Autor: Lazar Slepčev, politički analitičar
Da bismo na pravi način predstavili nekog mislioca, neophodno je „zagrebati“ u onaj istorijski okvir i duhovne horizonte koji su ga i iznedrili. Jedino na taj način je moguće odrediti nečiji značaj, vrednost i trag koji ostavlja budućim generacijama. Takav je slučaj i sa Heraklitom, izvrsnim antičkim predsokratovcem. Ali, pre nego što se osvrnemo na njegovu izvrsnost, prikazaćemo u kratkim crtama epohu i njen duh, koji su Heraklita iznedrili.
Duh helenske epohe i helenske civilizacije možemo odrediti kao epohu sredine ili mere između istočnjačke prirodnosti i zatvorenosti u sebe, te duhovnosti zapadnog tipa, koja se očituje u principu samosvesti, tj. subjektivnosti.
Istočnjački kulturni obrazac se temelji na čvrstoj veri u mitove o svemoćnoj sudbini i svemoćnim božanstvima, gde je uloga čoveka zanemarljiva, skoro ništavna. U političkom smislu, to su bila ogromna carstva i despotije u kojima je uloga čoveka bila beznačajna. Čak su umetnost i arhitektura, monumentalnošću i grandioznošću, čoveka stavljali u položaj malog, nedostojnog bića.
Na drugoj strani, moderan zapadni duh se temelji na znanju čoveka o sebi samom i o svetu kao vlastitom delu. Čovek zna da je to znanje proisteklo iz njega samog (iz njegovog subjektiviteta), dakle, svestan je i svoje slobode u svakom smislu.
Helenski duh, dakle, predstavlja sredinu između ova dva, po svemu prilično udaljena kulturna obrasca. On se obrazuje u jednoj lepoj ravnoteži i harmoniji prirodnog i duhovnog elementa življenja ali tako da se protokom vremena, sve više oblikuje u ključu ove druge varijante, zapadne duhovnosti.
Sloboda misli i delovanja, Helenima omogućuje da istočnjački princip svedu na meru praktičnosti i korisnosti, tako da Heleni razvijaju svoje mitske i božanske predstave (ne iz straha, već divljenja prema bogovima), svoju umetnost, privredu, vojne veštine, a sve to u državi po meri dobre organizacije – polisu.
Dakle, helenski duh nadvladava istočnjački prirodni princip, a postavlja čvrste temelje moderne duhovnosti evropske civilizacije.
U takvom ambijentu nastaju i prve ozbiljne filozofije.
Filozofija započinje onda kada čovek opštošću vlastitog mišljenja traži opštost same stvarnosti, tj. kada raspršenu pojedinačnost prirodnih i ljudskih stvari podvodi pod opšte odredbe (pojmove) mišljenja, da bi saznao uzroke i smisao onoga što jeste, što postoji, što egzistira, ili da bi u opštim pojmovima izrazio opšta načela moralnog, političkog, religijskog života.
Heleni, dakle, prvi počinju filozofirati zbog toga što nastoje da ono što jeste (kao nerazumljivi, haotični svet pojedinačnih stvari i događaja) razumeju kao jedno sveobuhvatno biće, ono jedno koje omogućuje da uopšte bude moguće sve ostalo, odnosno, da ono što jeste, vlastitim mišljenjem razumeju na jedan opšti način.
Dakle, tu mogućnost filozofiranja, Helenima pruža sloboda duha, kao imanencija unutrašnjeg osećaja helenskog čoveka.
Zbog svega ovoga, savremeni čovek ima ogroman problem da helensku epohu sagleda i shvati na pravi način. Ophrvan modernošću, globalizmom i tehnološkom superiornošću, moderni čovek je sebi postavio skoro pa nepremostivu barijeru da Heladu promišlja iz nje same, a da pri tome to promišljanje ne bude opterećeno principima savremenosti, dakle, principima koje helenski duh nije prepoznavao.
Kada je reč o poreklu samog pojma filozofije, na starohelenskom filozofija se označavala kao ljubav prema mudrosti. Pojam je nastao spajanjem reči Philos (prijatelj, ljubitelj) i Sophia (mudrost).
Po Diogenu Laertiju, Pitagora je onaj koji je prvi sebe nazvao filozofom. Po Pitagori filozof nije mudrac, već tragalac za mudrošću, za istinom. On je ljubitelj mudrosti, jer mudrost i istina mogu se nalaziti samo u posedu bogova. Smrtni ljudi mogu biti samo filozofi, ljubitelji božanske mudrosti.
Po Dilsu, prvi filozof je Heraklit, a njegov život i njegovo učenje, predstavićemo u kratkim crtama.
Heraklit
Sin je Blisonov, iz Efesa najvećeg jonskog grada posle Mileta. Živeo je između 535. i 475. g. pre nove ere, u vreme vladavine persijskih careva Darija I i Kserksa. Heraklit je bio kraljevskog porekla, jer je vukao lozu od antičkog kralja Kodra, čiji je sin Androkle bio osnivač Efesa. Po toj lozi, bio je i Platonov srodnik. S obzirom na svoje aristokratsko, kraljevsko poreklo, pripadale su mu i određene kraljevske počasti, kojih se Heraklit odriče u korist brata. U jednom periodu svoga života, Heraklit je uzimao učešće u javnim poslovima svoga grada. Zabeleženo je da je svojim savetima tiranina Melankomu uspeo da ubedi da se povuče s vlasti. Međutim, kada su oslobođeni Efešani u svojoj mržnji prognali Hermodora, Heraklitovog prijatelja i jednog od najuglednijih građana Efesa, on se trajno povlači iz javnih poslova. Kada su ga Efešani udostojili ponudom da im napiše zakone, on i tu ponudu odbija, tvrdeći da se grad nepovratno našao pod vlašću loše vlade.
Prezrevši strasti gomile, napušta gradski život i trajno se povlači u prirodu, prepuštajući joj se celim svojim bićem, tražeći u njenim ćudima novu snagu svoga duha.
Prema svedočenjima, Heraklit je imao veoma čudnu i nepredvidivu narav. Bio je osobenjak i namćor, te je zbog takve svoje prirode stekao epitet „mračni“.
Umro je na jedan veoma bizaran način. Po Diogenu Laertiju, poslednji dani Heraklitovog života, opisani su ovako: „I kad je naposletku zamrzio na ljude i povukao se iz društva i živeo je u gorama, hraneći se lišćem i travama. I zacelo zbog toga pade u vodenu bolest, pa se spusti u grad i zagonetno stane pitati lekara da li bi mogli od poplave napraviti sušu. A kad ga ovi nisu shvatili, zakopa se u staju i ponada se da će od toplote đubreta voda ispariti. Ali ni tako ništa ne postiže i preminu pošto je poživeo šezdeset godina.“
Međutim, postoje i tumačenja da je ova, veoma ružna verzija njegove smrti u osnovi lažna, te da je proizvod osvete zle gomile, koju je Heraklit prezirao.
Heraklit je prvi mislilac koji je filozofiju s puta kosmologije okrenuo ka stvarima koje više imaju veze sa životom na zemlji.
Glavno delo Heraklitovo nosilo je naziv „O prirodi“, dok neki izvori tvrde da se zvalo „Muze“. Potrudio se da ga što nejasnije napiše, kako bi u skladu sa svojim prezirom gomile, delu mogli da pristupe samo najsposobniji ljudi. Od celine njegovog dela, sačuvano je samo 145 fragmenata, gde se prvih 126 smatra nesumnjivo autentičnim, dok je preostalih 19 podložno kritici, u smislu autentičnosti.
Iako nevelika i svedena samo na fragmente, Heraklitova filozofska zaostavština je u velikoj meri uticala na kasniji razvoj helenske filozofije.
Takođe, dubinom svoje misli oblikuje kretanja, kako u novovekovnoj, tako i u savremenoj filozofiji, doprinoseći utemeljenju filozofskih disciplina kao što su Ontologija, Antropologija i Etika.
Ključna novina i napredak koje Heraklit unosi u filozofiju, ogleda se u dijalektičkom, spekulativnom shvatanju unutrašnje strukture onog Jednog, po kome biva Sve i koje je u Svemu sadržano.
Za razliku od Elejaca, čija je filozofija egzistirala na principu zarobljenosti Bića u sebe („Iz ničega ne nastaje ništa“) i koja Biće promišlja kroz prizmu spoljašnjih metafora (Vatra, Voda, Vazduh, Zemlja) Heraklit uvodi pojam Ne Bića, uspostavljajući tako princip Kretanja.
Temeljnim postulatom Heraklitove filozofije možemo smatrati stav: biće nije ništa drugo, nego ne biće! Za njega „sve stvari i bivaju i ne bivaju“, tj. ono što je suština, jeste promena, jedinstvo suprotnosti, odnosno, jedinstvo bića i ne bića.
Princip kretanja Heraklit na jedan veoma plastičan način dočarava kroz stavove: „sve teče (panta rei) i ništa ne miruje“ i „dva puta u istu reku ne možeš ući“.
Filozofija pre Heraklita nije mogla izaći na kraj sa problemom objašnjenja kretanja, promene, razlike, mnoštva. Za njega mišljenje mora povezivati suprotstavljene pojmove. To znači: ono što jeste, nije naprosto ni neko biće ni nebiće, nego se u jednom nalazi to drugo, u biću je nebiće, tj. biće i ništa su jedno te isto.
Ako mišljenje neće da postupa na način razumskih apstrakcija, onda se kao princip svega mora uzeti upravo to prelaženje bića u ništa i ništa u biće, dakle, bivanje se nameće kao princip.
Bivanje je, dakle, najviši princip Heraklitove filozofije. Međutim, on je tom principu dao i realni izraz, u skladu sa prirodno-filozofskom tradicijom. Taj realni izraz se utvrđuje kao vatra.
Princip Heraklitove filozofije je logički (princip bivanja), a u svom fizikalnom obliku, taj proces je shvaćen kao opšti životni proces, vatra ili vreme.
U isto vreme za njega se otvara i pitanje o načinu na koji logos (opšti zakon svega) dolazi do svesti, tj. pitanje o spoznavanju. Pitanje je postavljeno kao odnos logosa i individualne ljudske duše, tj. svesti, gde se odnos pokušava posmatrati kao jedinstvo same biti svesti i logosa (biti predmeta). Dakle, večni logos koji prožima sve što jeste, jeste onaj „pomoću koga postajemo razumni“.
Heraklit dakle, svojom pojavom i svojom dijalektikom, pojmovima kretanja, bivanja, posredovanja, unosi jedan novi život u dotad začaurenu grčku misao.
Kao što rekosmo, njegov uticaj na kasniji razvoj filozofije te u ništa manjoj meri i umetnosti – nemerljiv je. Dva i po milenijuma, njegova misao služi kao neiscrpna inspiracija ljudima „od duha“. Upravo to trajanje, ekvivalent je njegovog značaja za razvoj ljudske kulture.
Pomoćna literatura:
-Heraklit, Fragmenti, Beograd 1990.
-Perović, A.M: Istorija filozofije, N.S. 1997.
Ostavi komentar