Портрети ренесансе – Макијавели

31/08/2021

Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар

 

О духу ренесансне епохе

Када говоримо о епохи ренесансе (препорода, обнове) обично мислимо на период европског 15. и 16. века. Забележено је да је у 16. веку први пут употребљен појам rinascita, као културно-историјски појам и одредница, који означава раздобље развитка, превасходно италијанске културе, уметности и науке од средине 14. века до почетка 16. века. Међутим, овај појам своје чвршће и конкретније одређење задобија тек у 19. веку. Наиме, историографија 19. века овај појам смешта у период када се ломи и руши средњевековна парадигма, а нови век и грађанска епоха почињу задобијати своје прве обрисе и темеље.

Ренесанса се рађа на подручју данашње Италије, али се као нови, слободни и неспутани дух времена, шири и на друге земље (углавном) западне Европе.

Згодно је напоменути и да је процес реформације унутар римокатоличке цркве, умногоме допринео ширењу ренесансног духа, јер где год се неки део Европе еманциповао од утицаја Рима, ту је био присутан и ренесансни покрет. Можемо слободно рећи да су ренесанса и реформација „руку под руку“ освајале делове европског Запада и Севера.

Сам појам ренесансе на најдиректнији начин изражава и одређује, како њено биће, тако и њен темељни духовни карактер. Ренесанса почива на потреби обнављања духовности античког света, као механизму супротстављања институцијама и тековинама средњег века.

Процват и буђење нове културе и уметности подстакнут је античком културом и недвосмислено окренут против феудалног културног наслеђа. Антика је, дакле, са свим својим обележјима, идеално послужила као методолошки приступ у борби са старим поретком. Напросто, антика је својом духовном свежином, те веома слободним представама о Богу, космосу, човеку, природи… постављена као образац антифеудалног и антисхоластичког доживљаја света и саморазумевања човека.

Као највиши идеал, ренесанса поставља индивидуалну људску слободу. За разлику од средњевековне окренутости човека према богу, небу, апстрактном…, ренесансни човек је заинтересован за овоземаљске, опипљиве и видљиве ствари, дакле за оно конкретно. Човек ренесансе се у све већој мери окреће и властитој природи и то у оном најрудиментарнијем смислу чулног и путеног.

На крилима слободе, ренесанса истиче вредност индивидуалног људског рода у световним пословима. Долази до великог замаха и процвата занатства и трговине.

Рушењем догми средњевековља и схоластике, подстиче се слобода у постављању нових научних хипотеза и слобода у научним истраживањима.

У друштвеној сфери долази до све јаче свести о потреби изградње националне државе. Концепт урбанитета и раст градова добијају посебан замах. Са растом градова и грађанства почиње да се формира и „клица“ грађанске свести. Оне свести које ће носити терет епохе нововековља, која ће наступити после ренесансе.

Насупрот средњевековном теократском концепту идеалне божје државе (civitas Dei) поставља се принцип људске владавине и у природи и у друштву.

Једно од најзначајнијих обележја ренесансе је да у сфери духовног поставља идеал „универзалног ствараоца“.

Ренесансни стваралац је ерудита, енциклопедиста, добар познавалац читаве лепезе дисциплина: филозофије, науке, уметности…

Управо сфера духовности и науке у ренесанси доживљава „експлозију“ незабележену до тада. У области литературе најзначајнији су: Данте, Петрарка, Бокачо, Шекспир, Сервантес, Рабле, Еразмо Ротердамски… Славу науке проносе: Никола Кузански, Никола Коперник, Јохан Кеплер, Галилео Галилеј… У области ликовног стваралаштва, немогуће је побројати све великане. Поменућемо само најзначајније: Леонардо, Микеланђело, Рафаел, Ботичели, Тицијан, Тинторето, браћа Ван Ајк, Бош… Нови дух у политичкој мисли доносе: Николо Макијавели, Томас Мор, Томазо Кампанела, Хуго Гроцијус, Жан Боден…

Ренесансна филозофија

Када је реч о доприносу ренесансне филозофије целини филозофије, она се више огледа у ономе што је изазвала и процесима које је покренула, него у ономе што је сама од себе дала.

Она представља једно велико мисаоно и духовно превирање које није доспело до изградње систематизованих филозофских погледа и учења, већ се само задовољило захтевом да човек самог себе разуме као стварну самосвест.

Самопроналажењу те самосвести смета феудално-хришћанска традиција, коју ренесансна филозофија покушава уклонити и надвладати једном још старијом традицијом, античком културом, уметношћу, науком и филозофијом.

Кроз говор те старије традиције, ренесансна филозофија покушава истаћи вредности и значење човека у његовим световним интересима и пословима, интерес људског мишљења да себе само спозна и нађе у себи самом.

Ова „опседнутост“ античком филозофијом, поставила је добар темељ за стварање великих нововековних филозофских система у 17. и 18. веку, али сама ренесансна филозофија није имала унутрашњу снагу да искорачи из оквира античког.

С обзиром да се Европа тога доба већ увелико упознала са Платоновим и Аристотеловим изворним и оригиналним списима, формирају се школе следбеника античких великана. На двору Козима Медичија, 1458. г. оснива се Платоновска академија, док су школе Аристотелових следбеника представљали авероисти и александристи.

И једни и други, као сврху свог делања постављају обарање схоластичке верзије аристотелизма. Први кроз обнову интересовања за Платона, а други кроз потребу враћања Аристотела у оквире оригиналног.

Овај период је у историји филозофије познат као „борба ауторитета“.

Када је реч о најзначајнијим представницима ренесансне филозофије, поменућемо Еразма Ротердамског, потом Пјера де ла Рама, Мишела Монтења, Јакоба Бемеа, те несумњиво најзначајнијег Ђордана Бруна.

Овим текстом, представићемо у најкраћем, несумњиво најзначајнијег политичког мислиоца ренесансне епохе, Николу Макијавелија.

Николо Макијавели (1469-1527)

Пола миленијума Макијавелијево дело изазива озбиљну поларизацију између његових критичара и релативно малобројних поборника и следбеника. С обзиром да су вековима после његове смрти, противници његовог дела били многобројни, наметнуо се утисак да је његово дело „вечно сахрањено“.

Но, шта је то утицало да се на његов рад гледа са тако екстремних позиција?

Када је 1532, пет година после његове смрти у Риму, први пут објављен „Владалац“, одмах је наишао на нападе и моралне осуде. Црква је његов метод оквалификовала као „сотонски“, а њега као „непријатеља људског рода“. Говорило се да је „Владалац“ описан „руком ђавола“.

Папским декретом из 1559. (а то потврђује и Концил у Тренту 1564.г) сва Макијавелијева дела бивају осуђена и стављена на Индекс забрањених књига, о којем се старала Света инквизиција. Ова забрана је укинута тек 1890. године.

Тиме је римокатоличка црква послала јасан сигнал да се са Макијавелијем може слободно обрачунавати.

Међутим, иронија код таквих одлука је у томе да је Макијавели тиме стално био присутан као предмет изучавања. Пошто сваки вид забране на другој страни производи знатижељу, тако су и његова дела у тајности штампана и растурена по читавој Европи.

Иронија Макијавелијеве судбине била је у томе што он у ствари и није желео да се бави писањем и теоријом, већ првенствено практичном (живом и делатном) политиком и управљањем државом.

Повратком Медичија у Фиренцу 1512. г, његов се живот из корена мења. Принуђен је да на разне начине моли за наклоност нових владара, тако да је његово бављење писањем више плод изнудице него саме жеље.

Сам је увек више ценио државнике и војсковође, тј. оне који стварају политику и историју, док је филозофима и историчарима давао улогу секундарних, мање-више небитних личности за саму историју. Иронијом судбине, постао је један од њих.

Макијавели је у доброј мери својим делом сублимирао искуства и технике владања кроз историју и практично понудио неку врсту „Приручника за владање“, такорећи, збирку рецепата.

Он политику поставља као вештину освајања власти и што дужег одржавања на њој. Да би у томе било успеха, Макијавели политику ослобађа „баласта морала“, и поставља је као самосталну, самосврховиту дисциплину. Отуда и честе критике да је његов концепт политике хладан и нељудски.

Међутим, етички и племенити циљеви нису у потпуности одбачени, само што се они код Макијавелија огледају кроз призму државног добра и државног интереса, док метод остварења тих циљева не треба да буде оптерећен скрупулама.

Дакле, ако бисмо желели да одредимо који је то кључни допринос Макијавелија ренесансној (а и свеукупној) филозофији политике, онда је то несумњиво његово „чупање“ политике из стега средњевековне схоластике.

После Макијавелија, политика је уствари стекла прилику да на светску позорницу закорачи као самостална и самосврховита дисциплина.

Управо онаква какву је и данас познајемо.

Извори:

  • Чавошки, К: Макијавели, Н.С. 2008.
  • Макијавели, Н: Владалац. Б.Г.2009.
  • Перовић, М.А: Историја филозофије, Н.С. 1997.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања