POLITIČKA VLAST, MOĆ I POLITIČKA OBLIGACIJA

03/08/2021

Autor: prof. dr Ljubiša Despotović

VLAST

Politička vlast se u politikološkoj literaturi najčešće definiše preko kategorije moći, pa u takvoj definiciji sadržaj ovog pojma glasi da je vlast ustvari legitimna moć, shvaćena kao pravo da se utiče na ponašanje drugih ljudi, odnosno građana jedne zemlje na čijoj se državnoj teritoriji rasprostire tako definisana politička vlast. Ona se, takođe,  na istom fonu određenja definiše i kao institucionalizovana moć, odnosno sposobnost da se efikasno i u okvirima definisanog ustavno-pravnog poretka izazove potčinjavanje  građana i to putem ubeđivanja ili zakonskom prinudom. Dok je moć sposobnost da se utiče na ponašanje drugih ljudi, vlast je pravo da se to čini u okvirima definsanog pravnog poretka i u granicama koje zakon dozvoljava.

Političku vlast možemo definisati i preko pojma političke obligacije, kad smatramo da je vlast u stvari proizvod političke obligacije shvaćene kao prihvaćene obaveze građana da se pokoravaju legalno i legitimno izabranoj vlasti. U tom smislu politička vlast treba da predstavlja legitimitet koji se temelji na pravu. Stoga jednino vlast (država) ima pravo na legitimnu (zakonom određenu) primenu sile. Naravno, legitimitet političke vlasti se u praksi namerno meša sa pojmom legaliteta. Dok legalitet u najprostijem smislu znači vlast izabranu na osnovu slobodno iskazane volje većine biračkog tela uz poštovanje izbornih zakona jedne zemlje, legalitet je malo složeniji politikološki pojam, i trebao bi da se odnosi samo na onu vlast koju podržava većina građana, koja poštuje izborni program koji je dobio većinsku podršku na izborima. On takođe podrazumeva vlast koja nedvosmisleno poštuje vladavinu prava, medijske slobode i ponaša se demokratski prilikom upražnjavanja (konzumacije) vlasti u okviru političkog mandata koji je dobila od građana. Samo takvu političku vlast možemo smatrati legitimnom, i samo takvoj vlasti građani duguju potčinjavanje koje je zasnovano na već pomenutoj političkoj obligaciji, kao obliku društvenog konsenzusa u kakvoj političkoj zajednici građani žele da žive, kojim vrednostima je ona prožeta i kojima zakonima iskazuju građansku lojalnost tako što poštuju njihove norme.

POLITIČKA OBLIGACIJA

Pojam političke obligacije se uglavnom koncentriše oko četiri važna politička principa koji u suštinskom smislu određuju karakter samog političkog sistema i političke zajednice u kojoj građani žive. Pomenuta četiri temeljna principa dekodiraju se preko četiri važna pitanja na koje građani daju odgovor prilikom sklapanja političke obligacije:

  1. prema kome smo u obavezi na poslušnost, odnosno još preciznije gde je mesto suvereniteta
  2. kada smo u obavezi na poslušnost a kada to nismo (kada koristimo svoja legitimna prava na tzv. građansku neposlušnost)
  3. zašto smo u obavezi da se potčinjavamo legitimnoj vlasti
  4. šta čini osnov takve obaveze (šta u stvari čini temelj naše političke obligacije)?

Odgovor na postavljena temeljna pitanja svake političke obligacije daje se najčešće mirnim putem na slobodnim i demokratskim izborima, i u periodu vršenja vlasti svake izabrane političke grupacije koja je zadobila većinsko poverenje građana na određeni mandatni period. Ona se može osporiti ili povući u periodima nestabilnih i nedemokratskih vlasti, u revolucionarnim okolnostima ili političkim prevratima kad se iz osnova menja karakter državnog uređenja ili političkog poretka (na primer iz monarhije u republiku i sl.). Onda kada građani u velikoj većini ponovo vraćaju svoju izvornu suverenost sebi i odlučuju u kakvom političkom i ustavnom poretku žele da žive.

U političkoj teoriji politička obligacija se između ostalog definiše i na sledeći način: „S pravom se ističe (C. Pateman, The Prolem of Political Obligation) da od XVIII veka problem obligacije postaje centralna kategorija političkog mišljenja. Ona se prihvata kao samorazumljiv i neupitni pojam („prirodna činjenica“) koja prati praksu liberale države i liberalne demokratije. Rodno tle teorije o političkoj obligaciji je u doktrini racionalnog prirodnog prava, koja se koncentriše oko pojmova pristanka i ugovora. Opšte je polazište ovih teorija da politička obligacija počiva na dobrovoljnom aktu individua, njihovom pristanku, pristupu, obećanju, izboru, sporazumu. Ono čime se ove teorije u osnovi razlikuju, jeste odgovor na pitanje koji je način najpogodniji da se ovaj dobrovoljni pristanak na političku poslušnost izrazi (ugovor, korist, protekcija, beneficije, participacija)“. (M. Matić; M. Podunavac, 1994:187.)

Pojam političke obligacije ne treba shvatati bukvalno, odnosno, ona je temeljan izraz građanske suverenosti ali se kao i teorija prirodnog prava i društvenog ugovora posmatra kao de se već desila kao istorijski čin, iako ona možda nikada nije imala takav događajni karakter. Ona pre svega služi kao teorijska osnova ili fundament svakog demokratskog poretka vlasti koji se opet ne može zamisliti bez građanske suverenosti, društvenog ugovora i poštovanja korpusa ljudskih prava i sloboda  koje su pravno kodifikovane ustavno-pravnim normama svake na principu vladavine prava ustrojene države. Otuda stav da država i politička vlast nisu njeni izvori, već samo garanti i nepokolebljivi čuvari. Osnov svake političke obligacije dakle, mora biti suverena i slobodno iskazana volja građana u kakvom političkom poretku žele da žive i na kakvom sistemu društvenih vrednosti žele da im se formira politička zajednica,  u tom stavu  sadržana je sva njena suština i nezamenjivost

DRŽAVNI UDAR

Pojam državnog udara vezuje se za svaku iznenadnu, brzu, nasilnu i nezakonitu promenu (preuzimanje) državne vlasti, i to od strane ljudi koji i sami pripadaju aparatu vlasti i do izvođenja samog državnog udara su bili deo upravljačke strukture moći. Državni udar je rezultat nepostajene, nestabilne i neefikasne vlasti koja nije bila u stanju da na zakonit i relevantan način realizuje javni interes svojih građana ili dela otuđenih interesa moći, koji preduzimaju korake uklanjanja takve vlasti i postavljanja takve političke garniture koja navodno teži uspostavljanju pravnog reda i narušenog poretka. Dražavni udari mogu biti otvoreni ili skriveni i najčešće ne dovode do promene osnove državnog uređenja već do prekompozicije neposrednih nosilaca vlasti.

PUČ

Puč predstavlja takođe nasilnu promenu vlasti ali tu promenu uglavnom vrše ljudi koji se nalaze u bočnim strukturama vlasti (vojska, policija, bezbednosne službe, skriveni centri moći i sl.) koji takođe vrše prekompoziciju nosilaca političke vlasti uklanjajući sa nje jedne ili dovodeći druge političke ili vojne ličnosti. Takođe i kod ovog oblika nasilne i nezakonite  promene vlasti potojeći ustavni poredak u pravilu ostaje isti ili se vrše samo minimalne i više kozmetičke promene.

I kod državnog udara i kod puča, najčešće ne dolazi do promene političke obligacije, jer se građani ni ne pitaju za takve akte nasilnih promena sa jedne strane, a sa druge namere aktera takvih nasilnih događaja nije temeljna izmena postojećeg političkog i pravnog poretka nego promena personalnih nosilaca vlasti, i to najčešće izvršene grane vlasti, odnosno šefa države ili šefa vlade u zavisnosti o kom tipu političkog sistema vlasti je reč (predsednički ili parlamentarni).

MOĆ

Pojam moći spada u jedan od najvažnijih pojmova u politikologiji uopšte, pa tako i u savremenim međunarodnim odnosima. Brojni su pojmovni i teorijski pokušaji da se moć definiše, uhvati njena suština, odrede forme pojavljivanja, i razume kontekst njenog delovanja. Prema Džozefu Naju upravo je kontekst ono bitno svojstvo koje određuje karakter, formu, suštinu i oblik dejstvovanja moći, osobito kada je svetska arena u pitanju. Ono što takođe dodatno usložnjava razumevanje prirode moći i njene upotrebe od strane državnih i nedržavnih aktera jeste kontekstualna inteligencija (sposobnost razumevanja okolnosti koje čine i određuju okružujuću stvarnost) i tzv. resursi moći (informacioni sistemi, mediji, sajberprostor, mreže, nove tehnologije, i sl.) koji poput medijuma uvećavaju, ubrzavaju ili maskiraju njena dejstva i čine ceo proces istraživanja dodatno komplikovanijim.

Izvan konteksta same države dakle, čisto sociološki, moć označava sposobnost pojedinaca ili grupa da radi ostvarenja ciljeva i realizacije interesa utiču na ponašanje i razmišljanje drugih socijalnih grupa ili pojedinaca. „Zato je svaka moć, po mom mišljenju, bitno društvena, kako po mestu i načinu svog postanka i ispoljavanja, tako i po svojoj prirodi i učincima“. ( V. Pavlović2012:339.)

  1. Politička moć: predstavlja posedovanje kapaciteta (resursa) da se u okviru jednog društvenog odnosa sprovede sopstvena volja, uprkos protivljenju odnosno otporu. Moć je dakle, sklona da korumpira, a apsulutna moć korumpira apsolutno, stoga, ona ne mora uvek da se nameće silom ili prisilom. Zato možemo da govorimo o različitim vrstama moći: tzv. legitimnoj moći (kada ljudi dopuštaju da se na njih utiče) o moći koja se postiže nagrađivanjem ili putem identifikovanja (referentna moćštokholmski sindrom[1]) , zatim o tzv. ekspertskoj moći (koja se stiče na osnovu zananja), informacionoj moći, finansijskoj moći i sl.

U kontekstu realne politike definisano je nekoliko funkcija moći:

  1. moć delovanja: koja obuhvata sve vidove aktivnosti u cilju promene faktičkog stanja
  2. moć odlučivanja: koja podrazumeva sposobnost donošenja obavezujućih odluka
  3. moć mobilizovanja: kao realna sposobnost mobilizacije ljudi pomoću drugih sredstava kao što su tržište, birači, mediji i sl.
  4. moć raspolaganja: odnosi se na korišćenje stvari i resursa koji stoje na raspolaganju bilo privatnog ili društvenog karaktera
  5. moć definisanja: odnosi se na sposobnost određivanja javnog diskursa, nametanja dnevnog reda, odnosno njegovog tematskog karaktera, ili tumačenja političke, socijalne i kulturne stvarnosti, koja se često kodira i kao politička korektnost.

Čuveni britanski filozof Bertrand Rasel uporedio je moć sa energijom. Ono što za fiziku znači pojam energije, za društvene nauke je pojam moći. Kao što se energija može transformisati iz oblika u oblik tako i moć ima tu sposobnost tranformacije smatra Rasel. Ali analogija između energije i moći nije potpuna. Energija je neuništiva, ne može se ni stvoriti i nestati, dakle ona je konstantna, a moć se stvara, koncentriše, transformiše, rasipa ili gubi sve u zavisnosti od društvenih okolnosti. U tome je njihova suštinska razlika. Rasel govori da je čovekovo antropološko svojstvo tzv. inpuls moći  kojega prati i tzv. ljubav za moć. Ali da je od praistorije u društvima prisutna tzv. nejednakost u distribuciji moći, što znači da pristup resursima iz kojih je moguće moć generisati nije jednako dostupna svim pojedincima, grupama, organizacijama i sl. Ona je u velikoj meri društveno uslovljena socijalnom stratifikacijom. Ali to neznači da nije bilo pojedinaca ili grupa koji su svoju moć sticali uprkos nepovoljnim društvenim okolnostima. „Bertrand Rasel nudi određenje moći na intencionalan način.  Po njemu, moć se može definisati kao proizvođenje nameravanih učinaka“. (V. Pavlović:163.) Pri tome razlikujući moć nad ljudima i moć nad stvarima, kao i diferenciranje individualne moći od moći organizacija. Rasel nam takođe ukazuje na razliku tradicionalnih oblika moći od tzv. novostečenih oblika, pri čemu u tradicionalne ubraja svešteničku i kraljevsku moć, dok bi u novostečene oblike moći svrstao ogoljenu moć i revolucionarnu moć, pri čemu se obe stiču primenom sile ili nasilja. Za revolucionarnu moć primena nasilja je gotovo nezaobilazan način društvene i političke promene, kao što je za ogoljenu moć primena sredstava sile. Pored pomenutih oblika moći Rasel je posebno naglašavao ekonomski oblik moći koji se stiče ili gubi u kontekstu ekonomije i finansija a kao jedan od najvažnijih svakako i moć nad mišljenjem koja spada u oblike tzv. meke moći i posebno je dobila na snazi i aktuelnosti razvojem medijskih sistema, interneta i drugih na tehnološkim inovacijama zasnovanih sistema komunikacija i kontrole saobraćanja velikog broja ljudi u kontekstu tzv. mrežnog društva.[2]

U politikologiji najznačajniji je pak onaj pristup koji moć određuje kao sposobnost da se ostvari željeni ishod po nosioce moći. Ili, odgovori na pitanja: ko dobija, šta dobija, gde dobija, kada i kako dobija. Prvi aspekt, ili lice moći definisao je politikolog sa Jejl univerziteta Robert Dal… Ovo lice moći usredsređuje se na sposobnost da se drugi privole da delaju na način koji je u suprotnosti s njihovim početnim preferencijama i strategijama. (Preferencije i strategije su tesno povezane. Preferencije rangiraju ishode u datom okruženju, a strategija je napor nekog aktera da se u tim okolnostima što je moguće više približi željenom ishodu.) (DŽ. Naj 2012:29.) Kritikujući Dala, Naj mu prigovara da nije uzeo u obzir i druga dva aspekta ili lica moći. Pri tome bi drugo lice moći bila sposobnost (posedovanje resursa) da se uokviruje i postavlja dnevni red. „Drugim rečima, moguće je oblikovati preferencije drugih tako što ćete uticati na njihova očekivanja u pogledu onoga što je legitimno ili izvodljivo“. Dok je tzv. treće lice moći sadržano u sposobnosti da definišu strukture nečijih preferencija. „Ukoliko možete navesti druge da žele isti ishod kao i vi, neće biti potrebno da se prevladaju njihove izvorne želje“. (DŽ. Naj: 31.)

Pojednostavljeno radi lakšeg razumevanja ova tri lica (aspekta) moći koje nam sugeriše DŽ. Naj, moguće je prikazati na sledeći način:

  1. prvo lice moći (tvrda moć) zasnovana je primoravanju,
  2. drugo lice moći (meka moć) zasnovana je na privlačenju,
  3. treće lice moći (pametna moć) zasnovana je na poistovećivanju. (LJ. Despotović;V. Glišin: 110.)

Dakle, kombinacijom sva tri lica moći lakše je sa manje upotrebljenih resursa i energije postići željene ishode. U čitavom procesu upražanjavanja moći ključna je faza upotrebe tzv. pametne moći u međunarodnim odnosima. Kao „kreativne“ kombinacije kojom se   formama tvrde i meke moći pametnim planiranjem i korišćenjem postiže uspešna strategija ostvarivanja postavljenih ciljeva i interesa. Stoga Džozef Naj kondenzovano zaključuje: „Definisao sam pametnu moć kao sposobnost da se resursi tvrde i meke moći ukrštaju u delotvorne strategije“. (DŽ. Naj:42.)

U pregledu prirode i shvatanja moći, neizbežno je pomenuti i Veberovo određenje koje je često u upotrebi u političkoj sociologiji i postalo je neizbežno mesto u poimanju njenih atributa. „Moć predstavlja izglede da se u okviru jednog društvenog odnosa sprovede sopstvena volja uprkos otporu, bez obzira na to na čemu se zasnivaju ti izgledi“. Profesor V. Pavlović ističe da je u tom odeređenju najznačajniji sadržaj moći „da se nametne i sprovede svoja volja… uprkos otporu“, s tim što odmah pravi distinkciju u odnosu na Vebereovo određenje vlasti gde smatra da „vlašću treba nazivati izglede da će se određene osobe pokoriti naredbi određenog sadržaja… Razlika između moći i vlasti povezana je, dakle, s različitim situacijama: kad je reč o moći, onaj koji je podnosi prisiljen je slediti volju drugoga; kada je pak reč o vlasti tada je na delu situacija u kojoj se neko pokorava naredbi jer veruje da ona ima legitimni oblik“. (isto:146.)

Na ovome bi mestu bilo svrsishodno ukazati i na takozvane represivne oblike tolerancije shvaćene kao odnos moći. „Tako posmatrana tolerancija predstavlja poziciju moći koja ima imanentnu mogućnost da bira između mogućnosti trpljenja i mogućnosti nasilnog suzbijanja. Onaj koji toleriše jeste moćan zato što bira između mogućnosti trpljenja i suzbijanja. A samo moć ima svojstvo da dela po vlastitom izboru. Jer ‘nemoćne se ne tolerira, njih se ili ignoriše ili maltletira’.“ ( LJ. Despotović; R. Stepanov, 2006. 223.) Pa nam se i naizgled paradoksalan primer tolerancije, u ovom kontekstu nameće kao očigledan oblik moći, jer onaj ko je u situaciji da je primenjuje najčešće pretpostavlja poziciju moći i mogućnosti da bira hoće li je primeniti ili će se opredeliti za primenu nasilja kao očiglednog sredstva za sticanje moći ili njeno „očuvanje“. Takva situacija često je, nažalost, vezana i za kontekst tzv. multikulturnih društva i zajednica.

Nastavljajući dalje pregled shvatanja moći u političkoj teoriji, moramo pomenuti i shvatanje moći Talkolta Paronsa. Ako za Veberovo shvatanje moći možemo da kažemo da spada u tzv. teorije delanja, gde se moć vezuje za „raspolaganje sredstvima uticaja na volju drugih“ odnosno nametanja sopstvene volje onima koji se tome protive, koristeći za to određene društvene okolnosti. Dakle, odnosi moći su asimetrični, jer posedovanje resursa moći omogućava delanje iz kojeg se luči moć da se na kraju tog procesa (odnosa) proizvede planirani cilj kao ishod realizacije određenih interesa.

Shvatanje moći T. Parsonsa možemo svrstati u tzv. teorije sistema, jer se proces sticanja i nametanje odnosa moći realizuje u okvirima društvenog sistema. „Parsons određuje moć kao sposobnost sistema da obezbedi da njegovi sastavni delovi sprovode važeće odluke“. (V. Pavlović:200.) To znači da sam društveni (politički) sistem poseduje sposobnosti da na svrhovito-racionalnoj osnovi mobiliše resurse i institucije koje će u krajnjem ishodovati realizaciju deklarisanih kolektivnih odluka. Njegovo shvatanje moći tiče se dakle  realizacije i javnih interesa građana a ne samo pojedinih političkih ili ekonomsko-finasijskih aktera koji žele da kroz sistemski institucionalni okvir provuku realizaciju svojih parcijalnih ciljeva. Oba pomenuta shvatanja, i Veberovo i Parsonsovo, Jirgen Habermas svrstava u tzv. teleološka shvatanja moći, jer u svojoj suštini imaju postizanje nekog krajnjeg svrhovitog cilja, odnosno, svrhe kao takve. Teleološko shvatanje vezano je za svako društveno delanje koje je usmereno postizanju određene svrhe ili cilja, a ne pukog nagomilavanja moći kao takve, što je često slučaj kod pojedinih društvenih aktera, osobito u sferi politike, ekonomije, finansija, medija i sl.

Mrežno društvo i moć

Pojam mrežno društvo u naučni opticaj uveo je španski sociolog Manuel Kasteles početkom devedesetih godina dvadesetog veka. Novi sociološki pojam trebao je da objasni suštinu nastalih promena u strukturalnom delu „novog“ društva koje se pomaljalo tu pred našim očima a koje je u znatnoj meri zadobijalo drugačiji karakter od društva kakvog smo poznavali decenijama pre toga. Njegovo pojavljivanje omogućile su nastale tehničko-tehnološke promene osobito u delu novih proboja na informacionom planu i sve zastupljenijim oblicima komuniciranja preko interneta, njegovih platformi i drugih formi koje su se ticale društvenih mreža i njegove sve razuđenije i dispezovanije mrežne strukture. Osnovna karakteristika takvog tipa društva jeste da vrši strukturisanje ljudi na osnovu generisanja raznih tipova mreža, koje kasnije bivaju umrežene, odnosno uzajamno povezane. To mogu biti razne mreže: trgovačke, obaveštajne, religiozne, informacione, medijske, političke, civilne, vojne i sl. i sve one služe istom cilju, umrežavanju, strukturisanju i sinhronizovanju i cilju kontrole korisnika, njihovih sadržaja i funkcija, bez obzira da li se oni smatraju samo učesnicima ili krajnjim konzumentima. Moć se generiše u okviru takvog tipa društva ali ostaje skrivena za njegove učsnike i korisnike.

Literatura:

LJ. Despotović; V. Glišin (2021) Savremeni međunarodni odnosi i geopolitika, Kairos, Sremski Karlovci

LJ. Despotović; R. Stepanov (2006)  Politika i pravo, Stilos, Novi Sad

DŽ. Naj (2012) Budućnost moći, Arhipelag, Beograd

V. Pavlović (2012) Politička moć, Zavod za udžbenike, Beograd

M. Matić, M. Podunavac (1994) Politički sistem, IPS, Beograd

 

[1]  „Na primer, u stokholskom sidromu, žrtve otmice koje su doživele traumatski stres počele su da se poistovećuju sa svojim otmičarima“. DŽ. Naj: str. 31.

[2] vidi u LJ. Despotović; V. Glišin ( 2021) Savremeni međunarodni odnosi i geopolitika, Kairos, Sremski Karlovci, str.123.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja