Портрети ренесансе – Ђордано Бруно

30/09/2021

Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар

Претходним текстом смо отворили једну веома значајну тему. У питању је епоха ренесансе са њеним културолошким садржајем. Књижевност, ликовност, наука и филозофија, после вековних схоластичких стега, ношени духом новоуспостављене слободе, разливају се прво у Италији, а потом и широм Европе.

Дух се узбунио и ослободио. Старе, „заковане“ истине постају предметом преиспитивања, за новим истинама се вапи и трага. На темељу и принципима старог, античког културолошког обрасца ниче једна нова епоха. Епоха која ће својим чињењем дефинитивно ставити тачку на средњевековље, али, уједно, бити и „родно место“ грађанске епохе нововековља.

Читаву плејаду значајних ренесансних делатника у области духовности, поменули смо у претходном тексту.

У кратким цртама смо приказали и живот и дело водећег ренесансног филозофа политике, Никола Макијавелија.

Овим текстом рећи ћемо нешто више о ренесансној филозофији, тачније филозофији природе, да би на крају представили Ђордана Бруна, несумњиво најзначајнијег ренесансног филозофа природе.

Сама ренесансна филозофија није донела неку радикалну новину у односу на дотадашње филозофирање. Њен првенствени значај се огледа у стварима и темама које је покренула, а поготово због начина на који их покреће. Наиме, ренесансна филозофија за темељ свог делања узима слободу појединца.

Истини за вољу, и временско трајање епохе ренесансе сведено на непуна два века, није било довољно да једна филозофија заокружи себе у целовит систем. Међутим, ренесансна филозофија као нека врста замајца, своје осведочење на неки начин проналази у значајним филозофским системима новог века.

Области духа у којима је ренесансна мисао ипак досегла значајне висине, биле су филозофија природе и наука. Важно је напоменути да, када је ренесанса у питању, науку и филозофију природе често морамо посматрати и проучавати у пару. Наиме, није увек лако одредити да ли одређеног ренесансног мислиоца треба сврстати у филозофе или научнике. Знатан број филозофа тога времена интересовао се за науку и научна испитивања, док ни научницима нису увек биле стране филозофске спекулације. Ипак, оне мислиоце чији је научни рад био значајан за развој научних истраживања, разумно је сврстати у научнике, док се они који су значајнији због својих спекулација него због личног прилога научним истраживањима, сврставају међу филозофе природе, иако су можда посредно допринели научном напретку, спекулативно антиципирајући неке од хипотеза које су научници покушали да докажу. У сваком случају, јединство филозофске спрекулације и интереса за научна питања било је једно од темељних обележја ренесансних мислилаца.

Овоме треба додати да није била реткост да поједини ренесансни мислиоци уз интересовања за филозофију и науку показују и нескривена интересовања за алхемију и магију. Они су дубоко веровали у слободан развој човека и његових стваралачких моћи и разним начинима су хтели да унапреде тај развој. Њихов дух је уживао у неспутаној интелектуалној спекулацији, развијању нових хипотеза и утврђивању нових чињеница о свету, а присутни интерес за алхемију био је више последица наде да ће се тиме проширити људска моћ и богатство, него ствар пуког празноверја.

Могло би се рећи да је ренесансни дух донео промену која се састојала у истицању овоземаљског над оноземаљским, иманенције над трансцеденцијом, те човекове стваралачке моћи над његовом зависношћу.

Ренесанса је представљала прелаз од периода у којем је наука теологије била духовно залеђе и подстицај људског ума, ка периоду у којем ће развој посебних природних наука у све већој мери утицати на људски ум и цивилизацију. Због тога су многи  ренесанси филозофи у основи дали значајнији допринос развоју науке него што су остали упамћени по својим филозофијама.

Најзначајнији представници ренесансе филозофије природе су били: Ђеронимо Кардано (1501-1576), Бернардино Телезио (1509-1588), Франческо Патрици (1529-1597), Томазо Кампанела (1568-1639), Пјер Гасенди (1592-1655), као и најутицајнији међу њима, Ђордано Бруно, кога ћемо укратко и представити.

Ђордано Бруно

Ђордано Бруно је најславнији италијански филозоф природе. Рођен је у Ноли, близу Напуља, 1548. године. Због његовог места рођења, често су га звали и „Нољанин“.

У Напуљу приступа доминиканском реду унутар католичке цркве. Међутим, 1576. одлаже хабит у Риму, јер је био оптужен да заступа хетеродоксна становишта.  После тога отпочиње луталачки живот, те из Италије одлази у Женеву, из Женеве у Француску, да би потом прешао у Енглеску, где на Оксфорду одржава неколико предавања. Из Енглеске се поново враћа у Француску, да би потом прешао у Немачку. Неопрезно се враћа у Италију, где га 1592. хапси млетачка инквизиција. Следеће године био је предат римској инквизицији и неколико година је провео у затвору. Напослетку, пошто се и даље држао својих ставова, био је спаљен у Риму 17. фебруара 1600. године.

Своје најзначајније радове Бруно пише на италијанском језику, током свог боравка у Енглеској. Поменућемо неке: „О узроку, принципу и једном“, „О бесконачности, васиони и световима“, „О хероичком ентузијазму“…

Полазиште и терминологија Брунове мисли били су, сасвим природно, дати у претходним филозофијама.

Брунова филозофија садржи у себи радикалне елементе средњевековне традиције слободоумности, како у авероистичкој тако и у неоплатоничарској варијанти. Његово становиште је засновано на традицијама италијанског хуманизма, а нарочито на метафизичким принципима фирентинске неоплатоничарске академије, те учењу Николе Кузанског.

Велики утицај на Бруна извршила су и Коперникова астрономска открића, као и идеје Телезија.

Велики је противник схоластичке филозофије и универзитетске науке која је такође под доминантним утицајем схоластике. Дакле, Бруно је био у директном опозиту не само према учењима Католичке цркве, већ и према калвинским и лутеранским учењима.

Дакле, новоплатонске идеје су биле подлога Брунове мисли, на основу којих он касније развија сопствену филозофију. Иако новоплатонизам представља свет као божанску еманацију или стварање и као одраз Бога, увек се наглашавало да је божанско трансцедентно и непојмљиво. Међутим, Брунова спекулација је ишла према идеји и божанској иманенцији, и на тај начин према пантеизму. Он никада није успео да помири та два гледишта, нити је икада до краја искључио једно гледиште на уштрб другог.

Бруно своја интересовања даље помера у правцу проучавања начела и узрока света, где износи своју замисао о души света као иманентном узрочном и покретачком чиниоцу.

Примарна и основна способност светске душе, по Бруну је универзални ум, који је „универзални физички ефицијентни чинилац“ и „универзални облик“ света.

Он производи природне облике у свету, док наш ум производи универзалне идеје тих облика. Облик света је универзалан утолико што је свеприсутан и све одуховљује.

Дакле, душа света је код Бруна схваћена као стваралачки принцип, као природна супстанција која рађа све (natura naturans), рађајући створену природу (natura naturata).

Материја није пасивни принцип света, већ стваралачка супстанција која у себи држи све могућности као форме. Она је могућност бића, без које не би био могућ свет, нити било какво светско догађање.

У сваком свом делу материја је осетљива, дакле, има могућност оживљености. Овом својом идејом, Бруно се приближио старој хеленској идеји хилозоизма, тј. учењу о оживљеној материји.

Супстанција света је једна, вечна и непроменљива. Свет је јединствен и у целини је непокретан, док се све унутар њега налази у кретању.

Пролазност и променљивост, по Бруну припадају појединачним стварима, док се природа може схватити као Бог у стварима.

Свет се налази у сталним супротностима, а њихово јединство је Бог, тј. иманентна моћ природе која хармонизује и доводи у склад све своје супротности. Циљ филозофије није ништа друго него да упозна Бога (природу), у том јединству, те да разуме место и положај човека у свету.

За Бруна, човек је огледало универзума. Планета коју човек користи за свој живот, није средиште света, већ само једна честица у бескрају васионе, у којој настају и пропадају бесконачни светови.

Бруно уводи и ново саморазумевање и одређење човека. То ново одређење долази кроз идеју људског рада и стваралаштва.

По Бруну, човек је радник (homo faber) који све своје ствара, а стварање га ослобађа од „закованости“ у један фаталистички круг живота.

Кроз стваралаштво, човеку се отвара нова димензија времена – будућност.

Свој смисао и бољитак човек треба да добија из будућности. Због овог става, Брунова филозофија се често означава и као филозофија прогресивног оптимизма.

Извори:

  • Коплстон, Ф: Историја филозофије III, БГ, 1994.
  • Перовић, М.А: историја филозофије, НС, 1997.
  • Вејновић, Н: Повијест филозофије, ЗГ, 1970.
  • Хегел, Г.В.Ф: Историја филозофије, Б.Г. 1970.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања