Аутор: Жељко Ињац, новинар
У Мађарској су 12. априла 2026. године одржани парламентарни избори на којима је, опозициона странка Тиса, предвођена Петером Мађаром, остварила историјску победу. Досадашњи премијер Виктор Орбан је након 16 година на власти признао пораз и честитао свом супарнику. Орбан се уједно захвалио Мађарима из региона, који су у већини гласали за њега. Победа Тисе дошла је уз рекордну излазност и јасну већину која омогућава формирање нове владе, што означава крај дугогодишње доминације Фидеса и почетак нове политичке фазе у земљи. Тај пораз није дошао споља. Није био резултат наглог успона опозиције. Дошао је изнутра, од сопствених гласача.
Резултати последњих парламентарних избора у Мађарској представљају прекретницу која превазилази уобичајену смену власти и улази у зону дубље политичке промене. Пад подршке Фидесу и губитак доминације коју је годинама градио Виктор Орбан не могу се објаснити само јачањем опозиције. Ради се о процесу унутрашњег слабљења, у којем је постепено дошло до раскида поверења између власти и сопствених бирача. Тај процес, познат као распад кохезије базе, најопаснији је за сваку дуготрајну власт јер не долази споља, већ из самог њеног ослонца.
Успон покрета Тиса и Петера Мађара показује да се промена није догодила изван постојећег политичког оквира, већ унутар њега. Није дошло до класичног преливања ка либералним или левим странкама, већ до преласка дела конзервативног бирачког тела ка опцији која делује свежије и уверљивије. То открива да проблем Фидеса није био у идеологији, већ у начину на који је власт функционисала. Дуг боравак на власти, затвореност система и слабљење енергије довели су до губитка поверења, чак и код оних који су ту власт дуго подржавали.
Овај изборни исход показује и један шири образац. Када једна политичка структура дуго држи власт, временом почиње да губи способност да обнови сопствену снагу. Очекује се све више, а нуди се све мање. У једном тренутку, стабилност више није довољна. Појављује се потреба за променом. Ако се тада појави актер који делује као унутрашња алтернатива, а не као спољни противник, прелом настаје брже него што се очекивало.
Значај ових избора не завршава се унутар Мађарске. Они показују како функционишу системи у којима једна странка дуго држи власт. Такви системи делују стабилно, али та стабилност није трајна. Она зависи од сталног обнављања поверења. Када се тај процес заустави, долази до нагле промене.
Мађарски избори су зато више од политичког резултата. Они су показатељ граница једног модела власти, али и подсетник да ниједна подршка није трајна ако се не обнавља. Управо ту лежи кључ разумевања не само овог случаја, већ и ширих политичких кретања у Европи.
Годинама је Виктор Орбан градио политички поредак који је почивао на стабилности, националном идентитету и отпору према спољним притисцима. Тај модел је имао снажну подршку. Деловао је чврсто. Доследно. Али како је време пролазило, код дела његових највернијих бирача почела је да се јавља сумња да ли та доследност и даље постоји.
Незадовољство није избило одједном. Нагомилавало се постепено. У појединим одлукама које су личиле на уступке. У потезима који су деловали као одступање од раније прокламованих принципа. У утиску да политика више није јасна као некада. За његове гласаче то је престало бити питање тактике, али и питање поверења.
Посебно је важно што ти људи нису прешли на идеолошки супротну страну. Нису напустили оквир у којем су се до тада кретали. Остали су у истом вредносном кругу, али су подршку дали другој опцији која им је деловала уверљивије и управо је у томе суштина овог пораза.
Петер Мађар није победио зато што је понудио нешто потпуно ново. Победио је јер је успео да преузме део Орбановог простора – ушао је у Орбаново бирачко тело уз додатно придобијање апстинената. Обратио се истим људима, али на други начин. Смиреније. Јасније. Без баласта партије који се накупио током дугогодишње власти.
Дуготрајна власт мења политичара. Полако. Некад неприметно. Почетна енергија слаби. Одлуке постају опрезније или политичар делује превише сигуран у себе или комбиновано, што ствара конфузију код гласача, па чак и карикатуралну представу политичара. Круг људи око власти се сужава. Поверење се троши. И онда, без велике драме, подршка почиње слаби. Довољно је да се појави неко ко каже: „Ок, ово је све постало досадно. Нисмо видели конкретне резултате власти по тим и тим питањима. Вртимо се у круг. Хоћемо коначно решења за све те проблеме.”
Ови избори су то показали јасно. Пад Фидеса није значио да је његова политика одбачена. Значио је да део гласача више не верује да је та политика остала иста, да је учинковита, да решава проблеме. Зато ово није обична смена власти. Ово је губитак сопственог упоришта. А када се изгуби оно што је било најсигурније, повратак постаје тежак.
Орбан није изгубио зато што је неко други био јачи. Изгубио је јер више није био довољно убедљив својима.
Рекордна излазност од преко 75% показала се као један од кључних момената ових избора, али не зато што је сама по себи створила промену, већ зато што је открила дубину већ постојећег незадовољства. На биралишта су изашли они који су раније остајали по страни. Млади. Неодлучни. И, што је још важније, део бирача који је некада гласао за Виктора Орбана, а потом више није био сигуран да то жели.
Та енергија се најјасније видела у већим градовима. Будимпешта и универзитетски центри постали су жаришта политичке промене. Тамо где је некада постојала равнотежа или чак предност Фидеса, управо ту је Тиса остварила убедљиву надмоћ. Није то просто урбана побуна, већ знак да је дошло до промене расположења у делу друштва који обликује јавни дискурс и дугорочне политичке трендове.
Још важније је оно што се догодило са апстинентима. Петер Мађар је успео да покрене људе који годинама нису учествовали у изборима. Али ту није реч само о новим гласачима. Реч је о онима који су раније били пасивни јер нису видели разлику или смисао, а онда су у Петеру Мађару препознали управу ту промену, ту прилику да изразе свој став, односно да прихвате Петеров став који им је прихватљивији и ближи. Тај талас је директно утицао на резултат. Неутралисао је стабилну базу Фидеса и пореметио механизам на који се власт дуго ослањала.
Последице су биле видљиве и на терену. Изборне јединице које су годинама важиле за сигурне, готово недодирљиве, почеле су да се урушавају. Тамо где се победа подразумевала, појавила се неизвесност. А затим и пораз. То је најјаснији показатељ да се нешто суштински променило. Зато велика излазност није само статистика. Она је показала да избори више нису пука формалност. Постали су референдумска одлука. Не толико између две потпуно различите визије, колико између поверења и разочарања. И то је заправо кључна линија овог изборног циклуса.
Орбан није изгубио зато што су противници били бројнији у класичном смислу. Изгубио је јер су на биралишта изашли и они који су га некада подржавали, али су овога пута одлучили другачије. Висока излазност је само оголила ту промену. Није је створила. Она је већ постојала.
Мобилизација апстинената била је један од најзанимљивијих елемената ових избора, јер није настала из једне стратегије, већ из споја више приступа који су деловали истовремено. Петер Мађар није чекао да му бирачи приђу. Ишао је ка њима. Излазак на терен постао је основ његове кампање. Обилазио је градове, али и мала места која се уобичајено занемарују. Ти сусрети нису били само политички наступи, већ догађаји који су стварали утисак да је промена нешто опипљиво, блиско, могуће. Када се политика спусти са екрана на улицу или један кварт, село, зграду, она добија другачију тежину. Паралелно са тим, градио је снажно присуство на друштвеним мрежама. Уместо класичне медијске борбе, коју је тешко добити у условима доминације власти, окренуо се директној комуникацији. Преноси уживо, кратке поруке, стална доступност. Тај приступ је посебно деловао на млађе бираче и на оне који су се већ удаљили од традиционалних медија. Створио је утисак да говори без посредника, без шминке, у реалном времену, без унапрад припремљеног сценарија, без стереотипа тардиционалних медија, а то је блиско омладини која је готово престала да прати традиционалне медије. И то је било довољно да привуче пажњу оних који су раније били равнодушни.
Још важније, његова позиција није била класично опозициона. Као неко ко је долазио из самог система Виктора Орбана, није доживљаван као део старе, већ виђене политичке сцене. То му је дало посебну врсту уверљивости. Говорио је као неко ко зна како систем функционише, а не као неко ко га посматра са стране. За апстиненте, који су често сумњичави према свим политичким актерима, та разлика је била пресудна.
Ипак, кључ је био у једноставности поруке. Уместо идеолошких расправа које деле бираче, фокус је померен на свакодневни живот. Инфлација. Здравство. Корупција. Теме које свако разуме, али и разноврсност тема. Успео је да допре до различитих циљних групација. Теме које не траже политичко опредељење да би изазвале реакцију. Управо тим избором тема успео је да допре до оних који су годинама избегавали изборе јер нису видели себе ни у једној страни, заправо нико им се није ни обраћао. Зато мобилизација апстинената није била случајна. Она је била резултат приступа који је спојио присуство на терену, директну комуникацију и уверљиву позицију између власти и старе опозиције. Наравно, такав приступ је добро осмишљен и организован, те нити је спонтан, нити је дело неког суперхероја, харизматичног вође. А када се томе дода већ постојеће разочарање код дела Орбанових гласача, добија се објашњење зашто су се овога пута и они који су ћутали одлучили су да изађу и гласају. Такође, медији под контролом Орбана, иако су износили чињенице о Петеру Мађару чак и сведочанства његове бивше жене о окрутности према деци и кућним љубимцима, чинили су то из разлога који су гласачи препознали, разлога да се дискредитује противкандидат. А то је код гласача изазвало супротан ефекат „гласаћемо за њега, па нека је и црни ђаво, само да Орбана више не гледамо”. Дакле, агресивна дискредитујућа кампања, заснована и на чињеницама, не мења суштински ништа, уколико си протеклом политиком створио разочарање код сопствених гласача. Напротив, само је појачава инат да се гласа за противкандидата.
Губитак тих мандата није био случајан, нити искључиво последица пада подршке на нивоу целе земље. Он је директно произашао из начина на који функционише мађарски изборни систем, у коме једномандатне изборне јединице носе пресудну тежину. У таквом моделу није довољно имати значајан број гласова. Потребно је бити први. А када се политичка равнотежа поремети и за само неколико процената, последице постају несразмерно велике.
Годинама је Фидес користио предност расцепкане опозиције. Освајао је мандате и тамо где није имао већинску подршку, јер су се гласови против њега делили на више страна. Тај механизам је овога пута нестао. Бирачи који су раније гласали за различите опозиционе опције сада су се окупили око једног центра. Ту је Петер Мађар избегао замку сизифовског посла око уједињења опозиционих странака и приступио директном сабирању гласача на терену. Управо је то оно што и у Србији чини студентски покрет. Мада је у Србији студентски покрет оштро конфронтиран са опозицијом јер старој опозицији није обећао ништа заузврат уколико победи на изборима против СНС и Вучића, али метод је исти и потиче из исте кухиње. И метод је веома ефикасан. Можемо претпоставити да заправо студенстки покрет у Србији и не рачуна на стару опозицију, нити на њихову помоћ, већ само на њихове гласаче, а реално их је већ придобио.
Резултат овакве агитације је био директан. Кандидати Фидеса почели су да губе у срединама у којима су годинама побеђивали без озбиљне конкуренције. Још већи ударац дошао је из унутрашњости земље. Рурални крајеви, који су деценијама представљали најчвршће упориште власти, престали су да буду сигурни гласови. Кампања Петера Мађара, заснована на непосредном контакту, постепено је разбијала осећај да се ишта може променити. Тамо где је раније постојала апатија, појавила се одлучност. Тамо где је постојао страх од губитка стабилности, појавило се незадовољство због економских прилика. Инфлација, пад животног стандарда и осећај стагнације постали су јачи од гласачких навика и политичких убеђења.
Посебну тежину има пад дугогодишњих носилаца власти. Посланици који су важили за недодирљиве почели су да губе изборе у сопственим срединама. Они више нису били само кандидати. Постали су симболи једног система који је за део бирача изгубио свежину и способност да понуди решења. Када се тај симболички слој уруши, пораз више није изненађење. Зато губитак директних мандата има дубље значење од саме статистике. Он показује да је промена ушла дубље у политички терен, да није само опште расположење. Ту је Фидес изгубио своју најважнију предност. Систем који му је годинама омогућавао да претвара релативну предност у убедљиву победу, овога пута је радио против њега. А када се изгуби контрола у једномандатним јединицама, губи се и могућност да се резултат на нивоу државе поправи.
Политички преокрет који су донели ови избори не огледа се само у смени власти, већ у промени правца у ком ће се Мађарска кретати. После дугог периода доминације Фидеса, нова већина најављује отклон од досадашњег модела управљања и другачије постављање односа према Европској унији и унутрашњем уређењу државе. Тај заокрет делује нагло, али је у суштини одговор на вишегодишње накупљено незадовољство које је сада добило политички израз.
У спољној политици очекује се приближавање европским институцијама. Политика блокирања одлука из Брисела, која је била једно од обележја Орбановог приступа, сигурно ће бити напуштена. Да ли то значи мања сувереност Мађарске? То је питање за себе. Но оно што је народ видео јесте да дугогодишње сукобљавање са Бриселом може да га кошта стандарда, а управо је одлуку о приступу ЕУ донео на дан када је ТИСА победила ФИДЕС и управо је ту одлуку донео због тог стандарда, и то првенствено због европског стандарда, а не геополитичких опредељења. Нова власт најављује спремност на сарадњу, пре свега када је реч о заједничким одлукама унутар Европске уније и питањима безбедности. Посебну тежину има намера да се убрза усклађивање са правилима владавине права како би се омогућио приступ средствима из европских фондова која су годинама била недоступна. Грешка коју је Србија направила референдумом о правосуђу, сада је неизбежна за Мађаре. Губитком контроле судске власти, тачније препуштањем судске власти Бриселу на котролу, држава губи значајан део суверенитета. Планира се и прикључивање Европском тужилаштву, што представља наводно корак ка већој контроли трошења новца и јачој борби против корупције. Но све је то заправо чвршћа контрола Брисела над до сада непослушном Мађарском. Но сами су бирали, па убудуће неће имати кога да криве до себе.
На унутрашњем плану, најављене су промене које би требало да измене начин функционисања институција. Први кораци усмерени су ка медијском простору, где се најављује смањење утицаја државе и враћање већег степена плурализма. У преводу на српски ово значи већи уплив страних корпоративних медија, који ће вршити утицај на гласачко тело у складу са агендом Брисела, ма колико то било на штету националних и државних интереса Мађарске. Но опет, сами су бирали. Паралелно са тим, планиране су реформе правосуђа како би се отклониле сумње у политички утицај на судове и тужилаштво. Ове мере се представљају као основ за обнову поверења у институције. С једне стране то и није нешто што превише мучи народе источне Европе, али с друге стране је веома значајно Бриселу као полуга моћи и контроле држава чланица ЕУ. У суштини имаће прилику да осете једну Лауру Ковеши на својој кожи.
Значајан акценат ставља се и на свакодневни живот грађана. Образовање и здравство, који су годинама били у сенци других приоритета, сада се помињу као области у које ће бити уложена већа средства. Нешто што смо ми прошли прошле године. Значајно су повећане плате просветарима, али систем је остао једнако лош, с тим што су просветари постали полуга моћи у рукама Брисела. Дакле још један степен умањења суверенитета државе. Питање инфлације и економске стабилности поставља се као један од кључних изазова. Уз то, најављује се постепено смањење енергетске зависности од Русије, што представља јасан отклон од досадашње политике и уједно неизвеснот пред наредну зиму, неизвесност за економију и привреду у целини. Ма колико затегнути односи са Русијом били, ипак руски енергенти су мнгоструко јефтинији од оних који стижу из Америке. Не треба бити превише паметан да би се закључило колико ће то утицати на стандард Мађара, без обзира на све фондове који ће од сада бити омогућени.
Све ове најаве указују на покушај да се Мађарска из позиције земље која је често улазила у сукоб са европским „партнерима” помери ка улози активног и предвидљивог учесника унутар Европске уније и НАТО-а. Ипак, остаје питање по коју цену и којом брзином ће те промене бити спроведене и колико ће нова власт успети да их спроведе у пракси и коначно шта ће на крају добити, да ли функционалну државу или Франкенштајна попут Украјине.
Оно што је извесно јесте да овај заокрет није настао сам од себе. Он је последица губитка поверења у досадашњи модел власти, притиска Брисела, па и добрим делом неснађености Виктора Орбана у глобалним геополитичким преокретима. Управо због тога, нова политика ће се мерити не само по најавама, већ по томе да ли ће успети да врати поверење грађана и очува економску и политичку безбедност државе.
Питање да ли је Петер Мађар заправо на истим позицијама као Виктор Орбан открива једну од кључних напетости ових избора. На први поглед, одговор би могао бити потврдан. И један и други се ослањају на конзервативне вредности, национални идентитет и идеју суверенитета. Али разлика се појављује у начину на који се те идеје спроводе. Док је Орбан покушавао да се ослањањем на Америку избори за већу сувереност државе, па и доминантну улогу у источној Европи, Петер Мађар ће морати бити беспоговорни послушник Брисела. Да ли ће то и остати до краја или ће се претворити у Орбана 2.0, то је за сад енигма.
Мађар није ушао у политички простор као класичан опозиционар. Није наступао као неко ко руши постојећи систем споља. Напротив. Долази изнутра. И управо та позиција му је омогућила да направи продор тамо где претходна опозиција није могла. Гласач који је годинама подржавао Орбана није у њему видео идеолошког противника, већ човека који је некада био део истог пројекта, али је од њега одустао. То је суштинска разлика или можда кукавичје јаје које је Брисел потурио гласачима у Мађарској. Но, Петер има прилику да се сад покаже или ће бити доследан десничар, који схвата историјски моменат, користи га и за сопствени успех и за извлачење Мађарске из ћорсокака, или ће постати обичан вазал Брисела, попут многих других у источној Европи.
Посебно је важно што Мађар није нападао власт језиком либералне опозиције. Није улазио у вредносни сукоб са сопственим бирачима. Користио је исти речник. Породица. Нација. Држава. Али је у тај оквир унео другу поруку. Да те вредности могу да постоје без корупције, без затвореног система и без сталног конфликта са окружењем. То је омогућило гласачима да направе прелаз без осећаја да су променили страну. Да ли ће Петер постати Св. Петер и остати имун на корупцију и то је опет енигма. Али, тај наратив о борби против корупције је упалио код гласача и за успех тог наратива су директно одговорни функционери ФИДЕС-а и Орбан.
Кључ победе Петера Мађара лежи у томе што није градио ново бирачко тело. Преузео је постојеће. Није ујединио стару опозицију, већ је окрњио саму основу Фидеса. Ушао је у средине које су важиле за недодирљиве. Разговарао са људима који нису слушали опозицију. Помињао проблеме које су они осећали свакодневно. Цена свакодневног живота. Болнице. Школе. Тиме је пробио зид који није могао да се пробије телевизијским наступима или идеолошким расправама.
Још један важан слој је разочарање у оно што је постао систем власти. Део бирача који је некада подржавао Орбана почео је да осећа да је првобитна идеја замењена нечим другим. Појава нове елите, блиске власти, изазвала је отпор. Мађар је ту енергију препознао и усмерио. Није говорио да је све било погрешно. Говорио је да је нешто што је некада било исправно скренуло са пута.
На крају, можда и најважније, понудио је излаз. Без ломљења идентитета. Без одрицања. Гласач није морао да постане нешто друго да би гласао за њега. Могао је да остане исти, али да направи другачији избор. Управо ту лежи разлог зашто је овај политички преокрет био могућ.
Зато се не може рећи да су њих двојица исти. Они полазе од сличних вредности, али воде различиту политику. И управо та разлика у пракси била је довољна да један део Орбанових гласача овога пута окрене леђа ономе коме су дуго веровали. Петер Мађар је заправо прави Виктор Орбан, само је питање колико ће дуго издржати да носи тај „крст”.
Остави коментар