Портрети новог века – Џон Лок

29/11/2021

Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар

Овим текстом започињемо краћи низ представљања филозофско-политичких мислилаца на британском острву, али и у оним деловима света до којих је британска круна извршила свој темељни утицај, пре свега у САД.

Кренућемо са Џоном Локом. Међутим, да бисмо суштину Локових идеја што потпуније разумели, осврнућемо се укратко на друштвени миље и историјско-политичке околности у којима је Лок стварао, а који су те идеје пресудно и обликовали.

Лок је живео у једном, историјски веома занимљивом и динамичном времену, које је, скоро па пресудно обликовало модерну политичку, економску и интелектуалну судбину не само Енглеске, већ и целокупног западног света.

Било је то време перманентних сукоба Круне и Парламента око превласти. Ни на религијском пољу није било ништа мирније. Беснели су сукоби између различитих религијских група. Сви ови догађаји довели су до страшног грађанског рата.

Покушаји династије Стјуарт да успоставе апсолутну власт потискујући при томе улогу Парламента, завршили су крвавом револуцијом Оливера Кромвела.

  1. године, долази до погубљења Краља Чарлса I, укида се монархија, а Англиканској цркви се забрањује деловање.

Током Кромвелове владавине, Енглеску „запљускују“ нове идеје из којих ће изнићи посебна острвска либерална традиција.

Међутим, експеримент са републиком, укидањем Горњег дома Парламента (Дома Лордова) и забраном деловања Англиканске цркве, изазвало је велике турбуленције и нестабилност друштва, тако да је Енглеска са олакшањем дочекала Кромвелову смрт 1660. године.

Уследио је потом период рестаурације под Чарлсом II Стјуартом. У први мах се чинило да ће исцрпљена Енглеска повратити мир и стабилност. Поново је проглашена монархија, призната Англиканска црква, обновљене парламентарне институције. Међутим, стање нестабилности, сукоб Круне и Парламента, верски конфликти, завере и покушаји преврата, трајаће још неколико наредних деценија.

Укратко, то је миље чији је Лок био савременик и у оквиру кога настају његове филозофско-политичке идеје.

Џон Лок

Родио се у Рингтону 1632. године у породици официра револуционарне армије. Школовање започиње у Вестминстеру, а потом наставља на Оксфорду. На Оксфорду потом остаје као асистент и предавач на предметима грчког језика, реторике и моралне филозофије.

У оксфордском периоду се нарочито занима за савремена филозофска кретања, али и за природне науке, медицину и научни метод.

Почетком рестаурације, Лок почиње да објављује своје прве политичке чланке чије су теме  углавном били проблеми религијске трпељивости. Своја становишта Лок заснива на Светом писму, што је у то време било уобичајено. Огледе о природном праву пише 1664. године.

Права прекретница у Локовом животу настаје 1666. године, када Лорд Ешли, касније Гроф од Шефстберија, тражи његове лекарске услуге. Лок се сели у Лондон, постајући не само лордов лекар већ и његов секретар.

Лорд Ешли је био једна од најбогатијих и најутицајнијих личности Енглеске, представник интереса трговинског капитала и велики поклоник слободне трговине и проширења колонија.

Лорд је убедио Чарлса II да оснује Одбор за трговину и плантаже, који је имао за циљ да добавља потребне информације у вези трговине и колонија. Лок тада постаје секретеар Одбора, тако да је за енглеску владу он класификовао релевантне податке о прекоморској трговини.

Посредством Шефстберија, Лок се у том периоду у све већој мери укључује у јавне послове, као и различита економска питања.

  1. година је за Лока веома значајна. Што због својих здравствених проблема, а и због чињенице да гроф Шефстбери запада у политичку немилост, он неко време проводи у Француској. Ту се упознаје, како са протестантским учењем, тако и са водећим научницима тога доба, што ће имати пресудан утицај на његова будућа филозофска, политичка и економска схватања о људској природи.

По повратку у Енглеску, Лок по наговору Шефстберија, започиње да пише велику расправу против учења сер Роберта Филмора, дело које ће се много година касније појавити под насловом „Две расправе о влади“.

У то време Локов патрон је за свог главног противника имао краљевску кућу Стјуарт, чији су симпатизери ширили патерналистичко Филморово учење по коме се „легитимна“ власт огледа у „апсолутној монархији“.

У сукобу око питања наследника круне, Шефстбери је био на губитничкој страни, те након неког времена заточеништва у злогласном затвору Тауер и скривања, бежи у Холандију (1682), где и умире годину дана касније.

Лок као његов близак повереник, живи све време под присмотром, тако да и сам одлази у изгнанство. У холандском изгнанству је у блиској вези са завереницима против краљевске куће, тако да је извесно време био на потерницама енглеских власти и крио се под лажним именом.

Ипак, шест година проведених у Холандији било је за њега веома плодоносно. Ту пише своје капитално филозофско дело из теорије сазнања „Оглед о људском разуму“, педагошки спис „Мисли о васпитању“, као и „Писмо о толеранцији“.

Лок се у Енглеску враћа након Славне револуције 1668. године, када су побуњеници успели да збаце Џемса II и доведу Виљема Оранског из Холандијена енглески престо.

Услов је био да нови монарх поштује неприкосновена права енглеских поданика, односно, да круну своје делатности обавља у оквиру уставних ограничења.

Од тада је успостављена равнотежа моћи између краља и парламента, односно ограничена моћ круне у корист представничке владе.

Тиме је коначно у пракси остварена Локова идеја о владавини под законима.

Заједно са принцезом Мери, Лок се тријумфално враћа у Енглеску следеће године. Неко време заузима низ важних функција у државној администрацији, да би се због болести повукао из службе 1691. године.

Остатак живота проводи у сеоској кући своје пријатељице Леди Машам.

Умире 28. октобра 1704. године.

 

Локово филозофско учење

Локово филозофско становиште је емпиристичко у најпотпунијем смислу речи.

У филозофији новог века, оно настаје из духовне потребе која се јавља у филозофији, и не само у њој, да се насупрот метафизичких теорија схоластике, али и нововековне метафизике истакне значај конкретног садржаја, онога упоједињеног и одређеног што је везано за људско искуство.

Значај емпиризма је, дакле, у његовој усмерености на оно што јесте, на оно презентно, а против метафизичке структуре апстрактних појмова. Та је усмереност, с друге стране, истицање значења човека који себе самога треба да зна као презентног у тој презентности непосредног света, којој по својој слободи даје вредност и значење.

Несавладива тешкоћа емпиризма је у томе што се, то што јесте, презентно, једном некритичком претпоставком разлаже на оно чулно и надчулно, где се вредност признаје само том чулном, а надчулном се или одриче постојање или се одриче могућност његове спознаје. Стална унутрашња варка емпиризма, иако је декларативно усмерен против метафизике, је у томе што је и сам наивно-метафизички, јер употребљава све метафизичке категорије и на темељу њих даје закључке, при чему није свестан да је тиме стално на терену метафизике.

Централно питање Локове филозофије је оно о „пореклу, сигурности и обиму људског сазнања, заједно са темељима и степенима веровања, мњења и пристајања.“

Другим речима, примарни филозофски интерес за њега јесте у питању о људском сазнању, његовом извору, начину функционисања и критеријуму његове вредности, укратко, о сазнајној апаратури свести.

Због тога Лока сматрају оснивачем сазнајне теорије (гносеологије) јер је изоловао сазнајно теоријски проблем, раздвојио га од других, нарочито онтологијских проблема, те га учинио централним интересом филозофије.

Локово питање о извору почива на неразликовању психолошке и логичке димензије свести. Његов је једноставан став да се сазнање заснива на искуству, које се онда у свести уздиже у опште представе. Опште представе свој извор и корен немају у разуму, већ у искуству. Свест у себи нема никаквих „урођених идеја“, јер је душа по природи празна хартија (tabularasa). Основни Локов став је „да ничега нема у разуму, чега пре тога није било у чулима.“

Идеја природног права и друштвеног уговора

Темељ ове идеје лежи у профаном ставу да држава и друштво своје порекло имају у природним људским правима, односно, да политичке институције почивају на међусобном добровољном пристанку индивидуа да се удруже у заједницу.

Овакав став заправо афирмише јединку као крајње исходиште политичке заједнице, изворно, човек је биће које је и нагонско и разумно.

Нагон за опстанком или инстинкт самоодржања, тера јединку на успостављање друштвених веза, а не неки виши мотив за друштвеношћу.

У крајњој инстанци, политичка заједница је рационално успостављена заједница, чији су конститутивни елементи равноправне јединке са својим нагоном за самоодржањем.

Конструкција политичке заједнице заснива се на рационалној одлуци људи, да се путем уговора удруже и пренесу своја права на једну вишу моћ (власт).

Извори:

  1. Лакићевић, Д.Д. и група аутора: „Теоретичари Либерализма“, Б.Г. 2008.
  2. Лок, Џ: „Писмо о толеранцији“, Б.Г. 2015.
  3. Перовић, М.А: „Историја филозофије“, Н.С. 1997.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања