи проблем телевизије бити својеврсна „криза идеја“, односно недостатак креативног потенцијала оних који осмишљавају њен садржај. Према овом истраживању, телевизија дневно може да произведе највише до хиљаду нових креативних идеја (од саопштених мисли до визуелних програмских решења), што преведено на обичан језик значи да једна Француска, са 60 милиона становника, може да има само један ТВ канал који би испуњавао овај критеријум.

Други узрок кризе телевизије испољио се после завршетка Хладног рата, када се догодила незапамћена концентрација власништва над медијима, посебно у САД-у, али и у Европи. Није никаква тајна да већ деценијама целокупан медијски простор у „глобалној империји“ контролише између шест и девет корпорација, што само по себи угрожава „демократичност“ медијског простора и сужава простор за дебату о јавном интересу. Добри познаваоци америчке друштвене сцене, попут др Срђе Трифковића, указују на манир да се у медијима „главног политичког тока“ годинама придаје огромна пажња у основи маргиналним друштвеним темама, док из јавног дискурса изостају расправе о питањима која су од егзистенцијалног значаја за једно друштво.

Један од битних узрока „кризе телевизије“ јесте свакако појава интернет новинарства крајем 20. века. Заиста, интернет је сам по себи комбинација два медија: штампе и телевизије, а његове предности су „стално ажурирање података и лак приступ информацијама“. Интернет је потпуно прилагођен „духу времена“ које у најразвијенијим друштвима обликује процес глобализације. Колико је брза експанзија овог медија, сведочи податак да је само у Великој Британији број корисника интернета преко 46 милиона. Теоретичар Даг Милисон резимира предности интернет новинарства у четири кључне тачке: реално време (прикупљање података и представљање садржаја без временске разлике), прелазно време (могућност читања текста у време када то одговара кориснику), мултимедијалност (укључивање музике, анимације и др. у једну публикацију) и интерактивност (која омогућава различите коментаре на један догађај). Председник Трамп вешто је искористио ову слабост класичних телевизија (медија) покрећући на интернету и друштвеним мрежама она питања која муче просечног Американца (од имиграције и измештања производње, до глобалних трговинских споразума).

Посебно је занимљиво питање шта се под утицајем ових тенденција догодило са новинарском професијом? Колико је појава интернета и друштвених мрежа изменила новинарство? Овен Јагмен, руководилац интернет сајта „Чикаго трибјун“ (Chicago Tribune) заступа становиште да је „флексибилност прва вештина која се захтева у интернет новинарству“, док Стенли Остни искрено наводи „да му новинари који нису у стању да пишу кратке и једноставне реченице заправо нису ни потребни“. Осим информатичке писмености, посао интернет новинара је да одржава „своју публику, поседује озбиљан ресурс, респектабилан извор и квалитетно ажуриран садржај“. Новинарка Кен Лејн која ради у интернет медијима сматра да нема никакве разлике у начину прикупљања вести у односу на традиционално новинарство, док њена колегиница Мајдин Мекадамс ипак указује на „ширу перспективу“ онлајн новинарства, које због природе овог медија омогућава још већу могућност манипулације јавним мњењем у односу на „магију телевизијске слике“.

Кризу телевизије додатно подстиче и економска криза од 2008. године, која је оглашиваче натерала да много више пажње посвете новим медијима. Подаци суперутицајне оглашивачке индустрије показују да се, примера ради, у Швајцарској и Холандији више од половине компанија са огласима преселило у сајбер сферу, што је подстакло телевизије да у грозничавом трагању за очувањем гледаности, програм прилагођавају најнижим укусима. Поред ријалити новинарства, ови трендови нису мимоишли ни политичко новинарство. Под утицајем моћних корпорација које су заинтересоване за опстанак социјалне парадигме по којој „богати треба да буду још богатији“, у политичком новинарству се под другачијим идеолошким изговорима дешава појава цензуре и самоцензуре. За разлику од некадашње цензуре усмераване из врха једне партије, унисоност у извештавању данас се подстиче новом „идеологизацијом новинарске професије“. Реч је о једној „медијској друштвеној игри“ коју креирају утицајни центри моћи, а у којој се од новинара очекује да о одређеном догађају извештава у складу са унапред задатом матрицом „политичке коректности“, што је занимљив термин преузет из лењинистичке праксе. Постоји читав индекс тема које у „идеологизованом новинарству“ попримају сасвим ново значење и нису подложне критичком преиспитивању, попут мултикултурализма, геј бракова, страних инвестиција итд. Они који се томе супротстављају гурају се на маргину друштвеног утицаја, не толико забранама колико свесним прећуткивањем. Познати интелектуални ауторитет Чомски, за којег због критике америчке политике зна врло мало његових земљака, сматра да „главни медији — рецимо национални, поседују унутрашњу контрадикторност, слично као школе и универзитети“. Он указује на извесну амбивалентност медија који с једне стране индоктринирају, и то је реалност, а с друге стране, ипак морају да важним људима — онима који доносе велике одлуке — представе реалну слику света на прихватљив начин. И та два захтева су – закључује Чомски, у непрестаном сукобу.

Да закључим. Карактер телевизијског новинарства посебно се изменио у протеклој деценији појавом нових технологија, које позицију извештача чине противречном. Наиме, док се раније ТВ репортер појављивао у улози „објективног и непристрасног посматрача“ (свакако не увек), дотле је, примера ради, појава јутјуба омогућила актерима самог догађаја да о њему истовремено и извештавају, свакако без икакве критичке дистанце. Та врста технолошке могућности је отворила и многа етичка, али и организациона питања. Рецимо, да ли је у грозничавом трагању за рејтинзима вест постала роба која као и свака друга роба има своју тржишну вредност? Где је у свему томе новинарска етика? Како из једне такве перспективе изгледа новинарска слобода? Ко ће и на који начин уређивати такве медије? Коначно, ко ће да објасни (коментарише) стварну позадину једног догађаја? Поједини руски медијски стручњаци сматрају да је будућност медија, па и телевизије у специјализованим садржајима. Своје становиште заснивају на чињеници да је друштвена стварност све сложенија, као и да нове технологије у себи носе „вирус тоталитаризма“. Просечан конзумент вести је слуђен количином информација које не може да разуме. Они тврде да је у току један истински „информациони рат“ чији је стварни циљ рат за људске душе.

 

ЛИТЕРАТУРА:

Ноам Чомски, Шта то у ствари хоће Америка, Чигоја, Београд, 1999.

Милорад Вукашиновић, Суочавања, Бонарт, Нова Пазова, 2004.

Срђа Трифковић, Континуитет хладног рата, Геополитика, Београд 2017.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања