Политичке активности браће Јакшић почетком 20. века у Војводини

30/05/2021

Аутор: др Милош Савин, историчар

Главни носилац борбе за црквено-просветну аутономију и национална права у Аустријском царству, а потом Аустро-Угарској, био је Светозар Милетић (1826−1901). Његовим силаском са политичке сцене започео је период међусобица међу његовим најближим сарадницима. Услед различитих погледа на социјална питања долази до дистанцирања Јаше Томића, који ће потом основати Српску демократску странку. Њена политичка платформа успела је да обједини водеће интелектуалце као што су Милутин и Милету Јакшића, Тихомир Остојић, Игњата Павласа, Вељка Петровића, Исидора Секулић и др. Односи међу српском политичком елитом у јужној Угарској на прелазу из XIX у XX век били су обележени сукобима и међусобном нетрпељивошћу. На дефинитиван расцеп на либералну и радикалну струју утицале су не само различити политички погледи, већ и лични сукоби међу политичким вођама. Тако је 1890. године радикалски вођа Јаша Томић убио либералног првака Мишу Димитријевића. Међусобице које су владале међу српским странкама су успешно користиле угарске власти. У циљу етничке хомогенизације Угарске, мађарски владајући кругови су приступили политици асимилације. Овакав вид политичког деловања доживео је свој врхунац са тзв. Апонијевим законом из 1907. године. Поменути законски акт је предвиђао обавезно учење мађарског језика у свим школама у Угарској, међу којима су биле и српске вероисповедне школе, које су до тада уживале аутономни статус. Црквено-школске аутономије је била једна од ретких питања на којима је српска опозиција показивала своје маргинално присуство у угарском сабору. Питање управљања Српским црквено-школским сабором било је централно питање у односима либерала и радикала. У периоду од 1902. до 1910. године Сабором су неприкосновено управљали радикали. Они су дошли до ове доминантне позиције уз прећутну подршку угарских власти. Упркос бројним пропустима и злоупотребама радикала, њихови политички опоненти нису успели да им се ефикасно супротставе. Разлог томе лежи у одсуству јаког вођства на челу Српске либералне странке. Присуство чувених политичких првака попут Михаила Полит-Десачића и Илије Вучетића, није довело до јачања поменуте политичке опције. Управо на преласку између два века дошло је до формирања нове групације међу српским политичарима у јужној Угарској. Центри политичког деловања налазили су се у Кикинди, Панчеву, Сомбору и Новом Саду. У овим центрима су такође деловали и представници нотабилитета, политичка групација која је водила помирљивију политику према угарским властима. Прва назнака ове промене курса одиграла се на бирачком скупу у Кикинди 1884. године, чиме је дискрепанца са политичким поставкама које је поставио Светозар Милетић постала све очигледнија. Како је Кикинда представљала град са највећим бројем регистрованих гласача, она је била природно одредиште за почетак формирање нове политичке групације 1906. године, која је била нуклеус Српске демократске странке. Њен идејни носилац био је Милутин Јакшић (1863−1937). Овај врхунски интелектуалац био је пореклом из познате породице Јакшић из Српске Црње. Упркос финансијским тешкоћама, какве су често погађале многодетне породице, Милутин је захваљујући свом интелекту успео да настави са даље школовање. По окончању Српске православне гимназије у Новом Саду, уписао је студије теологије, где је показао посебан интерес за историју Српске православне цркве, али и практична питања црквеног деловања. Даље школовање је наставио у Будимпешти где је поред правног похађао и студије филозофског факултета. Након дипломе на правном факултету, Јакшић је постао предавач у Новосадској и Карловачкој гимназији. Иако је његова професорска каријера трајала сразмерно кратко, од 1890. до 1904. године када је превремено пензионисан, он је упоредо оставио велик број студија о историји Срба у Војводини. Поред дара за науку, Јакшић је био цењен и као књижевник у толикој мери да је називан другим Змајем. По пензионисању овај истакнути научни радник се повукао у родно место где је наставио своје политичко деловање.

            Демократски политичари у Кикинди су били окупљени око часописа Српски глас који је почео са излажењем у априлу 1907. године. Поред поменутог Милутина Јакшића у покретању овог часописа учешће су узели његова браћа, адвокати Васа и Жарко и свештеници Стојан и Милета. Уз њих учешће су узели др Арсен Видак, др Сава путник и учитељ Славко Лаковић. Финансијски, овај подухват је подржао познати трговац Марко Видак. Први уредник Српског гласа је био Васа Јакшић, а његов помоћник Ника Николајевић. Оснивање овог гласила може се сматрати и почетком деловања Српске демократске странке. Гласило демократа је почело да излази у узаврелој атмосфери која је настала доношењем Апонијевог закона. Као потенцијалног савезника у борби за општа грађанска права, али и очување равноправности немађарских народа, српске демократе су потражиле у малобројним мађарским демократама. Што се социјалне базе тиче, српски демократи су око себе окупљали радништво, занатлије, земљораднике и надничаре, захтевајући аграрну реформу. Они су представљали опозицију социјалистима и још радикалнијим комунистима, да решење актуелних проблема лежи у реформама, а не револуционарном деловању. Леву групацију унутар српских демократа су предводили свештеник Милета Јакшић, као и истакнути политичар и научни радник Васа Стајић. Што се односа према угарској држави тиче, српски демократски политичари су сматрали да самостална Мађарска може да пружи оквир који би погодовао Србима. Овоме би претходио трајан и искрен српско-мађарски споразум. Као главна сметња и опасност по интересе Угарске, али и Срба, био је аустро-немачки експанзионизам. У свом деловању демократски српски политички корпус је сарадњу нудио и мађарским социјалдемократама, под условом да се удаље од шовинистичких и асимилаторских ставова. Своје деловање демократе су одбацивале политичку платформу засновану на српским привилегијама из периода феудализма, као и ону из периода апсолутизма, сматрајући их анахроним. Српски народ у јужној Угарској је своје политичко деловање, према њиховим виђењима, морао да заснива на модерним демократским начелима. Демократе су сматрале да предуслов друштвеног и економског преображаја српске заједнице лежи у просвети. Управо путем просвете Српски глас је покушао да дође до сељаштва. Предуслов стицања гласачког права била је писменост. Како је већина српских сељака била неписмена, демократе су организовале курсеве описмењавања, а свој политички програм су презентовали у памфлетима који су објављивани у Српском гласу. Овај часопис је постао фокална тачка водећих демократа у Војводини, попут Васе Стајића и панчевачког адвоката Душана Дуде Бошковића. Њега су подржавали и свештеници окупљени око удружења „Алмажанин“. Демократска групација из Војводине је имала веома блиску сарадњу са Светозарем Прибићевићем, који је био на челу Српске самосталне странке из Хрватске. Упркос блиским односима, демократе су одбиле да уђу у редове Прибићевићеве странке, у жељи да очувају свој политички индивидуализам, посебно ако се узме у обзир ауторитативан начин вођења поменуте странке. Демократе су прихватиле ставове самосталаца по питањима црквене аутономије.

До формалног организовања Српске демократске странке дошло је у Новом Бечеју у јулу 1908. године. На оснивачкој конференцији усвојен је Нацрт програма Српске демократске странке. Што се тиче програмских основа нове странке оне су имале две компоненте, националну и грађанско-демократску. Како је актуелна политичка ситуација била обележена анексијом Босне и Херцеговине 1908. године, антисрпски сентимент је у угарској јавности био веома присутан. Због тога се Српска демократска странка првенствено упустила у остварење грађанско-демократских компоненти свог програма. Остварење националних циљева је додатно било отежано и међусобним сукобима међу српским политичким странкама. Такође, демократе нису били хомогена групација. Тако су сомборске демократе предвођени Јованом Јоцом Лалошевићем, са скепсом гледали на радикалне социјалне предлоге леве групације. Такође су се противили и идеји једнакости бирачких права. Због својих конзервативних погледа, они су по свом деловању били ближи позицијама нотабилитета, него својих страначких колега. Управо је поменута анексија из 1908. године била отежавајући фактор конституисања чврсте политичке организације међу српским демократама у Војводини. Управо је притисак аустроугарских власти утицао да се уреднички двојац Српског гласа, Милутин Јакшић и Тихомир Остојић, повуче са чела овог листа. Његово вођење је преузео Васа Јакшић. Анимозитет српске заједнице због анексије Босне и Херцеговине, као и успех хрватско-српске коалиције на челу с Светозарем Прибићевићем, утицао је да аустроугарске власти повећају репресију. Утицај Прибићевићевих самосталаца је био сузбијен тзв. велеиздајничким процесом. Ситуацијом у Хрватској неприкосновено је владао мађарски премијер Карољ Куен Хедеревари. Он је током две деценије био хрватски бан и веома је добро познао политичка кретања. После договора Прибићевића и Хедереварија, дошло је до помиловања самосталаца. Сличан споразум је склопљен и са Иштваном Тисом, водећим угарским политичарем. Мађарска независна странка је имала прећутни договор са радикалима Јаше Томића. Угарска страна је толерисала деловање радикала у органима српске аутономије, упркос бројним скандалима и аферама. Тиса је с друге стране подржавао самосталце који су успели да преузму примат радикала 1910. године на Српском црквено-школском сабору. Управо због овакве политичке ситуације није дошло до хомогенизације демократа у Војводини. До јачања њихове организације није дошло ни на другој конференцији странке 1910. године. На позицијама мађарских власти остале су демократе из Сомбора и појединци из Новог Сада. Овакви ставови за чланство из Кининде предвођено Васом Стајићем, као и оно из Панчева, били су недопустиви због недемократског карактера угарских владајућих кругова. Због исте компромисне политике Српски глас ће критиковати и политику Светозара Прибићевића, сматрајући је веома штетном за националне интересе. На критику дојучерашњих политичких савезника, Светозар Прибићевић је одговорио салвом личних увреда на рачун Српског глава. Преко радикалског листа Србобран  Милутин Јакшић је оптуживан да је нервно лабилна особа чије место није у политици. На мети критика нису се нашли само демократски политичари, већ Срби из Војводине уопште. Они су портретисани као примитивни и заостали. Упркос оштрини речи ово је била ефемерна епизода у односима Прибићевића и демократа. По окончању Првог светског рата сарадња је обновљена. Српски глас се нашао у финансијским проблемима након што је Марко Богдан обуставио своју подршку. Часопис је наставио да излази захваљујући добровољним прилозима интелектуалца. Упркос свим тешкоћама Српски глас је наставио да окупља значајне културне раднике као што су Вељко Петровић, Исидора Секулић и др.

До поновне ескалације антисрпског сентимента у аустроугарској јавности дошло је непосредно пре избијања Првог балканског рата. У страху да се ослободилачке тежње прошире међу Србима у двојној монархији, цар Франц Јозеф је донео одлуку да се Српска народно-црквена аутономија укине, иако је она деловањем аустроугарских власти и сарадњом радикала и високог клера увелико била само мртво слово на папиру. У атмосфери политичког притиска дошло је до приближавања српских опозиционих странака. На саветовањима у Будимпешти 20. августа и у Новом Саду 15. септембра  доминирао је глас демократа. Последица ових саветовања је било стварање координационог тела српских странака на чијем челу је био Милутин Јакшић.

О утицају Српске демократске странке имамо сведочанство вође либерала др Стевана Милешевића. Он је упозоравао на озбиљне проблеме у сарадњи других странака са Српском либералном странком, као што су пасивност самосталне странке, несугласице и активност радикала на нивоу општина. Још један од озбиљних проблема на које је др Малешевић упозоравао био је недостатак спровођења у пракси активности које су осмишљене. Вођа либерала је изражавао бојазан да ови пропусти могу довести до расцепа међу српском опозицијом, на шта је упозоравао демократу Милутина Јакшића. Последица укидања аутономије била је пасивизација старих либерала, с изузетком Стевана Малешевића. Колико су ове тенденције негативно утицале на функционисање Српске либералне станке можемо видети из писма Стевана Малешевића вођи демократа од 4. октобра 1912. године. Из њега се јасно види да су старији чланови либералне странке након оставке Аркадија Варађанина одбили да попуне место на седници координационог тела српске опозиције. Напослетку је ово место попунио др Никола Милутиновић.

Деловање српске опозиције током овог периода обележила је блиска сарадња између демократа и либерала, али постојали су моменти добрих односа између радикала и либерала. Тако су либерал Каменко Јовановић и радикал Мита Мушицки сматрали да је учешће црквених општина у борбу за поновну успоставу аутономије контрапродуктивно, зашта су се залагали демократе. Да би се избегли евентуални опозициони сукоби у директном раду покрета учешће није узео Јаша Томић, иако су радикали били најмоћнија политичка групација међу српским странкама. Српски глас је престао са излажењем 1913. године због смрти Васе Јакшића 1913. године. Избијање Првог светског рата довело је до тога да рад демократског гласила буде обновљено тек почетком 1920. године. Представници српске опозиције су се окупили на конференцији одржаној 20. маја 1914. године. На чело координационог тела изабран је чувени либерал Полит-Десанчић, радикални првак Јојкић и вођа демократа Јакшић. По окончању конференције од остатка опозиције удаљили су се Прибићевићеви самосталци. Парадоксално, демократе ће доживети највећи утицај управо у периоду када је њихов политички програм постао у потпуности анахрон. О евентуалном споразуму с мађарском страном, уочи светског рата, није били ни говора. У атмосфери сумњи и притиска свака помисао на остварење националних тачака програма била је немогућа. Одмах по избијању Првог светског рата мађарске власти хапсе и интернирају Јакшића, његову браћу и најближе сараднике. Они ће бити пуштени на слободу тек у новембру 1918. године.

Демократски политичари из Војводине су се према новоствореној југословенској држави односили веома критички. Српски глас  по својој обнови из 1920. године почео је да означава београдски режим као експлоататорски према Војводини, залажући се за окупљање Војвођана. Међутим, деловањем Светозара Прибићевића, демократе из Војводине су приступиле новоствореној Југословенској демократској странци, која је била заснована на централистичким и монархистичким постулатима. И поред овог компромиса, део демократа, посебно оних из Кикинде и Панчева, наставили су да се, истина у блажој форми, залажу да Војводина стекне извесан степен аутономије унутар нове југословенске државе. Вођа демократа, Милутин Јакшић је на изборима изабран за посланика у Уставотворној скупштини 1921. године. Његово деловање је било прожето критиком Видовданског устава, зато што није пружао посебну аутономију Војводини.

Српски глас се у наредном периоду посветио питањима аграрне реформе, односно њеном спровођењу, захтевајући да беземљаши добију земљу која им је одузета приликом формирања нове државе. Због демократских тенденција, према којима су сви сељаци требали да добију земљу, лист је ушао у сукобе с комунистима који су се залагали за колективизацију. За Српски глас заједничка обрада земље била је допуштена само у случајевима да особа услед болести, инвалидитета или других сметњи није способна да обрађује земљу самостално. Упркос залагању демократа до оваквог вида аграрне реформе није дошло. Њихово деловање у овом правцу су подржали Славко Шећеров из Крстура и угледни адвокат из Панчева, Душан Дуда Бошковић. Српски глас, иако номинално није правио разлике међу беземљашима, сматрао је да Немци треба да добију земљу у пасивнијим крајевима Војводине. Разлози томе су лежали у њиховом понашању током рата, али и њиховом вредном раду, чиме би продуктивност пасивних крајева била увелико повећана. Нешто умеренији став Глас је изражавао према мађарским беземљашима. Услед заузетости парламентарним учешћем, али и због извесног разочарања у деловање нове демократске странке, која није била склона захтевима за аутономијом Српске Војводине, браћа Јакшић су крајем 1920. године престали да објављују Српски глас.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања