Политика заштите животне средине у Европској унији – 2. део

09/12/2019

Aутор: др Јелена Тодоровић Лазић

Политика заштите вода

Сектор вода представља једну од области која је прва обухваћена политиком заштите животне средине. Први талас законодавства догодио се у периоду од 1975. до 1980. године, што је резултирало великим бројем прописа који су утврдили стандарде квалитета за поједине врсте вода (површинске воде, морске воде, вода за купање и воде за пиће), док су истовремено, успоставили контролу емисија и граничне вредности емисије за посебне намене воде у виду Директиве о опасним материјама и Директиве о подземним водама. Ове директиве су углавном засноване на Првом ЕАП-у. Овакав приступ довео је до фрагментираности закона о водама, а касније и до великих проблема у спровођењу.

Други талас законодавства у овом сектору, у периоду од 1980. до 1991. године, био је мање свеобухватан. Треба поменути два нова инструмента: Директива о третману нитрата градских отпадних вода, и Директива о опасним супстанцама. Због овог шаренила прописа, током деведесетих година прошлог века, припремљена је ревизија политике вода што је и реализовано Оквирном директивом о водама 2000/60. Не само да је ова Директива довела до укидања шест претходних директива, већ је обезбедила основу за наредне законодавне иницијативе.

Листу важећих прописа ЕУ који се односе на заштиту и управљање водама чини 67 директива. На основу предмета које регулишу, могу се поделити на:

прописе којима се регулише питање емисије опасних супстанци у површинске воде,

прописе којима се утврђују циљеви квалитета вода,

прописе којима се регулише третман отпадних вода у градовима,

прописе у области заштите река, заштите подземних вода, заштита мора од загађивања.

Када је реч о проблемима са спровођењем, неки аутори тврде да је стање катастрофално. Ниједна од директива о заштити вода не примењује се у потпуности нити су остварени циљеви у прописаном року. Суд правде прогласио је 13 држава чланица кривим због непоштовања Директиве о заштити вода у периоду 1998 – 2004.

Оквирна директива о водама има за циљ да заштити физички и биолошки интегритет свих водених екосистема и самим тим поставља основе за кретање у правцу одрживог коришћења воде. Општи циљ ове Директиве  је „добар статус“ за све воде до децембра 2015. За површинске воде, „добар статус“ подразумева добро еколошко и хемијско стање. Еколошко стање одређују биолошки, хидро-морфолошки и физичко-хемијски квалитет елемената. Добро хемијско стање је одређено постојећим стандардима квалитета површинских вода, и даље треба развијати ново законодавство којим би се успоставили стандарди за релевантне загађиваче на нивоу ЕУ, као и стандарди за националне или регионалне загађиваче. За подземне воде, добар статус одређује добро квантитативно и добро хемијско стање. Добро квантитативно стање се постиже када је апстракција мања од природне допуне, док се добар хемијски статус постиже када се испуне постојећи стандарди квалитета, нпр. када нитрати и пестициди немају значајне негативне утицаје на површинске воде или зависне копнене екосистеме и омогућавају снабдевање исправном водом за пиће.

Политика заштите ваздуха

Законодавство које се односи на загађење ваздуха, бави се двема странама истог новчића: емисијама загађујућих материја и квалитетом ваздуха. Док је већина актуелног законодавства заштите ваздуха формулисана током деведесетих година прошлог века, загађење ваздуха присутно је као тема у политичким расправама много дуже. Различити аспекти овог проблема доспевали су наизменично у средиште пажње. Изражена забринутост око загађење ваздуха доспела је на дневни ред кроз проблем закишељавања (ацидификације) скандинавских језера и река који је откривен крајем шездесетих, а током осамдесетих година расте забринутост око утицаја загађења ваздуха на киселост шумског земљишта. Од деведесетих година, дебата је снажно усмерена на штету по здравље људи насталу загађењем ваздуха, нарочито у погледу квалитета ваздуха у градовима.

Законодавство у области загађења ваздуха до сада је било релативно ефикасно. Током последњих неколико деценија смањена је емисија штетних материја и побољшан квалитет ваздуха. Међутим, борба против загађења ваздуха представља и даље велики изазов. Ниво тропосферског озона и прашине (АМ), налази се међу питањима која су значајна за здравље људи и утицај на екосистеме, посебно ако имамо у виду све више доступних доказа о негативним ефектима по здравље изазване овим загађујућим материјама. Ацидификација и даље преовладава као проблем европских шума и слатководних система.

У области заштите ваздуха, истичу се две директиве: Оквирна директива о квалитету ваздуха 1996/62 и Директива о ограничењима националних емисија 2001/81. Директива о квалитету ваздуха прописује минималне стандарде за заштиту здравља и животне средине при чему је усмерена на остваривању два циља:

◗дефинисати и успоставити циљеве за квалитет ваздуха у Заједници како би се избегли, спречили или смањили штетни ефекти по здравље људи и животну средину у целини;

◗ очување квалитета ваздуха где је добро а побољшање у другим случајевима.

ЕУ је накнадно усвојила четири „ћерке директиве“ о квалитету ваздуха, покривши тиме свих 12 загађивача (1999, 2000, 2002. и 2004.). Прва Директива 1999/30 поставља граничне вредности за сумпор-диоксид, азотне оксиде, суспендоване честице и олово у ваздуху. Друга Директива 2000/69, поставља по први пут граничне вредности за бензен и угљен-моноксид. Ово је посебно важно јер представља увођење стандарда квалитета ваздуха за канцерогене загађиваче попут бензена где се не може дефинисати безбедан праг. Трећа директива 2002/3, односи се на озон и утврђује необавезујуће циљне вредности озона у ваздуху који треба постићи до 2010. године. Четврта Директива 2004/107, такође, поставља необавезујуће циљне вредности за арсен, кадмијум, никл и полицикличне ароматичне угљоводонике, као и прецизирање нивоа за живу. Све поменуте директиве захтевају израду планова за смањење загађења које треба да донесу државе чланице. Директива о процени и управљању квалитетом амбијенталног ваздуха којом су интегрисани сви до тада важећи прописи о квалитету амбијенталног ваздуха, усвојена је 2008. године.

Треба поменути и тематску стратегију о загађивању ваздуха која је усвојена 2005. године која поставља циљеве за смањење појединих загађујућих материја и потврђује да се питање квалитета ваздуха мора укључити у све релевантне политике. Поред тога, стратегија предлаже мере за испуњавање дефинисаних циљева до 2020. године.

Из мноштва прописа можемо издвојити и оне који се односе на ограничење емисија из стационарних постројења, затим прописе којим се регулишу поједина питања везана за гасове са ефектом стаклене баште, загађивање ваздуха из мобилних извора, и прописе који се односе на размену информација.

Шеме трговине емисијама Европске уније (ЕУ ЕТС) је базирана на Директиви која је усвојена 2003. а ступила на снагу 2005. године, која омогућава трговину дозволама за емисију CО2. Званичници ЕУ посматрају ЕУ ЕТС као камен темељац и перјаницу климатске политике ЕУ.

Управљање отпадом

  1. године, 27 држава чланица Европске уније, одбацило је 2.5 милијарди тона отпада, од чега је 4% опасан отпад. Иако је укупна производња отпада у Европи опала за 6% у апсолутном износу, а за 8% по особи између 2004. и 2012. године, удео опасног отпада забележио је повећање. Пет главних токова отпада чине: отпад који настаје у производњи (26%), отпад из рударства (29%), отпад од изградње и отпад од рушења (22%), чврсти отпад из градова (14%), и отпад у пољопривреди и шумарству чији је проценат тешко прецизно израчунати. Генерисање отпада наставља да расте практично свуда у ЕУ. 1960. године производња отпада у Европи била је око 200 кг по становнику годишње, док данас она износи близу 500 кг. Поступање са отпадом у државама ЕУ разликује се, али постоје неке заједничке карактеристике. Најзаступљеније је одлагање отпада на депоније (49%), затим спаљивање (18%) и рециклажа (33%).

Већина домаћег отпада се или спаљује или баца на депоније. Међутим, и депоније и спаљивање стварају штету за животну средину. Одлагање отпада на депоније представља важну активност за процес контаминације: у просеку, 65% комуналног отпада у ЕУ (190 милиона тона у 1995. години) и даље стоји на депонијама. Отпадне воде са депонија могу да контаминирају околно земљиште, као и подземне или површинске воде. Оно што посебно брине, јесте то што се у прошлости отпад одлагао без усклађивања са минималним сетом техничких услова које је поставила Директива о депонијама. Неке врсте градског отпада су доста упадљиве – електрична и електронска опрема (1998. године створено је 6 милиона тона отпада електричне и електронске опреме што чини 4% комуналног отпада).

Интензивније активности у циљу регулисања управљања отпадом Заједница је започела још у периоду 1973 – 1976. током спровођења Првог ЕАП када су и усвојени први прописи из ове области – Директива о управљању отпадним уљима 75/439. Прописи који регулишу ову област спадају данас међу најбројније. Треба напоменути да је приликом доношења прописа у области управљања отпадом неопходно водити рачуна и о другим прописима који се односе на заштиту земљишта, воде, природе као и неких других сектора попут шумарства, пољопривреде.

Стратегија ЕУ за управљање отпадом је први пут усвојена у виду саопштења Комисије 1989. а ревидирана 1996. године. Поред тога, Акциони програми у области заштите животне средине, нарочито шести ЕАП, заједно са тематским стратегијама о управљању отпадом и превенцији и рециклажи отпада, садрже елементе актуелног приступа  управљању отпадом.

Тематска стратегија о превенцији и рециклажи отпада (2005.) предвиђа, између осталог, да се анализира и процени политика ЕУ у области отпада, да се поједностави правни оквир, дефинишу циљеви и инструменти помоћу којих ће се унапредити управљање отпадом, да се утврде минимални стандарди за рециклажу.

Прописе у области отпада можемо поделити на четири групе: општи прописи о отпаду, прописи о отпаду који настаје као резултат потрошачких активности, прописи о одлагању опасног отпада и прописи о специфичним токовима отпада. Међу општим прописима издвајају се: Директива о отпаду 2008/98, Директива о спаљивању отпада 2000/76, Директива о депонијама 99/31, Уредба о кретању отпада 1013/2006. У категорији прописа о отпаду који настаје као резултат потрошачких активности налазе се: Директива о амбалажи и амбалажном отпаду 94/62, Директива о одлагању полихлорованих бифенила (PCB) и полихлорованих терфенила (PCT) 96/59, Директива 2006/66 која замењује и допуњује Директиву о батеријама и акумулаторима 91/157, Директива о одлагању отпадног уља 75/439, Директива о отпаду електричне и електронске опреме 2002/96.

Међу прописима о одлагању опасног отпада налазе се и Одлука о закључивању Конвенције о контроли прекограничног кретања опасних отпада и њиховом одлагању 93/98, Директива о опасном отпаду 91/689. У категорији специфичних токова отпада важни су следећи прописи: Директива о управљању отпадом из екстрактивне индустрије 2006/21, Директива о заштити животне средине а посебно земљишта, при коришћењу отпадног муља у пољопривреди 86/278, Директива о отпаду из индустрије у којој се користи титан-диоксид 78/176.

Практично сви прописи који се односе на отпад у ЕУ захтевају од држава чланица да успоставе и редовно разматрају планове управљања отпадом. Неки од ових планова односе се на опште управљање, други се баве прикупљањем отпада или прилагођавањем постојећих депонија захтевима ЕУ. Без обзира да ли државе чланице усвоје националне планове или их препусте регионалним или локалним властима, важно је да цела територија држава чланица буде покривена плановима за управљањем отпадом.

Очување дивље флоре и фауне

Појам биодиверзитета користи се да опише добробит и функционисање екосистема и на тај начин представља тест одрживости животне средине. Оно што изненађује јесте недостатак основних информација за овај индикатор, па тако можемо говорити само о броју одређених врста птица или природних резервата. Притисак на станишта представља последицу пораста популације и интензивне индустријализације. Средином седамдесетих година прошлог вела, Европа је почела да планира стратегију заштите биодиверзитета, али са ограниченим успехом. Недовољна интегрисаност питања заштите природе у друге политике допринела је неуспеху ове политике. Већу пажњу неопходно је посветити стратешком приступу управљању дивљом флором и фауном као и интеграцији политике биодиверзитета са пољопривредном политиком, рибарством, шумарством, енергетиком, саобраћајем и туризмом.

Први ЕАП не спомиње проблеме очувања природе, у мањој мери они се могу пронаћи у другом. Ова политика базира се на два кључна законска прописа: Директива о заштити дивљих птица 79/409 (која је замењена и допуњена директивом 2009/147) и Директива о заштити  природних станишта 92/43. Током раних осамдесетих, Заједница је постала потписница неколико кључних међународних докумената о заштити природе, почевши од 1979. године и Бернске конвенције о европским дивљим врстама и стаништима. Највећи број прописа ЕУ о биодиверзитету настао је на основу Конвенције о међународној трговини угроженим врстама флоре и фауне (CITES Convention on International Trade in Endangered Species of Wild Fauna and Flora), који је ступио на снагу 1975. године. Комисија је 1988. године предложила нову Директиву о заштити природних и полу-природних станишта. Од сваке државе чланице се тражи да идентификује места од европског значаја, тзв. специјалне области конзервације. Према Директиви о птицама, државе чланице су дужне да класификују тзв. места посебне заштите која су слична специјалним местима конзервације и могу се понекад и преклапати. Места идентификована по двема директивама чине Натура 2000, мрежу заштићених подручја Европске уније.

Поред ових прописа, политика очувања природе и биодиверзитета укључује неколико одлука Парламента из 1982. и 1983. године о финансирању неколико мањих пројеката. Корак даље отишло се 1984. године, када је  усвојена прва у низу одлука која се односила на период 1984 – 1987, друга је усвојена 1987. и односи се на период 1987 – 1991, обезбеђујући укупно 30 милиона екија. У међувремену, заштита станишта у Медитерану и северним европским поморским регијама, укључена је у циљеве програма МЕДСПА (1986 – 1991) и НОРСПА (1989 -1991). Више новца дошло је из ЛИДЕР програма који је успостављен 1991. године у циљу побољшања развојног потенцијала руралних подручја; неколико пројеката за враћање диверзитета кроз заштиту и увођење аутохтоних врста. Као подршка пројектима у складу са Директивом о заштити станишта, настао је нови фонд за природу 1991. године – Акције Заједнице за природу (ACNAT) али га је готово одмах наследио LIFE (финансијски инструмент за животну средину), много амбициознији инструмент који је донео 400 милиона екија између 1992. и 1995. године. Обновљен је 1996. године стварањем LIFE 2 инструмента, који је издвојио 450 милиона екија између 1996. и 1999. године. Од 1999. године, по први пут омогућава финансирање пројеката у источноевропским земљама.

Спровођење Директиве о птицама било је лоше у неколико држава чланица. То је довело до спорова против Француске и Шведске пред Судом правде. Исто тако, спровођење Директиве о стаништима озбиљно је каснило у појединим регионима и државама чланицама. Као резултат неодговарајућег спровођења, Комисија је издала упозорење јула 1999. године да регионална средства из структурних фондова могу бити повучена из оних држава чланица где је примена Директива о птицама и стаништима изразито лоша.

Климатске промене

Политика заштите животне средине ЕУ помогла је у елиминисању или смањењу употребе преко 200 стратосферских супстанци које оштећују озонски омотач; постоје различите и понекад значајне редукције у другим емисијама, укључујући сумпор-диоксид, азотнеоксиде, амонијак, бензен, угљен-моноксид, олово, живу. Ипак, неке државе чланице прекорачују националне циљеве поменутих емисија и многи осетљиви екосистеми бивају тако угрожени.

Преговори о смањењу супстанци које оштећују озонски омотач резултирали су међународним уговором који је постигнут релативно брзо, при чему је ЕУ одиграла кључну улогу. Глобална производња ових супстанци до средине деведесетих опала је за 80-90% од свог максимума. У другом случају – преговори о смањењу гасова који доводе до глобалног загревања били су доста тежи и контроверзнији. ЕУ је кренула са скромним дневним редом у периоду 1988 – 1992, али је касније постала одлучна у томе да игра водећу улогу у постизању међународног споразума о смањењу емисија. Контроверза је настала због неслагања међу њеним државама чланицама о томе како да постигну договор о смањењу емисија у својим државама, али и по питању тога како да изврше притисак да се значајне промене одвијају и у другим земљама, посебно у Сједињеним Америчким Државама.

Када је реч о ублажавању климатских промена, ЕУ је смањила емисију штетних гасова са ефектом стаклене баште за око 19% у периоду 1990 – 2013, а на путу је да испуни три циља за 2020. годину:

  1. 20% смањења емисије гасова стаклене баште испод нивоа из 1990. године,
  2. 20% финалне употребе енергије из обновљивих извора,
  3. побољшање енергетске ефикасности за 20% у поређењу са 2007. годином.

У 2014. години ЕУ је поставила нове циљеве за 2030. годину: 40% смањење емисије гасова који доводе до ефекта стаклене баште, заједно са 27% производње обновљивих извора енергије и побољшање енергетске уштеде. У ЕУ 28 емисија гасова који доводе до ефекта стаклене баште у 2014. години била је значајно нижа по глави становника него у већини других индустријализованих земаља – мање од половине оних у САД, док је емисија неких држава чланица нижа од Кине.

Кјото протокол из 1997. године представља важан корак у правцу ограничавања емисије 6 гасова са ефектом стаклене баште: угљен диоксида (CO2), метана (CH4), азотних оксида (N2O), водоникфлуороугљоводоника (HFCs), перфлуороугљоводоника (PFCs), хексафлуорида (SF6). Особеност Кјото протокола је и то што је утврдио три основна механизма за остваривање постављених циљева: заједничко спровођење (joint implementation), механизам чистог развоја (clean development mechanism) и трговину емисијама (emissions trading).[1] Пojeдина питања која се односе на гасове са ефектом стаклене баште, регулисана су и другим законодавним прописима међу којима треба поменути: Директива којом се утврђује шема трговине дозволама за емисију гасова са ефектом стаклене баште у оквиру Заједнице 2003/87, и Уредба о супстанцама које оштећују озонски омотач  2037/2000.[2]

 

[1] Драгољуб Тодић, Водич кроз политике ЕУ-Животна средина, op.cit., стр. 159.

[2] Ibid., стр. 175.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања