Autor: Jelena Todorović Lazić
Evropska unija se poslednjih godina suočava sa nizom izazova, kako unutrašnjih tako i spoljašnjih: velika ekonomska kriza koja je otpočela 2008. godine, zatim monetarna kriza u evrozoni, teroristički napadi, porast desničarskog evroskepticizma, Bregzit, sve veći priliv izbeglica i migranata koji je kulminaciju doživeo u jesen 2015. godine, razotkrivši duboke unutrašnje podele i ukazavši na nedostatak solidarnosti među državama članicama i poteškoće Evropske unije u sprovođenju zajedničke politike azila i migracije. Međutim, ako bacimo pogled unazad ka istoriji evropskih integracija, videćemo da je evropski projekat – današnja Unija odnosno ranije Zajednice, više puta u šest decenija dugom postojanju dolazio do raskršća. Pomenimo samo neka. Nakon najavljenog kompletiranje zajedničkog tržišta u drugoj polovini 80-ih godina prošlog veka, Zajednice su se našle na prekretnici. Glasovi protiv produbljivanja integracije pojavili su se najpre u Velikoj Britaniji; upravo tada se može govoriti o nastanku danas tako aktuelnog i popularnog fenomena evroskepticizam. Ova krizna situacija rezultirala je, ipak, produbljivanjem integracije, odnosno usvajanjem Ugovora iz Mastrihta. Između Mastrihta i Ugovora o Ustavu, dogodile su se u kratkom vremenskom periodu još dve ugovorne revizije od kojih je druga (Ugovor iz Nice) bila posebno neophodna zbog blizine i izvesnosti velikog istočnog proširenja iz 2004. godine. Usledila je kriza u vezi sa neuspelim Ugovorom o Ustavu kada su holandsko i francusko „ne“ na referendumima ozbiljno protresli temelje Unije i dodatno popularizovali fenomen evroskepticizma.
Lisabonski ugovor predstavlja novo produbljenje integracije. On je na prvi pogled dugoročno rešio izgled i funkcionisanje EU, ali i pre nego što je stupio na snagu, Unija je bila pred vratima novog raskršća koje je započeto svetskom ekonomskom krizom, nastavilo se krizom u evrozoni, potom i migrantskom krizom a situacija je dospela do vrhunca sa političkom krizom koja je usledila nakon Bregzita 2016. godine. Sve ovo zajedno govori o tome da se Unija danas nalazi na novom raskršću koje se od prethodnih razlikuje po tome što sve pomenute krize gotovo istovremeno drmaju naizgled stabilnu konstrukciju Unije. Definitivno, neophodno je da se Unija transformiše i suštinski redefiniše unutrašnje odnose, ali ovog puta za razliku od prethodnih, rešenje neće biti kao do sada produbljivanje integracije, makar ne za sve članice, ukoliko se izabere put koji u ovom trenutku deluje najizvesnije, put ka Evropi u više brzina.
Angažman EU na Zapadnom Balkanu je trenutno nezadovoljavajući: proces proširenja nalazi se na „veštačkom disanju“ i „ravnoj liniji“ duž putanje „zamrznutih pregovaračkih poglavlja“ i uzajamnog nepoverenja, sa sve neizvesnijim odredištem. Produbljena ekonomska kriza imala je dodatno negativan uticaj na politiku proširenja: ranije uspešan „model spoljnih podsticaja“ poljuljali su mnogobrojni faktori a najviše rastuće nepoverenje zajedno sa neizvesnošću u vezi sa ishodom procesa proširenja. U Uniji poslednjih nekoliko godina vlada više nego oprezni optimizam, ali regionu Zapadnog Balkana umesto političkih floskula, bez ikakve sumnje, neophodno je više konkretnih rešenja.
Od 2017. godine, proširenje EU na Zapadni Balkan nađe se mestimično među političkim prioritetima Unije, uglavnom zahvaljujući geostrateškim okolnostima pojačanog toka migracije kroz Balkansku rutu i nužnosti tesne saradnje sa zemljama koje nisu članice EU.
U svom govoru o stanju Unije u septembru 2017. predsednik Komisije Žan Klod Junker je potvrdio politiku proširenja EU usmerenu na Zapadni Balkan kao značajno sredstvo za osiguranje političke stabilnosti EU u svetlu rastućih bezbednosnih pretnji na njenim granicama: „Ako želimo više stabilnosti u svom susedstvu, moramo zemljama Zapadnog Balkana ponuditi uverljive izglede proširenja“.
U februaru 2018. Komisija je izložila svoju novu strategiju proširenja „Kredibilna perspektiva proširenja i pojačan angažman EU sa Zapadnim Balkanom“, koja je morala proći mnoga „peglanja“ pre nego što je usvojena. U Strategiji se određuje 2025. godina kao inicijalna godina za pristupanje Srbije i Crne Gore. Stiče se utisak da se u njoj veoma oprezno upotrebljavaju termini kako se ne bi obećavalo članstvo. To nas vodi zaključku da je dobar deo članica izuzetno nepoverljiv kada je u pitanju proširenje Unije na Zapadni Balkan. Junker je čak i rekao da je to indikativni datum kako bi se dve države Zapadnog Balkana ohrabrile, ali treba istovremeno imati na umu da je Strategija pre svega neobavezujući politički dokument.
Cilj Strategije je da se udahne novi život procesu proširenja, pokretanjem niza konkretnih inicijativa zamišljenih da donesu opipljive koristi građanima ovog regiona. Strategija priznaje Zapadni Balkan kao deo Evrope koji sa EU ima zajedničku istoriju, kulturno nasleđe, izazove, ali i budućnost. Nova strategija proširenja usmerena je na tri ključne oblasti: (1) vladavinu prava; (2) tržišnu privredu i (3) pomirenje i rešavanje bilateralnih sporova. Premda ovo pokazuje da Komisija zadržava fokus na oblastima koji intenzivno promoviše od 2014. godine („fundamentals first“), nova strategija izričito spominje „veze s organizovanim kriminalom i korupcijom na svim nivoima vlasti i uprave“ i političku kontrolu nad medijima. Kako se nijedna od zemalja Zapadnog Balkana ne smatra funkcionalnom tržišnom privredom, druga oblast odnosi se na otklanjanje strukturnih slabosti, uključujući i nisku konkurentnost i visoku stopu nezaposlenosti. Treća oblast koju Strategija promoviše jeste nedvosmislena obaveza da se prevlada nasleđe prošlosti putem pomirenja i usvajanja definitivnih obavezujućih rešenja svih bilateralnih sporova pre stupanja u članstvo. Strategija ponavlja oprez u odnosu na spremnost Unije na proširenje, utvrđujući da Unija mora biti jača i čvršća pre nego bude veća. Novost predstavlja poziv Komisije na delotvornije mehanizme kojima bi se osiguralo da nove članice poštuju vladavinu prava unutar Unije. Ovo je važno kako bi se omogućilo da sama EU ostane verodostojan partner u procesu proširenja, u kojem insistira na poštovanju vladavine prava, koju sistematski krše najmanje dve njene članice (Mađarska i Poljska). Naime, može se smatrati da je pozicija EU licemerna kada vrši snažan pritisak u korist vladavine prava u zemljama kandidatima, dok istovremeno izgleda da joj nedostaje sposobnosti i volje da se pozabavi sve slabijom vladavinom prava u sadašnjim državama članicama.
Strategija proširenja iz 2018. godine praćena je i Akcionim planom podrške preoblikovanja Zapadnog Balkana kroz pokretanje šest „vodećih inicijativa“ usmerenih na područja „zajedničkog interesa“ – vladavinu prava, bezbednost i migraciju, društveno-ekonomski razvoj, transport i energetsko povezivanje, regionalnu digitalnu agendu, pomirenje i dobrosusedske odnose, koje bi trebalo pokrenuti u razdoblju 2018–2020. godine. U aprilu 2018. Komisija je objavila još jedan dokument o politici proširenja EU, u kojem je dala procenu napretka koji su ostvarile države kandidati, na osnovu njihovih godišnjih izveštaja o napredovanju. Kako ističe CEPS, Strategija iznosi tri važne tačke: (1) zbog ozbiljnog nazadovanja vladavine prava i temeljnih sloboda, pregovori s Turskom ostaju blokirani; (2) ima pozitivnih novosti o Makedoniji i Albaniji, uz preporuku da se kao datum otvaranja pregovora o pristupanju odredi jun 2019. i (3) loše stanje demokratije i vladavine prava ali i više nivoa korupcije širom regije ustanovljeni su kao kritični izazovi kako za dotične zemlje u prevladavanju tih sistemskih slabosti, tako i za EU, koja treba osigurati delotvornije mehanizme sprovođenja.
Samit u Sofiji imao je prvenstveno simbolički značaj. Ovaj samit bio je prvi takav skup u 15 godina otkako je solunski samit (2003) otvorio perspektivu članstva za celo područje Balkana. Samit je pokazao značajne razlike među pogledima država članica na buduće članstvo zemalja Zapadnog Balkana u EU – od pristalica proširenja poput Austrije i Bugarske, do mnogo opreznijih stavova Francuske i Nemačke, pa sve do španskog bojkota Samita zbog oštrog protivljenja priznanju Kosova i Metohije kao potencijalne zemlje-kandidata.
Samit u Sofiji rezultirao je usvajanjem deklaracije (Završna deklaracija i popratna Sofijska agenda prioriteta) koja prikazuje prioritetne akcije koje će EU podržati na područjima (1) vladavine prava i dobrog upravljanja, (2) saradnje u oblasti azila i migracija, (3) zajedničke bezbednosne politike i odbrane, (4) društveno-ekonomskog razvoja s posebnim težištem na mladima, (5) povezanosti (digitalne, transportne, energetske i obrazovne) i (6) pomirenja i dobrosusedskih odnosa.
Manje od dva meseca nakon sofijskog samita, u Londonu je održan još jedan Samit o Zapadnom Balkanu. Taj politički događaj, kojem je domaćin bila Velika Britanija, održan je u sklopu Berlinskog procesa – diplomatske međuvladine inicijative Merkelinog kabineta kojoj je cilj negovati regionalnu saradnju na područjima zajedničkog interesa i promovisati proširenje EU na Zapadni Balkan kao geostrateški cilj EU. Berlinski se proces vrlo afirmativno odnosi spram doprinosa civilnog društva, međusektorskog dijaloga i društveno-ekonomske dimenzije proširenja EU, zatim mira i stabilnosti u regiji, tako da svaki samit prate Forum civilnog društva, Poslovni forum i Forum mladih.
Ulaskom Hrvatske u EU 2013. godine, države Zapadnog Balkana (Srbija, Makedonija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Albanija i Kosovo*) ostale su u čekaonici za EU članstvo. Unija, počevši od 1999. godine, promoviše regionalni pristup za pomenuti region kada je lansirala Proces stabilizacije i pridruživanja. Na osnovu iskustava trostrukog istočnog proširenja u 21. veku (2004, 2007, 2013), možemo zaključiti da se politika proširenja „konstantno menja i uobličava, prati kretanja u Uniji, njenim državama članicama, ali i u državama kandidatima“.
Unutar EU ne postoji jedinstveni stav šta treba raditi u budućnosti sa ovim regionom, pa se pojavljuje niz scenarija. Jedni su da se ostane na „principu regate“, što znači da se prema EU napreduje prema zaslugama i ispunjavanju kriterijuma. Drugi su pak da se vrati „princip konvoja“ pa da u EU može ući jedino ceo region zajedno, naravno kada bude ispunio uslove. Treći su da se odmah svi „uguraju“ u EU, a problemi kasnije rešavaju. Treba pomenuti da postoji i pristup jasnog protivljenja proširenju na Zapadni Balkan.
Iako nije doneo bitne promene, Berlinski proces je uspeo da ojača politički interes za regionalnu saradnju, zahvaljujući pragmatičnom fokusu na mnoštvu strategijskih razvojnih projekata, kao što je Regionalna kancelarija za saradnju mladih.
Postavlja se pitanje koliko razvoj događaja u trenutno uzdrmanoj Uniji utiče na evropski put država Zapadnog Balkana među kojima je i Srbija. Nesumnjivo da će odnos ovih država prema EU zavisiti najviše od toga kakvo će biti mesto politike proširenja u budućoj Uniji. Za države Zapadnog Balkana među kojima je i Srbija, zvaničnici Unije pominju 2025. godinu kao ključnu godinu za proširenje. Međutim, ostaje pitanje kredibilnosti ovog obećanja s obzirom na to da još uvek nije poznato da li će pitanje proširenja dobiti visoko mesto na listi prioriteta buduće Unije.
Ostavi komentar