Постхладноратовски Римланд

18/08/2021

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

У историјском смислу Римланд-концепција настала је као резултат теоријског и практичног промишљања струје тзв. реалиста у америчкој спољној политици. Они су се првенствено ослањали на ставове адмирала Мехена који је, још крајем 19. века, писао о потреби јачања поморске моћи и овладавања океанским путевима трговине као америчком стратешком императиву. Подстакнут догађајима уочи Другог светског рата, Н. Спајкман наговештавао je артикулацију Римланда у чланцима Географија и спољна политика (1938) и Географски циљеви у спољној политици (1939), а потом у књизи Америчка стратегија у спољној политици (1942), да би први пут овај појам употребио у делу Географија мира (1943). Подсетимо, Спајкман се бавио утицајем географских чинилаца на међународне односе, затим глобалним геостратегијским положајем САД, као и геополитичким устројством света у складу с постулатима тзв. маргиналистичке теорије.

Спајкманов  Средишњи океан настао је и као ревизија Мекиндерове теорије о Средишњој земљи као географској осовини историје. Реч је о геополитичком појму који подразумева стварање британско-америчког савеза као политичке основе за парирање копненој моћи Немачке, Русије и Кине, док је из Спајкманове перспективе контрола над Римландом предуслов за светску доминацију таласократије. Притом вреди нагласити да Спакјманово дефинисање подручја Римланда обухвата не само евроазијско приобаље, него и знатно залази у унутрашњост континента, па је због тога његов карактер изразито посреднички и контактни. Занимљиво је да је ова концепција била уграђена у сва значајнија стратешка документа после 1945. године (Стратегија обуздавања СССР, Труманова доктрина, Маршалов план, Пактоманија) и да је неспорно допринела хладноратовском тријумфу Америке. Одређене корекције које су се догодиле крајем седамдесетих година прошлог века, када је „колективни Запад“ концепцију „статичног биполаризма“ заменио симулацијом „ратова звезда“ и спровођењем „тајних акција“, не доводе у питање геополитичку пуновредност Римланд-стратегије.

Постхладноратовска ера није донела значајније промене у америчкој геополитици и њеном третирању подручја Римланда. Извесна тактичка прилагођавања нису могла да оспоре утисак о континуитету америчке политике на тлу Евроазије, посебно у односу према „постсовјетској Русији“ која је третирана као поражена земља којој неминовно следи даље распарчавање (З. Бжежински). За  Америку је у постхладноратовском периоду један од стратешких приоритета било спречавање консолидације копнених сила (Немачка, Русија, Кина) уз упадљиво настојање да се тзв. „евроазијска клешта“ и ободни Римланд ставе под војностратегијску контролу. Бжежински је истицао да, упркос развоју нових димензија моћи (технологија, информатика, нови облици финансија и трговине), евроазијски простор није изгубио геополитичко значење, јер њена западна европска периферија још увек поседује знатан  део политичке и екномске моћи, док је далекоисточна азијска регија постала витални центар нарастајућег кинеског економског и политичког утицаја. Због тога је амерички императив да на тлу Евроазије дугорочно спречи појаву било какве конкурентске силе, уз давање одговарајућих концесија регионалним играчима.

Обликовање „постхладноратовског Римланда“ започело је најпре у Европи која се после пада Берлинског зида суочила с изазовом дефинисања свог геополитичког идентитета. Тако је на састанку Трилатерале у Токију (април 1991) усвојен предлог о подели Европе „на римски и византијски део“ чиме је спречена њена потенцијална „геополитичка еманципација“. У складу с идентичном матрицом поделе „на римски и византијски део“ текао је и процес прекомпозиције постјугословенског простора, уз највиши степен непријатељства који су „таласократске“ силе исказале према „телурократским“ Србима. Врхунац овакве оријентације био је бомбардовање СРЈ 1999. године и последична отмица Косова и Метохије, које у геополитичком смислу има обележје „балканске средишње земље“. За аналитичаре југословенске кризе (1991-1999) посебно збуњујуће делује америчка војна и политичка подршка балканским муслиманима, а која заправо проистиче из постхладноратовске Римланд-концепције, која подручје „византијског“ дела некадашње СФРЈ третира као „зону турске интересне сфере“ али и простор за трајну дестабилизацију Европе, кроз примену стратегије непрекидног прилива миграната који мењају не само културно-цивилизацијску слику Старог континента, него и његову социјалну кохезију.

Након избијања светске економске кризе (2008) и руске војне интервенције у Абхазији и Јужној Осетији било је очигледно да се свет креће у смеру вишеполарности, дакле у смеру нове равнотеже снага, што је изазвало тектонске поремећаје на подручју Римланда. За време Арапског пролећа (2011) показало се колико је подручје региона „ширег Блиског истока“ изразито посредничког и контактног карактера, а после првих почетних успеха „таласократије“, подложно и радикалним променама савезништава (пример Турске). Руска војна интервенција у Сирији (од 2016) потпуно је пореметила планове атлантиста у овом региону и по својим геополитичким последицама изазвала тектонска геополитичка померања на глобалном нивоу, тј. манифестацију продора из Унутрашњег копна ка евроазијском приобаљу и пресецању Римланда као ексклузивне зоне америчког утицаја.

Од избијања светске економске кризе, руше се и постулати „постхладноратовског Римланда“ на Далеком истоку, где с много више самопоуздања наступа Кина. После доласка председника Сија на власт, кључна кинеска геостратегијска координата креће се у правцу северозапад–југоисток, а ради  успостављања пуног суверенитета над Јужним кинеским морем, укључујући одметнути Тајван. Кина настоји и да реализацијом концепта „Један појас – један пут“, разбије  америчке покушаје „обуздавања“ ове државе, кроз успешне економске аранжмане с  државама исламског света (Пакистан, Авганистан), али и да успостави стратешку сарадњу са Русијом, што је одувек била „ноћна мора америчке политике“ (Х. Кисинџер).

Да резимирамо. Нема сумње да је постхладноратовска примена Римланд-концепције најпотпунији доказ континуитета америчке геополитике, која се примењује независно од промена у међународној политици (биполаризам, униполаризам, мултиполаризам), као и да је Спајкамнов легат о „геополитичности Римланда“ и даље актуелан. Међутим, из садашње перспективе, кључно је питање колико је примењив у околностима актуелне промене глобалне геоплитичке парадигме. Амерички теоретичар К. Греј је у раду Геополитика нуклеарне ере. Хартланд, римланди и технолошка ера (1977), иако велики поштовалац Спајкаманa, изложио критици његову Римланд–концепцију, указујући да је Спајкман „преценио моћ отпора евроазијског римланда и потценио потенцијал моћи СССР (данас Русије и Кине, прим аутора), указујући још у то доба на јачање његовог поморског потенцијала „који му омогућава логистичку подршку на свим океанима и морима“.

ЛИТЕРАТУРА: Збигњев Бжежински, Велика шаховска табла, Војна штампарија, Подгорица 1999; Миломир Степић, Геополитика. Идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања