ПОЛИТИЧКИ МИТОВИ ЛИБЕРАЛИЗМА :  СЛОБОДА, МОЋ И НЕЈЕДНАКОСТ

query_builder

ПОЛИТИЧКИ МИТОВИ ЛИБЕРАЛИЗМА :

 СЛОБОДА, МОЋ И НЕЈЕДНАКОСТ

Аутор: Љубиша Деспотовић

Све велике политичке идеологије Модерне настале су на потреби да осмисле и уреде свет у троуглу три битне политичке вредности: слободе, братства и једнакости. Након Француске буржоаске револуције, модерни свет је почео да се конституише и конфигурише кроз делање  три  политичке идеологије (Либерализам, Конзервативизам, Социјализам), али и у  њиховом међусобном сукобу и борби. Поред различитих интереса, један од важнијих  узрока  сукоба био је између осталог у различитом поимању и вредновању тих политичких вредности.  Сукобљавања и политичке борбе допринеле су снажнијој митологизацији и мистификацији политичког и идеолошког поља. Мистификовано је и митологизовано све,  како властите идеолошке поставке (самомистификација) тако и политичка борба, догмати конкурентске идеологије, њихови лидери, партије па и сама политичка пракса. Процеси митотворења као и обично део су укупне политичке и идеолошке делатности, па као такви нису привилегија само једне политичке идеологије. Либерализам није ништа мање склон митотворству, и ништа имунији на потребу политичке естетизације властитог идеолошког хабитуса и политичке праксе. Политичка и друштвена стварност никада није довољно лепа и пожељна да не би могла бити ретуширана за потребе идеолошке оптике. Чак и онда када се  свету еуфорично обзнањује властити идеолошки тријумф и наговештава фаза краја политичке историје какву смо до сада познавали, чак и тада и више него ли што смо кадри сагледати не престаје потреба да се та стварност саобрази мерилима властите идеолошке визуре.

Ако бисмо могли да оцртамо некакав круг из којег је либерална друштвена мисао и идеја кренула још од доба своје политичке и идеолошке малолетности, па све до тренутка када је почела да проживљава неолибералну фазу политичке егзистенције последњих неколико деценија, унутар тог круга могли бисмо прилично јасно да маркирамо судбину ових политичких вредности: слобода је доживела разноразне метаморфозе да би системски завршила као део корпуса људских права  и слобода у контексту демократског поретка владавине права, али свакако испражњена од суштинског вредносног садржаја и трансформисана у пуки правно-политички стандард. Братство је нестало или је первертирано у солидарност конфесионалне припадности  у свом актуелном хришћанском контексту. Братство као важна политичка вредност на којој би се конституисала једна друштвена заједница либералног типа данас изгледа као потпуна политичка утопија. Наместо братства, та друштва су пронашла некакав облик механичке солидарности који функционише једино ако је посредован функционалним оквиром државних и политичких институција. Једнакост пак, никада и није имала другачији облик и значење у либералној доктрини него ли као обичан одливак политичке и правне једнакости, до краја испражњена од сваког другог садржаја друштвене или економске једнакости. Моћ и неједнакост су успостављени као доминантни постулати либералног политичког и економског поретка, као највише вредности око којих се конституише његова политичко-економска суштина.

 Рушење Берлинског зида и крај хладног рата у политиколошкој литератури на Западу у великој мери је у последње две деценије био тумачен као период дефинитивног тријумфа  либерализма као политичке идеологије, а често и као крај политичке историје, јер је наводним општим тријумфом либерализма завршена фаза историјских борби великих политичких идеологија. Тиме је отпочела нова фаза дефинитивног довршења епохалне доминације либералне идеологије у контексту све убрзаније глобализације и успостављања тзв. либералних вредности и стандарда у темеље и структуру новог светског поретка. Ова идеолошка опијеност и мистификација властите политичке идеологије као коначног тријумфа , и озбиљна намера да се од тога направи и изгради истинска идеолошка доминација, допринела је буђењу критичког отпора оваквој представи актуелне фазе политичке историје, и успостављању потребе истинске теоријске, али и политичко идеолошке валоризације свега онога што је либерализам донео на театер мунди у последња два века, а особито у деценијама по окончању Другог светског рата када је у оквирима тзв. западних друштава доживео своју пуну идеолошку експанзију, да би у једној фази своје истинске доминације васпоставио социјално-економски поредак тзв. државе благостања.

Недуго затим наступила је нека врста идеолошке реакције унутар либералног политичког круга мишљења/деловања, која је успоставила политичку и економску хегемонију неолибералног модела демократије и који је у великој мери довео у питање, како основне идеолошке вредности либерализма тако и њихов укупан демократски капацитет. Овај радикални заокрет ка екстремно конзервативној визури политичког поретка и дистрибуцији социјалних добара и права представљао је важан отклон не само према најбољим демократским тековинама либерализма него и ка истинској насилничкој пракси понашања (својеврсној телеологији насиља) када је у питању домен спољнополитичког наступања главних представника неолибералног хегемонизма. Разумљиво је с тога да неки од најзначајнијих критичара тих збивања са Запада оштро критикујући ове процесе, нарочито њихов митско – мистификаторски садржај, у великој мери доводе у питање и проблематизују не само феноменолошку већ и суштинску страну овог својеврсног идеолошког слепила и тријумфализма. „Несумљиво, с правом ти догађаји су такође прослављени као коначни тријумф либерализма као идеологије. Међутим, то је потпуно погрешно опажање стварности. Сасвим супротно од тога, ти исти догађаји чак више обележавају колапс либерализма и наш дефинитиван улазак у свет после либерализма.“ (И. Валерштајн, 2005: 9)

Један од битних сегмената митологијског и мистификаторског слоја либерализма као политичке идеологије јесте и погрешна перцепција сопствене идеолошке позиције, она је често била смештена у простор који је по властитом саморазумевању био лоциран између друге две политичке идеологије (Социјализам и Конзервативизам), и он је у политичко – локусном смислу био одређен као центристичка позиција, а у аксиолошком смислу доживљаван као умерен,  мудар и  правичан политички поредак.  „Либерализам, никада није био учење левице, он је суштински увек био центристичко учење. Његови заступници су били сигурни у своју умереност, мудрост и хуманост. (…)  Остатак политичке сцене либерали су увек тежили да одреде тако да као да се састоји од два екстрема између којих се они налазе.“ (исто, 9.) Мада је унутар самог либерализма такође, постојала слична политичка подела на класични, модерни и неолиберални модел, који су чинили политичку лепезу у којој би се класични либерализам могао сместити у средину, модерни на леву, а неолиберални модел на десну идеолошку позицију. Ова подела је наравно условног карактера, али има својеврсни експликативни потенцијал, па је стога овде и помињемо.

Део укупних политичких митова либерализма био је и мит о либералној држави која по идеолошкој перцепцији и тврдњи једина гарантује слободу у пуном капацитету те политичке вредности. Иза овог политичког мита либерализма крила се  истина да је  слобода у свом пуном политичком капацитету  била доступна само мањини, и то по правилу оној мањини која је била у својинском и социјалном смислу на врху друштвене хијерахије. „Идеологија је фрагментирана, јер у друштву постоје подељени интереси. (…) За марксисте  и друге либерално оријентисане постструктуралисте, ова фрагментација је неопходна управо зато да би се размишљало о могућности да нека друштвена група преузме контролу.(…) Међутим испод опште идеологије постоје и оне друге, које промовишу интересе важнијих друштвених подподела. Највећи и најважнији међу њима су обично класа, раса (или етницитет), религија и род.“ (Е. Чапо, 2008: 342) Увођење у анализу и појма подидеологије омогућава нам лакше објашњење постојања политичких интереса одређених доминантни друштвених група или групација које унутар истог идеолошког круга диференцирају своју позицију као управљачку, а властите интересе као примарне. Подидеологија не излази из оквира велике идеологије којој припада, она је само спецификује и деривира као апологију владајућег естаблишмента који на тај начин врши политичку рационализацију и оправдање властитог положаја чинећи га прихватљивијим остатку друштва.

Показало се тако да слобода није једнако доступна свима, иако је  у оквиру идеолошке перцепције друштва постављена у главни друштвени фокус – легитимишући политички поредак као поредак слободе  у његовом универзализујућем својству. „Либерали су увек тврдили да је либерална држава – реформистичка, легалистичка, била једина држава која је могла да гарантује слободу. То је можда важило за мању групу чија се слобода није доводила у питање. Нажалост, та група је увек остајала мањина на путу да постане већина. Либерали су стално наглашавали да једино либерална држава може да гарантује нерепресивни поредак.“ (И. Валерштајн, 9). Пренебрегавајући ваљда идеолошки, да нерепресивно и слободно никада нису исто ни по смислу ни по суштини, особито када се у обзир узме степен дисперзије на ширу грађанску популацију. Оно што важи за део или групу никада није важило за све, ма колико се идеолошки пропагандисти трудили да ову чињеницу маскирају и представе као универзалну. Један политички поредак постаје у истину слободан када је степен универзализације људских права и слобода достигао ниво испод којег више није могуће ствари вратити на позицију политичког монопола неке друштвене групе или слоја. То се у пракси дешава јако ретко, тако да се овај либерални мит доживљава  као доктринарна пројекција жељених друштвених односа и ништа више од тога.

У транзиционој фази развоја бивших социјалистичких друштва, како постсовјетског тако и посттитоистичког типа, новоформиране политичке псеудо-елите готово ритуално су понављале идеолошку крилатицу својих идеолошких патрона са Запада, о потреби васпостављања цивилног друштва као кључног дела њиховог развоја и трансформације  ка политичком поретку слободе и демократије. Ако је изградња демократских политичких институција  навођена као први услов њихове демократизације, онда је успостављање цивилног друштва и његових социјалних вредности представљено као кључна друга фаза, ка њиховој истинској трансформацију у друштво западног типа. Овај процес је ма колико представљен као нужан, у исто време био и  митологизован.  Самим тим постао је манипулативан до мере која је могла да обесмисли његову основну функцију и смисао.

Предмет сваковрсне манипулације је показао не само меру малих демократских капацитета тих друштава него и степен злоупотребе концепта од стране земаља Запада које су га пропагирале и инсталисале у наведеном геополитичком кругу транзиционих земаља. „Ту се јавља други обмањујући слоган: позив на изградњу, проширење и реконструкцију цивилног друштва. Он је подједнако узалудан. Цивилно друштво може постојати док постоје државе и док су довољно снажне да подупру нешто што се зове „цивилно друштво“, које је суштински организација грађана унутар оквира државе, а који спроводе активности које је држава озаконила и ангажују се у индиректној (то јест непријатељској) политици вис-а-вис државе. Развој цивилног друштва је био суштински инструмент у подизању либералних држава, стубова унутрашњег и светског поретка. Цивилно друштво се такође користило као симбол окупљања за успостављање структура либералне државе тамо где она није постојала. Али изнад свега, цивилно друштво је историјски, било начин да се ограничи потенцијално деструктивно насиље државе као и припитомљавање опасних класа.“ (исто, 10) Иако помало парадоксално звучи, развијено цивилно друштво  најбољи  је производ, али и партнер успешне и јаке државе. Када са њим ствари стоје лоше, онда поуздано знамо да ни са државом нешто  није у реду. Само развијено грађанство може да подупире и снажи озбиљну државу, и обрнуто, озбиљна држава може да производи здраво грађанство (и здраву нацију).

У тзв. транзиционој фази развоја постсоцијалистичких друштава укључујући  свакако и друштва на простору бивше СФРЈ, политичко – економски концепт цивилног друштва  послужио је земљама Запада не само да успоставе политичку контролу над њима већ и да организују пљачку њихових економских добара. Размере  пљачке ни до данас није могуће до краја сагледати, али ће њене последице погађати наредне генерације, деценијама.  „САД су 1989/90. званично понудиле социјалистичким земљама модел друштвене трансформације кроз процес „транзиције“, уз шок терапију. Цивилно друштво у том контексту постаје полуга макроекономске реорганизације. Припремљене групе експерата „транзитолога“, преплавиле су источноевопске земље. Процес транзиције поставили су као аполитичан, мање више као технички процес. Термином „отворено друштво“ обухваћени су услови под којима се земље у транзицији могу интегрисати у глобални економски процес (…) „Шок терапија“, по тврђењу Џефри Сакса, главног архитекте транзиције, представља механизам за најбрже премошћивање  јаза између „заосталих социјалистичких економија“ и развијене капиталистичке привреде,  и за укључење бивших социјалистичких земаља у „нормалне капиталистичке токове“. Догодило се, међутим, обрнуто; „шок терапија“ се на делу показала као идеални механизам за пустошење и поробљавање земље, са много тежим последицама од оних које произилазе из ратова, будући да су дугорочне.“ (С. Аврамов; 2006:72) Под формом цивилног друштва конституисале су се политичке структуре које су монополисале друштвене промене и модернизацију, а које су истовремено од својих страних ментора били награђени тиме што су несметано могли да пљачкају своје грађане у дивљим процесима приватизације.

 Један од уврежених либералних митова јесте и мит о либерализму и демократији као близанцима, као нераскидивом пару модерног политичког поретка који неминовно иду један уз другог. Тамо где има либерализма нужно има и демократије, а тамо где демократија јесте на делу она је нужно либералног  порекла и инспирације. Овај широко распрострањени мит до те мере је овладао политичком свешћу маса да је постао  готово неупитан. Чак би се могло рећи до те мере неупитан да је сваки покушај његовог проблематизовања и критике наилазио на жестоке одговоре и контранападе либералних идеолога и политичара који су својом жестином требали да обесмисле сваки наредни покушај демистификације и критике. А ствари заправо стоје  обрнуто. „Морамо упамтити да демократија и либерализам нису близанци него, углавном, супротности.  Либерализам је смишљен као супротност демократији. Проблем који је довео до појаве либерализма био је како обуздати опасне класе, прво унутар језгра, а онда унутар светског система као целине. Либерално решење је било гарантовање ограниченог приступа политичкој моћи и ограничен удео у економском вишку вредности који не би угрозили непрестану акумулацију капитала или система који је подржава.“ (И. Валерштајн, 39) Иако помало поједностављено посматра комплекс демократског, Валерштајн свакако добро запажа да се између либералног и демократског не може ставити знак једнакости што се особито код нас често чинило и чини.

Мера демократичности западних друштава увек је била сразмерна потреби очувања политичке и економске контроле мањине над остатком друштва. Тзв. опасне класе пацификоване су између осталог и корумпирањем средњих слојева у мери која би обезбедила економску стабилност друштва на унутрашњем плану. Она је у великој мери почивала на  економској пљачки ван граница западног света (земље језгра), на простору полупериферије и/или потпуне периферије. „Истовремено притисак за демократизацијом је стално растао. Демократија је у основи ауторитарна. То је захтев за подједнаким мишљењем у политичком процесу на свим нивоима и подједнаким учествовањем у систему друштвено економског награђивања. Највеће ограничење тој тенденцији је био либерализам са својим обећањем неизбежног сталног побољшања помоћу рационалне реформе. Демократском захтеву за једнакошћу сада, либерализам је понудио одложену наду.“ (исто, 40.) Иако помало конзервативна ова идеолошка визура Валерштајна, наглашава либералну компоненту као корективну у односу на ауторитарну и колективистичку визију саме демократије.

То је у великој мери демистификовало и демитологизовало још један либерални мит –  мит о изградњи државе благостања. Она је била могућа као идеолошки пројекат остварив у једном периоду и  у једном делу држава језгра, захваљујући углавном економској експлоатацији остатка света, било путем неравноправних услова трговине, било ратним пљачкама или другим облицима доминације и насиља. „Камен спотицања је представљала неспособност стварања државе благостања на светском нивоу (што је, на пример заступала Брантова комисија). Јер то се није могло урадити без повреде основног процеса капиталистичке акумулације капитала. Разлог је био једноставан: успех формуле примењене унутар централних држава зависио је од скривене променљиве – економске експлоатације југа, спојене са антијужњачким расизмом“ (исто, 39). И некад и сад механизми и технологија економске пљачке нису мењали своју суштину, већ само облике и начине, сходно времену и потребама. „Паралела са данашњом ситуацијом је застрашујуће јасна. Деиндустријализоване земље се маме могућношћу да извозе пољопривредне производе у ЕУ и САД, и на тај начин они заборављају захтеве за индустријализацијом. Ипак ниједна земља није се обогатила од производње хране, а да истовремено није имала и индустријски сектор (Е.С. Реинерт, 2006: 112).

 Богатство је морало остати заштићено, а привилегије засноване на њему недирнуте. Либерална идеологија у економском и политичком делу (доктрини) није суштински друго до идеологија и програм богатих који свој привилеговани положај треба да сачувају од „опасних класа и држава“, укључујући  и низ механизама манипулације којим би се сиромашни убедили како је постојећи политички и економски поредак правичан и слободан. Поредак почива на праву  јаких и способних да присвајају неограничено. То право наводно, није  привилегија, него последица њихове способности и знања, а богатство само његов логичан еквивалент.“ Неолиберализам представља политику и процесе у савременом свету који су у функцији релативно малог броја најмоћнијих предузетника, вешто огрнутих плаштом „демократске“ државе, који контролишу целокупни живот на планети у циљу максималног увећања личног профита.“ (З. Мачак и М. Дробац; 2010: 194)

Групна подидеологија корпоративних елита овде добија своје доктринарно, али и политичко оправдање. „За повлаштени се положај по природи ствари проналази политичко оправдање, а често и најприкладнија економска и социјална доктрина. Нико не жели веровати да му је лична добит у супротности с општим јавним потребама. Због тога је посве природно измислити прихватљиву или, ако је нужно, умерено неприхватљиву идеологију како би се заштитио властити интерес. За тај је задатак на располагању цела војска радишних и надарених стручњака. Таква идеологија све више добија на снази како се број привилегованих повећава.“ (Ј.К. Галбраитх, 2007: 12) Логика богатих и овде је показала суштински партикуларизам. Проблем је у томе што државне институције подупиру и хране тај партикуларни интерес и идеологију и то као по правилу средствима свих порезних обвезника, не тражећи од њих сагласност.                    

Либерализам је као и било која друга идеологија (нарочито су га користиле нацизам и социјализам) пропагирао и примењивао дарвинистичка начела, инкорпорирајући их у апологију властите политичке доминације и економске користи. Такав приступ коришћен је и на унутрашњем, а поготово на спољнополитичком плану. „Слабе индустријске државе у Другом и Трећем свету биле су изложене шок терапији, понекад се отварајући за слободну трговину преко ноћи. Нације као што је рецимо Монголија, изгубиле су око 90% своје не тако мале индустрије у року од 2-3 године, у земљама као што су Перу, и Русија, половина индустријских радних места је нестала за само пар година, док су се, истовремено, реалне плате преполовиле. (…) Глобализација је постала неоколонијализам који настаје кроз де факто Моргентауов план: колонија је у суштини држава која има дозволу да производи само сировине (Е.С. Реинерт, 123). Актуелни талас колонизације добија тиме  ново обличје не мењајући притом своју експлоататорску суштину.

Политички мит либерализма о сталној промени која води прогресу, такође спада у инвентар либералних политичких митова који временом бледе и постају очит пример опсенарске технологије либералних пропагандиста. Опсенарски учинак често је појачан идеолошком оптиком у којој се либерализам види као слободарски поредак који тобоже  нуди једнаке шансе на успех, скривајући вешто механизме којима се  чувају привилегије и контролна функција најбогатијих. „Постоје визионари обновљене хијерархије и привилегија, чувари вечног пламена аристократије. То су индивидуално моћне особе којима недостаје колективна структура и који делују током системских криза, јер виде да је све изван контроле. Ту се оне позивају на лампедусовски принцип: „Све се мора променити како се ништа не би променило“ (И. Валерштајн, 43). Циклуси промена су стални и континуирани (као спољашни видљиви оквир), али је њихов унутрашњи покретач, најчешће остао заштићен од ризичних последица.

За либералну идеологију карактеристичан је још један важан политички мит, –  мит о тзв.  минималној држави (слабој држави). Стојећи на страни индивидуе и њених неприкосновених права, особито права на богаћење, либерализам као идеологија (у лицу његових најрадикалнијих идеолошких утемељивача), доктринарно одбацује јаку државу као важан политички фактор либералног поретка, сматрајући је само тзв. ноћним чуварем који треба да гарантује  људска права и који не сме да нарушава политичку аутономију  друштва замишљеног као механичку заједницу слободних индивидуа. „Ми живимо у друштву у коме друштвене вредности истичу слободу и индивидуалност; доминантан систем наших економских уверења подвлачи тржишну привреду засновану на принципу laisez-faire ( фр. „пусти ствари такве какве су“; „не мешај се“) и економској конкуренцији међу појединцима; наша друштвена убеђења наглашавају изреку „гледај своја посла“ , „буди свој“, „држи се својих убеђења“ и “ не попуштај под притисцима“. Многа наша политичка уверења укључују неповерење у „велику владу“ и убеђење да је свака власт неефикасна“ (Џ. Х. Тарнер, 2009: 189).  Но ствари већ од самог почетка нису стајале тако, ниједна значајнија развојна политика није била могућа без деловања јаке државе и њених институција. Показало се да је доктринарно оспоравање државе и фаворизовање индивидуализма и аутономије цивилног друштва била  идеолошка магла иза које су стајали снажни процеси употребе државе како у развојној тако још и више у контролној функцији очувања поретка економске неравноправности.  “ Од почетка, либерали су се налазили у основној противречности. Као заступници индивидуе и њених права vis a vis државе, они су се залагали за универзално право гласа, једину гаранцију демократске државе. Одмах затим, држава је постала главни чинилац свих реформи чији је циљ био да ослободи индивидуу од идеје стављања позитивног закона у службу утилитарних циљева. (…) За либерале, држава је створила услове за бујање индивидуалних права. Али у сваком од тих случајева, суштинска ствар је била јачање државе у односу на друштво, док је реторика била сасвим супротна томе.“ (И. Валерштајн, 74-75.)

И на доктринарном и на практично политичком плану ова својеврсна антиетатолошка реторика либерала, никада није престајала. „Годинама читамо и слушамо како наша (и европска) хуманистичка интелигенција с омаловажавањем говори о држави. То датира одавно: либерали у 19. веку, марксисти током 20. века, неолиберали данас – сви понављају исту причу против државе, а у прилог демократије.(…) Последња прича против државе садржана је у актуелној нарацији о перспективама глобализације. Као и много пута раније, и овде је реч о миту који ће једно време пленити људе од пера. Реч је о миту који говори о дивергентним процесима: с једне стране, о преносу функција државе на наднационалне организације: а с друге стране, о њиховом преносу на ниже инстанце локалних заједница и невладиних организација. Ова два процес заокружују се у два одговарајућа мита. Први је мит о одумирању националне државе (или боље, државности) у општем тренду глобалне интеграције. Значајан аспект у том смислу је губитак de iure суверенитета државе. Други мит, у складу с преносом државних функција на ниже или локалне инстанце, говори о деетатизацији политичког система. Ово би требало да се огледа у померању  од централне владе ка мноштву центара управљања на различитим територијалним нивоима до пуне децентрализације.“ (М. Брдар, 2007: 243-244.) Иако је  данас национална држава главна мета глобализацијских процеса, она је у кругу земаља језгра јача него икада. Без њених развијених институционалних механизама, а поготово значајних буџетских капацитета, наступање корпорацијских ешалона ка остатку света не би било ни приближно овако снажно као што је данас.  Политику и реторику глобалиста,  о потреби укидања националне државе, исправно је разумети само када се она односи на остатак света. Национална држава је по мишљењу тих структура главна сметња ширењу корпорацијске моћи на та друштва и регионе, али и глобалистичке идеологије као такве.

  Либерализам би, дакле, могли дефинисати као идеологију која садржи модерност као битан сегмент који је отворен ка друштвеној промени и реформи. Те промене пак, имају техничко-технолошку компоненту као доминантну, која се у димензији политичких реформи  одвија тако да ни у једном важнијем делу не повреди привилеговану позицију своје управљачке елите. Не чуди зато Валерштајново запажање које изведено на равни међународних односа  констатује потпуно супротно Фукујамовском тријумфализму, да у свету постоји отпор и одбацивање либерализама као политичке идеологије, јер је он до краја демаскирао своју политичку и економску суштину као недемократску.  „То није жудња за испуњењем либерализма, него његово одбацивање. То је сазнање да је данашњи светски систем недемократски због тога што економско благостање и политичка моћ нису подједнако раздељени. Сада се као нормална доживљава дезинтеграција, а не прогресивна промена.“ (И. Валерштајн, 94). „Данас је смоквин лист спао и цар је наг. Сва вика о тријумфу демократије 1989. широм света, неће дуго скривати одсуство било каквог озбиљног изгледа за економску трансформацију периферије у оквиру светске капиталистичке економије.“ (исто, 105.)

Упркос ларми либералних демагога и бројним покушајима маскирања својих пројеката и политика, маске су пале,  данас није потребно посебно објашњавати да су многи од поменутих политичких митова као и они које нисмо помињали,  део  либералне технологије владања  којима се бране  властите привилеговане позиције и интереси. „У ствари, „идеја државе“, као и многе друге идеје, попут „слободе“, „демократије“, „тржишта“ (да наведем само неке у које и сам верујем), итд., свој значај пре свега дугују томе што људи верују у њу –  а не нужно некаквим објективним доказима.“ (А. Бошковић, 2010: 157)

У оквирима либерализма конституисао се још један проблематичан митски рукавац, који иако вешто прикривен, указује на однос либерала према држави, када је у питању процес формирања националних идентитета модерних европских нација. Особито је он занимљив на примеру Велике Британије. Држава у овом случају није била само пуки инструмент помоћу које су либералне елите усмеравале и подстицале процесе техничке и економске модернизације, контролишући при том и тзв. опасне класе у свом окружењу.  Државу су врло вешто користили  у процесу стварања и дефинисања националног идентитета, моделирајући његов садржај како у културном и језичком смислу тако и у смислу његовог политичког и правног садржаја. Новонастали национални идентитет имао је врло јасну и директну везу са оном силом која га је обликовала – а то је била либерална држава. Показује се тако да у већини случајева, нација није створила државу, него обрнуто, држава  ствара нацију и њен идентитет, у складу са својим потребама и интересима.

„Ако је Велика Британија (и Француска и све земље) била земља „два народа“  богатог и сиромашног, јасно је да је Дизраелијево решење било да од њих створи један народ – један по осећању, оданости и самоодрицању. Ту „једност“ називамо национални идентитет. Велики програм либерализма није био да се државе створе из народа, него народи из држава.  То ће рећи, стратегија је била таква да се узму они који су смештени унутар граница државе, претходно потчињени краљу-суверену, сада суверен народ – и од њих створе грађани који се поистовећују са државом.“ (И. Валерштајн, 2005: 115) Процес формирања и дизајнирања (амалгамисања класно – слојних разлика и разлика на нивоу регионалних или етничких идентитета) новог националног идентитета није текао глатко и без принуде (обавезности). Државне институције стављене су у пуни погон. Њихова национална мисија била је више него јасно дефинисана  као у осталом сам профил, садржај и обележја новог идентитета који се стварао. „Велике уједињујуће институције народа биле су образовни систем и оружане снаге. У свим земљама језгра основно образовање је постало принудно: у многим војна обука такође. У школи и војсци подучавали су се језик, грађанске дужности и национална лојалност. Током века, државе које су биле два „народа“ – богати и сиромашни, Нормани и Саксонци – постале су један народ, у овом посебном случају „Енглези““. (исто, 116)

Природан наставак процеса стварања (произвођења) нације био је појава расизма као идеолошке подлоге за наступајућу империјалну фазу колонијалних освајања. Ослоњен на слику арене у којој доминирају и побеђују само најјачи, лако је транспонован и уклопљен на за то идеолошки погодно тло –  тло економске неједнакости. Овај став је преко расистичких теорија и праксе из домена унутрашње употребе пренесен на терен спољнополитичких односа и сценарио за нову фазу освајања био је припремљен. О томе И. Валерштајн каже: „Не би требало пропустити крајњи елеменат у задатку стварања националног идентитета – расизам.  Расизам уједињује расу која се сматра супериорном. Он је уједињује унутар државе на рачун мањина које су искључене из потпуног или делимичног учествовања у вршењу грађанских права. Али он уједињује „народ“ националне државе vis -a – vis остатка света, не само vis -a – vis суседа, него чак vis -a – vis периферних зона. У деветнаестом веку, државе језгра су постале националне државе истовремено постајући империјалне државе које су, „у име мисије цивилизовања“, успоставиле колоније.“ (исто, 116) Нико није такав политички лицемер и незналица као овдашњи имитатори либералне парадигме. Њихова повика на национализам, (а о расизму да и не говоримо), доказ  је потпуне политичке лојалности, али и безумља. Национализам и расизам као што видимо, јесу важни конституенси либералне идеологије, и представљају погонско гориво развоја тих држава. Повика на домаће националисте стога  није ништа друго до покушај елиминације „опасне класе“ за њихове стране менторе у фази агресивног наступања према нашој земљи.

Као типичан пример империјалне моћи, бахатости и „просвећености“ либералних господара,  наводимо један мали цитат из упутства о томе како поступати са „нижим расама“ и како обезбедити економску и политичку супериорност над њима. „Свим црнцима ће бити забрањено да ткају и лан и вуну, да преду или дрндају вуну и да производе било шта од гвожђа осим да га лију. такође ће им бити забрањено да производе шешире, чарапе и кожу било које врсте.“ (Јосуа Гее, Лондон, 1729. цит. прем.  Е. С. Реинерт, 2006: 111)

 Овај  груби и брутални налог временом ће доживети своју политичко – правну трансформацију, и доспети у фазу пуне ефикасности, али сада преточен у форме трговинских споразума, или још боље у форме и правила трговинске размене –  богатих и сиромашних држава и нација. “ Државни и корпорацијски планери су били врло свесни своје непревазиђене моћи и намеравали су да је употребе за конституисање глобалног реда који би служио њиховим интересима. Највећи приоритет имао је план да се осигура да срце индустрије, Европа базирана на Немачкој и Јапан, буду у окриљу светског поретка који је под чврстом америчком доминацијом, контролисан домаћим финансијско-индустријским секторима који су повезани са америчким државно-корпорацијским снагама.“ ( Н. Чомски, 1998: 51)

У тој ситуацији апсолутне доминације богатих, бивши амерички председник Р. Никсон,  саветује своје сараднике како да поступају у случајевима када се постојећа правила у међународним односима окрену против њихових твораца: „кад почнеш да губиш промени правила игре“. Како год да поступаш поступај тако да твоја позиција неприкосновене моћи и доминације мора бити очувана и унапређена. Они који не прихватају понуђена правила међународне размене између богатих и сиромашних биће изложени војној одмазди и економским санкцијама све дотле док их не прихвате . „Као да је 11. септембар дао Вашингтону зелено светло да престане да пита земље да ли желе америчку верзију „слободне трговине и демократије“ и почне да је намеће војном силом и политиком Шока и Застрашивања.“ (Н. Клајн, 2009: 16)

Модерна  либерална држава Запада појављује се тако као главни  инструмент наступања корпоративистичких елита, и то представља извесну симбиозу корпоративизма и државе. Држава отвара нове просторе за несметано богаћење корпоративног сектора, а он за узврат кроз економско поробљавање нејаких држава осваја нове територије за своју матичну државу.  „Најбоље дефинисана као „комплекс капитализма катастрофе“, има много далекосежније пипке од војно-индустријског комплекса на који је пред крај свог председничког мандата упозоравао Двајт Ајзенхауер:  реч је о глобалном рату на свим нивоима који воде приватне компаније чије се учешће плаћа државним парама, с неограниченим мандатом да заувек шире територију САД-а , истовремено елиминишући свако „зло“ изван њихових граница. (…) Крајњи циљ корпорација у средишту овог комплекса јесте увођење модела владе која ће остваривати профит, који у ванреднима страховитом брзином прелази у уобичајено и свакодневно функционисање државе – фактички, приватизација владе.“ ( исто, 19)

 „Пошто разуме значај државе за слободно тржиште и демократију, либерал ће тешко подржати глобалистичко слабљење државе-нације. Јер, глобалистичке снаге су против државе -нације управо због тога што она ограничава њихов монопол. (…) Транснационалне компаније толико су јаке да могу да прогутају читава тржишта и постану њихови господари. Једина брана њиховом тиранском монополу јесте национална држава. Отуда интересне групе глобалистичког капитала систематски раде на слабљењу националне државе. Ове интересне групе из области капитала повезују се с интересним групацијама из области глобалне политике. Њима се придружују и идеолози „космополитске демократије“ и „интернационалне државе“ из редова глобалне академске и медијске елите. Заједно, они чине снагу која мрви државе малих или недовољно развијених друштава.“ (С. Антонић, 2006: 32) „Овакви политички проблеми постају још озбиљнији када богате нације организују извоз ресурса сиромашних земаља помоћу локалне елите, која из свега тога профитира, услед чега се неједнакости унутар сиромашне државе још више појачавају.“ (Џ. Х. Тарнер, 2009: 458)

Наведени ставови сурово потврђују још један у богатом низу политичких митова либерализма, чак читаву групу митова који су посвећени тзв. слободној трговини.  Грејам  Данкли на сјајан начин дефинише ово велико поље либералне митологије. “ Тврдим да постоји пет митова о слободној трговини који су у вези са три мита о глобализацији: 1. трговање је одувек саставни део људске природе, 2. слободна трговина, слободно тржиште и приватна иницијатива су најбољи за већину размена, 3. „компартивна предност“ је најбоља основа за сваку размену роба и услуга, 4. трговина и слободна трговина, кад се све узме у обзир, имају изузетно позитивне последице за све који  су укључени, 5. обим трговине се временом поступно повећавао, указујући на неизбежни глобализам. Митови по природи садрже зрнце истине и ја  не одбацујем ових пет тврдњи у потпуности (…)  У суштини свој став против слободне трговине темељим на четири основна разлога: 1. превише је упрошћена, претерано заснована на сумњивим митовима и претпоставкама, 2. преуска је и занемарују низ неекономских чињеница, 3. представља само средства и не успева да размотри циљеве на прави начин, 4. укључује промене које су, заједно са многим технолошким и развојним притисцима, недемократске или са којима није сагласна већина.“ ( Г. Данкли, 2005: 20-22)

У савременој фази либералне идеологије која је последњих неколико деценија обзнањена у форми неолибералног модела демократије, настављена је тенденција максимализације профита која је тим моделом доведена до својих крајњих практично изводивих граница. Оличена у политици Реганизма и Тачеризма, ова политика инспирисана учењем „Чикашке школе“ доноси радикалан заокрет од Кензијанске визије социјалне државе и њеног учешћа у механизмима друштвене регулације и развоја. Садржана је у најгрубљим цртама у идеји хипостазирања  слободно-тржишне саморегулације, без  мешања државе у економске токове и његове законитости. Не чуди зато, тако снажна повика на државу и њену регулаторну функцију у економији, од стране највећих идеолога неолиберализма. „Економска контрола која се последњих деценија проширила у Сједињеним Државама не само да је ограничила нашу слободу да употребимо сопствене економске изворе – она је деловала и на нашу слободу говора, штампе и религије.“ (М&Р. Фриедман, 1996:  57)

Недавно искуство решавања тзв. светске кризе, која  се којим ли чудом зародила баш у САД-у , показује до које мере иде лицемерје неолибералних демагога. Иако доктринарно дубоко противна сваком мешању државе у економске токове друштва,  у име његове слободе, та иста групација није уложила ни један протест против мера америчке државе за решавање актуелне кризе, у којој су у приватни сектор (велике корпорације и банке) убризгаване огромне количине финансијских средстава (ради се о хиљадама милијарди) док су притом милионске масе најамних радника остајале без елементарних прихода за живот и властитог крова над главом. Богатим власницима корпорација и банака хиљаде милијарди долара од пореских обвезника САД-а, а њиховим отпуштеним радницима или клијентима улица и неизвесност елементарног преживљавања.

 Осокољена политичка елита наслоњена на овакве ставове Фридмана и Хајека, отпочела је процесе снажне дедемократизације друштва, и  повлађивања крупном капиталу. То је иако наизглед супротно доктрини  довело до  снажења улоге политичке елите која је загосподарила најзначајнијим државним институцијама и ставила их у функцију корпоративних интереса. У  литератури ова доктрина се често назива и „доктрином шока“, јер је везана за онај тип  политичке акције која стоји   у вези са коришћењем  природних криза и катастрофа за наметање  неолибералног модела владања. То такође важи и за оне акције које су плод планске делатности елите, било да су изазване дејством економских или политичких фактора (еколошке кризе и акциденти, ратови, економске санкције и сл.). „Током више од три деценије, Фридман и његови моћни следбеници усавршили су управо ову стратегију: чекање на велику кризу, потом распродаја делова државе приватним играчима док се грађани још увек тетурају од шока и онда хитро проглашавање „реформи“ за трајне. (…) Три карактеристична и обавезна захтева – приватизација, смањење законске регулативе и коренито кресање друштвене потрошње – углавном су била крајње непопуларна међу грађанима…“ ( Н. Клајн, 2009: 12-15) Упркос свој непопуларности овај метод је деловао. Он је обезбедио на врло ефикасан начин друштвену алокацију економских вредности и капитала у руке приватних поседника и  по правилу оних најкрупнијих.

Суштина овог учења Чикашке школе, јесте да се по сваку цену омогући максимализација профита, а да се претходно приватизује све што се и иначе може подвргнути овом процесу, затим извршити дерегулацију прописа и смањење трошкова. „Култ профита по сваку цену почива на сировој једноставности и јасноћи, а то је тим већа предност што он сја као једини, но и поуздан путоказ у тој магли несигурности и изгубљености у којој се због пропадања традиционалних моралних реткости губи наше доба.“ (М. Алберт, 1995: 252)  Овај сценарио подједнако се добро спроводио код куће али и у иностранству. Нарочито је омиљен код тзв. транзиционих елита где је бесомучно примењиван, и где је оставио катастрофалне последице: сиромаштво највећег дела грађана, деиндустријализацију земље, огромну незапосленост,  бесомучну пљачку друштвене и државне имовине, криминализацију друштва, корупцију институција и појединаца у њима, јачање моћи партијско-олигархијских и тајкунских структура и сл.

 У земљи матици – САД-у ствари су по овом моделу текле овако: „Прво, владе морају уклонити сва правила и регулативу који стоје  на путу акумулацији профита. Друго, требало би да распродају сву имовину коју поседују, како би корпорације могле да послују с профитом. Треће, требало би да драматично срежу финасирање социјалних програма. Унутар ове троделне формуле о дерегулацији, приватизацији и смањењу трошкова, Фридман је изнео мноштво детаља. Порези тамо где морају да постоје, требало би да буду ниски, а богате и сиромашне требало би опорезовати по истој паушалној стопи. Корпорације би требало да имају слободу да продају свуда у свету, а владе не би требало да улажу напоре да заштите локалну индустрију или локално власништво. Све цене укључујући и цену рада, требало би да одређује тржиште. Минимална зарада не би требало да постоји. Фридман је приватизацијом обухватио здравствену заштиту, пошту, образовање, пензије, па чак и националне паркове.“ ( Н. Клајн, 68)

 „Имајући у виду велики број сиромашних чланова друштва, јаз између богатих и мање богатих све се више шири, што доводи до тога да веома висок проценат америчке популације мора да ради за ниже наднице и без бенефиција као што су здравствено и пензијско осигурање. Овај сегмент радне снаге представљаће све већи проблем у будућности, јер ће радници захтевати доходак и медицинску негу у старијој доби.“ (Џ.Х. Тарнер, 2009: 347)  А како ли је тек  у остатку света. Суровост и бруталност примене овог сценарија био је управо сразмеран количини корпоративистичке похлепе, моћи глобалистичких политичких елита, али и степена корумпираности и удвориштва локалних елита белосветским моћницима и њиховим интересима.

 „Прецизнији термин за систем који брише границе између Велике владе и Великог бизниса не гласи либералан, конзервативан или капиталистички, него корпоративистички. Његове главне карактеристике су огромни трансфери јавног богатства у руке приватника, често праћени нагло нараслим дуговањима, све већи јаз између блештаво богатих и сразмерно сиромашних, као и агресиван национализам који оправдава огромне трошкове на име безбедности. За оне унутар мехура екстремног богатства, насталог оваквим аранжманом, не може бити профитабилнијег начина организовања друштва. Међутим, због очигледних недостатака за огромну већину популације која је остала изван мехура, остале карактеристике корпоративне државе склоне су да обухватају агресивну контролу (опет уз размену услуга и уговора између владе и великих корпорација), масовна хапшења, сужавање грађанских слобода и неретко, мада не увек, тортуру. Од Чилеа, преко Кине, па до Ирака, тортура је била тихи партнер у глобалном крсташком походу слободног тржишта. Међутим, тортура је више од оруђа које се користи за наметање нежељене политике бунтовном народу; она је и метафора логике која лежи у основи доктрине шока. “ ( Н. Клајн,  23) (подвукао Љ. Д.)

У  сјајној књизи Ноами Клајн извршена је потпуна  демистификација и демитологизација  онога што по инерцији перципирамо као свет либералних и демократских идеја, као и саме суштине капиталистичког економског начина присвајања друштвених добара, и политичког поретка који се на њему гради више од два века уназад, а нарочито његову актуелну корпоративну фазу. Али нека о томе као суштинској поенти  књиге  ауторка сама посведочи још једном: „Ова књига оспорава централну и најцењенију тврдњу у званичној историји – да тријумф капитализма лишеног стега државне регулативе рођен из слободе, те да неспутана слободна тржишта иду руку под руку с демократијом. Уместо тога, показаћу да се овај фундаменталистички облик капитализма рађа уз помоћ најбруталнијих видова принуде, силом наметнут колективном политичком телу, али и безбројним индивидуалним телима. Историја савременог слободног тржишта – познатијег као процват корпоративизма – исписана је шоковима. (…) ( исто, 26)

У  спољнополитичкој димензији ова суштинска поента би по Ноами  Клајн, изгледала  овако: „Пишем књигу о шоку. О томе како се земље доводе у стање шока – ратовима, терористичким нападима, државним ударима и природним катастрофама. И како потом поново шокиране – од корпорација и политичара који експлоатишу страх и дезоријентисаност који су настали као последица изворног шока да би наметнули економску шок терапију. И како људи који се дрзну да се одупру овој политици шока, уколико је потребно, бивају и по трећи пут подвргнути   шоку  – од  стране полиције, војске и иследника у затворима. (исто, 33) Показује се тако да велика галама о слободи, демократији, цивилном друштву, и просперитету, и није много више до обилна продукција пуких идеолошких фраза којима се магле видици оних који треба да стану на покретну траку даље експлоатације. Благостање и слобода као обећани али недостижни  циљеви за мале и сиромашне земље, зачињени су изгледа  нужном дозом батина и  репресије као поузданом методом политичке контроле и доминације богатих, без обзира да ли су у питању, појединци, групе, слојеви, класе, народи, нације или државе.

                                     

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language