POSLEDNJI DANI DINASTIJE ROMANOV U RUSIJI 1918. GODINE

17/11/2017

POSLEDNJI DANI DINASTIJE ROMANOV U RUSIJI 1918. GODINE

Autor: Msr Ognjen Karanović, istoričar

Nekoliko decenija nakon održanog velikog kostimiranog bala u sanktpeterburškom Zimskom dvorcu 11. i 13. februara 1903. godine, priređenog u 290. godini od stupanja Romanovih na „sveruski carski tron“, jedan od učesnika tog događaja, veliki knez Aleksandar Mihailovič nazvao ga je „poslednjim spektakularnim balom u istoriji Carstva…“. Između ostalog, veliki knez tada je zapisao još i sledeće reči: „…Ali, jedna druga, nova, neprijateljska Rusija, zverala je u nas kroz velike dvorske prozore… Dok smo mi plesali, radništvo je protestovalo, a sa Dalekog istoka, preteći, nadvijali su se crni oblaci…“ Svakako, veliki knez tada je mislio na zlosrećni Rusko-japanski rat iz 1904. godine, kada je govorio o pretnji sa Dalekog istoka, ali istovremeno načinio je i suštinsku grešku, jer u godinama posle održanog bala, pa i nakon rata sa Japanom, nad carskom Rusijom, tada četvrtom ekonomskom silom u svetu, koja je, prema procenama stručnih lica, do 1950. godine na pomenutoj hijerarhijskoj lestvici razvoja uspešnih društava, trebalo da preuzme vodeće, prvo mesto, nisu se „nadvili tamni oblaci sa Istoka“, već „sa Zapada“, odakle te „razarajuće oluje“ na ruska prostranstva uglavnom i dolaze. U požaru boljševičke revolucije zbrisana je velika Ruska imperija, legitimna i legalna naslednica Istočnog rimskog carstva ili Romeje, ali i naslednica antičkog Rima, čime je Moskva okončala svoju „vladavinu“ nad prestižnim naslovom „Trećeg Rima“. Posledice ovih sudbonosnih događaja s kraja, i u prvim godinama nakon okončanja Velikog rata, Rusija, ali i cela planeta, osećaju i danas. Prema pojedinim istraživačima, sociolozima i istoričarima povesnice ruskih revolucija iz 1917. godine, završni, ali i početni čin ove velike i nikad do kraja „razrešene“ drame koju je doživeo ruski narod i njegova država na početku prethodnog stoleća, dogodio se smaknućem carske porodice Romanov 17. jula 1918. godine u Jekaterinburgu. Lična drama poslednjeg sveruskog imperatora Nikolaja II, pretvorila se u porodičnu tragediju trovekovne ruske carsko-vladarske kuće Romanovih, ali i u tragediju cele Rusije i ruskog etnosa. Smrt cara Nikolaja, njegove supruge carice Aleksandre, ali i njihovo petoro dece: ćerki i velikih kneginja Olge, Tatijane, Marije, Anastasije i carevog sina, carevića i prestolonaslednika Alekseja, trajno je obeležilo i utisnulo pečat gorčine u duhovno-kulturološki karakter ruskog nacionalnog identiteta. Istovremeno, period posle likvidacije carske porodice, bio je obeležen brojnim nepoznanicama i kontroverzama u vezi sa činom monstruoznog „uklanjanja poslednjih Romanova sa političke i životne scene“. Mnoge od istih nisu ni do danas razrešene.

Nekoliko dana posle, na prevaru, iznuđene abdikacije cara Nikolaja II, sada bivši imperator i njegova porodica stavljeni su pod nadzor svojevrsnog kućnog pritvora u Carskom selu. U početku je izgledalo kao da se ništa nije promenilo. Doduše, carski gardisti, stražari i osoblje u Aleksandrovoj palati, koje se do tada brinulo o potrebama i interesima carske porodice, sada je svoju vernost položilo novim gospodarima Rusije, Privremenom komitetu Ruske dume i Privremenoj vladi Aleksandra Kerenskog. Njihov osnovni zadatak sada je bio da spreče eventualni beg cara i njegove porodice iz pomenutog kućnog pritvora. Međutim, sve te mere predostrožnosti bile su apsolutno nepotrebne, jer ni car, ni carica nisu imali nameru da napuste Rusiju. Sam car je govorio „da ukoliko on predstavlja prepreku prosperitetu Rusije, ne samo da je u toj situaciji spreman da se odrekne svog drevnog trona, već da je u sreću Rusije voljan da uloži i sopstveni život“. Sa druge strane, carica Aleksandra, rođaka nemačkog kajzera, koja je zajedno sa svojim kćerima uživala i nemačko državljanstvo, decidno je odbila sve ponude i svaku pomisao da zajedno sa svojom ženskom decom bude evakuisana u Nemačku. Bivši imperator Nikolaj nadao se da će njemu i njegovim najmilijima biti omogućeno da svoj život provedu u nekom omanjem naselju, negde u prostranstvima brojnih ruskih provincija, gde bi, kako je govorio „živeo od svog rada i hleba koji napravi i zaradi uz pomoć svojih deset prstiju“. Nažalost, planovi novih ruskih građansko-demokratskih vlasti bili su sasvim drugačiji. Nekoliko meseci nakon zatočenja u Carskom selu, Privremena vlada usvojila je odluku prema kojoj je, navodno u svrhu bezbednosti i zaštite života carske porodice, istu evakuisala iz Petrograda u Tobolsk u Tjumenskoj oblasti pod Uralom. Nesumnjivo, razlozi ovog progonstva, a ne evakuacije „iz bezbednosnih razloga“ nalazili su se u bojazni „građanske vlade“ da će pojedine savezničke evropske monarhije, gde su vladari bili bliski rođaci Romanovih, izvršiti pokušaj oslobađanja carske porodice, radi njihovog preseljenja u date zemlje, ali možda i zbog namere usmerene prema eventualnoj „restauraciji carizma“ u Rusiji. U tom smislu, Kerenski, Miljukov, Černov i druge „vođe“ Februarske revolucije, uporno su vršili sabotažu svakog, ionako „mlakog“ pokušaja evropskih sila da cara izbave iz zatočeništva. Tako, npr. Pavel Miljukov je pismo upućeno caru od španskih vlasti vratio adresantima sa bednim objašnjenjem da je ime adresata ruskim vlastima i nadležnim organima poštanskog saobraćaja potpuno nepoznato, pošto je pošiljka bila naslovljena na „cara Rusije“, a prema uveravanjima koja je tom prilikom isporučio vlastima u Madridu, „osoba sa tim imenom ne postoji u Rusiji“. Svakako, Privremena vlada je daleko više strahovala od mogućeg puča, koji bi bio organizovan u svrhu zbacivanja novog poretka i povratka ruskog suverena na presto. Pomenuta bojazan bila je toliko izražena da kada je sličan poduhvat u avgustu te godine preduzeo general Lavr Kornilov, Kerenski je podelio oružje boljševičkim sovjetima u ruskoj prestonici, koje su ovi veoma revnosno upotrebili protiv Kornilova, ali i protiv same Privremene vlade nekoliko meseci kasnije u Oktobarskoj revoluciji. Istovremeno, u pomenutom periodu vršena je do bezumlja nezamisliva i gnusna propaganda protiv cara i njegove porodice, a posebno protiv carice Aleksandre, koja je bila optužena za saradnju sa Centralnim silama, odnosno za veleizdaju. Uprkos činjenici da ni posebna komisija, formirana od strane Privremenog komiteta Dume još krajem marta 1917. godine za potrebe utvrđivanja eventualne odgovornosti carskog para za veleizdaju i zločine protiv ruskog naroda, nije pronašla nijedan dokaz za te monstruozne i neutemeljene, a politički motivisane optužbe (posle čega je carski par proglašen nevinim), boljševičkim, menjševičkim i građansko-demokratskim političkim grupama nije smetalo da protiv porodice Romanov šire lažne vesti o njihovom tobože dekadentnom ponašanju, kontroverznim životnim navikama i spornim političkim i patriotskim ubeđenjima.

U pomenutim okolnostima carska porodica je preseljena u Tobolsk gde je sve do kraja aprila i maja naredne godine živela relativno mirno u uslovima organizovanog kućnog pritvora u zgradi gubernatorovog sedišta. Atmosfera koja je vladala u pomenutoj kući, kao i u odnosima čuvara prema carskoj porodici znatno je pogoršana nakon boljševičkog preuzimanja vlasti u Rusiji, a posebno od početka 1918. godine. U nameri da carsku porodicu udalje od linija frontova sa kontrarevolucionarnim snagama, boljševičke vlasti su krajem aprila i u maju navedene godine premestile bivše ruske vladare u grad Jekaterinburg (koji je u Sovjetskom Savezu nosio ime Sverdlovsk). U vreme evakuacije carske porodice iz Tobolska u Jekaterinburg, carević Aleksej je bio izrazito bolestan, što je onemogućilo „čekističke nadzornike“ da i njega presele kada i veći deo drugih članova porodice, zbog čega je nekadašnji prestolonaslednik u društvu svoje sestre Marije u Jekaterinburg dospeo tek u maju iste godine. Uslovi života za carsku porodicu u Jekaterinburgu bili su strahovito loši. Porodica je smeštena u tzv. „Kuću posebne namene“, koja je u datom periodu, tačnije od februara 1918. godine pripadala inženjeru Nikolaju Nikolajeviču Ipatijevu. Sudbina Romanovih možda je već tada bila zapečaćena, dakle najkasnije do februara iste godine, jer je Nikolaj Ipatijev kuću kupio prema uputstvima i u organizaciji Pjotra Vojkova, člana Uralskog regionalnog sovjeta, organa vlasti sovjetske Rusije koji je i doneo odluku o smaknuću Romanovih. Naime, ime koje je kuća dobila nakon Revolucije bilo je identično sa imenom Ipatijevskog manastira u Kostromskoj oblasti, u kome se 1613. godine nalazio Mihail Fjodorovič Romanov, prvi car iz nove dinastije. Mihaila je Zemski sabor u Moskvi proglasio za novog ruskog vladara, prvog legalno i legitimno izabranog nakon svršetka „mutnih vremena“ u Rusiji. Simbolika u vezi sa određivanjem objekta u kome će Romanovi provesti svoje poslednje dane bila je utoliko znatnija, ako nam je poznato da je Ipatijevski manastir imao status velike svetinje za carsku dinastiju i ne samo zbog činjenice da je vekovima prepričavana i zapisivana legenda u formi svojevrsnog „proročanstva“ da će „poslednji ruski car iz dinastije Romanov posetiti manastir neposredno pre napuštanja ruskog trona ili pred svoju neizbežnu smrt“. Odnos osoblja i straže prema članovima porodice Nikolaja II, kao i prema njemu samom bio je sramotan i oslobođen svake humanosti. Carska porodica neprekidno je oskudevala u prehrambenim namirnicama. Kilogram mesa bio bi raspoređivan na sve članove porodice i njihovo osoblje jednom nedeljno, a sve prehrambene namirnice dopremane su iz kantine Uralskog regionalnog sovjeta. Pored oskudice u ogrevu, ishrani i pokućstvu, lični odnos prisutnih boljševičkih službenika na čelu sa Jakovom Jurovskim prema carskoj porodici mogao bi se okarakterisati samo skandaloznim rečima. Naročito su pod udarom svakojakih pakosti boljševičkih redarstvenika bile izložene velike kneginje. Doživljavale su brojne neprijatnosti, pa čak i situacije u kojima su razulareni stražari insistirali da careve ćerke prate prilikom obavljanja njihovih fizioloških potreba. Na zidovima, klupama i ogradama unutar dvorišta Ipatijevog doma koji se u to vreme nalazio na periferiji Jekaterinburga i jednom, ulaznom stranom, izlazio na Vaznesenjsku ulicu i istoimeni trg (na tom mestu, danas u centru grada, podignut je hram Ruske pravoslavne crkve „Hram na krvi“, u spomen na postradale carske strastoterpce), stražari su ispisivali ili oslikavali razne neprimerene sadržaje. Verbalne uvrede, pa čak i fizičko nasilje prema članovima porodice postalo je uobičajeno. Dešavale su se i nezamislive scene kada bi u toku obedovanja skromnih obroka, neki od stražara nepozvano i bahato sedao sa članovima porodice za sto (pri čemu bi svoje noge postavio upravo na sto za kojim je porodica obedovala), pa bi nakon nekoliko trenutaka iz posuđa pred Romanovima otimao ostatke hrane, uz obavezni udarac laktom u glavu ili potiljak cara ili njegove supruge. Romanovima je bilo maksimalno ograničeno kretanje. Kuću su mogli da napuštaju u dva navrata u toku dana i to na svega pola sata, kada su mogli da se šetaju unutar dvorišta kuće. Tako je bilo i poslednjeg dana njihovog života 16. jula 1918. godine, kada je porodica nakon uobičajenih dnevnih aktivnosti, oko 23 časa, otišla na počinak.

Negde oko dva sata iza ponoći, sada 17. jula, zatvorenicima je naređeno da ustanu iz svojih kreveta i spreme se. Sprovedeni su u suteren kuće. Na caričinu molbu, stražari su uneli dve stolice, s obzirom da je carević bio teško bolestan i otac ga je, sve vreme, držao u naručju. Na jednu stolicu seo je carević, na drugu carica. Ostali su, ćutke, stajali. Zatvorenicima je naloženo da ostanu u podrumu i čekaju, dok se u dvorištu uparkiravao kamion, kojim će, kada se sve svrši, biti prevezeni na tajno odredište. U prostoriju je, zatim, ušao streljački odred tajne policije. Jakov Jurovski, kratko, pročitao je presudu: „Nikolaje Aleksandroviču, Vaši rođaci nastavljaju sa napadima na Sovjetsku Rusiju i pokušavaju da Vas spasu, ali bez uspeha. Uralski izvršni komitet osuđuje Vas na smrt…“. Car je zaprepašćeno uzviknuo: „Šta?“. To je bilo jedino što je, pogledavši u svoje, car stigao da izusti. Jurovski je repetirao pištolj i opalio. Za njime, zapucali su i ostali. Carica i velika kneginja Olga pokušale su da se prekrste, ali su ih meci osujetili. Jurovski je u cara ispalio dva metka i na mestu ga ubio, dok se od ostalih pucnjeva, odnosno od metaka ispaljenih na članove porodice i pratnju, prostorija ubrzo napunila dimom. Pošto je bilo preživelih, masakrirani su bajonetima. Poslednje koje su umrle bile su carske kćeri, velike kneginje Olga, Tatijana i Marija, koje su u svojim haljinama imale više od kilograma utkanih dragulja koji su ih, ujedno, zaštitili od kuršuma. Olgu je metak ranio u glavu, dok se Marija srušila uza zid, od straha prekrivši glavu rukama. Dokrajčene su bajonetima. Jurovski je svojeručno ubio Tatijanu i Alekseja. Tatijana je ustreljena u potiljak, a carević, koji je još davao znake života, ubijen je sa dva metka u glavu. Ana Demidova, caričina pratilja, preživela je pucnje, ali je odmah izbodena na smrt pribivši se uza zid i očajnički pokušavajući da se od uboda zaštiti jastučetom koje je sa sobom ponela, a gde je bio ušiven nakit i drago kamenje. Ono što je trebalo da bude brza likvidacija pretvorilo se u pir koji je trajao dvadesetak minuta. Time je 17. jula 1918. godine, u noći, ubijen, skupa sa porodicom, poslednji miropomazanik i imperator sveruski, gospodar najvećeg zemaljskog carstva. Ubijeni su car i carica, Nikolaj Drugi i Aleksandra Fjodorovna, i petoro njihove dece: carević prestolonaslednik Aleksej Nikolajevič i velike kneginje Olga, Tatijana, Marija i Anastasija Nikolajevna, kao i četvoro njih koji su dragovoljno pošli sa porodicom u zatočeništvo – dvorski lekar Evgenij Sergejevič Botkin, caričina pomoćnica i pratilja Ana Stepanova Demidova, carev lakej Aleksej Jegorovič Trup i Ivan Mihailovič Haritonov, dvorski kuvar. Tela su, potom, natovarena u kamion i odvezena izvan grada. Trupla su paljena, polivana sumpornom kiselinom, a potom ubačena u napušteno okno i zasuta bombama.

Koliko je nedelo „boljševičkih tvoraca novog sveta“ bilo plod velike mržnje i ubilačke strasti, a ne revolucionarne pravde i profesionalne hladnokrvnosti, odnosno posvećenosti realizaciji nekakvih ideoloških ciljeva (čime su ubice pravdale i na osnovu kojih su hvalile svoje zločinačke postupke u godinama nakon izvršenja smaknuća), govori i podatak da su u „bestijalnim orgijama“ priređenim u svrhu uništavanja i sahranjivanja posmrtnih ostataka žrtava masakra privremeno bili i „izgubili“ dva leša (verovatno carevića i velike kneginje Marije), koji su pronađeni tek pre nekoliko godina. Gole i oskrnavljene posmrtne ostatke carske porodice, Jurovski i njegovi saradnici premeštali su iz jedne grobnice (napuštenog rudarskog okna) na druge lokacije nekoliko puta, kako bi na taj način zločin ostao prikriven, ali čime bi i sami ostaci zauvek ostali neotkriveni, a potom, poželjno i zaboravljeni. Posmrtni ostaci carske porodice pronađeni su u okolini Porošenkovog loga, u delu šume Četiri brata koja se nalazi u blizini sela Kopjatki. Njihova tela nisu pronađena istovremeno. Najverovatnije, posmrtni ostaci prestolonaslednika Alekseja i velike kneginje Marije pronađena su tek 2007. godine. Ostaci drugih članova porodice, pa i samog cara otkrivena su krajem sedamdesetih godina XX veka, što je javnosti objavljeno i prikazano putem medija tek 1991. godine, u mesecima „demontiranja“ komunističkog poretka u Rusiji i nestanka Sovjetskog Saveza. Prvi put, o samom zločinu, ruska i svetska javnost je obaveštena dva dana nakon masakra, pošto se pokolj nad ostalim članovima porodice Romanov nastavio, sledeće večeri i u Alapajevsku. Prema zvaničnom saopštenju, bivši monarh je likvidiran iz bojazni od mogućeg oslobođenja, budući da su se Jekaterinburgu približavale belogardejska i čehoslovačka vojska. Kao što smo napomenuli, u okolini Alapajevska u danima nakon smaknuća carske porodice, ubijeno je još 15 članova dinastije Romanov. Sa izuzetkom velikog kneza Sergeja Mihailoviča kojeg su morali da ubiju pre nego što su ga bacili u jedno rudarsko okno, ostalih 14 zarobljenih žena i muškaraca, bližih rođaka cara Nikolaja II i njegove porodice, živi su ubačeni u „rupu“. Prvobitno, svi pomenuti mučenici su preživeli pad, ali ne zadugo, pošto su boljševici u okno ubacili i nekoliko ručnih granata. Žrtve su umirale sporo i u najvećim mukama. Pored pomenutog muža princeze Jelene, rođene Karađorđević, ćerke kralja Petra I Oslobodioca (koja je nekako preživela boljševički teror i sa sinovima izbegla u druge evropske zemlje), tada su ubijena Sergejeva mlađa braća Konstantin i Igor, zatim Vladimir Pavlovič Palej (21-godišnji pesnik i sin velikog kneza Pavla Aleksandroviča Romanova), kao i Fjodor Remez, sekretar velikog kneza Sergeja. Takođe, u tom masakru mučenički je postradala i velika kneginja Jelisaveta Fjodorovna, udovica velikog kneza Sergeja Aleksandroviča i sestra carice Aleksandre, žena koja je svu imovinu deceniju ranije poklonila sirotinji i zamonašila se, zbog čega ju je narod zvao „anđelom čuvarem Moskve“. Kao i članove imperatorove porodice, Ruska pravoslavna crkva kanonizovala je i veliku kneginju Jelisavetu. Bio je to, ujedno, kraj dinastije koja je Rusijom vladala puna tri stoleća, gradeći imperiju i uvećavajući njene granice i moć i koja je naposletku rusku državu i društvo temeljno preobrazila na podobije savremenih evropskih nacija. Sasvim sigurno, u ovim činjenicama „ležali su“ i razlozi zbog kojih je bilo potrebno ukloniti monarhiju, uništiti režim „mrskog carizma“ i na kraju brutalno pobiti članove carske porodice.

Da bismo na ispravan način mogli da razumemo motive koje su krvnike iz noći 16. na 17. jul 1918. godine naveli da izvrše opisani monstruozni masakr nad carskom porodicom i njihovim saradnicima, morali smo na prvom mestu da opišemo pojedinosti tog sumornog i zločinačkog čina, jer samo na taj način možemo da dođemo u priliku da sagledamo dimenzije „bestijalne strasti“ novih gospodara ruskih prostranstava i duša, koji su možda i mislili da su u stanju da „izmene svet u samo jednoj noći“. Zapravo, otkrivanjem segmenata iz „strukture“ te „bestijalnosti“, mi zapravo rasvetljavamo i do danas nedokučive motive zločinaca koji su iste naveli da preduzmu taj bezumni akt. Na pomenuti način mi dolazimo i do obaveznog pitanja: zbog čega su stradalni mučenici brutalno pobijeni te letnje noći? Odmah uz navedeno, potrebno je da postavimo daleko indikativnije pitanje: koja ličnost ili grupa lica je imala koristi od smaknuća poslednjeg ruskog imperatora i njegove porodice, odnosno ko je naredio sumorni čin? Možda je sada trenutak da analizu događaja od februara i marta 1917. godine, a posebno od dana Oktobarske revolucije iz novembra iste godine, koji su se okončali u julskoj noći nekoliko meseci kasnije počnemo od pokušaja razjašnjenja samog začetka dramatičnih povesnih procesa koji će na kraju druge decenije prethodnog stoleća sa istorijske scene zbrisati Rusku imperiju. Danas je potpuno nesporno da je slamanje Ruske imperije predstavljalo rezultat strašne zavere, tačnije sramne zavere, sasvim sigurno pokrenute iz krugova nemačkih bezbednosno-obaveštajnih službi, što je nesumnjivo bio legitiman poduhvat u uslovima rata i opšte-poznatih antagonizama koji su vladali između Rusije i Nemačke, ali „noseći stub“ te zavere nije se nalazio u boljševičkim političkim krugovima Lenjina, Trockog, Sverdlova i drugih (koji su bili ništa drugo do izvršioci i plaćenici političkih interesa zemlje koja je bila u ratu sa njihovom Otadžbinom), već upravo u serklu i socijalnim slojevima uglednih predstavnika intelektualnih, akademskih, industrijsko-finansijskih i političkih krugova socijaldemokratskih, liberalno-građanskih i liberalno-aristokratskih ubeđenja i provenijencije. Ponovo, niko bolje od velikog kneza Aleksandra Mihailoviča, unuka Nikolaja Prvog, nije to objasnio, kao što je on to učinio u svojim rečima: „Tron Romanovih nije pao pod teretom preteča Sovjeta ili mladih bombaša, nego nosilaca aristokratskih prezimena i dvorskih titula, bankara, izdavača, advokata, profesora i drugih društvenih radnika koji su živeli zahvaljujući darežljivosti Imperije. Car bi umeo da zadovolji potrebe ruskih radnika i seljaka, policija bi izašla na kraj sa teroristima, ali bio je uzaludan trud svaki pokušaj da se ugodi mnogobrojnim pretendentima na ministarska mesta, revolucionarima, opozicionim birokratama vaspitanim na ruskim univerzitetima“. Uprkos činjenici da je imperatorovom abdikacijom u martu 1917. godine uništena monarhija u Rusiji, protagonostima potonjih zbivanja, posebno boljševičkim vlastima od novembra iste godine, bila je neophodna apsolutna sigurnost da široki front antikomunističkog pokreta nikada neće dospeti u situaciju da ponovo uspostavi navodno „omrznuti“ carizam. Koliko su novi ruski gospodari bili u pravu, govori i činjenica da je Boljševička partija na strogo-kontrolisanim izborima za Ustavotvornu skupštinu Rusije, održanim 25. novembra 1917. godine (samo osamnaest dana posle „oktobarskog prevrata“) dobila podršku svega 24% birača izašlih na glasanje, odnosno nešto više od deset i po miliona glasova. U samoj Konstituanti, koja je brojala 703 poslanika, boljševici su bili zastupljeni sa 168 mandata, dok je pobedu ostvarila partija esera (revolucionarnih socijalista), predvođenih Viktorom Černovim, nekadašnjim ministrom poljoprivrede u Privremenoj vladi Aleksandra Kerenskog. Nesumnjivo, na prvom, od boljševičkih revolucionara organizovanom izjašnjavanju građana, Lenjinovi komunisti bili su potpuno poraženi. Moramo da napomenemo da preko četiri i po miliona glasova, uglavnom iz ruralnih, antiboljševički opredeljenih regiona, nikada nije ni prebrojano. Uskoro i u skladu sa čuvenom Lenjinovom direktivom „Ni koraka nazad“, boljševici su raspustili izabranu Konstituantu, a oružanom silom i rasterali narodne zastupnike u istoj. Svi ovi podaci ukazuju na nepobitni fakt da nasilno i nelegalno uspostavljena boljševička vlast, osim u radničkim krugovima većih gradskih zajednica, nije imala znatniju podršku ruskog naroda, te je i održanje iste u datom periodu predstavljalo veoma zahtevan i neizvestan poduhvat za nove ruske vlastodršce. U opisanim povesnim fakticitetima nalaze se i uzroci ekstremno agresivnog držanja boljševičkih revolucionara prema carskoj porodici Romanov, ali i uslovi koji su na kraju doveli do „julskog zločina“ iz 1918. godine.

Poštovaoci i poznavaoci identitetskih karakteristika ruskog etničkog kolektiviteta odavno su ukazali na fakticitet u vezi sa strukturalnim segmentima državotvorne svesti najširih slojeva ruskog društva. U svesti ruskog naroda, „car je bio Rusija“. Ne personifikacija ruske države ili nacije, već upravo Rusija. Duhovna, pravoslavno-doktrinarna tradicija uloge imperatora i vladarske dinastije u državi i društvu, nasleđena iz pojedinih filosofskih okvira posmatranja uloge vrhovne državne vlasti u Romejskom carstvu, uslovila je istorijsko stanje prema kome je personalni izraz ruskog identiteta postao neraskidivo isprepleten sa institucijom imperatora u Rusiji. Nije slučajno smaknuće cara i njegove porodice u požaru boljševičke revolucije istovremeno predstavljalo i uništenje Ruske imperije, kao legalne i legitimne naslednice Istočnog rimskog carstva, ali i antičkog Rima, čime su beslovesni rušitelji „Carstva na Zemlji“, pokušali da zauvek ponište i ideju o „Vaseljenskom carstvu“. Veoma jednostavno, da bi „smrvili rusko srce i dušu“, bilo je potrebno prvo da uklone „rusku glavu“. Iz ovih saznanja možda potiče i objašnjenje zbog čega su boljševici u prvim mesecima svoje revolucije bili toliko nepopularni među građanstvom u Rusiji, pa i odgovor na pitanje kako je uopšte bilo moguće da na „režimski isceniranim“, a već pominjanim izborima za Konstituantu, Lenjinovi sledbenici budu brutalno poraženi. Kao važan pokazatelj ispravnosti pomenutih tvrdnji predstavljaju i bliža saznanja o identitetima egzekutora carske porodice u Jekaterinburgu jula 1918. godine. Prema svom duhovno-etničkom poreklu, svega dva ili tri pripadnika ČEKA koji su predstavljali već određene izvršitelje egzekucije u noći 16. na 17. jul 1918. godine bili su pravoslavni Rusi i upravo navedeni agenti tajne policije Sovjetske Rusije odbili su da učestvuju u činu smaknuća. Među ostalim ubicama nalazilo se nekoliko Letonaca, Poljaka i Mađara. Prema pojedinim, ali nikada dokazanim tvrdnjama u činu ubistva carske porodice učestvovao je i Imre Nađ, potonji mađarski premijer i vođa Revolucije 1956. godine u ovoj državi. Možda je i za ruske „čekiste“, kao što je to bio slučaj i za veći deo najširih slojeva ruskog društva, ubistvo imperatora predstavljalo „čin svetogrđa“ i nasilja nad „sakralnim“ karakterom personalnog izraza ruske „državne svesti“. Stvarni zločinci iz „krvave julske noći“ nisu se nalazili u identitetima neposrednih egzekutora Grigorija Nikulina, Stepana Vaganova, Pavela Medvedeva, Mihaila Medvedeva Kudrina, Petra Ermakova, Alekseja Kabanova (bivšeg carevog gardiste), Netrebina ili Celmsa, pa ni u sumornim aspektima antihumane, i „ozverene“ ličnosti Jakova Jurovskog, već u „zverinjačkim kabinetima“ u koje su novi „stanovnici i gospodari ruske budućnosti“ pretvorili nekadašnje raskošno ukrašene zgrade i salone ruskog plemstva i građanstva osuđenog na nestanak.

Uprkos naporima pojedinih ruskih i svetskih istoriografa da zločin nad carskom porodicom objasne i postojanjem neposredne direktive Lenjina za taj čin, uvidom u dostupnu arhivsku građu koja se odnosi na procese i događaje nastale u vezi sa boljševičkom revolucijom iz njene povesnice do avgusta 1918. godine, nepobitno je utvrđeno da ne postoje pisani izvori koji bi potvrdili pomenute teze. Naprotiv, veći deo ruske akademske javnosti, pre svih istoričari koji su bliže istraživali navedeni segment sumorne ruske i sovjetske prošlosti, ukazuju na mogućnost apsolutnog odsustva Lenjinovog odobrenja ili čak svesti o navodnoj potrebi fizičke likvidacije cara Nikolaja II i njegove porodice. Kao dokaz svojim tvrdnjama pomenuti akademski delatnici navode i proverene istorijske činjenice prema kojima su čak i pristalice Vladimira Iljiča Lenjina fizički i psihološki zlostavljane u Jekaterinburgu u prvoj polovini 1918. godine. Isti pokušavaju da dokažu da je u kritičnom periodu vlast Sovjeta narodnih komesara i Politbiroa (gde su dominantan uticaj imali Lenjin, Trocki i Sverdlov) bila ograničena na velika gradska područja Moskve i Petrograda, dok su u unutrašnjim delovima Sovjetske Rusije u priličnoj meri vladali haotični, pa čak i anarhični odnosi između brojnih organa boljševičke uprave. Dovoljno je da kažemo da je baš u periodu ubistva carske porodice u Jekaterinburgu reč „lenjinist“ imala krajnje pežorativno svojstvo, a u tim turbulentnim mesecima pokušaja očuvanja ionako nepopularne i krhke vlasti boljševika u uralskoj oblasti, posebno u današnjoj Tjumenskoj i Sverdlovskoj oblasti Ruske Federacije, u Jekaterinburgu je u zamršenim međusobicama brojnih boljševičkih frakcija i naoružanih grupa ubijen i blizak Lenjinov rođak, tačnije sin brata vođe Oktobarske revolucije. Međutim, zastupnici pomenutih teza u akademskim krugovima ruske istoriografije u velikoj meri zapostavljaju činjenicu da je bez obzira na nesnalaženja u organizaciji vlasti, pa i na brojne nesuglasice unutar boljševičkog pokreta, među sovjetskim donosiocima „žuđene slobode“ i „univerzalnog radničkog renesansa“ vladao apsolutni konsenzus u pogledu odnosa prema carskoj porodici i dinastiji Romanov, a posebno prema Nikolaju II. Nema nikakve sumnje da su zločin nad carskom porodicom organizovali i izvršili „čekistički“ organi Uralskog regionalnog sovjeta u kome su dominantan uticaj imali Aleksandar Beloborodov, Pjotr Vojkov i Filip Gološčekin. Uralski regionalni sovjet doneo je odluku o smaknuću Romanovih 29. juna 1918. godine. Pomenutu odluku Centralnom izvršnom komitetu u Moskvi preneo je Filip Gološčekin, koji je u sovjetsku prestonicu doputovao 3. jula. Na sastanku navedenog organa u Moskvi bilo je prisutno sedmoro od 23 člana, a između ostalih i Lenjin, Sverdlov i Feliks Džeržinski. Dakle, nema nikakve sumnje da su vođe boljševičke Rusije bile upoznate sa planovima o smaknuću cara i njegove porodice, a sasvim prirodno, izvršenje datog poduhvata prepustili su regionalnim vojnobezbednosnim i političkim organima vlasti pod čijom nadležnošću se nalazio i Jekaterinburg. Pometnju i nedoumice o identitetima inspiratora i izvršilaca zločina, kao i o mnogim, čak do danas nerazjašnjenim aspektima umorstva porodice Romanov u julu 1918. godine, „veštački“ su proizvele same boljševičke vlasti. Bilo je nužno prikriti namere i motive zločinaca, kao i same pojedinosti o uklanjanju vladarske porodice sa životne i istorijske scene u Rusiji. Nema sumnje, vest o ubistvu cara i njegove porodice izazvala je radost i oduševljenje u boljševičko-partijskim krugovima mlade sovjetske države, ali kao što smo napomenuli, ta vlast još uvek nije imala stabilnu podršku u ruskom narodu. Svojevremeno, Lav Trocki je izjavio „…da su beli kojim slučajem odlučili da se okupe oko običnog seljaka na pijaci i istog proglase za cara, mi bismo sigurno izgubili rat, a Revolucija bi propala…“.

Boljševički stražari, redarstvenici, vojnici, pa čak i „čekistički egzekutori“ u Jekaterinburgu bili su uglavnom lokalni plaćeni najamnici, koji su poticali iz najnižih socijalnih slojeva ruskog društva i marginalnih grupa potpuno oslobođenih bilo kojih ideoloških ubeđenja ili etičkih načela. Većina njih bolovala je od hroničnog alkoholizma, mnogi su u svojoj lokalnoj sredini bili poznati kao predratni besposličari, dezerteri u ratu ili uopšte kao razbojnici, a neki od njih bili su nekvalifikovani radnici u okolnim fabrikama i drugim industrijskim postrojenjima. Postoje trojaki razlozi zbog kojih su se „čekistički“ i partijski rukovodioci opredelili da za „aktivnosti“ u vezi sa ubistvom carske porodice angažuju baš osobe sa opisanim profilima etički spornih ličnih karaktera. Prvo, i sami su poticali iz istih ili sličnih socijalnih grupacija. Drugo, u datim poduhvatima nisu mogli da se oslone na lica sa drugačijim mentalnim, obrazovnim, duhovno-kulturološkim karakteristikama ili životnim navikama. Treći i možda najvažniji razlog, nalazi se u unapred predviđenim planovima o prikrivanju od javnosti pojedinosti samog zločina. Za tu svrhu, angažovanje pomenutih lica upravo je pružalo mogućnost organizatorima zločina da veliki broj autentičnih svedočenja i verodostojnih saznanja o ubistvu carske porodice unapred kompromituju. Uz dogovoreni „zavet ćutanja“, svojim akcijama, inspiratori i organizatori zločina iz Centralnog izvršnog komiteta Partije i Uralskog regionalnog sovjeta omogućili su, a verovatno i podsticali „produkciju“ različitih, često neistinitih ili poluistinitih verzija događaja iz „krvave julske noći“. Tako, na primer, dva dana nakon zločina, Uralski regionalni sovjet objavio je zvanični kominike u kome je svetsku javnost obavestio da su „prilikom evakuacije iz Jekaterinburga (u kome je vlast boljševika bila ugrožena zbog napredovanja 40 hiljada čehoslovačkih vojnika – primedba autora) poginuli Nikolaj Romanov i njegov sin Aleksej Romanov, dok su ostali članovi bivše carske porodice zbrinuti na sigurnom mestu“. Sa druge strane, istoga dana Aleksandar Beloborodov, predsednik Uralskog regionalnog sovjeta, kodiranim telegramom obavestio je Lenjinovog sekretara Nikolaja Gorbunova: „Informišite Sverdlova da je cela familija podelila istovetnu sudbinu kao i glava. Zvanično, familija će umreti u toku evakuacije“. Dan ranije, ser Tomas Preston, diplomata iz britanskog konzulata pokušao je Arturu Balfuru u London da prenese telegrafsku poruku uz reči: „Sinoć je ubijen car Nikolaj II“. Ovu poruku presreo je Filip Gološčekin da bi istu potom svojeručno prepravio u reči: „Danas je ubijen dželat Nikolaj – čime je doživeo sudbinu koju je svakako zaslužio“. Namerno su objavljivani fantastični prikazi navodne tajne evakuacije carske porodice. Prema pojedinim verzijama razvoja događaja u vezi sa sudbinom carske porodice posle 16. jula 1918. godine, sve do početka XXI stoleća objavljivane su i publicističke teze o navodnoj tendencioznoj iscenaciji masakra nad carskom porodicom. U tim verzijama širene su neistine prema kojima su određeni delovi sovjetske vlasti zapravo uložili veliki trud kako bi sačuvali živote članova dinastije Romanov. Na osnovu ovih teza ukazivano je na izvesnu mogućnost da su carica Aleksandra i velike kneginje evakuisane u Nemačku, a potom i druge evropske zemlje, dok su car i prestolonaslednik premešteni u druge delove Rusije. U okviru ovih fantastičnih priča svojom grotesknošću izdvaja se i podatak prema kome je Staljin nekoliko puta posetio cara u njegovom kućnom pritvoru, verovatno u Saratovu, negde tridesetih godina prethodnog veka.

Koja je bila svrha ovih gotovo sigurno izmišljenih priča i „fabrikovanih“ kontradiktornosti u fakticitetima povesnice „jekaterinburškog maskra“ nad carskom porodicom i njihovim saradnicima? Mlada sovjetska vlast suočena sa snažnim otporom kontrarevolucionarnih belogardejskih snaga i stranom intervencijom antiboljševički opredeljenih država u svetu, nastojala je da prikrije puku činjenicu i suštinu svojih „revolucionarnih namera“ koje su se sastojale u „varvarskom“ razaranju svih vrednosti i simbola „dojučerašnjeg sveta“, koji je boljševicima kao osvedočenim sankilotima uvek bio dalek, tuđ i mrzak. Samo na ovaj način možemo da razumemo i krvožederske postupke razularenih i pijanih „revolucionara“ koji su nakon zločina u naredna, još najmanje dva dana skrnavili leševe umorenih stradalnika, besomučno ih pljačkajući i nekrofilski sakateći. Takođe, sa pomenutim saznanjima postaje jasno zbog čega su se u narednim decenijama posle smaknuća carske porodice širom sveta javljali tzv. „lažni carevići i princeze“. Zapravo, u decenijama posle 1918. godine u svetu se pojavio fenomen „pronalazaka“ članova porodice Romanov (uglavnom velikih kneginja i carevića) koji su navodno preživeli masakr u Jekaterinburgu. Više od tri stotine mladića ili odraslih muškaraca pokušali su da preuzmu identitet ubijenog carevića Alekseja, dok je najpoznatiji slučaj „lažne Anastasije“ (kojih je bilo preko 160) pokrenula čuvena Ana Anderson. Navedene fenomenološke pojave, takođe su predstavljale posledicu iniciranja nedorečenosti ili kontradiktornosti o stvarnim okolnostima koje su pratile čin zločina nad carskom porodicom. Nisu samo pojave ambicioznih i lucidnih pojedinaca koji su zbog neuhvatljive slave i materijalnih bogatstava posegnuli za identitetima umorenih svetitelja i mučenika, predstavljali upečatljiv simbol „kulture nedoumica“, kao pratećeg segmenta stradanja carske porodice i naposletku same Ruske imperije. Užasan zločin počinjen u toj julskoj noći 1918. godine u Jekaterinburgu istovremeno predstavlja i zastrašujući primer sociološkog merituma u analizi mentalnih sposobnosti čoveka da počinjeno nedelo preinači u delo, a potom da mistifikacijom dela, nedelo, možda i zanavek učini neprimetnim „naddelom“. Sa druge strane, ruski narod i država u proteklih dvadesetak godina, a posebno od vremena uspostave stabilne demokratije Vladimira Putina učinili su veliki napor kako bi zločin nad carskom porodicom bio nedvosmisleno osuđen, a mošti žrtava dostojno opojane i na posletku sahranjene. Postavljamo pitanje da li je to dovoljno, ukoliko imamo u vidu činjenicu da okolnosti koje su pratile sam zločin nikada nisu u potpunosti „demistifikovane“, a opor utisak gorčine izaziva saznanje da i danas, nakon jednog veka od „noći kada su mučki likvidirani tvorci moderne Rusije“, imena inspiratora, nalogodavaca, organizatora i izvršilaca careubistva i dalje „krase“ brojne objekte, železničke stanice, ulice, cele kvartove i delove naselja u gradovima širom ruskih prostranstava.

 

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja