Политичка упоришта српских конзервативаца у Угарскоj

28/02/2021

Аутор: др Милош Савин, историчар

Да би подробније схватили хронологију политичког конзервативизма код Срба на подручју данашње Војводине, неопходно је на почетку сагледати догађаје и процесе током последње деценије осамнаестог века, те у првој половини деветнаестог. Ово доба се у потпуности поклапа са доминацијом две конзервативно-реакционарне личности – аустријског цара Фрање (Франца) I, који је владао од 1792. до 1835. године, те српског карловачког митрополита Стевана Стратимировића, који jе столовао од 1790. до 1836. године. Срби предвођени митрополитом Мојсијем Путником су од цара Леополда Другог затражили да им одобри одржавање једног српског народно-црквеног сабора, расправног карактера, на коме би могли да формулишу своје политичке захтеве. Иако је митрополит Мојсије у међувремену преминуо, цар је дозволио сазивање сабора и до тога је дошло 1790. године у Темишвару. Срби су на Темишварском сабору затражили да им се на подручју Баната да посебна територијална аутономија, односно Војводина. На истом сабору за новог карловачког митрополита изабран је дотадашњи будимски владика Стеван Стратимировић. Захтеве за формирањем аутономне српске територије Леополд Други је начелно прихватио, али до формирања Војводине није дошло. Конзервативни митрополит Стратимировић српске саборе више није ни заказивао. Први следећи сабор се одржао тек након његове смрти, ради избора новог митрополита.

Када је након дуге и исцрпљујуће болести Јосиф Други умро почетком 1790. године, престо је заузео Леополд Други, Фрањин отац, али је он већ 1792. године преминуо. Надвојвода Фрања је наследио оца, те је проглашен за цара Светог римског царства – Фрању Другог. Ратови против Наполеона, капиталистички развој и низ локалних побуна и незадовољстава довели су до дисолуције Светог римског царства немачке народности, па је Фрања Други 1806. године проглашен за аустријског цара Фрању Првог. Период Фрање Првог је био изузетно конзервативан и непогодан за било какве политичке активности народа који су живели на подручју аустријског царства, па и за Србе. Царством је владала строга цензура, а преласком Метерниха са места главног аустријског дипломате на позицију канцелара створена је полицијска држава. Разграната је мрежа шпицлова – тајних полицијских агената, који су развили метод потказивања. Режим је страховао од либерализма, демократије и национализма који су се ширили Европом. Велики отпор савременим политичким кретањима пружао је и митрополит Стеван Стратимировић, племић и велепоседник, родом из Кулпина. Стратимировић је страховао од раста утицаја српског грађанства, које је било све бројније и богатије. Истовремено је безрезервно помагао Први српски устанак и доприносио гашењу Тицанове буне коју су отпочели Срби из Срема, предвођени Теодором Аврамовићем Тицаном и Теодором Аврамовићем Вогањцем. Ова буна је букнула због феудалних намета од стране угарског племства, а у појединачним случајевима и српских епископија (нпр. у Барањи). Многи историчари, почевши од Бењамина Калаја, сматрали су да је до српске побуне у Срему дошло и под утицајем Првог српског устанка, али је Карађорђе ослоњен на Стратимировића одбио да пружи било какву подршку сремским Србима. Мада су Срби у Угарској 1792. године одлуком Пожунског сабора проглашени за потпуно равноправне грађане Угарске, по инерцији они су и даље нерадо примани у државну или жупанијску службу сем ако нису били племићког порекла. Пожунски сабор је дао право српском митрополиту и владикама да учествују у раду Сабора, али српски клер, упркос обавези да присуствује седницама, није исказивао посебну заинтересованост за политичка питања, ослањајући се искључиво на бечки двор и цара.

Иако је због политичких стега Фрањиног и Метерниховог апсолутизма, те Стратимировићевог реакционарног конзерватизма, политички развој аустријских Срба био отежан, дошло је до значајног напретка на пољу школства и културе. Још од периода Марије Терезије, Срби су располагали значајним бројем основних школа и нижих гимназија. Српско грађанство је тежило оснивању српских средњих школа и учитељских академија. Иако је Јосифовим Патентом о толеранцији Србима гарантовано право да одбране своју православну веру, покушаја унијаћења Срба је и даље било на подручју Великог Варадина (Орада Маре, данас у румунском Банату), те у Далмацији. Страхујући од евентуалног унијаћења будуће српске елите, митрополит је дозволио српским грађанима да о свом трошку изграде образовне институције. Стратимировић се залагао за развој школства, али је желео да му да козервативну компоненту. Српско грађанство је својим новцем, уз митрополитову подршку основало гимназију у Сремским Карловцима (1791/2), те у Новом Саду (1810/1816). Темељ стварању нове српске елите, која ће понета либерализмом и национализмом довести до националног и културног препорода Срба на подручју данашње Војводине, постављен је оснивањем Српског педагогијума, односно учитељске школе у Сентандреји 1812. године, те њеним премештањем у Сомбор 1816. године. Митрополит је основао богословију у Карловцима и већи број клерикалних школа по епископијама, настојећи да појача културни ниво српског свештенстава, те да од њих направи интелектуални браник конзервативног национализма и русофилије. Култ Русије је био дубоко укорењен код српске елите у аустријском царству тог доба. Док су либерали од руских књижевника и мислилаца преузимали модерне политичке идеје, конзервативци су у царизму и деспотизму видели браник православља. Противтежа митрополиту је био инспектор српских школа, Урош Несторовић, рационалиста који се залагао за што модерније образовање Срба ради њиховог што ефикаснијег уклапања у друштвене и политичке токове, наравно лојалне режиму.

У овом периоду долази до покретања српско-румунског црквеног спора, пошто су и православни Румуни потпадали под јурисдикцију српског карловачког митрополита. Наш чувени историчар, академик Славко Гавриловић, то је прецизно дефинисао на следећи начин: „Док се српско друштво бранило од мађаризације, његова црквена јерархија и шири кругови конзервативнијег грађанства, окупљеног у црквене општине, борили су се против румунске интелигенције и дела клера, који су желели промену односа у карловачкој митрополији и, у крајњој линији, раскидање српско-румунске верске, па и културно-политичке симбиозе у Банату и Угарској“. Румуни су сматрали да Срби не воде довољно рачуна о њиховом образовању и националном развоју. Стратимировић је пак Румуне сумњичио за сколност унији и сарадњи са католицима, те да Румуни морају да буду захвални Србима који су своје привилегије искористили и за њих, пошто по његовом мишљењу Румуни нису имали ни сопствено племство, ни изграђен грађански сталеж, док су румунски сељаци били на дну цивилизацијске скале. Међу Србима у Угарској је доминирало мишљење да би разилажење са Румунима било обострано штетно, пошто су и једни и други били изложени мађаризацији и унијаћењу. Део српске јавности је сматрао да се по сваку цену мора одупрети румунским тежњама, док је други део сматрао да треба прихватити реалност, али се правовремено припремити да деоба буде у српском интересу, пошто су скоро све цркве и просветне институције биле изграђене новцем српских добротвора. Румуни су у почетку тражили увођење црквене службе на свом језику. Развојем румунске интелектуалне елите дошло је до захтева за потпуном равноправношћу у оквиру јединствене црквене организације, а потом и самосталности. У Арадској, Вршачкој и Темишварској епархији, Румуни су били бројнији од Срба и почели су да преузимају црквене општине. Стратимировић је током треће деценије деветнаестог века начинио извесне уступке, поставивши Румуна на место арадског епископа, а као услов за избор на место темишварског и вршачког епископа поставио је познавање румунског језика.

Још током Револуције 1848/49. у Српском покрету у Војводини, постојала је одређена подела на конзервативце и прогресивније елементе, које још увек не можемо сматрати либералним грађанством у пуном смислу те речи. Конзервативци окупљени око крупног клера и патријарха Рајачића били су у потпуности окренути ка аустријском цару и тзв. меродавним бечким круговима. Они доминирају у другој фази револуције, када српски покрет постаје саставни део контрареволуционарних снага. Противтежу конзервативцима су чинили елементи око Ђорђа Стратимировића, рођака некадашњег митрополита Стевана који су се на Беч ослањали пре свега због немогућности договора са мађарским фактором, али покушавајући да пре свега очувају српски народни карктер покрета у Војводини. Стратимировић је такође био крупни земљопоседник, племић, изданак војно-клерикалне лозе. Иако је од стране бечких меродавних кругова сматран за најопаснијег живог Србина, Аустрија се није одлучила за његову елиминацију, па је убрзо након слома револуције, и проглашења Војводине Србије и тамишког Баната, направио пакт са аустријским царем, за кога је обављао низ поверљивих дипломатских, војних и политичких мисија.

Аустријски цар је 15. децембра 1849. године донео патент о оснивању Војводине Србије и Тамишког баната, која ће се често називати и Српска Војводина и Тамишки Банат. У састав овакве Војводине ушли су Бачка и Банат без Границе, те само Румски и Илочки срез из Срема. Војводина је суштински представљала само једну управну јединицу, без икаквих народних или аутономних одлика. Војводина је изузета из Угарске и поверена аустријском министарству полиције на управу. У овако искројеној Војводини Срби су били тек трећи народ по бројности, после Румуна и Немаца, а званични језик је био искључиво немачки. Аустријски цар је себе прогласио за великог војводу Војводине Србије. Период постојања Војводине Србије се у потпуности поклопио са апсолутистичким режимом аустријског министра Александра Баха, па се одомаћио назив Бахова Војводина. Агресивна германизација, полицијски режим, централизација и аустријски државни унитаризам су главне одлике Баховог апсолутизма. Високи трошкови изградње и одржавања административног система, оптеретили су српско грађанство.

Под притиском општег незадовољства у целој монархији, цар је отпочео процес децентрализације. Проценивши да му Срби више нису поребни, у намери да за своју спољну политику задобије Мађаре, цар је 27. децембра 1860. године лично написао одлуку којом је Војводина укинута и потпуно присаједињена Угарској, изузев Румског и Илочког среза који су припојени Хрватској.

Светозар Милетић је почетком јануара 1861. године, у чувеном чланку „На Туциндан“, предложио потпуни раскид са Бечом, политичку борбу за признање аутономне Војводине од стране Мађара. Насупрот Милетићу, клерикалци и конзервативци предвођени Ђорђем Стојаковићем сматрали су да српска политика мора и даље да се ослања на милост аустријског цара и захтеве да се испоштују старе српске привилегије. Цар није дозволио Србима да о свом питању дискутују на својој скупштини или сабору, пошто је то било у супротности са Угарским законодавством, које је Србима признавало право да на својим црквено-народним саборима, дискутују само о школским и верским питањима. Са друге стране, како би на известан начин уважио Србе, цар је наложио патријарху Рајачићу да формира делегацију од 20 себи блиских угледних Срба, те да је доведе у Беч ради договора о очувању српског језика, цркве и народности. Схвативши да ће уколико удовољи царском захтеву, употпуности изгубити легитимитет у свом народу, с обзиром на то да се огромна већина Срба, укључујући и најконзервативније кругове, залагала за одржавање сабора, патријарх је тражио начин да утиче на промену расположења владара. У писму цару патријарх је оценио да су укидањем Војводине Срби изиграни, те да евентуална делегација не би била власна да говори о захтевима, већ да то може да уради само сабор. Рајачић је апеловао на владара да ће најбоље изаћи Србима у сусрет тако што ће им одобрити један сабор расправног типа. Српске захтеве су подржали и поједини истакнути хрватски прваци, али двор није имао разумевања за њих.

Ситуација се, међутим, променила када је дошло до неспоразума између аустријских и мађарских владајућих кругова, па је као што је историја више пута до тада посведочила, бечки двор решио да испоштује захтеве Срба, али само формално, како би заплашио мађарске меродавне кругове и ублажио српско негодовање. Аустријски цар је дозволио Србима да одрже Благовештански сабор у Сремским Карловцима априла 1861. године одлучено је да овај сабор буде расправно политичког а не црквено школског карактера. Царевим указом учешће у сабору је предвиђено само за Србе из бивше Војводине, без Војне границе, Славоније, Хрватске и других делова Угарске. У дотадашњим саборима право учешћа су имали сви Срби са подручја Карловачке митрополије, односно целокупног аустријског царства. Чињеница је, да је одлуком да се дозволи Србима да организују сабор политичког и расправног карактера, бечки двор признао Србе као посебан политички народ. Наведена ситуација је изазвала радост међу српским, али и велико негодовање међу мађарским политичким круговима. Аустријска круна је на овај начин поново применила правило Завади па владај, на ком су у 19. веку почивали односи у аустријско-мађарко-српском троуглу.

Пошто је сабор свечано отпочео са радом 2. априла, у њему су се одмах искристалисале две доминантне групе. Прву су чинили Ђорђе Стратимировић (некадашњи вожд српске Војводине, а сада генерал-мајор аустријске војске), Петар Чарнојевић (бивши комесар мађарске револуционарне владе) Ђорђе Стојаковић, Јован Хаџић, Јован Суботић, Никанор Грујић, Платон Атанацковић и њихови следбеници. Ова група се може сматрати конзервативном. Занимљива чињеница је да су условно речено на истој страни били Рајачић, Стратимировић и Чарнојевић. У оквиру српског покрета 1848/49. године Стратимировић и Рајачић су били супротстављени полови, док је Чарнојевић био жестоки противник покрета. Либералну групу са Милетићем на челу чинили су, Ђорђе Радак, Јован Ђорђевић, Јован Живковић, прота Ђорђе Бранковић (касније ће постати патријарх Георгије) и други. Наведене групе не можемо сагледавати једнобразно каснијем поимању политичких партија, с обзиром на то да су се посланици искључиво на бази сопствених уверења опредељивали за саборске расправе и одлуке. У току саборских дана догодио се и један бизаран инцидент, наиме кикиндског посланика Михајла Стојановића је пиштољем убио Андрија Шобер, пивар из Сремских Карловаца, код кога је Стојановић, одсео.

Без обзира на идејна и идеолошка размимоилажења, све групе на сабору су се залагале за то да се Србима мора обезбедити једна посебна аутономна Војводина на подручју Јужне Угарске, као политичка и територијална аутономија. Доминантни конзервативци и клерикалци су сматрали да се аутономна Српска Војводина може остварити искључиво ослањањем на аустријског цара и бечку камарилу, позивајући се на старе српске привилегије и царска обећања, која су небројено пута до тада била изиграна и погажена. Патријарх Рајачић и дворски саветник Ђорђе Стојаковић су били носећи стубови овакве политике.

У свом виђењу решења у Сабору се формирала и једна трећа струја, на челу са Ђорђем Стратимировићем и Јованом Суботићем, која је предлагала српско-хрватску концепцију. Они су се залагали да се под покровитељством Беча поново успостави Војводина која би одмах ступила у једнакоправни савез са Хрватском чиме би био формиран нови државно-правни чинилац, који би потом отпочео преговоре са Угарском о склапању новог државног уговора. Ни предлози Милетићеве, ни Стратимировићеве групе нису добили довољан број гласова.

Већина у сабору предвођена Стојаковићем и Рајачићем је превагнула. Та већина је тајно подстицана од аустријског канцелара Шмерлинга да у коначној одлуци сабора издејствује што веће територијалне и аутономне захтеве. Иако је гајио извесне симпатије према српском питању у монархији, Шмерлинг није планирао да допринесе потпуном остварењу наведених захтева, већ да опет произведе што већи раздор између српског и мађарског политичког фактора, у чему је и успео, захваљујући неоправданој лаковерности српских конзервативаца. Шмерлингу су закључци Благовештенског сабора, послужили као оружје за побијање мађарских захтева.

Благовештански сабор је у својим закључцима у оквиру 16 тачака изнео максималистичке захтеве за гаранције српске аутономности и националног развоја у оквиру аустријског царстава. Захтевана је посебна територија за Српску Војводину у коју би ушли цео Срем, Бачка, Банат и припадајућа Војна Граница. Захтеване су посебна политичка и судска управа и скупштина Војводине. На челу Војводине, у којој би био званичан српски језик, која би имала своју заставу и грб, првостепени и апелациони суд, стајао би војвода. По окончању сабора његови закључци су путем делегације однети цару у Беч.  Цар је делегацији пренео да је задовољан радом Благовештенског сабора и обећао да ће испунити све његове захтеве, до чега никада није дошло.

Како се у Аустији тог доба полемисало да ли аустријско царство треба да буде централизовано, федерализовано или дуализовано, спрам тога су се и српски политички кругови опредељивали. Либерали на челу са Милетићем су сматрали да је, промишљајући дотадашњу бечку политику, најреалније решење стварање дуалне Аустро-угарске државе, пошто би на тај начин Беч учинио уступак само највећој државно-етничкој групи. На овај начин би Срби били поново изиграни, па је инсистирао да се аутономна Војводина тражи од Мађара, које за узврат треба подржати у њиховим индипендистичким тежњама. Конзервативци на челу са Стратимировићем су се залагали за федерализацију аустријског цараства. Иако је предвиђано да федералне јединице постану само традиционалне наследне круновине, попут Мађарске, Чешке, Хрватске итд, конзервативци су се надали да ће убедити бечке меродавне кругове, да и Срби због својих заслуга треба да добију посебну федералну јединицу Војводину, што није било реално. Политичке разлике између Милетића и Стратимировића нису биле непремостиве у почетку. За изборе за Угарски сабор 1865. године дошло је и до тактичке изборне кохабитације по питању изборних јединица, али убрзо након избора, свака групација се окреће свом политичком заокружењу. На самом почетку деловања Слободоумне странке, српски клерик, архимандрит, потоњи митрополит-патријарх Герман Анђелић је уз подршку Угарских власти, покушао да формира Српску умерену странку, са циљем да буде опозиција Милетићевом покрету.

Око високог српског, аустријском цару оданог клера и Ђорђа Стратимировића се формира конзервативна политичка групација, звана Црна чета која заступа мањину богатих Срба интересно везаних за Беч. Поред владике/митрополита-патријарха Самуила Маширевића и Ђорђа Стратимировића Црну чету чине:  Јован Хаџић (Милош Светић), Петар Нинковић, Емил Чакра, Милан Димитријевић Грозни, Аца Поповић Зуб и Јован Грујић Јота. Ова групација је деловала око свог политичког органа часописа „Србобран“, који је излазио под окриљем патријарха Рајачића и патријарха Маширевића. „Србобран“ је основан 1861. године да би организовано контрирао „Србском дневнику“ који је у том периоду заступао интересе политике Светозара Милетића. Овај часопис је бранио интересе два двора, бечког, и њему наклоњеног београдског, којима такође није одговарао грађански либерализам и еманципаторски национализам Светозара Милетића. Како овај часопис није имао значајан број претплатника, патријарх Самуило Маширевић је наложио свештенству да се претплати на њега, а Ђорђе Стратимировић је издејствовао и помоћ од стране аустријске владе за излажење листа. Иако су српски клеро-конзервативци деловали у спрези са бечком владом и отворено се залагали против испуњења мађарских политичких захтева, одмах по Аустро-угарској нагодби, они се окрећу мађарској влади која их оберучке прихвата.  Пошто је „Србобран“ био компромитован пред мађарским политичким круговима, некадашњом подршком аустријском канцелару Шмерлингу и антимађарским ставовима, одмах по престанку његовог излажења почео је да излази „Српски народ“. Овај лист је покренут у мандату председника угарске владе Ђуле Андрашија, а покренуо га је Ђорђе Стратимировић, по договору са патријархом Маширевићем, који је и финансирао овај конзервативни лист. Кључну улогу „Српском гласу“ играо је осведочени члан Црне чете, професор новосадске Српске гимназије, Јован Грујић Јота. Лист је покренут у моменту када је усвајањем Бечкеречког програма за српску опозиционо-либералну странку, као платформе за деловање на Угарском сабору, дефинитивно формирана Милетићева Српска народна слободоумна странка. Грујић је суштински кормиларио овим новинама, пловећи у најцрње конзервативне воде, па је и сам Стратимировић почео да се дистанцира од сопствених новина, сматрајући да је Јотина политика превише удворичка према угарској влади и Обреновићима. Због тога је Стратимировић, на концу 1872. године, обзнанио свој програм за формирање једне „умерене али либералне“ српске странке, покушавајући да се позиционира између Милетића и политике коју је пропагирао лист „Српски народ“. У намери да се и формално дистанцира од Јоте Грујића, Стратимировић је покренуо часопис „Србска политика“. На страницама „Српског народа“ су се поред Јована Грујића Јоте, посебно истицали његов колега, професор новосадске српске гимназије, Милан Димитријевић Грозни и окорели конзервативац Ђорђе Поповић Даничар. Како би изазвао раскол у тадашњем српском јевном мњењу у Војводини, њихов рад је финансирао патријарх/митрополит Самуило Маширевић. Грујић је убрзо постао и формално главни уредник „Српског народа“, због чега је дао отказ на престижно место гимназијског професора. Како је Грујић под плаштом српства ширио потпуно неродољубиву пропаганду, па је његов лист у ширим круговима добио поспрдан назив „Турски народ“. Милетић је Грујића окарактерисао као „највећег несрећника“, а Светозар Марковић је Јоту и његове сараднике називао „туркосима“ и „бандитима“. Грујић је лако долазио до новца, пошто је био спреман да за узврат стави своје перо и странице листа онима који су били спремни то да плате. Добро се повезао са бачким епископом, веома утицајним клерикалцем Германом Анђелићем, који је препознао употребну вредност Грујића и његових новина. Серијом чланака у „Српском народу“, Анђелић се обрушавао на Милетића, Јована Суботића и друге неистомишљенике. Доказавши се као најцрњи конзервативац, одан мађарској влади и бечком двору, Герман је од стране аустријског цара, мимо воље Срба и важећих процедура именован за српског патријарха. Анђелић је почео да финансира Грујића још 1873. године, а када је постао патријарх своје финансијско присуство је драстично повећао. Јота је посредством својих веза омогућио патријарху да буде веома заступљен и у позитивном светлу представљен у прорежимској мађарској будимпештанској штампи, која је креирала јавно мњење међу Мађарима. Уз благонаклоност Анђелића, Јота је узимао веће количине ракије, вина и бермета, којима је буквално корумпирао пијанце и организовао их као подршку својој политици. Када је Грујић ипак претерао у томе, патријарх и мађарска влада су почели да финансирају излажење новог, у почетку некомпромитованог листа „Наше Доба“, на чијем челу је стајао Стеван Павловић, некадашњи првак Милетићеве Народне странке. Новонастала ситуација је прилично разбеснела Грујића, али пошто је и даље финансијски зависио од Анђелића, морао је да подвије реп и чека погодан тренутак да се освети патријарху. Када се неколико година касније Герман разболео, што је коинцидирало са незадовољством мађарске владе његовом црквеном организацијом и политичким резултатима, Грујић му је потпуно окренуо леђа и подржавао ставове владе. Додатно светло на ову ситуацију баца чињеница да је његов лист још од одласка Ђорђа Стратимировића био финансиран и од стране мађарске владе. Угарска влада га је стимулисала и тако што су разни јавни конкурси и објаве на српском ексклузивно објављивани на страницама „Српског народа“. Пошто је и влада Србије, односно намесништво на челу са Блазнавцем, водило мађарофилску политику, Грујић је лако остварио пословну сарадњу и са њима. Новац из Србије Грујић је наставио да прима и након пунолетства кнеза Милана и током владе Јована Ристића, како би бранио династију Обреновић од опозиције. Међу Србима у Новом Саду, Грујић је постао омражена личност, па су га чак и власници избацивали из својих кафана. Број претплатника „Српског народа“ је константно опадао, што је драстично умањивало значај овог листа код његових финансијера. Како је након Анђелићеве смрти, патријаршија у Карловцима престала да дотира Грујићеву публицистика, а мађарска влада почела да сумња у његове домете, Грујић је остао без финансија и угасио лист.

Након краткотрајног успона на месту главногу уредника „Радикалске заставе“, почетком периода током ког је Јаша Томић био у затвору због убиства са предумишљајем свог политичког ривала Мише Димитријевића, Стеван Јовић, револтиран односом породице Милетић-Томић према њему и његовој бројној породици, покренуо је нови лист „Стража“. Иако је „Стража“ у почетку писала са радикалских становишта, временом је политички еволуирала у десно, изражавајући конзервативне ставове. Ово се пре свега осетило по благонаклоности према Обреновићевској Србији и угарској влади. Између „Страже“ и „Заставе“ је дошло до правог публицистичког рата. Део радикала и њихове штампе, попут радикалског „Вршачког гласника“ су оправдавали Јовићеве потезе, међутим, део који се залагао за његово потпуно искључење из радикалских редова је имао превагу, па је Јовић избачен из странке. Јовић је нападан да у „Стражи“ директно сарађује са Јованом Јотом Грујићем и Миланом Димитријевићем Грозним, што радикали никада нису успели да докажу, али што је са историјске дистанце ипак белодано. Октобра 1894. године „Стража“ је формално преобраћена у политички лист, односно у орган Независне српске народне радикалне странке, која је у свом програму тврдила да ће се најрадикалније борити за очување и проширење Српске црквеношколске аутономије у Аустро-угарској.  Независни радикали, вођени Јовићем су одустали од тога да буду опозиција у државно-политичком питању. „Стражари“ су се залагали за ослобођење и уједињење српства на Балкану уз ослонац на Мађарску. Схвативши да му независни радикали нису опозиција већ подршка, председник мађарске владе Шандор Векервеле је буквално дао Јовићу новац, који је Јовићева жена положила за плаћање кауције како би „Стража“ постала политички лист. Такође, обезбедио им је и годишњу субвенцију. Радикали који су следили Јовића као ватреног радикала су га напустили због његовог политичког опортунизма, али њих су ускоро наследили, не у мањем броју, радикали склонији конзервативизму и умереној политици. Стража је имала између 860 и 870 претплатника, учитеља, адвоката и богатих сељака, док су је у Хрватској читали махом државни службеници. Нескривени интерес мађарске владе је био да стимулацијом „Страже“ и независних радикала допринесе цепању радикалне странке, међутим, однос угарских меродавних кругова се по том питању мења, након тајне погодбе са Јашом Томићем. Јовић је путем „Страже“ нанео највећу штету радикалима током њиховог постојања, међутим, мађарска влада је одлучила да заигра на другу карту. Последњи број „Страже“ излази 18. јануара 1896. године, пред преурањени излазак Томића из затвора. Влада Угарске је наложила Јовићу да обустави њено штампање и раскинула са њим уговор о субвенцији, те му је исплатила 1.000 форинти за помоћ док се не снађе.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања