Политички опоненти Светозара Милетића из српских радова

18/08/2019

Аутор: др Милош Савин, историчар

 

За разлику од националног рада током школовања и студија, те активног политичког деловања током српског покрета 1848/49, након проглашења Војводства Србије и Тамишког  Баната, односно тзв. Бахове Војводине, Милетић је био политички пасиван, не због слагања са тоталитаризмом и апсолутизмом, већ се руководи максимом – док не може све да каже, не треба ништа рећи. Овај период користи за завршетак школовања, те професионални и породични развој. У овом периоду Милетић сазрева из национално надахнутог омладинца у зрелу политичку личност.  Проценивши да му Срби више нису потребни, у намери да за своју спољну политику задобије Мађаре, аустријски цар је 27. децембра 1860. лично написао одлуку којом је Војводина укинута и потпуно присаједињена Угарској. Укидање Војводине је срушило и последњу илузију код демократски оријентисаног, српског, либералног, грађанског сталежа о могућности ослањања на Беч. Овај догађај представља прекретницу где Милетић прераста у вођу демократске, прогресивне, либералне грађанске класе Срба Војводине и њеног еманципаторског национализма.  Милетић први јавно увиђа политику бечког двора, по којој су Срби у Војводини само средство за уцењивање и плашење мађарског племства, те сматра да треба подржати демократске захтеве мађарске либералне опозиције, те аутономију Војводине убудуће тражити од Мађара, а не од Беча.  Идејно чврст, веран принципима грађанске равноправности и демократског национализма, Милетић се политички разилази, са својим некадашњим меценама, добротворима, те саборцима, попут патријарха Јосифа Рајачића, Јована Хаџића, Ђорђа Стратимировића али и Кнеза Михаила Обреновића. Док прва тројица постају „барјак црне реакције“, конзервативци и протагонисти бечке политике међу Србима у Војводини, Кнез Михаило покушава да изгради тоталитарни бирократски режим у Младој српској држави, замењујући идеале о ослобођењу српског и других хришћанских народа Балкана, стварањем култа династије и монархије, спроводећи малосрбијанску политику. Дошавши на престо Србије након Милошеве смрти, Михаило Обреновић се одриче идеје коју је делио са Милетићем, о неопходности да Србија што пре, ослободи Босну и Херцеговину османског јарма и прикључи је себи. Милетић је сматрао да је за то куцнуо погодни историјски час, који ако се пропусти више неће моћи да се понови.  Овакву концепцију Михаило Обреновић изоставља и у својој престоној беседи 1861. године, што доводи до масовног разочарења српског елемента у Војводини према његовој политици. Како би учврстио самовлашће Обреновић је централизовао општинске ингеренције, што је сем либералних кругова разочарало и шире масе српског народа. Кнез Михаило је почео да спроводи концепт модернизације земље али без истовремене демократизације. Мишљење Светозара Милетића о режимима у Кнежевини Србији најбоље можемо сагледати, читајући његове текстове, а као сликовит пример, навешћемо део текста објављеног 12. априла 1870. године: „ Као што мандарини, и други подобни фарисеји имају своје кумире, идоле, које у народу пред собом носе, да заклоне своје интересе и тежње, тако и политички власници, који на самоодржање иду, такође и ставе преда се као штит, као идол и кумир: династију, владатеља, те у сав глас трубе: династија је основ државе, темељ снаге народне, скиптар је симбол величине и славе народне, зато династију треба укрепити, владатеља треба јаким, силним направити, а то наравно опет бива конфисковањем или бар секвестрирањем права народа, слободе грађана, и саме судске самосталности, која је осовина личне сигурности и слободе. Нећемо да испитујемо, да ли се династија иоле може сложити са правом слободом, са слободним развитком и напретком народа… Има и у другим државама жалбе и тужбе на бирокрацију – али ретко где бирокрација има тај не само политички него и друштвени, народни значај као у Србији. У другим државама поред званичника има и других слојева интелигенције, културе, занимања и благостања, који бирокрацији вагу држе, и који је, ако она и надвлада, кад-тад сузбију… У Србији пак, где због неразвијеног народно-економског и друштвеног стања интелигенција у маси нема другог сместиштва, и друге заслуге, него, у државним службама, државна служба има други значај и  бирокрација као скоро искључива интелигенција на то иде, да интересе народа и државе идентификује са својим интересима, што се напослетку опет природно на то изврзе, да интересе народа и државе својим интересима потчини. Србија стоји, као домена,  својина бирокрације, намењена на то да њој угодан живот осигура. Да би се у томе лакше и сигурније одржала, она је од династије направила бедем против сваког кретања, развитка и напретка, који се са њеним интересом не слаже. Скиптар је за њу магнетска игла на палати бирокрације, која је чува од громова слободног духа народног.“  Пропаганда Кнежевине Србије је до те мере мрзела и блатила Светозара Милетића, да је он ни крив ни дужан проглашен за саучесника и организатора убиства Кнеза Михаила које се десило на Топчидеру  1868. године. Ову тезу су покушавали да потврде и аргументују и многи противници Милетићеве политике међу Србима у Војводини. Званични Београд је тражио од Угарских власти да ухапсе Светозара Милетића, а намесник Миливоје Петровић Блазнавац је сматрао да га треба обесити.  Заводећи тоталитаризам у Србији Кнез Михаило је био суров и немилосрдан, атентат на њега су извршила браћа Радовановић, чији је брат био неправедно утамничен од стране Обреновића и овај догађај није имао баш никакве додирне тачке са политичком борбом Светозара Милетића.

 Светозар Милетић је почетком јануара 1861. године, у чувеном чланку На Туциндан, предложио потпуни раскид са Бечом и политичку борбу за признање аутономне Војводине од стране Мађара. Милетић је схватио да су бечки меродавни кругови и Хабсбуршка монархија владали бројним  народима и класама руководећи се принципом  – завади па владај. У овој констелацији Срби су одавно постали аустријска монета за поткусуривање са мађарским државним тежњама, односно аустријско страшило за Мађаре.  У намери да ублажи српско негодовање због укидања Војводине, али и да поново заплаши мађарске политичке кругове, аустријски цар је дозволио Србима да одрже Благовештански сабор у Сремским Карловцима 2. априла 1861. године, на ком је затражено да Војводина буде територијална аутономија са сопственим органима.  Благовештански Сабор је представио будућу поделу међу српском политичком елитом у Војводини. Са једне стране се налазио Милетић са либералним грађанима, а са друге стране високи клер и конзервативци, везани клијентелистичким односима за Беч, а након аустроугарске нагодбе и за Мађарску владу. Светозар Милетић је формулисао принцип „Ми смо и Срби и грађани“, истичући једнак значај националне слободе, демократије и грађанског друштва. Захтеве за територијалним заокружењем и аутономијом Војводине у оквиру Мађарске у својим чланцима разрадили су Милетић и његови сарадници. Њихови предлози су подразумевали да се у Угарској дође до заокружења неколико жупанија у којима би народности чиниле већинско становништво, које би заједно са мађарским жупанијама функционисале у оквиру угарског државно-правног оквира, али су се служиле својим народним језицима. По овом предлогу Војводина би поседовала и симболична историјска права због српских привилегија из прошлости. Милетић није наишао на очекивано разумевање међу мађарским политичарима који су држали „да би само име Војводина значило, ни више ни мање, него повреду интегритета Угарске!“

Усвајањем Милетићеве Основе програма за српску либерално-опозициону странку, на конференцији у Бечкереку, почетком 1869., формирана је Српска народна слободоумна странка. Бечкеречки програм је постао основа српског опозиционог деловања на Угарском Сабору у наредним деценијама. Српска народна слободоумна/либерална странка на челу са Милетићем је постала масовни, одушевљени, народни покрет војвођанских Срба. Бечкеречки програм је инсистирао на равноправности свих народа Угарске са мађарским народом, на већим грађанским и демократским слободама и залагао се за још већу самосталност Угарске него што је предвиђено нагодбом. По питању аутономије Војводине, програм је тражио покретање парламентарне дебате на државном нивоу о захтеву Благовештанског сабора, да Војводина буде територијална аутономија са сопственим органима. Бечкеречки програм је пропагирао залагање на Угарском сабору за  панславизам и специјалне односе војвођанских Срба са Србијом.

Десница, коју су чинили одређени богаташки кругови, клерикалци конзервативци, помогнути од стране угарске владе, окупили су се око Ђорђа Стратимировића, који је прокламовао свој програм 1872. године, са циљем да преузме Милетићеве бираче.  Стратимировићев програм је био знатно умеренији од Бечкеречког, али не и потпуно помирљив. Закон о Аустроугарској нагодби и Закон о народностима, овај документ није у потпуности ни оспоравао, али ни прихватао. Бираним речима, Стратимировић их је проглашавао као политичку реалност, под условом да се, исправе, допуне и слично. У замисли да формира странку базирану на свом програму, некадашњи вожд Српске Војводине, доживео је фијаско. Упркос свим искушењима тада је било немогуће опонирати, међу Србима, одушевљеном, масовном покрету, као што је била Српска народна слободоумна странка. Такође, тада као политички имигрант долази у Нови Сад Светозар Марковић. Друговање и политичка сарадња двојице Светозара је у историографији увек сагледавано у суперлативу слободарских тежњи, међутим постоје индиције базиране на архивским списима и преписци савременика, да је Марковић дошао у Нови Сад не као политичка избеглица, већ по договору са властима Кнежевине Србије како би ширењем социјализма међу војвођанским Србима одузео значајан број присталица Светозару Милетићу.  Другим речима, београдска влада је страховала да подржи развој политичког покрета Ђорђа Стратимировића због његових амбиција и способности. На сличан метод су се определили и мађарски владајући кругови, покушавајући да окупе конзервативне српске политичке кругове око клерика Германа Анђелића, кога ће касније мађарска влада, кршењем процедуре, наметнути за карловачког патријарха – митрополита. Наредних пет година, Стратимировић је остао активан у Војводини, где је покретао различите политичке часописе конзервативне провинијенције.

На народно-црквеном сабору 1869/71. Српска народна слободоумна странка је имала огроман утицај. Већ на Преображенском сабору Милетићеви либерали били су већинска група. Мађарска влада, која није могла да заустави намеру либерала, да наместо преминулог патријарха Маширевића, изабере себи блиског кандидата, прекинула је сабор усред сесије.

Још 1871. године, у последњој години мандата председника угарске владе грофа Ђуле Андрашија, влада је покушала да формира опозицију Милетићу и његовој странци од групе конзервативно-клерикалних српских политичара окупљених око часописа Србски народ, који је уређивао Јован Грујић Јота, окорели десничар. Андраши је ступио и у контакт са намесничком владом у Кнежевини Србији од које је затражо да му помогне да се из Српске народне слободоумне странке издиференцирају умерени елементи, који би деловали опозиционо према Милетићу. Андрашијеви захтеви су наишли на плодно тло у Београду. Пошто је Милетић сматрао, да само модерна, демократска, либерална Србија, која поштује грађанска права може да испуни националну мисију. Неуспела акција Милетићеваца из Уједињене омладине српске да изазову устанак на Балкану, помало је угасила жар међу његовим следбеницима, а дошло је и до помирљивијих тонова. Михаило Полит Десанчић, Милетићев ученик и политички саборац, је у часопису Народ написао текстове о непогрешивости папе, који су схватани као критика на рачун Светозара. Часопис Народ Јована Суботића је и основан са циљем да подржава Српску народну слободоумну странку, али на умеренији начин од Заставе.

Милетићева Српска народна слободоумна странка из Угарске и Хрватска народна странка из Славоније и Хрватске су до 1873. чиниле несаломиви опозициони блок. Међутим 1873. године, дошло је до погодбе између хрватске Народне странке и мађарске владе, усвајањем ревидиране Хрватско-угарске нагодбе. Хрватски народњаци су на овај начин срушили заједнички српско-хрватски опозициони блок, што је значајно нашкодило политици Српске народне либералне странке. Значајан део српских посланика из Српске народне слободоумне странке остао је уз хрватске народњаке, те учествовао у власти. На овај начин је дошло до првог отвореног иступања умерених, опортунистичких елемената из странке. Исте 1873. године укинута је и војна граница, за коју се слободно може рећи да је била касарна Милетићеве странке, због које је мађарска влада оклевала да примени репресију према Милетићу.

Суштину онога што ће се касније поспрдно назвати нотабилитетском политиком у Војводини, представља политика сомборског посланика и првака Српске народне слободоумне странке Нике Максимовића. Почетак његовог нотабилитетства датира управо из исте 1873. године. Свестан да је странка у напону снаге, Максимовић је није напустио, већ је деловао унутар противно њеном програму и Светозару Милетићу. Схвативши ситуацију, Милетић је јавно преко Заставе затражио од Максимовића да изађе пред српску јавност са својим програмом или да се јавно дистанцира од Бечкеречког који је у кулоарима критиковао. Максимовић је потпуно игнорисао Милетићев позив, наставивши да делује унутар исте странке, нападајући лично Милетића. Сматрао га је главним кривцем и узрочником свега што није добро. Све Милетићеве грешке је предимензирао, не пропуштајући прилику да га етикетира. Михаило Полит Десанчић је у име новосадског дела странке на Максимовићево понашање упозорио Јована Вујића Старијег који је био истакнути члан и председник бирачког одбора Српске народне слободоумне странке у Сомбору. Вујић је о Максимовићевом понашању известио сомборске бираче, што опет није утицало на промену његовог понашања, сем што је развио и огромну личну мржњу према Милетићу ког је чак позивао на двобој.

До прве значајније поцепаности унутар Српске народне слободоумне странке дошло је уочи избора за Угарски сабор 1875. године и то управо у Сомбору. Бирачи народне странке окупљени у две фракције предложили су два кандидата, Живојина Кирјаковића блиског Милетићу и Нику Максимовића. Међусобно трвење је било огромно, тако да на крају ниједан од кандидата Српске народне слободоумне странке из Сомбора није имао довољан број гласова да уђе у Угарски Сабор.

Због наводне велеиздаје Светозар Милетић је ухапшен лета 1876. године, а суђење на коме ће његов бранилац Михаило Полит Десанчић побити све наводне оптужбе, почело је тек у септембру 1878. године. У овом монтираном процесу, суд је уважио изјаве лажних сведока Срба и осудио Милетића на најстрожу робију, која је подразумевала сталну тортуру и боравак у самици. Након молби и петиција, које су противно вољи Светозара Милетића подношене, он је крајем 1879. године, пуштен на слободу у лошем физичком и психичком стању.

Док се вођа странке налазио у затвору, наступила је малодушност у њеним редовима, доминирала је умерена струја, политика је била разводњена. Током избора за Угарски сабор 1878. године Максимовић је поново желео да се кандидује у сомборској изборној јединици испред Српске народне слободоумне странке. Значајна група сомборских бирача је ушла у жесток сукоб са Максимовићем и предложила да кандидат за посланика у њиховој јединци буде Михаило Полит Десанчић. Максимовић је био уплашен од понављања сценарија са претходних избора, пошто поделом бирача ни он није профитирао. Полит се, на основу писама Максимовићевих сарадника, уплашио приче да Сомборци из локалпатриотских побуда никада не би гласали за кандидата који долази из Новог Сада. Изгубљени без Милетићевог вођства, новосадски либерали, су подржали идеју да се Полит повуче, сматрајући да је брука да у српској средини попут Сомбора опет дође до пропасти оба кандидата Српске народне слободоумне странке. Максимовић је био условљен да за подршку средишњих органа странке, потпише изјаву, да чврсто стоји уз странку (и програм) која ће бити дистрибуирана у Сомбору. Током избора велик број бирача, који је иницијално предложио Полита, се уздржао од гласања. Максимовић је једва победио, али је одмах након победе наставио са дотадашњом политиком. Кризу политике Српске народне слободоумне странке у том периоду најбоље илуструје чињеница да се странка, идући линијом мањег отпора, дефакто одрекла своје бирачке базе у Сомбору, у корист фигуре која је отворено радила на подели странке.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања