Autor: Lazar Slepčev, politički analitičar
Filozofija sofista na istorijsku i duhovnu scenu stupa kao plod velikih istorijskih kretanja u Heladi. Tokom druge polovine 5.v.p.n.e. Helada doseže vrhunac u političkom, ekonomskom, vojnom i kulturnom pogledu.
Grčko-persijski ratovi se završavaju trijumfom Helena, a helenski polisi se ujedinjuju u dva velika saveza, Atinski pomorski savez i Peloponeski, pod vođstvom Sparte. Veoma brzo, helenski savezi postaju neprikosnoveni gospodari čitavog Sredozemlja.
U demokratskim polisima, svi slobodni građani imaju pravo učešća u politici. Politički život je veoma dinamičan i odvija se po trgovima, gde se obavljaju skupštinski, upravni i sudski poslovi.
Stari običajnosni duh objedinjuje sve sfere življenja. Dakle, politika, pravo, moralnost, religija, umetnost i privredni život, funkcionišu po „zakonu otaca“, tj. po običajima i zakonima koje su uspostavili stari zakonodavci (Solon, Likurg, Drakon, Klisten…).
Takav helenski svet, mogao je da se održava dok je u sebi imao snage da balansira i održava harmoniju između svih svojih protivurečnosti. Tokom druge polovine 5.v.p.n.e. snage za održanjem zajedništva ponestaje, običajnosni svet se urušava, ruše se paradigme na kojima je bilo zasnovano helensko zajedništvo.
Novo doba koje sa ovim promenama nastaje, istaklo je i potrebu za novom filozofijom, novim načinom gledanja na društvo, svet i mesto čoveka u takvom svetu.
Sofistika se javlja kao jedan od vesnika te promene. Istoriju sofistike obično delimo na „stariju“ i „mlađu“. Starim sofistima pripadaju Protagora i Gorgija, čije delo ćemo i obraditi u ovom tekstu, potom Hipija iz Eleje, Prodik s Keosa i Antifont.
Najznačajniji „mlađi sofisti“ su: Alkidam, Likofron i Pol, te Trazimah, Kritija i Kalikle.
Duh i princip sofistike
Sofističko filozofsko učenje u osnovi je okrenuto protiv dotadašnjeg helenskog tradicionalizma. Sofistika udara u same temelje Helade, njene običaje, moral, politički sistem, te na kosmološku tradiciju u filozofiji.
Sama reč sofist, iz koje je izvedena reč sofistika, do sredine 5.v.p.n.e. nije imala pogrdan prizvuk, jer je naprosto označavala „mudraca“ (sophos). Sofisti su sebe nazivali učiteljima mudrosti, međutim, pod velikim uticajem svojih protivnika (pre svih Sokrata, Ksenofonta, Platona i Aristofana) reč sofistika poprima pogrdno značenje jer je smatrana veštinom izvođenja lažnih dokaza i dovođenjem ljudi u zabludu. Jedan od nesumnjivih razloga lošeg gledanja na sofiste jeste činjenica da su oni svoja predavanja naplaćivali, te da su mnogi tako stekli i zavidno bogatstvo.
Međutim, sofiste možemo smatrati i rodonačelnicima helenskog prosvetiteljstva, jer zagovaraju potrebu da se istraživanjem i mišljenjem dokuče svi principi ljudskog bivstvovanja. Umesto pesnika koji su do tada oblikovali helensku svest, umesto proročanstva i običaja, sofisti uvode potrebu da se čovek u svim životnim okolnostima rukovodi sopstvenim znanjima i uverenjima.
Sofisti iniciraju slobodno istraživanje, koje potiče iz oslobođene misli i vlastitog uverenja i koje samo sebi traži principe onoga što će smatrati istinitim, lepim i dobrim. Za ovaj poduhvat potrebna je obrazovanost, a Sofisti su prvi na sebe preuzeli dužnost da obrazuju narod.
Može se, dakle, slobodno utvrditi da je helenska demokratija stvorila onaj oblik prosvetiteljstva od koga će na kraju i sama propasti.
Centralno mesto u obrazovanosti koju su sofisti doneli Helenima jeste isto ono što će se pojaviti i kao ključ novovekovnog prosvetiteljstva, dakle, način mišljenja kao razložnost. Oni su majstori zaključivanja na osnovu razloga, dakle, razumskog mišljenja. Suština ovakvog zaključivanja je u tome da se svakom stanovištu može obezbediti važnost navođenjem razloga ili protivrazloga.
Obrazovan čovek koristeći se ovim ili onim razlozima, sve može dokazati ili negirati, a sofisti su posedovali svest o takvom karakteru rezonovanja, bez obzira da li su ga sami koristili ili druge u tome podučavali.
Dakle, kada čovek uzme sebe kao merilo i svrhu svega, onda razložnost kao osnov obrazovanosti čini da se ta obrazovanost rasprši u mnoštvo stanovišta, mnoštvo životnih i moralnih principa koji sami sebi protivureče.
Suprotno novovekovnom prosvetiteljstvu, koje svoj oslonac ima u hrišćanskoj tradiciji, helensko prosvetiteljstvo nema takvo utemeljenje. Kod njega se svako posebno razložno stanovište može pojaviti kao najviši princip i najviša svrha života, pružajući tako mogućnost svakoj pojedinosti da se odene ruhom opštosti.
Suština Sokratove i Platonove kritike sofista upravo se temelji na pojedinačnom kao suštini. Oslobađajući ljudsku subjektivnu slobodu, sofisti su razbili prostodušnost starih predstava, a umesto njih postavljaju niz jednostranih životnih principa koji međusobno protivureče.
O onome što je dobro, lepo, pravično, što treba da bude dužnost, sofisti odlučuju iz spoljašnjih razloga.
Protagora (481−411)
Otac Protagorin zvao se Artemon, a rodom je iz Abdere u Trakiji.
Protagora prvi sebe naziva sofistom. Organizovao je takmičenja u raspravljanju i učesnike podučavao sofizmima. Prvi je stvorio tzv. erističke rasprave, utemeljene na polemičkom i svađalačkom tonu. Zarađivao je čitajući svoje rasprave. Stekao je status bezbožnika, jer je svoj spis „O bogovima“ počeo rečima: „O bogovima ne mogu znati ni da jesu ni da nisu niti kakvi su po obliku. Mnogo štošta, naime, sprečava spoznaju: (njihova) nepojavnost i kratak život čovekov“.
Zbog svojih stavova, Atinjani ga proteruju, a njegove knjige spaljuju. Pretpostavlja se da je stradao u brodolomu, na putu za Siciliju.
Protagori se pripisuju mnoga dela, među kojima: „Istina“ (ili „Rušilački govori“, „O biću“, „O bogovima“…).
Najpoznatiji Protagorin stav glasi: „Čovek je mera svih stvari: onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu da nisu.“
Platonovo tumačenje ovog Protagorinog stava u osnovi se svodi na to da kakve se stvari meni čine, takve za mene i jesu, a kakve se tebi čine, takve su za tebe. Ono što se svakome čini, to i jeste. Čovek je mera onoga što jeste, jer sve što se ljudima pojavljuje to i postoji, a ono što se ni jednom čoveku ne pojavljuje, to ne postoji.
S Protagorinim stavom nastupa prelaženje uma u sadržinu, ali je tu um, mišljenje shvaćeno kao subjektivna delatnost. Misaoni subjekat je sada taj koji zna za sebe kao za onoga koji postavlja postavke o prirodi.
Bitak ne samo da postoji, već on postoji i za moju svest. Ona proizvodi sadržinu onoga što je predmetno, ona sama jeste predmetna. Svest, dakle, zna za sebe kao za svest, zna da su ove misaone odredbe o objektivitetu upravo i jedino odredbe nje same.
Značaj Protagore za kasniji razvoj filozofije se ogleda u tome što je samu filozofiju izmestio iz sveta mitološkog i predstavnog u svet umstvenog, te postavljajući čoveka kao meru svega, omogućio razvoj modernoj subjektivnosti.
Gorgija
Sin je Harmantidov, iz grada Leontini na Siciliji. Bio je izvanredan govornik i državnik, a naročito se proslavio u Atini, kada su ga sugrađani poslali da ubedi Atinjane za politički savez s Leontincima.
Propisuju mu se prva govornička pravila, kao i veliko sofističko majstorstvo. Glavno delo mu je „O nebiću ili o prirodi“.
Gorgija na mnogo radikalniji način od Protagore zasniva stanovište skepticizma. Osnova mu je dijalektika koja je po formi slična dijalektici Elejaca. On pokušava dokazati da bitak sam po sebi ne postoji. Tu svojevrsnu nihilističku postavku, Gorgija pokušava da dokaže kroz tri stava: 1) Ništa ne postoji; 2) Ako i postoji nešto, za čoveka je nespoznatljivo; 3) Ako i jeste spoznatljivo, ni na koji način ne može se saopštiti drugima.
Celina i smisao Gorgijinih stavova uperena je protiv opasnosti nihilizma u koje nas vodi stanovište apstraktnog identiteta elejske škole.
Identitet bitka nije moguć ukoliko ne dopušta u sebi razliku, tj. realnost mnoštva bivstvujućih.
Uzet samo kao identitet, bitak je nešto prazno, dakle, ništa. Isto tako, ako se polazi od apstraktnog identiteta, onda nikakvo mišljenje unutar samog bitka nije moguće.
Gorgija upravo hoće da pokaže da apstraktno razumsko mišljenje, koje svugde postavlja nesavladive razlike i protivurečnosti, vodi u potpuni nihilizam.
Paradoksalnost njegovih teza jeste zapravo upozorenje na nužnost dijalektičkog razumevanja pojmova bitka, nebitka, spoznaje, stvarnosti itd.
Da zaključimo: pojava sofistike izazvala je ozbiljnu tektoniku unutar običajnosne harmonije starih Helena. Uz sve kritike iznete protiv sofista i realnih manjkavosti koje sofistika sa sobom donosi, helenski duh se sa sofistima prvi put suočio sa zahtevom da je obrazovanje kao sistemska kategorija neophodno, te da čovek kao pojedinac ima i pravo i slobodu da o stvarima oko sebe razmišlja i odlučuje iz vlastite pozicije.
Pomoćna literatura:
- Perović, A.M.: Istorija filozofije, N.S.1997.
Ostavi komentar