ПОСЛЕДИЦЕ ПОЛИТИЗАЦИЈЕ ЗЛОЧИНА У СРЕБРЕНИЦИ

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Када се априла месеца ове године сазнало за намеру земаља политичког Запада да пред Генералном скупштином Уједињених нација у Њујорку изнесу иницијативу о изгласавању резолуције „Међународни дан сећања и обележавања геноцида у Сребреници”, кључна питања која су се постављала, како у нашој тако и делу светске јавности заинтересоване за ову тему, било је: зашто и зашто баш сада? Наиме, није ово први пут да се то питање покреће пред ОУН. Јавност се свакако сећа 2015. године и чувене британске резолуције о Сребреници која је захваљујући вету Русије одбачена од стране Савета безбедности Уједињених нација. Такође, сећамо се да су се овим питањем бавили и поједини, нарочито регионални парламенти, попут албанског, македонског, црногорског или хрватског сабора, који се међу првима по том питању изјаснио још 2005. године. Чак је и српски парламент јасно осудио злочин у Сребреници, али изостављајући тај спорни термин геноцид, који суштински представља и кључну тачку спорења када говоримо о том трагичном догађају из 1995. године.

Данас, они који подржавају доношење резолуције о Сребреници у Генералној скупштини ОУН позивају се на пресуду Међународног суда правде из 2007. године. Србија је тада одлуком судског већа ослобођена одговорности поводом тужбе за геноцид у БиХ, али је у самој пресуди наведено да се у Сребреници догодио геноцид. Са друге стране имате бројне стручњаке па и најистакнутије ауторитете за питање Холокауста и геноцида попут професора Хебрејског универзитета у Јерусалиму Јехуде Бауера или директора Центра „Симон Визентал” Ефраима Зурофа, који се не слажу са тврдњом да се у Сребреници догодио геноцид. Чак је Зуроф у више наврата упозоравао на злоупотребу тог термина у политичке сврхе. Нажалост, злочин у Сребреници је управо постао флагрантан пример како се једна трагедија злоупотребљава у политичке, па некад чак и само у дневнополитичке сврхе. Управо зато, уз јасно исказан пијетет невиним жртвама и подсећања да се злочин не сме заборавити, морамо се осврнути на увек присутну, а данас можда више него икад заступљену, политизацију тог трагичног догађаја.

Наиме, узмимо пример већ поменуте тужбе БиХ за геноцид, пред Међународним судом правде, а против Србије. Суђење и пресуда по том питању спроведени су у једном крајње осетљивом и изазовном тренутку за Србију. Практично у време када су вођени преговори о статусу КиМ, чиме се плански радило на слабљењу преговарачке позиције Београда. Наиме, то суђење по тужби БиХ за геноцид, између осталог, послужило је и да се пружи нови подстицај том на Западу брижљиво креираном наративу из деведесетих година прошлог века о злим Србима који чине масовне злочине. Оживљавање такве реторике имало је за циљ да се пред међународном јавношћу оправда Ахтисаријев план, чија се суштина сводила на условну независност Космета. Односно, то суђење послужило је да се српско руководство држи под константним притиском, али и да се креира атмосфера у којој би отимање дела територије једне суверене државе било оправдано. Јер, ако се некој држави суди за геноцид, неће бити пуно оних који би стали у њену одбрану. Шта више, тиме се имплицира да таква земља и заслужује да јој се одузме део територије.

Такође, злоупотребу појма геноцид и злочина у Сребреници у политичке сврхе, можемо уочити и у стратегији коју спроводе великоалбански кругови у јужној српској покрајини. У данима уочи комеморације жртвама у Сребреници 2021. године, парламент на Косову и Метохији, донео је резолуцију поводом поменутог злочина. На тај начин албанске политичке структуре у Приштини покушале су да ојачају позицију у преговарачком процесу са Београдом. Албанци константно намећу наратив о томе да је Србија одговорна за геноцид на Космету и то не само деведесетих година прошлог века, него чак и у XIX столећу. Аналогно томе, чинећи тај најтежи злочин над Албанцима, Србија је трајно изгубила свако право на своју јужну покрајну, а међународна заједница то треба само да констатује. Пошто ту тезу, не успевају да наметну у глобалним политичким центрима, односно нико релевантан је не узима за озбиљно, Албанци су покушали да преко усвајања резолуције о Сребреници, на један крајње перфидан начин, провуку и свој већ поменути наратив о Србима као геноцидном народу.

Сличан процес злоупотребе Сребренице у политичке сврхе имали смо и у Црној Гори, где је за разлику од Космета, усвајање резолуције о Сребреници имало примарно дневнополитичку намену. Наиме, након губитка власти, после августовских избора 2020. године, тадашњи председник Црне Горе и лидер опозиционог ДПС-а покушавао је да разбије крхку већину идеолошки разједињене коалиције на власти. Разлог поновног покретања питања усвајања резолуције о геноциду у Сребреници 2021. године пред црногорским парламентарцима, можемо пронаћи једино у жељи Мила Ђукановића да на тој теми изазове раскол у владајућој већини. На руку му је ишло то што је тадашњи премијер Дритан Абазовић и онако био под притиском сународника и муслиманског фактора на Балкану, због сарадње са српским партијама у Црној Гори. Иако је усвајање резолуције о Сребреници уздрмало Абазовићеву владу, иако је и министар Лепосавић смењен због одбијања да се сагласи са таквим квалификовањем злочина у Сребреници, премијер је политички преживео. Међутим, тадашњи председник Црне Горе можда је најбоље тим потезом показао колико му је питање Сребренице суштински битно, када га може користити ни мање ни више, него у дневнополитичким обрачунима. Додуше, има и оних који тврде да је Ђукановићу Сребреница послужила и као још једно средство за остварење стратешког плана, а то је стварање што дубљег јаза између Срба и Црногораца, а зарад учвршћивања његовог великог пројекта стварања црногорске нације на антисрпском наративу. Било како било и у једном и у другом случају злоупотреба трагедије је очигледна.

Међутим, нису ово једини примери коришћења Сребренице у политичке сврхе. Бошњачка елита то чини већ годинама, практично од завршетка рата у Босни и Херцеговини. Један од разлога за креирање такве политике можемо пронаћи у жеља за изградњом култа жртве, неког ко је највише страдао у грађанском рату у БиХ и ко следствено томе мора имати виши степен разумевања међународне заједнице за своје интересе. Слично као што је то био случај са Јеврејима након Другог светског рата и обнављања државе Израел. Такође, инсистирањем да се тај злочин окарактерише као геноцид, Бошњаци покушавају да међународној заједници наметну политичку аналогију сличну албанској. Наиме, њихова стратегија, чији циљ је унитаризација БиХ, почива на следећем наративу. У Сребреници се догодио геноцид, а Међународни суд правде у Хагу је војно-полицијске снаге Републике Српске означио одговорним за тај злочин. Следствено томе, Република Српска је геноцидна творевина чије укидање представља цивилизацијску тековину. Нестанком Републике Српске БиХ би постала унитарна држава, што би већинском бошњачком народу обезбедило апсолутну политичку доминацију. Иначе, не треба занемарити ни чињеницу да је на власти у Вашингтону Џо Бајден неко ко је, као и добар део његове администрације, каријеру градио у последњој деценији 20. века управо на антисрпској политици и то у БиХ и на КиМ. Управо они су креирали наратив о злим Србима и добрим секуларним босанским муслиманима, који су савезници Запада. Они су Сребреницу претворили у мит о геноциду да би се после њиме обилато користили како би оправдали своје војне акције широм света. Па тако, зарад спречавања неке нове Сребренице, било је неопходно бомбардовати СР Југославију 1999. године или неке друге земље које су се касније нашле на путу америчких интереса. Тешко је за очекивати да ти људи данас могу мењати своју политику према Балкану или је гледати кроз другу визуру, а не ону коју су сами стварали. Самим тим, подршка Бошњацима за америчку администрацију је неупитна, посебно сада када се све више говори о унутрашњем преуређењу БиХ. Зато није случајно то што је баш ове године питање Сребренице подигнуто на пијадестал међународне јавности. Очигледно су политичке елите у Сарајеву закључиле да је прави, а можда и последњи, тренутак да своје циљеве спроведу у дело. Велика су очекивања Бошњака била након избора Џозефа Бајдена за председника САД, посебно након Трампа за кога у регионалним политичким центрима, а посебно у Сарајеву, није било превише симпатија. Међутим, без обзира на промену у Белој кући 2020. године и долазак Бајдена нисмо имали неку снажнију иницијативу нове америчке администрације на Балкану, а посебно у вези са БиХ. Зато ову резолуција о Сребреници морамо сагледавати и кроз призму покушаја бошњачких политичких структура у Сарајеву и њихових лобиста у Европи и САД да што пре, док је Бајден у Белој кући, започне решавање питања унутрашњег уређења БиХ. Нови амерички председнички избори се ближе, а неизвесност је нешто што све тера на акцију.

Наравно, када говоримо о овој теми не можемо занемарити ни глобалне потресе. Ратови који се тренутно воде у Украјини и Израелу, прете да и у оружаном смислу, а не само као до сада, у политичком, медијском или економском, поприме глобални карактер. Било да се ради о слању НАТО снага у Украјину или директном сукобу Израела и Ирана, немогуће је предвидети последице таквих сценарија. У сваком случају води се огорчена борба између земаља политичког Запада са једне и Русије и Кине са друге стране, а у којој ни Балкан није поштеђен. Управо зато покретање иницијативе о изгласавању резолуције „Међународни дан сећања и обележавања геноцида у Сребреници”, морамо ставити у данашњи више него турбулентан међународни геополитички контекст. На првом месту ту иницијативу морамо посматрати кроз призму и више него уздрманих односа колективног Запада и исламског света. За страдање десетина хиљада Палестинаца у протеклих неколико месеци муслимани криве на првом месту Израел, али и западне државе које му пружају подршку. Међу, најгласнијима по том питању данас је Немачка. Наравно, због наслеђа Другог светског рата и Холокауста, владајуће структуре у Берлину сматрају да им је обавеза да безусловно подржавају Израел. Покретањем питања резолуције о Сребреници, Запад покушава да умањи тај негативан одјек њихове политике у исламском свету и да покажу своју посвећеност очувању односа са муслиманима. За Немачку је то посебно битно због милионске заједнице муслимана у њиховој земљи, која је огорчена држањем званичног Берлина према рату у Гази. САД, са друге стране, примарно размишљају о очувању својих савезништава са муслиманским земљама попут Јордана, заливских монархија или Турске. Све док рат у Израелу траје, то ће за званични Вашингтон бити велики изазов. САД свакако не треба конфронтација са целокупним исламским светом који не само да има више од две милијарде верника него контролише и важне поморске руте и природне ресурсе, а који су Западу и те како потребни. Резолуција о Сребреници, самим тим, и за Американце и за Немце је најјефтинији начин на који исламском свету могу покушати да замажу очи.

Наравно, никако не смемо занемарити ни бес Запада због одбијањем Србије да призна лажну државу Косово и уведе санкције Русији. Србија је због тога под константним притиском, који се очигледно појачава, а резолуција о геноциду у Сребреници само је део тог процеса. Задатак те резолуције између осталог је да понизи српски народ и да му поново, као и 2007. године, отежа борбу за очување Космета, али и Републике Српске. Да прикаже Србе као народ у чије име је чињен геноцид и који се следствено томе не сме бунити када се на његову штету креира нова политичка реалност Балкана. Да ли је све то што се чини злоупотреба једне велике трагедије и својеврсно унижавање, прљавим политичким играма, самих жртава? Наравно да јесте. Хоће ли та резолуција, уколико икад буде усвојена, помоћи помирењу у региону, наравно да неће. Напротив! Имаћете народ који је на правди Бога проказан за нешто што никад није урадио, а да ствар буде још горе исти тај народ био је жртва геноцида. У таквим околностима затварање у национални оквир и јачање међуетничких тензија и неповерења биће логичан след догађаја. Предуслови за неки нови сукоб тиме се природно стварају, а у свету у којем већ пламте пожари рата то представља посебан изазов. Тешко је поверовати да западне политичке елите тога нису свесне, што нам говори да њима мир на Балкану и није приоритет свих приоритета. Свима нама и Србима и Бошњацима, али и осталим балканским народима, очување мира јесте најважнији задатак, или би бар требало да буде. У супротном, поново ћемо платити превелику цену као пиони у вечитој геополитичкој партији шаха великих сила.