Аутор: Др Александра Колаковић, виша научна сарадница
Институт за политичке студије
Обележавање 14. јула 2025. године, поред традиционалне димензије којом Француска обележава свој национални празник, јесте прилика и да се цео свет подсети на вредности слободе, једнакости и братства, које су, показало се, потребне свим друштвима и свакој епохи историје. Кохезивни и уједињујући моменат за француску нацију креира потребу да се сећа своје историје и ревалоризује актуелне политичке и културне координате којима се креће. Пад Бастиље 1789. године остао је симболичан чин освајања слободе и демократије не само у свести Француза, већ и многих других народа, међу којима су и Срби, који су идеје револуције прихватили и реализовали у 19. веку борећи се и стварајући своје модерне државе. Иако су различите околности утицале да идеје о слободи и правима човека доживе трансформације и периоде дисконтинуитета, главна бакља, на коју подсећа и онај велики олимпијски балон изнад Тиљери баште који светли од прошлогодишњих Олимпијских игара у Паризу, никада није утихнула. Слика Француске у свету гради се под ореолом овог пламена и стога је њена позиција у међународним односима, перманентно значајна.
Сваки 14. јул, поред традиционалне војне параде на Јелисејским пољима, у којој је ове године учествовало преко 7.000 учесника, 250 возила, 100 авиона, 200 коња, а почасни гости били припадници војске Индонезије, Финске, Белгије и Луксембурга, као и свечаног паљења пламена на Тријумфалној капији, обухвата и политичке поруке, а могу се приметити и две димензије овог догађаја – културна и дипломатска. Сећање на све оне који су дали своје животе за Француску представља “Bleuet de France” (“Плави цвет Француске”), а 2025. године је и стогодишњица овог симбола као званичног знака сећања и подршке жртвама рата, инвалидима, удовицама и сирочади. Симбол части и солидарности, порука наде упркос невољама и страдањима, као и историјско, али и етичко подсећање да слобода и мир имају цену и моралну обавезу, кроз обележавање стогодишњице од прве употребе и институционализовања “Bleuet de France”, када се посматра у склопу дисксурса и говора француског председника, има снажну по(р)уку за Французе и за читав свет. Као “нит која спаја генерације у патњи, али и у нади” како је то навео Макрон, чини се као потребни путоказ Французима и ове 2025. године.
Уочи националног празника председник Француске, Емануел Макрон, 13. јула обратио се припадницима војске и безбедности, као и највишим званичницима. У светлу глобалних криза и геополитичке нестабилности, рата у Украјини и на Блиском истоку, као и Трамповог доба у САД, говор је носио и поруке, не само Французима већ и светској јавности. Француски председник нагласио је да никада од доба Другог светског рата “слобода није била овако озбиљно угрожена”. Потенцирајући историјски тренутак и “неизвесности у трансатланским односима” Макрон је комеморативну свечаност и сећање на историјски догађај искористио и за наратив у коме је питање безбедности Европе и Европљања кључни изазов савременог доба. Посебно је истакао модерне претње: сајбер нападе, беспилотне летелице и квантне технологије. Најавио је додатна средства за војску, што је у складу и са Војном стратегијом Француске од 2021. године, али и новим околностима у међународним односима. У наредне две године, до краја Макроновог мандата, планирано је да ова увећања износе 6,5 милијарди евра са циљем да војни буџет до 2027. године достигне 64 милијарде евра, што је 3,5% БДП.
Значајно је да је у свом говору француски председник поновио потребу европског јединства, али и оснаживања безбедносних капацитета, као и место нуклеарног одвраћања речима да је француска нуклеарна одбрана “апсолутно и неприкосновено суверена”. Велика новчана издвајања за војску и сектор безбедности Макрон види као гарант слободе и наглашава речима: “Да бисмо били слободни у овом свету, морамо бити они којих се плаше. А да би нас се плашили — морамо бити моћни”. Сајбер безбедност, сателити и дронови су у фокусу технолошких иновација које су планиране, као и побољшање услова за војнике, унапређење ефикасности и подизање морала. Промене у Министарству одбране су комплементарне и са обновљеним савезништвом са Великом Британијом, које је додатно учвршћено недавном посетом француског председника Лондону. Паралелно, Француска по плановима Макрона активно ради и на оснаживању сарадње са другим европским партнерима, међу којима је Немачка у европском контексту неизоставна, као и отварањем нових поглавља сарадње широм света. Прабово Субијанто, председник Индонезије био је почасни гост 14. јула, што је био и повод да се најави сарадња у области одбране, а која укључује и куповину Рафала.
Обележавање 14. јула 2025. године није било само обележавање догађаја националне историје, балова ватрогасаца, концерата и ватромета, већ је и Макронов говор био на линији уочених глобалних претњи и настојања француског председника да понуди решења. На крају говора, Макрон је позвао на патриотизам: “Бранићемо нашу слободу, као што су је браниле генерације пре нас које су одговориле на позив заставе. На прагу 14. јула, остајемо верни духу Револуције – слободи као универзалној вредности”. Овај позив није упућен само француској јавности већ и “коалицији вољних”, као и целом свету. Кроз поштовање прошлости и политике сећања, Макрон је изнова позиционирао Француску као носиоца одбране слободе и европске будућности и суверености. У духу традиције Француске револуције настојао је да пронађе одговоре за бројне изазове геополитичке стварности у којој наглашава руску претњу, крхкост Европе и њене одбране, док преко Атлантика нема поузданог партнера. Отуда је кључне по(р)уке прошлости и савезништава, као и евроинтеграција повезао са универзалним вредностима 14. јула, и промовисао изнова посебно француско-британску “срдачну антанту”, коју сада са потписивањем уговора о сарадњи Велике Британије и Немачке видимо у потенцијално новом облику, али оном за који верују да је потребан у оснаживању Европске уније и креирању боље позиције Француске у међународним односима. Непредвидивост Вашингтона и опасност од пристајања Француза на политике финасирања кроз штедње а не и порезе, остају доминантне опасности у реализацији свега поменутог у Макроновом говору, а посебно идеје стратешке аутономије. Остаје пре свега, да се види да ли је овај 14. јули у по(р)укама показао више амбиције или стратегије која ће бити примењена у блиској будућности.
Остави коментар