Политичка нестабилност Србије у доба краља Милана Обреновића из угла српских либерала из Војводине

22/06/2018

ПОЛИТИЧКА НЕСТАБИЛНОСТ СРБИЈЕ У ДОБА КРАЉА МИЛАНА ОБРЕНОВИЋА ИЗ УГЛА СРПСКИХ ЛИБЕРАЛА ИЗ ВОЈВОДИНЕ

 

Аутор: др Милош Савин, историчар

 

Након оставке председника владе Србије, конзервативног либерала Јована Ристића, нову владу Србије формирали су радикали, прихвативши све услове и сва персонална решења које је краљ Милан желео. Међутим, краља је ускоро почела да иритира појава веће слободе у штампи и стварање паралелног центра моћи од стране радикалског посланичког клуба, па се сукобио с радикалима погазивши своја ранија обећања, одбивши да потпише већ првоусвојени Закон о општинама. Већ 1. маја 1888. године Сава Грујић је поднео оставку своје владе, а краљ Милан је, планирајући поново своју абдикацију и трежећи поуздану личност, за новог председника владе именовао Николу Христића.

Исти дан с оставком радикалске владе, муњевитом брзином је анализу политичке кризе у Србији и понашања њених актера дао Миша Димитријевић, подсетивши да: „Није још давно, како је сам краљ Милан оцењивао поједине политичке странке у земљи и после кратког времена, чим наступи министарска криза он управу земље не поверава људима ни из једне странке већ саставља владу по личном укусу… Ми не жалимо ни мало владу која је пала. Она је сама крива што је пала, она је клицу свог пада већ у себи носила… Радикална странка није понуђена владом као представник извесних политичких начела, која се као спасоносна сматрала по развој српског државног живота, већ је узета на око да послужи као оруђе за дезорганизацију политичких странака… Србија има данас једностраном вољом владaочевом владу,  коју су још пре четврт века сматрали за несрећу Србије… Већ пре двадесет година, кад су први уставни зраци почели грејати Србију,  Никола Христић као окорели остатак круте владавине уклоњен је са политичке позорнице… Тек зајечарска буна од г. 1883. избацила га је на кратко време на површину, када је у Србији требало да наступи влада окова и вешала… Човек који је пре пет година радикале у ланце окивао и стрељао, тај долази данас, да прими од њих владу земље у наследство… Српски народ свестан свог права учешћа у државним пословима, неће никад признати државну свевласт (апсолутизам). Ако се тамо нагиње онда је сама држава у кризи, и то у перманентној кризи. Исход ове свакојако мора бити кобан било по једног или по другог фактора државне власти“. Занимљиво је да је ово прво место на коме један првак Српске либералне странке из Угарске помиње могућност „кобног исхода“ по носиоца владајуће династије Обреновић.

Један од основних разлога због ког је краљ Милан предао власт Николи Христићу је било то што је Христић један од ретких био вољан и кадар да краља разведе од краљице Наталије. О брачној драми на српском двору своје мишљење је изнео Миша Димитријевић: „Цео је свет, и српски и страни, одавна знао да у српској краљевској породици постоји од дужег времена несугласица, која се у последње време развила у отворену мржњу краља Милана и краљице Наталије… А како је судба владалачких породица тесно сплетена са судбом народа и земље, то је онда уједно и несрећа народна… Са оволиким моралним фондом, који је овом приликом на видик избио, не оснива се ни срећа једне обичне куће и породице, а не камоли једне земље и народа… Сирота краљица Наталија положила је своје уздање на Бога и на српски народ. Њено уздање и наше је. И над краљевима владају вечити закони правде и морала. Зла дела не могу нигде добрим посљедицама уродити… Ми исповедамо, нисмо били пријатељи политике краља Милана“. Христићева влада је коначно 24. октобра 1888. године развела брак између краља Милана и краљице Наталије. Развод краљевског пара као политички преседан, прокоментарисао је Миша Димитријевић речима: „Краља Милана управо пече и жеже, што је оваквим својим поступком одбио од себе и последњег човека у Србији, коме су срце и разум на месту…Врло је опасна игра у коју се упушта краљ Милан. Треба свагда и на то мислити да земље и државе нису спахилуци владалачки,  да се по њима може располагати, како се оће. Треба и то имати на уму, да ваљда још некога имаде, коме добро те земље, тако исто, а можда још и већма, на срцу лежи“.

Полит се супротставио разводу који је окарактерисао као противан православним обичајима, рекавши: „Може конзисторија београдска хиљаду пута изрећи развод брака међу краљем Миланом и краљицом Наталијом, ако нема каноничког разлога за развод брака, тај брак правно постоји“. Сматрајући Наталију за „узор жене и супруге“, Полит је са презиром одбацио наведене разлоге развода попут шуровања са опозицијом и покушаја заузимања регентсва од стране краљице.

Већ  два дана након развода краљ Милан је организовао активност ради избора за велику народну скупштину и усвајање новог устава. Највероватније је краљ напокон преломио да ће дефинитивно абдицирати, па је желео да за собом остави уређенији систем у коме ће се знатно више поштовати грађанска права и слободе. Такође краљева очигледна замисао је била и да свом престолонаследнику омогући сигурност до пунолетства и ступања на престо. На изборима за Народну скупштину је мандате добило око 500 радикала и 100 либерала. Ни један једини напредњак није добио мандат. Схвативши да постоји реална могућност да устав не буде изгласан у форми у којој га је Милан желео, он је буквално запретио београдским радикалима да устав мора без измена бити прихваћен, а они су кроз мукотрпну акцију и силне сукобе морали то да представе незадовољним радикалским првацима у локалним срединама Србије. На концу, устав је 3. јануара 1889. године усвојен са 494 гласа. Једина измена у односу на изворну верзију је био члан који је забрањивао Српској војсци стављање у службу друге државе без одлуке Народне скупштине. На овај начин битно су ослабљене могућности злоупотребе евентуалне аустрофилске владе или владара. Овим уставом Србија је „постала уставна парламентарна монархија са недирнутом бирократијом и стајаћом војском“. И поред гломазне бирократије, овај устав је сматран за један од најнапреднијих европских устава свог времена.

Српска либерална странка из Угарске је начелно подржала демократске тенденције новог устава Србије. Михајло Полит се прецизније изјаснио, апострофирајуће пре свега геополитичку и националну компоненту: „За државно биће и државну будућност Србије, ми не налазимо јемства у каквом мање или више савршеном уставу – устав и најсавршенији може да се изигра – већ налазимо то јемство у искреном наслону Србије на ону велесилу, која је једина кадра осигурати Србији њено државно биће и њену будућност. Права српска патриотска странка у Србији може бити само руска странка и наше мерило за либералну и радикалну странку у Србији може бити само оно: уколико се једна или друга од тих странака више придружује руској политици“.

У другој половини 1888. године свима је постало кристално јасно да је Миланова абдикација, без обзира на силна одлагања, ипак дефинитивна. Да се предомисли, краљу Србије није помогло ни писмо са молбом да одустане од абдикације које му је лично послао нови немачки цар. Схвативши Миланов одлазак као свршен чин, Аустроугари су почели да раде на томе да се обезбеди поуздано намесништво, које ће до пунолетства престолонаследника Александра Обреновића, сачувати унутрашњи мир и задржати спољнополитички курс у правцу аустроугарских интереса и поштовања Тајне конвенције. Аустроугарска дипломатија и краљ Милан су проценили да је најпогоднија особа за руковођење намесништвом, вођа србијанских либерала Јован Ристић. Замисао је предложена Ристићу, ком су предочене и обавезе које проистичу из Тајне конвенције које би био обавезан да поштује. Ристић је на наведено пристао уз услов, да се и обавезе Аустроугарске према Србији повећају – да се помогне Србији у продору ка југу, те да се спроведе одлучнија Аустроугарска акција против агитатора за преузимање српског престола од стране чланова црногорске владарске породице и породице Карађорђевић. Са Аустроугарском је након тога, крајем јануара, потписан споразум који је санкционисао наведене уступке које је Ристић захтевао али и продужио важење Тајне конвенције до 1895. године. Најзад, 6. марта 1889. на свечаном дворском пријему, тачно у подне, краљ Милан је помпезно и театрално обнародовао своју абдикацију.  Како би учврстио положај династије, Милан је смишљено као првог намесника именовао Јована Ристића – неког ко ће поуздано кротити радикалску експанзију, а као друга два намесника именовао генерале Јована Белимарковића и Косту Протића, са циљем да сачувају војску као најчвршћи темељ краљевске породице.

На силазак краља Милана са престола реаговао је Миша Димитријевић речима: „Ко је пажљиво пратио необичан и чисто театралан развитак догађаја у Србији у последње време, тај је могао спреман бити и на то, да ће потпуно драматична радња имати и свој потпуни драматични завршетак… Ко је пратио догађаје у Србији, том се већ из далека предвиђао јаз који се копа између Милана и народа. И мало их је озбиљних посматрача било који су сумњали о томе, да се владавина краља Милана неће трагично завршити. Такав свршетак био је скоро сигуран, и цела ствар била је само питање времена… Краљ Милан је и сам предвиђао, шта све може бити. И видео је он то још можда боље него други, те му разум његов није допустио, да дочека време, где би се можда његова енергична природа морала скрхати и истрошити у борби са неумоливим законима друштвеног реда и поретка. Морамо да верујемо да је оставка краља Милана свакојако обрт на боље у политици Србије“.

Од српских либерала из Угарске, Никола Јоксимовић је кризу у Србији пропратио са лица места из Београда и Земуна. Јоксимовић је покушао да прикупи што више информација из прве руке и да буде спона између србијанских и српских либерала из Угарске. О догађајима и својој анализи је Јоксимовић промптно извештавао Мишу Димитријевића: „Истина је, непосредног узрока није било што је Милан захвалио. Ми смо добро комбинирали. Општи узроци су га нагнали на оставку. Код Ристића још нисам био док сутра краљ Милан не оде. Рекао ми је толико да причекам јер би ме могао краљ затећи код Ристића, а он сваки час долази. Сутра ћу отићи. Изгледа ми као да још увек стрепе од Милана. Данас сам у Београду у пола шест после подне видео Краља Милана“. Михајло Полит је у Милановој абдикацији видео нову снагу Србије, сматрајући да ће тај чин неминовно довести до пораза „непријатеља српства и словенства“. Политово одушевљење Јованом Ристићем који се „сјајно опробао у најтежим данима Србије“ и показао редак „државнички дар“ достигло је зенит. Према Политу: „Државник од соја и кова, као Јован Ристић, није могао зависити од ћефа краља Милана и његове политике. С друге стране пак није могао Ристић зависити од узавреле страсти радикалске већине. Да је Ристић примио образовање министарства под краљем Миланом, он би се сам изиграо. Као регент, његов положај је сасвим други. Сад је он позван, да даје правац политички. Његов положај данас не зависи од већине или мањине скупштинске. Данас он може да бира министарство како је њему воља,  и данас је његов положај према скупштини отприлике онај, што је био краља Милана.“

Краљева абдикација и уставни парламентарни државни систем, директно су отклонили и последњу препреку за превласт Радикалне странке у Србији, која је успела да се одржи на власти наредне три и по године. Како би се прилагодила новим околностима ова политичка групација се нужно морала трансформисати. Апсолутну контролу рада целокупне странке успоставио је Главни одбор са седиштем у Београду, а чланови радикалске владе и народни посланици ове партије били су на чврстој узди свог посланичког клуба у Скупштини Србије. Никола Пашић се слободно вратио у Србију 1889. године и одмах преузео кормило Радикалне странке и постао председник Народне скупштине. Већ 1891. године Пашић је постао председник српске владе. Акламациона победа радикала од преко 80% укупхих гласова за изборима за Скупштину 1889. и 1990. године дала је пуни легитимитет и одвезала руке овој политичкој опцији за спровођење свог програма.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања