Autor: Lazar Slepčev, politički analitičar
Prethodnim tekstom smo otvorili jednu veoma značajnu temu. U pitanju je epoha renesanse sa njenim kulturološkim sadržajem. Književnost, likovnost, nauka i filozofija, posle vekovnih sholastičkih stega, nošeni duhom novouspostavljene slobode, razlivaju se prvo u Italiji, a potom i širom Evrope.
Duh se uzbunio i oslobodio. Stare, „zakovane“ istine postaju predmetom preispitivanja, za novim istinama se vapi i traga. Na temelju i principima starog, antičkog kulturološkog obrasca niče jedna nova epoha. Epoha koja će svojim činjenjem definitivno staviti tačku na srednjevekovlje, ali, ujedno, biti i „rodno mesto“ građanske epohe novovekovlja.
Čitavu plejadu značajnih renesansnih delatnika u oblasti duhovnosti, pomenuli smo u prethodnom tekstu.
U kratkim crtama smo prikazali i život i delo vodećeg renesansnog filozofa politike, Nikola Makijavelija.
Ovim tekstom reći ćemo nešto više o renesansnoj filozofiji, tačnije filozofiji prirode, da bi na kraju predstavili Đordana Bruna, nesumnjivo najznačajnijeg renesansnog filozofa prirode.
Sama renesansna filozofija nije donela neku radikalnu novinu u odnosu na dotadašnje filozofiranje. NJen prvenstveni značaj se ogleda u stvarima i temama koje je pokrenula, a pogotovo zbog načina na koji ih pokreće. Naime, renesansna filozofija za temelj svog delanja uzima slobodu pojedinca.
Istini za volju, i vremensko trajanje epohe renesanse svedeno na nepuna dva veka, nije bilo dovoljno da jedna filozofija zaokruži sebe u celovit sistem. Međutim, renesansna filozofija kao neka vrsta zamajca, svoje osvedočenje na neki način pronalazi u značajnim filozofskim sistemima novog veka.
Oblasti duha u kojima je renesansna misao ipak dosegla značajne visine, bile su filozofija prirode i nauka. Važno je napomenuti da, kada je renesansa u pitanju, nauku i filozofiju prirode često moramo posmatrati i proučavati u paru. Naime, nije uvek lako odrediti da li određenog renesansnog mislioca treba svrstati u filozofe ili naučnike. Znatan broj filozofa toga vremena interesovao se za nauku i naučna ispitivanja, dok ni naučnicima nisu uvek bile strane filozofske spekulacije. Ipak, one mislioce čiji je naučni rad bio značajan za razvoj naučnih istraživanja, razumno je svrstati u naučnike, dok se oni koji su značajniji zbog svojih spekulacija nego zbog ličnog priloga naučnim istraživanjima, svrstavaju među filozofe prirode, iako su možda posredno doprineli naučnom napretku, spekulativno anticipirajući neke od hipoteza koje su naučnici pokušali da dokažu. U svakom slučaju, jedinstvo filozofske sprekulacije i interesa za naučna pitanja bilo je jedno od temeljnih obeležja renesansnih mislilaca.
Ovome treba dodati da nije bila retkost da pojedini renesansni mislioci uz interesovanja za filozofiju i nauku pokazuju i neskrivena interesovanja za alhemiju i magiju. Oni su duboko verovali u slobodan razvoj čoveka i njegovih stvaralačkih moći i raznim načinima su hteli da unaprede taj razvoj. NJihov duh je uživao u nesputanoj intelektualnoj spekulaciji, razvijanju novih hipoteza i utvrđivanju novih činjenica o svetu, a prisutni interes za alhemiju bio je više posledica nade da će se time proširiti ljudska moć i bogatstvo, nego stvar pukog praznoverja.
Moglo bi se reći da je renesansni duh doneo promenu koja se sastojala u isticanju ovozemaljskog nad onozemaljskim, imanencije nad transcedencijom, te čovekove stvaralačke moći nad njegovom zavisnošću.
Renesansa je predstavljala prelaz od perioda u kojem je nauka teologije bila duhovno zaleđe i podsticaj ljudskog uma, ka periodu u kojem će razvoj posebnih prirodnih nauka u sve većoj meri uticati na ljudski um i civilizaciju. Zbog toga su mnogi renesansi filozofi u osnovi dali značajniji doprinos razvoju nauke nego što su ostali upamćeni po svojim filozofijama.
Najznačajniji predstavnici renesanse filozofije prirode su bili: Đeronimo Kardano (1501–1576), Bernardino Telezio (1509–1588), Frančesko Patrici (1529–1597), Tomazo Kampanela (1568–1639), Pjer Gasendi (1592–1655), kao i najuticajniji među njima, Đordano Bruno, koga ćemo ukratko i predstaviti.
Đordano Bruno
Đordano Bruno je najslavniji italijanski filozof prirode. Rođen je u Noli, blizu Napulja, 1548. godine. Zbog njegovog mesta rođenja, često su ga zvali i „Noljanin“.
U Napulju pristupa dominikanskom redu unutar katoličke crkve. Međutim, 1576. odlaže habit u Rimu, jer je bio optužen da zastupa heterodoksna stanovišta. Posle toga otpočinje lutalački život, te iz Italije odlazi u Ženevu, iz Ženeve u Francusku, da bi potom prešao u Englesku, gde na Oksfordu održava nekoliko predavanja. Iz Engleske se ponovo vraća u Francusku, da bi potom prešao u Nemačku. Neoprezno se vraća u Italiju, gde ga 1592. hapsi mletačka inkvizicija. Sledeće godine bio je predat rimskoj inkviziciji i nekoliko godina je proveo u zatvoru. Naposletku, pošto se i dalje držao svojih stavova, bio je spaljen u Rimu 17. februara 1600. godine.
Svoje najznačajnije radove Bruno piše na italijanskom jeziku, tokom svog boravka u Engleskoj. Pomenućemo neke: „O uzroku, principu i jednom“, „O beskonačnosti, vasioni i svetovima“, „O heroičkom entuzijazmu“…
Polazište i terminologija Brunove misli bili su, sasvim prirodno, dati u prethodnim filozofijama.
Brunova filozofija sadrži u sebi radikalne elemente srednjevekovne tradicije slobodoumnosti, kako u averoističkoj tako i u neoplatoničarskoj varijanti. NJegovo stanovište je zasnovano na tradicijama italijanskog humanizma, a naročito na metafizičkim principima firentinske neoplatoničarske akademije, te učenju Nikole Kuzanskog.
Veliki uticaj na Bruna izvršila su i Kopernikova astronomska otkrića, kao i ideje Telezija.
Veliki je protivnik sholastičke filozofije i univerzitetske nauke koja je takođe pod dominantnim uticajem sholastike. Dakle, Bruno je bio u direktnom opozitu ne samo prema učenjima Katoličke crkve, već i prema kalvinskim i luteranskim učenjima.
Dakle, novoplatonske ideje su bile podloga Brunove misli, na osnovu kojih on kasnije razvija sopstvenu filozofiju. Iako novoplatonizam predstavlja svet kao božansku emanaciju ili stvaranje i kao odraz Boga, uvek se naglašavalo da je božansko transcedentno i nepojmljivo. Međutim, Brunova spekulacija je išla prema ideji i božanskoj imanenciji, i na taj način prema panteizmu. On nikada nije uspeo da pomiri ta dva gledišta, niti je ikada do kraja isključio jedno gledište na uštrb drugog.
Bruno svoja interesovanja dalje pomera u pravcu proučavanja načela i uzroka sveta, gde iznosi svoju zamisao o duši sveta kao imanentnom uzročnom i pokretačkom činiocu.
Primarna i osnovna sposobnost svetske duše, po Brunu je univerzalni um, koji je „univerzalni fizički eficijentni činilac“ i „univerzalni oblik“ sveta.
On proizvodi prirodne oblike u svetu, dok naš um proizvodi univerzalne ideje tih oblika. Oblik sveta je univerzalan utoliko što je sveprisutan i sve oduhovljuje.
Dakle, duša sveta je kod Bruna shvaćena kao stvaralački princip, kao prirodna supstancija koja rađa sve (natura naturans), rađajući stvorenu prirodu (natura naturata).
Materija nije pasivni princip sveta, već stvaralačka supstancija koja u sebi drži sve mogućnosti kao forme. Ona je mogućnost bića, bez koje ne bi bio moguć svet, niti bilo kakvo svetsko događanje.
U svakom svom delu materija je osetljiva, dakle, ima mogućnost oživljenosti. Ovom svojom idejom, Bruno se približio staroj helenskoj ideji hilozoizma, tj. učenju o oživljenoj materiji.
Supstancija sveta je jedna, večna i nepromenljiva. Svet je jedinstven i u celini je nepokretan, dok se sve unutar njega nalazi u kretanju.
Prolaznost i promenljivost, po Brunu pripadaju pojedinačnim stvarima, dok se priroda može shvatiti kao Bog u stvarima.
Svet se nalazi u stalnim suprotnostima, a njihovo jedinstvo je Bog, tj. imanentna moć prirode koja harmonizuje i dovodi u sklad sve svoje suprotnosti. Cilj filozofije nije ništa drugo nego da upozna Boga (prirodu), u tom jedinstvu, te da razume mesto i položaj čoveka u svetu.
Za Bruna, čovek je ogledalo univerzuma. Planeta koju čovek koristi za svoj život, nije središte sveta, već samo jedna čestica u beskraju vasione, u kojoj nastaju i propadaju beskonačni svetovi.
Bruno uvodi i novo samorazumevanje i određenje čoveka. To novo određenje dolazi kroz ideju ljudskog rada i stvaralaštva.
Po Brunu, čovek je radnik (homo faber) koji sve svoje stvara, a stvaranje ga oslobađa od „zakovanosti“ u jedan fatalistički krug života.
Kroz stvaralaštvo, čoveku se otvara nova dimenzija vremena – budućnost.
Svoj smisao i boljitak čovek treba da dobija iz budućnosti. Zbog ovog stava, Brunova filozofija se često označava i kao filozofija progresivnog optimizma.
Izvori:
- Koplston, F: Istorija filozofije III, BG, 1994.
- Perović, M.A: Istorija filozofije, NS, 1997.
- Vejnović, N: Povijest filozofije, ZG, 1970.
- Hegel, G.V.F: Istorija filozofije, B.G. 1970.
Ostavi komentar