Аутор: Жељко Ињац, новинар
Савремени политички и друштвени процеси у Србији одвијају се у сложеном пресеку продужене институционалне доминације једног политичког блока, периодичних таласа грађанске и генерацијске мобилизације, геополитичких притисака и дубоких историјских слојева колективног памћења који настављају да обликују политичку психологију друштва. У таквом оквиру појава студентског покрета не може се разумети искључиво као краткотрајни протестни циклус нити као непосредни покушај политичке смене, већ пре као симптом ширег структурног померања унутар друштва које већ дуже време показује знаке истовремене напетости и замора. Управо та двострука динамика, у којој се мобилизација јавља паралелно са постепеним хлађењем емоционалне енергије, представља кључ за разумевање тренутне фазе у којој се Србија налази, али и могућих праваца њеног даљег политичког и друштвеног развоја.
Студентски покрет је у својој почетној фази испунио једну од најређих функција у политичкој социологији, а то је разбијање дуготрајне апатије и обнављање уверења да је колективна акција уопште могућа. Друштва која дуго функционишу у стању ниског очекивања промена ретко пролазе кроз нагле политичке преокрете; уместо тога, она постепено учвршћују постојеће односе моћи, при чему се изборни процеси претварају у рутину лишену снажне мобилизационе енергије. У том контексту појава генерацијског покрета који у јавни простор враћа идеју деловања, већ сама по себи представља историјски значајан догађај, независно од тога да ли ће произвести непосредну институционалну трансформацију. Његов најдубљи домет лежи у померању границе могућег, односно у стварању културног и психолошког простора у коме нови политички актери постају замисливи, а политичка будућност престаје да делује унапред одређено – односно превазилази се досадашња подела на двопартијски систем.
Овај аспект студентског покрета добија додатну тежину у друштву које је током претходних деценија пролазило кроз снажне политичке ломове, али је истовремено задржало релативно стабилан образац концентрације политичке моћи. Управо зато се значај покрета не може мерити искључиво институционалним резултатима, већ пре свега културно-политичким ефектом који се огледа у ширењу простора плурализма. Чак и у случају да покрет не доведе до непосредне промене власти, а по свему судећи то неће успети, сама чињеница да је отворио могућност појаве нових политичких опција већ представља структурну промену политичког поља. У том смислу његов домет је пре историјски, него тренутно политички јер се не ослања на краткорочни исход.
Међутим, сваки протестни покрет који настаје из моралног импулса неизбежно се суочава са унутрашњом противречношћу између симболичке снаге и потребе за политичком артикулацијом. Док се налази у фази чисте мобилизације, одсуство јасне идеологије, лидерства и програмске конкретизације може деловати као предност јер омогућава широку подршку различитих друштвених група. Али како време пролази, исти ти недостаци постепено постају извор сумње. Јавност почиње да поставља питања о стварним намерама, геополитичкој оријентацији, могућности преузимања институционалне одговорности и способности да се морална енергија претвори у одржив политички програм. Управо у том прелазу између наводне моралне невиности и политичке конкретности налази се најосетљивија тачка у животу сваког друштвеног покрета јер управо ту почиње постепена ерозија почетног моралног капитала.
Та ерозија не мора значити да је нужно последица погрешних одлука актера, мада их је било прилично, већ је то у великој мери природна последица проласка времена. Време је неумитан показатељ вредности – оно што је саграђено на добрим темељима то траје. Емоционална мобилизација, ма колико снажна била, не може се бесконачно одржавати без видљивих резултата. Када очекивања грађана превазиђу реалне могућности покрета, јавља се постепено хлађење које се најпре испољава као сумња, затим као замор, а на крају као равнодушност. Управо равнодушност представља најопаснију фазу у животу сваког покрета јер за разлику од отвореног пораза или репресије, она не производи нову мобилизацију. Покрет који престане да изазива емоцију престаје да буде историјски субјект и постаје тек један од актера у уобичајеној политичкој динамици. Замор је у овом моменту готово физички опипљив.
Можемо слободно рећи да се један од највидљивијих домета студентских протеста није огледао у непосредној политичкој трансформацији, већ у продубљивању друштвене нестабилности, појачаној поларизацији јавног простора и ерозији угледа кључних националних институција, почев од државних структура па све до Српске православне цркве као најстарије институционалне тачке српског идентитетског континуитета. Међутим, тај процес урушавања није доведен до краја, већ је управо својом недовршеношћу произвео супротан ефекат у делу становништва које не изједначава власт са државом, нити поистовећује актуелну политичку гарнитуру са трајним националним институцијама. Уместо потпуне делегитимизације система, дошло је до реактивне мобилизације одбрамбеног типа, при чему је део грађана протесте и сам студентски покрет почео да доживљава као фактор спољног утицаја усмерен на слабљење Србије, чак и ако таква намера можда није нужно постојала унутар самог покрета. Тако се парадоксално показало да је дестабилизациони потенцијал протеста истовремено генерисао и нове облике друштвеног отпора према њима, претварајући иницијални симболички успех у извор додатне поделе која је, у коначном исходу, ограничила њихов политички домет.
Истовремено са овим процесом одвија се консолидација владајуће коалиције, што на први поглед делује као супротан тренд друштвеној мобилизацији, али у стварности представља паралелну динамику карактеристичну за полуконсолидоване политичке системе. Стабилизација власти може бити постигнута релативно брзо кроз контролу институција, дисциплину унутар политичке структуре, управљање медијским наративом и способношћу да се политички темпо одређује независно од притиска старе или нове опозиције и протеста. Међутим, таква стабилизација не значи нужно и друштвену стабилизацију. Друштвена стабилност подразумева пад поларизације, повратак институционалног поверења и осећај предвидивости унутар економског и политичког система, што су заправо процеси који се одвијају много спорије.
Ипак, посредна веза између стабилизације власти и стабилизације друштва постоји. Консолидована власт преузима иницијативу, намеће оквир јавне расправе и постепено смањује интензитет конфликта, не зато што су поделе решене, већ зато што се очекивање брзе промене замењује постепеним замором. Управо у том тренутку почиње прелазак из фазе високе политичке емоције у фазу друштвене исцрпљености што представља један од најпоузданијих сигнала уласка у период релативне стабилизације.
Замор друштва од политичких подела не значи нужно подршку постојећем поретку, већ пре свега губитак вере у могућност нагле револуционарне трансформације. Када политика престане да буде централна тема свакодневног живота, када се јавна пажња врати егзистенцијалним и личним питањима, долази до пада афективне политизације, а тај процес се у савременом тренутку може уочити и на емпиријском нивоу, нарочито кроз динамику друштвених мрежа. Нагло опадање интересовања за протесте, студентске акције и пратеће политичке садржаје, уз истовремени повратак корисника на раније теме, забавне формате, мимове и свакодневне културне обрасце који све мање имају непосредне везе са политичком мобилизацијом, представља јасан показатељ преласка из фазе високе емоционалне укључености у фазу друштвеног замора. Историјски посматрано, управо овај облик замора често представља увод у дуготрајнију фазу релативне равнотеже, чак и у одсуству дубљих институционалних промена. Управо ту се открива парадокс савремене Србије: друштвена стабилизација не настаје решавањем конфликта, већ његовим постепеним гашењем услед замора.
У таквим околностима природно се намеће питање политичког исхода процеса који се одвијају истовремено на нивоу мобилизације и стабилизације. Када се посматра краткорочна перспектива, најреалнији сценарио јесте континуитет постојеће власти, али тај континуитет не произлази искључиво из снаге владајуће структуре, већ подједнако из ограничења алтернативних политичких актера. Студентски покрет, иако симболички снажан, улази у фазу у којој се морална енергија суочава са потребом институционалне конкретизације, док се стара опозиција истовремено суочава са сопственим унутрашњим поделама, идеолошком нејасноћом и ограниченим мобилизационим потенцијалом. Овај двоструки застој производи специфичну политичку ситуацију у којој стабилност власти није нужно одраз њене апсолутне доминације, већ пре последица структурне асиметрије унутар читавог политичког поља. Додатну сложеност уноси чињеница да ни унутар самог студентског покрета не постоји пуно јединство, будући да не постоји ни јединствена идеолошка матрица која би могла да интегрише различите стратегијске визије. Један део покрета наклоњен је сарадњи са старом опозицијом и полази од уверења да је ослањање на постојеће политичке структуре неопходно за институционализацију протеста и изборни пробој. Други део, насупрот томе, стару опозицију доживљава као политички баласт чије би укључивање угрозило аутентичност и мобилизациони потенцијал студентског покрета. Трећа струја настоји да заузме посредну позицију, сматрајући да стара опозиција може бити корисна пре свега као гласачка база или у инфраструктурном смислу, али да јој се не сме дозволити да активно предводи борбу против власти. Оваква унутрашња разноликост, која је у почетној фази могла деловати као извор ширине и отворености, у каснијој фази постаје фактор додатне неизвесности и успоравања политичке артикулације, чиме посредно доприноси одржавању постојећег политичког стања.
Ипак, истовремено са краткорочним континуитетом јавља се и дугорочна промена која делује мање упадљиво, али има потенцијално дубље последице. Појава студентског покрета, без обзира на ограничене институционалне резултате, проширује политички хоризонт и отвара могућност појаве нових актера који не припадају постојећим партијским структурама. Управо у том процесу постепеног ширења плурализма лежи једна од најважнијих тековина савремене друштвене динамике у Србији. Историјско искуство показује да друштвени покрети често не доводе до непосредне смене власти, али дугорочно мењају структуру политичког поља, потенцијално стварајући услове за касније трансформације које постају видљиве тек у наредним генерацијама.
Таква перспектива дугог трајања омогућава да се студентски покрет сагледа изван уске логике успеха и неуспеха. Његов значај не лежи искључиво у способности да произведе институционалну промену у кратком року или боље рећи пометњу коју су направили, већ у чињеници да је показао да политичка сцена није затворен систем. Чак и уколико актуелна генерација актера не успе да пређе праг институционалне моћи, сама промена перцепције политичке могућности даје наду новим генерацијама, мада нада последња умире и није нужно да се икад реализује. Ипак, на тај начин се отвара простор за нове облике политичког организовања који могу настати тек након што се тренутни циклус мобилизације и замора оконча.
Истовремено, процес стабилизације друштва не може се разумети без ширег геополитичког оквира у коме се Србија налази. Регионални односи, притисци који долазе кроз институционалне механизме европских интеграција и сложена позиција Србије између различитих глобалних центара моћи стварају додатни слој политичке осетљивости. У таквом окружењу унутрашње друштвене поделе не делују само као унутрашњи политички проблем, већ и као потенцијална тачка спољног утицаја. Управо зато питање стабилности у Србији добија значење које превазилази уобичајене унутрашње политичке оквире.
Осећај опреза према могућем спољном мешању није искључиво производ савремених политичких наратива, већ има дубоко историјско утемељење. Колективно сећање на период Другог светског рата, у коме су у условима унутрашњег српског грађанског сукоба почињени масовни злочини, етничка чишћења и геноцид над Србима у региону па и у Србији, наставља да делује као трајна политичка и психолошка матрица. Иако досадашњи савремени међународни поредак није омогућавао понављање идентичног историјског сценарија, само постојање тог сећања обликује перцепцију ризика и појачава тежњу ка очувању унутрашње стабилности. Међутим, након рата у Украјини и глобалне поларизације, ни сценарио из Другог светстког рата више није искључен, поготово што је још увек свеже сећање на ратове деведесетих и масовно протеривање Срба са својих огњишта. Управо зато се друштвена стабилизација, чак и када настаје из замора, може тумачити и као механизам превенције дубљих конфликата, али и реална бојазан од геноцидних сценарија из прошлости.
У том контексту постепено смањење политичке тензије добија двоструко значење. Са једне стране, оно може указивати на слабљење мобилизационог потенцијала друштвених покрета и учвршћивање постојећих односа моћи. Са друге стране, исто то смањење тензије може представљати услов за дугорочну друштвену консолидацију која омогућава постепене, а не нагле политичке промене. Историја политичких система показује да стабилност која произлази из замора често претходи фазама еволутивне трансформације јер тек у условима снижене поларизације постаје могуће стварање нових институционалних решења.
Стога се савремена Србија може посматрати као простор у којем истовремено делују супротстављени процеси краткорочне политичке стабилизације и дугорочног ширења плурализма. Овај привидни парадокс није изузетак, већ карактеристична особина друштава која се налазе у међуфази између затвореног и отворенијег политичког система. Управо у таквим међуфазама највеће промене настају неприметно, кроз постепено преобликовање политичке културе, а не кроз непотребне и штетне драматичне институционалне ломове.
На тај начин постаје јасно да се кључна линија поделе у савременој Србији не налази искључиво између власти и опозиције, већ између мобилизације и замора као дубљих социјалних стања. Политички актери делују унутар те шире динамике која често одређује исходе независно од њихових непосредних стратегија. Управо зато разумевање садашњег тренутка захтева напуштање поједностављених наратива о победи и поразу и усмеравање пажње на спорије, али трајније процесе који обликују друштвену будућност. На жалост студентског покрета, овај процес је власт уочила раније и прецизније од самих носилаца протеста, те је своје политичко деловање постепено усмеравала управо дуж линије друштвеног замора и пада афективне политизације, док су студенти у значајној мери остали заробљени у историјском искуству деведесетих година, када је енергија побуне против власти била знатно интензивнија, а очекивање нагле промене деловало реалистичније. Препознавши промену друштвене климе, власт је успела да процес који је у почетку деловао као претња постепено преокрене у своју корист, не кроз потпуно сузбијање мобилизације, већ кроз њено временско исцрпљивање и преусмеравање у фазу општег замора. Из те перспективе постаје извесно да ће трансформација политичког спектра у Србији заиста наступити, али да ће актуелна власт и даље задржати кључну улогу у том процесу, не зато што поседује апсолутну моћ, како јој опоненти често приписују, већ пре свега зато што показује способност да благовремено препозна дубље друштвене токове и да своју стратегију прилагоди ритму тих промена.
Уколико се пажња усмери ка појму стабилизације друштва као централној тачки савремене српске политичке динамике, постаје неопходно разликовати више нивоа на којима се та стабилизација може одвијати. Стабилизација никада није једнодимензионалан процес нити се може свести искључиво на институционалну чврстину власти или на смањење видљивих политичких конфликата. Она подразумева дубљу трансформацију друштвене енергије, односно прелазак из стања интензивне мобилизације у стање снижене напетости у коме се политички живот враћа у оквире предвидивог ритма. Управо тај прелаз, који се често погрешно тумачи као проста победа једне стране, у суштини представља сложен социјални механизам саморегулације друштва које настоји да избегне дуготрајну нестабилност.
У савременим политичким системима стабилизација друштва најчешће не настаје кроз коначно решење сукоба, већ кроз његово постепено исцрпљивање. Енергија протеста, као и енергија политичке конфронтације уопште, има природна ограничења трајања. Када се та енергија не претвори у институционалну промену у релативно кратком временском периоду, долази до постепеног замора који се најпре испољава на нивоу јавне пажње, затим на нивоу масовности политичког учешћа, а на крају и на нивоу емоционалне идентификације са политичким циљевима. Овај процес није специфичан само за Србију, већ представља општи образац познат у политичкој социологији друштвених покрета. Ипак, у српском контексту он добија додатну тежину услед историјског искуства дуготрајних криза које су у прошлости често доводиле до драматичних и насилних преокрета.
Стабилизација друштва у Србији стога има и снажну психолошку компоненту. Она није само последица политичке стратегије, већ и израз колективне потребе за предахом након периода повишене напетости. Друштва која су више пута пролазила кроз дубоке ломове развијају посебну осетљивост према могућности нове нестабилности. Управо зато замор од политичких подела не мора нужно значити апатију у негативном смислу, већ може представљати и облик самозаштитног механизма којим друштво настоји да очува минимум унутрашње равнотеже.
У том оквиру стабилизација власти делује као један од фактора који посредно утиче на стабилизацију друштва, али не зато што сама по себи решава дубоке социјалне противречности, већ зато што смањује неизвесност. Политичка предвидивост, чак и када није праћена високим степеном демократске конкуренције, може деловати као фактор смиривања у друштвима која су осетљива на ризик од конфликта. Историјска искуства показују да у таквим условима грађани често бирају стабилност као мање ризичну опцију у односу на неизвесну промену, нарочито када алтернативни политички актери не успевају да понуде уверљиву визију будућности.
Међутим, стабилизација која произлази из замора не може се сматрати коначном нити трајном. Она представља пре привремено стање равнотеже које омогућава друштву да се постепено реорганизује. Управо у таквим периодима снижене напетости често настају најдубље, али и најмање видљиве промене. Политичка култура се преобликује, нове генерације стичу искуство колективног деловања, а границе прихватљивог политичког понашања се полако померају. Због тога стабилизација не треба да се тумачи као крај политичке динамике, већ као њена тиха трансформација.
Посебно је важно уочити да се у српском случају процес стабилизације одвија паралелно са ширењем потенцијалног политичког плурализма. Иако студентски покрет можда неће остварити непосредни институционални пробој, сама чињеница да је отворио простор за нове актере значи да стабилизација не води нужно ка затварању политичког система. Напротив, могуће је да управо период смањене напетости омогући постепено појављивање нових облика политичког организовања који не би били могући у условима интензивне конфронтације.
Овај парадокс, у коме стабилизација и потенцијална трансформација делују истовремено, представља једну од кључних карактеристика савремене Србије. Друштво се не креће линеарно ни ка дубљој демократизацији ни ка потпуном затварању, већ се налази у међуфази у којој су оба исхода и даље могућа. Управо зато разумевање стабилизације захтева напуштање поједностављених категорија победе и пораза и усмеравање пажње на дугорочне социјалне процесе који делују испод површине дневне политике.
Истовремено, геополитички контекст наставља да игра значајну улогу у обликовању унутрашње стабилности. Србија се налази у региону у коме историјска искуства спољног мешања и етничких конфликата остављају трајан траг у колективној свести. Страх од могуће злоупотребе унутрашњих подела, ма колико у савременом тренутку био делимично ирационалан, делује као фактор који подстиче тежњу ка унутрашњем смиривању. Тај страх није неоснован, већ има дубоко историјско утемељење, што му даје посебну политичку снагу чак и онда када непосредна опасност није реална.
Сви ови процеси заједно указују на то да се Србија постепено креће ка фази друштвене консолидације обележене замором од подела, снижена очекивања наглих промена и растућом потребом за предвидивошћу. Ова консолидација није тријумфална нити драматична, већ тиха и постепена, што је управо чини историјски значајном.
Савремена Србија се налази у прелазној етапи у којој се истовремено исцрпљује један циклус мобилизације и припрема терен за будуће облике политичке трансформације. Власт остаје стабилна, а од њене умешности зависи да ли ће то бити у кратком или дужем року, студентски покрет остаје значајан као феномен који је, упркос великој енергији, бројним акцијама, упорности и готово једногодишњем континуитету активизма, успео да потроши огроман друштвени и морални потенцијал уз релативно ограничене конкретне промене, али је истовремено показао да поседује капацитет да друштво доведе до стања политичког безизлаза и дубоке дестабилизације, друштво улази у фазу замора од конфликта, а политички плурализам се шири споро и неприметно. Управо у том споју стабилности и потенцијалне промене лежи основна карактеристика историјског тренутка кроз који Србија пролази, што овај период чини мање спектакуларним, али можда дугорочно значајнијим од многих драматичнијих епоха у њеној прошлости.
Сва настојања да се савремени политички процеси у Србији обухвате унутар коначних аналитичких формула морају се суочити са једном темељном чињеницом која превазилази и политичку социологију и стратешке студије, а то је суштинска непредвидивост историјског тока. Без обзира на достигнућа модерне науке, на развијене методе политичког инжењеринга, на постојање систематизованих модела управљања кризама и чак на појаву механизама као што су обојене револуције, које су у појединим историјским периодима деловале као готово репродуктивни образац промене власти, историјска стварност се увек изнова показује сложенијом од сваког унапред конструисаног сценарија. Разлог томе лежи у чињеници да историјски процес никада не одређује један фактор, већ преплитање безбројних друштвених, политичких, економских, културних и психолошких утицаја чија узајамна интеракција производи исходе који су делимично предвидиви, али никада у потпуности извесни.
Управо тај однос између могућности аналитичког предвиђања и граница стварне контроле постаје видљив у савременом српском искуству. Друштвена мобилизација није довела до непосредног преокрета, али није ни нестала без трага; стабилизација власти није произвела коначну политичку затвореност, али јесте довела до смањења тензија; замор од подела није означио крај политичке динамике, већ њену тишу трансформацију. Сваки од ових процеса могао се делимично наслутити, али њихово стварно преплитање није могло бити унапред у потпуности одређено. Управо у томе се огледа суштина историјског кретања, које истовремено следи одређене закономерности и непрестано их измиче коначној рационалној контроли.
Србија се стога у овом тренутку не може разумети ни као простор завршене стабилизације ни као место неизбежне трансформације, већ као друштво у коме се различити историјски токови укрштају без коначног исхода. Та чињеница не представља знак слабости аналитичког мишљења, већ потврду да историја остаје отворен процес у коме ниједан механизам, ма колико развијен био, не може у потпуности заменити сложеност стварности. Управо зато најдубљи увид који произлази из савременог српског искуства није у предвиђању исхода, већ у разумевању да се историјска кретања увек одвијају на граници између нужности и случајности, између структуре и слободе, између онога што је могуће израчунати и онога што остаје непредвидиво. У том простору неизвесности, који није слабост већ суштинска особина историје, отвара се и хоризонт будућности Србије као историјске заједнице која је још од времена Немањића грађена истовремено по вертикали и по хоризонтали, те се њена судбина увек огледала у степену сагласја или дисхармоније између те две равни – вертикале која утемељује традиционалне духовне и културне вредности српског народа и хоризонтале која одражава променљиве геополитичке околности у којима се тај народ историјски кретао.
Остави коментар