Аутор: Јелена Тодоровић Лазић
Европска унија се последњих година суочава са низом изазова, како унутрашњих тако и спољашњих: велика економска криза која је отпочела 2008. године, затим монетарна криза у еврозони, терористички напади, пораст десничарског евроскептицизма, Брегзит, све већи прилив избеглица и миграната који је кулминацију доживео у јесен 2015. године, разоткривши дубоке унутрашње поделе и указавши на недостатак солидарности међу државама чланицама и потешкоће Европске уније у спровођењу заједничке политике азила и миграције. Међутим, ако бацимо поглед уназад ка историји европских интеграција, видећемо да је европски пројекат – данашња Унија односно раније Заједнице, више пута у шест деценија дугом постојању долазио до раскршћа. Поменимо само нека. Након најављеног комплетирање заједничког тржишта у другој половини 80-их година прошлог века, Заједнице су се нашле на прекретници. Гласови против продубљивања интеграције појавили су се најпре у Великој Британији; управо тада се може говорити о настанку данас тако актуелног и популарног феномена евроскептицизам. Ова кризна ситуација резултирала је, ипак, продубљивањем интеграције, односно усвајањем Уговора из Мастрихта. Између Мастрихта и Уговора о Уставу, догодиле су се у кратком временском периоду још две уговорне ревизије од којих је друга (Уговор из Нице) била посебно неопходна због близине и извесности великог источног проширења из 2004. године. Уследила је криза у вези са неуспелим Уговором о Уставу када су холандско и француско „не“ на референдумима озбиљно протресли темеље Уније и додатно популаризовали феномен евроскептицизма.
Лисабонски уговор представља ново продубљење интеграције. Он је на први поглед дугорочно решио изглед и функционисање ЕУ, али и пре него што је ступио на снагу, Унија је била пред вратима новог раскршћа које је започето светском економском кризом, наставило се кризом у еврозони, потом и мигрантском кризом а ситуација је доспела до врхунца са политичком кризом која је уследила након Брегзита 2016. године. Све ово заједно говори о томе да се Унија данас налази на новом раскршћу које се од претходних разликује по томе што све поменуте кризе готово истовремено дрмају наизглед стабилну конструкцију Уније. Дефинитивно, неопходно је да се Унија трансформише и суштински редефинише унутрашње односе, али овог пута за разлику од претходних, решење неће бити као до сада продубљивање интеграције, макар не за све чланице, уколико се изабере пут који у овом тренутку делује најизвесније, пут ка Европи у више брзина.
Ангажман ЕУ на Западном Балкану је тренутно незадовољавајући: процес проширења налази се на „вештачком дисању“ и „равној линији“ дуж путање „замрзнутих преговарачких поглавља“ и узајамног неповерења, са све неизвеснијим одредиштем. Продубљена економска криза имала је додатно негативан утицај на политику проширења: раније успешан „модел спољних подстицаја“ пољуљали су многобројни фактори а највише растуће неповерење заједно са неизвесношћу у вези са исходом процеса проширења. У Унији последњих неколико година влада више него опрезни оптимизам, али региону Западног Балкана уместо политичких флоскула, без икакве сумње, неопходно је више конкретних решења.
Од 2017. године, проширење ЕУ на Западни Балкан нађе се местимично међу политичким приоритетима Уније, углавном захваљујући геостратешким околностима појачаног тока миграције кроз Балканску руту и нужности тесне сарадње са земљама које нису чланице ЕУ.
У свом говору о стању Уније у септембру 2017. председник Комисије Жан Клод Јункер је потврдио политику проширења ЕУ усмерену на Западни Балкан као значајно средство за осигурање политичке стабилности ЕУ у светлу растућих безбедносних претњи на њеним границама: „Ако желимо више стабилности у свом суседству, морамо земљама Западног Балкана понудити уверљиве изгледе проширења“.
У фебруару 2018. Комисија је изложила своју нову стратегију проширења „Кредибилна перспектива проширења и појачан ангажман ЕУ са Западним Балканом“, која је морала проћи многа „пеглања“ пре него што је усвојена. У Стратегији се одређује 2025. година као иницијална година за приступање Србије и Црне Горе. Стиче се утисак да се у њој веома опрезно употребљавају термини како се не би обећавало чланство. То нас води закључку да је добар део чланица изузетно неповерљив када је у питању проширење Уније на Западни Балкан. Јункер је чак и рекао да је то индикативни датум како би се две државе Западног Балкана охрабриле, али треба истовремено имати на уму да је Стратегија пре свега необавезујући политички документ.
Циљ Стратегије је да се удахне нови живот процесу проширења, покретањем низа конкретних иницијатива замишљених да донесу опипљиве користи грађанима овог региона. Стратегија признаје Западни Балкан као део Европе који са ЕУ има заједничку историју, културно наслеђе, изазове, али и будућност. Нова стратегија проширења усмерена је на три кључне области: (1) владавину права; (2) тржишну привреду и (3) помирење и решавање билатералних спорова. Премда ово показује да Комисија задржава фокус на областима који интензивно промовише од 2014. године („фундаменталс фирст“), нова стратегија изричито спомиње „везе с организованим криминалом и корупцијом на свим нивоима власти и управе“ и политичку контролу над медијима. Како се ниједна од земаља Западног Балкана не сматра функционалном тржишном привредом, друга област односи се на отклањање структурних слабости, укључујући и ниску конкурентност и високу стопу незапослености. Трећа област коју Стратегија промовише јесте недвосмислена обавеза да се превлада наслеђе прошлости путем помирења и усвајања дефинитивних обавезујућих решења свих билатералних спорова пре ступања у чланство. Стратегија понавља опрез у односу на спремност Уније на проширење, утврђујући да Унија мора бити јача и чвршћа пре него буде већа. Новост представља позив Комисије на делотворније механизме којима би се осигурало да нове чланице поштују владавину права унутар Уније. Ово је важно како би се омогућило да сама ЕУ остане веродостојан партнер у процесу проширења, у којем инсистира на поштовању владавине права, коју систематски крше најмање две њене чланице (Мађарска и Пољска). Наиме, може се сматрати да је позиција ЕУ лицемерна када врши снажан притисак у корист владавине права у земљама кандидатима, док истовремено изгледа да јој недостаје способности и воље да се позабави све слабијом владавином права у садашњим државама чланицама.
Стратегија проширења из 2018. године праћена је и Акционим планом подршке преобликовања Западног Балкана кроз покретање шест „водећих иницијатива“ усмерених на подручја „заједничког интереса“ – владавину права, безбедност и миграцију, друштвено-економски развој, транспорт и енергетско повезивање, регионалну дигиталну агенду, помирење и добросуседске односе, које би требало покренути у раздобљу 2018–2020. године. У априлу 2018. Комисија је објавила још један документ о политици проширења ЕУ, у којем је дала процену напретка који су оствариле државе кандидати, на основу њихових годишњих извештаја о напредовању. Како истиче ЦЕПС, Стратегија износи три важне тачке: (1) због озбиљног назадовања владавине права и темељних слобода, преговори с Турском остају блокирани; (2) има позитивних новости о Македонији и Албанији, уз препоруку да се као датум отварања преговора о приступању одреди јун 2019. и (3) лоше стање демократије и владавине права али и више нивоа корупције широм регије установљени су као критични изазови како за дотичне земље у превладавању тих системских слабости, тако и за ЕУ, која треба осигурати делотворније механизме спровођења.
Самит у Софији имао је првенствено симболички значај. Овај самит био је први такав скуп у 15 година откако је солунски самит (2003) отворио перспективу чланства за цело подручје Балкана. Самит је показао значајне разлике међу погледима држава чланица на будуће чланство земаља Западног Балкана у ЕУ – од присталица проширења попут Аустрије и Бугарске, до много опрезнијих ставова Француске и Немачке, па све до шпанског бојкота Самита због оштрог противљења признању Косова и Метохије као потенцијалне земље-кандидата.
Самит у Софији резултирао је усвајањем декларације (Завршна декларација и попратна Софијска агенда приоритета) која приказује приоритетне акције које ће ЕУ подржати на подручјима (1) владавине права и доброг управљања, (2) сарадње у области азила и миграција, (3) заједничке безбедносне политике и одбране, (4) друштвено-економског развоја с посебним тежиштем на младима, (5) повезаности (дигиталне, транспортне, енергетске и образовне) и (6) помирења и добросуседских односа.
Мање од два месеца након софијског самита, у Лондону је одржан још један Самит о Западном Балкану. Тај политички догађај, којем је домаћин била Велика Британија, одржан је у склопу Берлинског процеса – дипломатске међувладине иницијативе Меркелиног кабинета којој је циљ неговати регионалну сарадњу на подручјима заједничког интереса и промовисати проширење ЕУ на Западни Балкан као геостратешки циљ ЕУ. Берлински се процес врло афирмативно односи спрам доприноса цивилног друштва, међусекторског дијалога и друштвено-економске димензије проширења ЕУ, затим мира и стабилности у регији, тако да сваки самит прате Форум цивилног друштва, Пословни форум и Форум младих.
Уласком Хрватске у ЕУ 2013. године, државе Западног Балкана (Србија, Македонија, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Албанија и Косово*) остале су у чекаоници за ЕУ чланство. Унија, почевши од 1999. године, промовише регионални приступ за поменути регион када је лансирала Процес стабилизације и придруживања. На основу искустава троструког источног проширења у 21. веку (2004, 2007, 2013), можемо закључити да се политика проширења „константно мења и уобличава, прати кретања у Унији, њеним државама чланицама, али и у државама кандидатима“.
Унутар ЕУ не постоји јединствени став шта треба радити у будућности са овим регионом, па се појављује низ сценарија. Једни су да се остане на „принципу регате“, што значи да се према ЕУ напредује према заслугама и испуњавању критеријума. Други су пак да се врати „принцип конвоја“ па да у ЕУ може ући једино цео регион заједно, наравно када буде испунио услове. Трећи су да се одмах сви „угурају“ у ЕУ, а проблеми касније решавају. Треба поменути да постоји и приступ јасног противљења проширењу на Западни Балкан.
Иако није донео битне промене, Берлински процес је успео да ојача политички интерес за регионалну сарадњу, захваљујући прагматичном фокусу на мноштву стратегијских развојних пројеката, као што је Регионална канцеларија за сарадњу младих.
Поставља се питање колико развој догађаја у тренутно уздрманој Унији утиче на европски пут држава Западног Балкана међу којима је и Србија. Несумњиво да ће однос ових држава према ЕУ зависити највише од тога какво ће бити место политике проширења у будућој Унији. За државе Западног Балкана међу којима је и Србија, званичници Уније помињу 2025. годину као кључну годину за проширење. Међутим, остаје питање кредибилности овог обећања с обзиром на то да још увек није познато да ли ће питање проширења добити високо место на листи приоритета будуће Уније.
Остави коментар