Autor: dr Jelena Todorović Lazić
Sektor voda predstavlja jednu od oblasti koja je prva obuhvaćena politikom zaštite životne sredine. Prvi talas zakonodavstva dogodio se u periodu od 1975. do 1980. godine, što je rezultiralo velikim brojem propisa koji su utvrdili standarde kvaliteta za pojedine vrste voda (površinske vode, morske vode, voda za kupanje i vode za piće), dok su istovremeno, uspostavili kontrolu emisija i granične vrednosti emisije za posebne namene vode u vidu Direktive o opasnim materijama i Direktive o podzemnim vodama. Ove direktive su uglavnom zasnovane na Prvom EAP-u. Ovakav pristup doveo je do fragmentiranosti zakona o vodama, a kasnije i do velikih problema u sprovođenju.
Drugi talas zakonodavstva u ovom sektoru, u periodu od 1980. do 1991. godine, bio je manje sveobuhvatan. Treba pomenuti dva nova instrumenta: Direktiva o tretmanu nitrata gradskih otpadnih voda, i Direktiva o opasnim supstancama. Zbog ovog šarenila propisa, tokom devedesetih godina prošlog veka, pripremljena je revizija politike voda što je i realizovano Okvirnom direktivom o vodama 2000/60. Ne samo da je ova Direktiva dovela do ukidanja šest prethodnih direktiva, već je obezbedila osnovu za naredne zakonodavne inicijative.
Listu važećih propisa EU koji se odnose na zaštitu i upravljanje vodama čini 67 direktiva. Na osnovu predmeta koje regulišu, mogu se podeliti na:
propise kojima se reguliše pitanje emisije opasnih supstanci u površinske vode,
propise kojima se utvrđuju ciljevi kvaliteta voda,
propise kojima se reguliše tretman otpadnih voda u gradovima,
propise u oblasti zaštite reka, zaštite podzemnih voda, zaštita mora od zagađivanja.
Kada je reč o problemima sa sprovođenjem, neki autori tvrde da je stanje katastrofalno. Nijedna od direktiva o zaštiti voda ne primenjuje se u potpunosti niti su ostvareni ciljevi u propisanom roku. Sud pravde proglasio je 13 država članica krivim zbog nepoštovanja Direktive o zaštiti voda u periodu 1998 – 2004.
Okvirna direktiva o vodama ima za cilj da zaštiti fizički i biološki integritet svih vodenih ekosistema i samim tim postavlja osnove za kretanje u pravcu održivog korišćenja vode. Opšti cilj ove Direktive je „dobar status“ za sve vode do decembra 2015. Za površinske vode, „dobar status“ podrazumeva dobro ekološko i hemijsko stanje. Ekološko stanje određuju biološki, hidro-morfološki i fizičko-hemijski kvalitet elemenata. Dobro hemijsko stanje je određeno postojećim standardima kvaliteta površinskih voda, i dalje treba razvijati novo zakonodavstvo kojim bi se uspostavili standardi za relevantne zagađivače na nivou EU, kao i standardi za nacionalne ili regionalne zagađivače. Za podzemne vode, dobar status određuje dobro kvantitativno i dobro hemijsko stanje. Dobro kvantitativno stanje se postiže kada je apstrakcija manja od prirodne dopune, dok se dobar hemijski status postiže kada se ispune postojeći standardi kvaliteta, npr. kada nitrati i pesticidi nemaju značajne negativne uticaje na površinske vode ili zavisne kopnene ekosisteme i omogućavaju snabdevanje ispravnom vodom za piće.
Politika zaštite vazduha
Zakonodavstvo koje se odnosi na zagađenje vazduha, bavi se dvema stranama istog novčića: emisijama zagađujućih materija i kvalitetom vazduha. Dok je većina aktuelnog zakonodavstva zaštite vazduha formulisana tokom devedesetih godina prošlog veka, zagađenje vazduha prisutno je kao tema u političkim raspravama mnogo duže. Različiti aspekti ovog problema dospevali su naizmenično u središte pažnje. Izražena zabrinutost oko zagađenje vazduha dospela je na dnevni red kroz problem zakišeljavanja (acidifikacije) skandinavskih jezera i reka koji je otkriven krajem šezdesetih, a tokom osamdesetih godina raste zabrinutost oko uticaja zagađenja vazduha na kiselost šumskog zemljišta. Od devedesetih godina, debata je snažno usmerena na štetu po zdravlje ljudi nastalu zagađenjem vazduha, naročito u pogledu kvaliteta vazduha u gradovima.
Zakonodavstvo u oblasti zagađenja vazduha do sada je bilo relativno efikasno. Tokom poslednjih nekoliko decenija smanjena je emisija štetnih materija i poboljšan kvalitet vazduha. Međutim, borba protiv zagađenja vazduha predstavlja i dalje veliki izazov. Nivo troposferskog ozona i prašine (AM), nalazi se među pitanjima koja su značajna za zdravlje ljudi i uticaj na ekosisteme, posebno ako imamo u vidu sve više dostupnih dokaza o negativnim efektima po zdravlje izazvane ovim zagađujućim materijama. Acidifikacija i dalje preovladava kao problem evropskih šuma i slatkovodnih sistema.
U oblasti zaštite vazduha, ističu se dve direktive: Okvirna direktiva o kvalitetu vazduha 1996/62 i Direktiva o ograničenjima nacionalnih emisija 2001/81. Direktiva o kvalitetu vazduha propisuje minimalne standarde za zaštitu zdravlja i životne sredine pri čemu je usmerena na ostvarivanju dva cilja:
◗definisati i uspostaviti ciljeve za kvalitet vazduha u Zajednici kako bi se izbegli, sprečili ili smanjili štetni efekti po zdravlje ljudi i životnu sredinu u celini;
◗ očuvanje kvaliteta vazduha gde je dobro a poboljšanje u drugim slučajevima.
EU je naknadno usvojila četiri „ćerke direktive“ o kvalitetu vazduha, pokrivši time svih 12 zagađivača (1999, 2000, 2002. i 2004.). Prva Direktiva 1999/30 postavlja granične vrednosti za sumpor-dioksid, azotne okside, suspendovane čestice i olovo u vazduhu. Druga Direktiva 2000/69, postavlja po prvi put granične vrednosti za benzen i ugljen-monoksid. Ovo je posebno važno jer predstavlja uvođenje standarda kvaliteta vazduha za kancerogene zagađivače poput benzena gde se ne može definisati bezbedan prag. Treća direktiva 2002/3, odnosi se na ozon i utvrđuje neobavezujuće ciljne vrednosti ozona u vazduhu koji treba postići do 2010. godine. Četvrta Direktiva 2004/107, takođe, postavlja neobavezujuće ciljne vrednosti za arsen, kadmijum, nikl i policiklične aromatične ugljovodonike, kao i preciziranje nivoa za živu. Sve pomenute direktive zahtevaju izradu planova za smanjenje zagađenja koje treba da donesu države članice. Direktiva o proceni i upravljanju kvalitetom ambijentalnog vazduha kojom su integrisani svi do tada važeći propisi o kvalitetu ambijentalnog vazduha, usvojena je 2008. godine.
Treba pomenuti i tematsku strategiju o zagađivanju vazduha koja je usvojena 2005. godine koja postavlja ciljeve za smanjenje pojedinih zagađujućih materija i potvrđuje da se pitanje kvaliteta vazduha mora uključiti u sve relevantne politike. Pored toga, strategija predlaže mere za ispunjavanje definisanih ciljeva do 2020. godine.
Iz mnoštva propisa možemo izdvojiti i one koji se odnose na ograničenje emisija iz stacionarnih postrojenja, zatim propise kojim se regulišu pojedina pitanja vezana za gasove sa efektom staklene bašte, zagađivanje vazduha iz mobilnih izvora, i propise koji se odnose na razmenu informacija.
Šeme trgovine emisijama Evropske unije (EU ETS) je bazirana na Direktivi koja je usvojena 2003. a stupila na snagu 2005. godine, koja omogućava trgovinu dozvolama za emisiju CO2. Zvaničnici EU posmatraju EU ETS kao kamen temeljac i perjanicu klimatske politike EU.
Upravljanje otpadom
- godine, 27 država članica Evropske unije, odbacilo je 2.5 milijardi tona otpada, od čega je 4% opasan otpad. Iako je ukupna proizvodnja otpada u Evropi opala za 6% u apsolutnom iznosu, a za 8% po osobi između 2004. i 2012. godine, udeo opasnog otpada zabeležio je povećanje. Pet glavnih tokova otpada čine: otpad koji nastaje u proizvodnji (26%), otpad iz rudarstva (29%), otpad od izgradnje i otpad od rušenja (22%), čvrsti otpad iz gradova (14%), i otpad u poljoprivredi i šumarstvu čiji je procenat teško precizno izračunati. Generisanje otpada nastavlja da raste praktično svuda u EU. 1960. godine proizvodnja otpada u Evropi bila je oko 200 kg po stanovniku godišnje, dok danas ona iznosi blizu 500 kg. Postupanje sa otpadom u državama EU razlikuje se, ali postoje neke zajedničke karakteristike. Najzastupljenije je odlaganje otpada na deponije (49%), zatim spaljivanje (18%) i reciklaža (33%).
Većina domaćeg otpada se ili spaljuje ili baca na deponije. Međutim, i deponije i spaljivanje stvaraju štetu za životnu sredinu. Odlaganje otpada na deponije predstavlja važnu aktivnost za proces kontaminacije: u proseku, 65% komunalnog otpada u EU (190 miliona tona u 1995. godini) i dalje stoji na deponijama. Otpadne vode sa deponija mogu da kontaminiraju okolno zemljište, kao i podzemne ili površinske vode. Ono što posebno brine, jeste to što se u prošlosti otpad odlagao bez usklađivanja sa minimalnim setom tehničkih uslova koje je postavila Direktiva o deponijama. Neke vrste gradskog otpada su dosta upadljive – električna i elektronska oprema (1998. godine stvoreno je 6 miliona tona otpada električne i elektronske opreme što čini 4% komunalnog otpada).
Intenzivnije aktivnosti u cilju regulisanja upravljanja otpadom Zajednica je započela još u periodu 1973 – 1976. tokom sprovođenja Prvog EAP kada su i usvojeni prvi propisi iz ove oblasti – Direktiva o upravljanju otpadnim uljima 75/439. Propisi koji regulišu ovu oblast spadaju danas među najbrojnije. Treba napomenuti da je prilikom donošenja propisa u oblasti upravljanja otpadom neophodno voditi računa i o drugim propisima koji se odnose na zaštitu zemljišta, vode, prirode kao i nekih drugih sektora poput šumarstva, poljoprivrede.
Strategija EU za upravljanje otpadom je prvi put usvojena u vidu saopštenja Komisije 1989. a revidirana 1996. godine. Pored toga, Akcioni programi u oblasti zaštite životne sredine, naročito šesti EAP, zajedno sa tematskim strategijama o upravljanju otpadom i prevenciji i reciklaži otpada, sadrže elemente aktuelnog pristupa upravljanju otpadom.
Tematska strategija o prevenciji i reciklaži otpada (2005.) predviđa, između ostalog, da se analizira i proceni politika EU u oblasti otpada, da se pojednostavi pravni okvir, definišu ciljevi i instrumenti pomoću kojih će se unaprediti upravljanje otpadom, da se utvrde minimalni standardi za reciklažu.
Propise u oblasti otpada možemo podeliti na četiri grupe: opšti propisi o otpadu, propisi o otpadu koji nastaje kao rezultat potrošačkih aktivnosti, propisi o odlaganju opasnog otpada i propisi o specifičnim tokovima otpada. Među opštim propisima izdvajaju se: Direktiva o otpadu 2008/98, Direktiva o spaljivanju otpada 2000/76, Direktiva o deponijama 99/31, Uredba o kretanju otpada 1013/2006. U kategoriji propisa o otpadu koji nastaje kao rezultat potrošačkih aktivnosti nalaze se: Direktiva o ambalaži i ambalažnom otpadu 94/62, Direktiva o odlaganju polihlorovanih bifenila (PCB) i polihlorovanih terfenila (PCT) 96/59, Direktiva 2006/66 koja zamenjuje i dopunjuje Direktivu o baterijama i akumulatorima 91/157, Direktiva o odlaganju otpadnog ulja 75/439, Direktiva o otpadu električne i elektronske opreme 2002/96.
Među propisima o odlaganju opasnog otpada nalaze se i Odluka o zaključivanju Konvencije o kontroli prekograničnog kretanja opasnih otpada i njihovom odlaganju 93/98, Direktiva o opasnom otpadu 91/689. U kategoriji specifičnih tokova otpada važni su sledeći propisi: Direktiva o upravljanju otpadom iz ekstraktivne industrije 2006/21, Direktiva o zaštiti životne sredine a posebno zemljišta, pri korišćenju otpadnog mulja u poljoprivredi 86/278, Direktiva o otpadu iz industrije u kojoj se koristi titan-dioksid 78/176.
Praktično svi propisi koji se odnose na otpad u EU zahtevaju od država članica da uspostave i redovno razmatraju planove upravljanja otpadom. Neki od ovih planova odnose se na opšte upravljanje, drugi se bave prikupljanjem otpada ili prilagođavanjem postojećih deponija zahtevima EU. Bez obzira da li države članice usvoje nacionalne planove ili ih prepuste regionalnim ili lokalnim vlastima, važno je da cela teritorija država članica bude pokrivena planovima za upravljanjem otpadom.
Očuvanje divlje flore i faune
Pojam biodiverziteta koristi se da opiše dobrobit i funkcionisanje ekosistema i na taj način predstavlja test održivosti životne sredine. Ono što iznenađuje jeste nedostatak osnovnih informacija za ovaj indikator, pa tako možemo govoriti samo o broju određenih vrsta ptica ili prirodnih rezervata. Pritisak na staništa predstavlja posledicu porasta populacije i intenzivne industrijalizacije. Sredinom sedamdesetih godina prošlog vela, Evropa je počela da planira strategiju zaštite biodiverziteta, ali sa ograničenim uspehom. Nedovoljna integrisanost pitanja zaštite prirode u druge politike doprinela je neuspehu ove politike. Veću pažnju neophodno je posvetiti strateškom pristupu upravljanju divljom florom i faunom kao i integraciji politike biodiverziteta sa poljoprivrednom politikom, ribarstvom, šumarstvom, energetikom, saobraćajem i turizmom.
Prvi EAP ne spominje probleme očuvanja prirode, u manjoj meri oni se mogu pronaći u drugom. Ova politika bazira se na dva ključna zakonska propisa: Direktiva o zaštiti divljih ptica 79/409 (koja je zamenjena i dopunjena direktivom 2009/147) i Direktiva o zaštiti prirodnih staništa 92/43. Tokom ranih osamdesetih, Zajednica je postala potpisnica nekoliko ključnih međunarodnih dokumenata o zaštiti prirode, počevši od 1979. godine i Bernske konvencije o evropskim divljim vrstama i staništima. Najveći broj propisa EU o biodiverzitetu nastao je na osnovu Konvencije o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama flore i faune (CITES Convention on International Trade in Endangered Species of Wild Fauna and Flora), koji je stupio na snagu 1975. godine. Komisija je 1988. godine predložila novu Direktivu o zaštiti prirodnih i polu-prirodnih staništa. Od svake države članice se traži da identifikuje mesta od evropskog značaja, tzv. specijalne oblasti konzervacije. Prema Direktivi o pticama, države članice su dužne da klasifikuju tzv. mesta posebne zaštite koja su slična specijalnim mestima konzervacije i mogu se ponekad i preklapati. Mesta identifikovana po dvema direktivama čine Natura 2000, mrežu zaštićenih područja Evropske unije.
Pored ovih propisa, politika očuvanja prirode i biodiverziteta uključuje nekoliko odluka Parlamenta iz 1982. i 1983. godine o finansiranju nekoliko manjih projekata. Korak dalje otišlo se 1984. godine, kada je usvojena prva u nizu odluka koja se odnosila na period 1984 – 1987, druga je usvojena 1987. i odnosi se na period 1987 – 1991, obezbeđujući ukupno 30 miliona ekija. U međuvremenu, zaštita staništa u Mediteranu i severnim evropskim pomorskim regijama, uključena je u ciljeve programa MEDSPA (1986 – 1991) i NORSPA (1989 -1991). Više novca došlo je iz LIDER programa koji je uspostavljen 1991. godine u cilju poboljšanja razvojnog potencijala ruralnih područja; nekoliko projekata za vraćanje diverziteta kroz zaštitu i uvođenje autohtonih vrsta. Kao podrška projektima u skladu sa Direktivom o zaštiti staništa, nastao je novi fond za prirodu 1991. godine – Akcije Zajednice za prirodu (ACNAT) ali ga je gotovo odmah nasledio LIFE (finansijski instrument za životnu sredinu), mnogo ambiciozniji instrument koji je doneo 400 miliona ekija između 1992. i 1995. godine. Obnovljen je 1996. godine stvaranjem LIFE 2 instrumenta, koji je izdvojio 450 miliona ekija između 1996. i 1999. godine. Od 1999. godine, po prvi put omogućava finansiranje projekata u istočnoevropskim zemljama.
Sprovođenje Direktive o pticama bilo je loše u nekoliko država članica. To je dovelo do sporova protiv Francuske i Švedske pred Sudom pravde. Isto tako, sprovođenje Direktive o staništima ozbiljno je kasnilo u pojedinim regionima i državama članicama. Kao rezultat neodgovarajućeg sprovođenja, Komisija je izdala upozorenje jula 1999. godine da regionalna sredstva iz strukturnih fondova mogu biti povučena iz onih država članica gde je primena Direktiva o pticama i staništima izrazito loša.
Klimatske promene
Politika zaštite životne sredine EU pomogla je u eliminisanju ili smanjenju upotrebe preko 200 stratosferskih supstanci koje oštećuju ozonski omotač; postoje različite i ponekad značajne redukcije u drugim emisijama, uključujući sumpor-dioksid, azotneokside, amonijak, benzen, ugljen-monoksid, olovo, živu. Ipak, neke države članice prekoračuju nacionalne ciljeve pomenutih emisija i mnogi osetljivi ekosistemi bivaju tako ugroženi.
Pregovori o smanjenju supstanci koje oštećuju ozonski omotač rezultirali su međunarodnim ugovorom koji je postignut relativno brzo, pri čemu je EU odigrala ključnu ulogu. Globalna proizvodnja ovih supstanci do sredine devedesetih opala je za 80-90% od svog maksimuma. U drugom slučaju – pregovori o smanjenju gasova koji dovode do globalnog zagrevanja bili su dosta teži i kontroverzniji. EU je krenula sa skromnim dnevnim redom u periodu 1988 – 1992, ali je kasnije postala odlučna u tome da igra vodeću ulogu u postizanju međunarodnog sporazuma o smanjenju emisija. Kontroverza je nastala zbog neslaganja među njenim državama članicama o tome kako da postignu dogovor o smanjenju emisija u svojim državama, ali i po pitanju toga kako da izvrše pritisak da se značajne promene odvijaju i u drugim zemljama, posebno u Sjedinjenim Američkim Državama.
Kada je reč o ublažavanju klimatskih promena, EU je smanjila emisiju štetnih gasova sa efektom staklene bašte za oko 19% u periodu 1990 – 2013, a na putu je da ispuni tri cilja za 2020. godinu:
- 20% smanjenja emisije gasova staklene bašte ispod nivoa iz 1990. godine,
- 20% finalne upotrebe energije iz obnovljivih izvora,
- poboljšanje energetske efikasnosti za 20% u poređenju sa 2007. godinom.
U 2014. godini EU je postavila nove ciljeve za 2030. godinu: 40% smanjenje emisije gasova koji dovode do efekta staklene bašte, zajedno sa 27% proizvodnje obnovljivih izvora energije i poboljšanje energetske uštede. U EU 28 emisija gasova koji dovode do efekta staklene bašte u 2014. godini bila je značajno niža po glavi stanovnika nego u većini drugih industrijalizovanih zemalja – manje od polovine onih u SAD, dok je emisija nekih država članica niža od Kine.
Kjoto protokol iz 1997. godine predstavlja važan korak u pravcu ograničavanja emisije 6 gasova sa efektom staklene bašte: ugljen dioksida (CO2), metana (CH4), azotnih oksida (N2O), vodonikfluorougljovodonika (HFCs), perfluorougljovodonika (PFCs), heksafluorida (SF6). Osobenost Kjoto protokola je i to što je utvrdio tri osnovna mehanizma za ostvarivanje postavljenih ciljeva: zajedničko sprovođenje (joint implementation), mehanizam čistog razvoja (clean development mechanism) i trgovinu emisijama (emissions trading).[1] Pojedina pitanja koja se odnose na gasove sa efektom staklene bašte, regulisana su i drugim zakonodavnim propisima među kojima treba pomenuti: Direktiva kojom se utvrđuje šema trgovine dozvolama za emisiju gasova sa efektom staklene bašte u okviru Zajednice 2003/87, i Uredba o supstancama koje oštećuju ozonski omotač 2037/2000.[2]
[1] Dragoljub Todić, Vodič kroz politike EU-Životna sredina, op.cit., str. 159.
[2] Ibid., str. 175.
Ostavi komentar