Politička modernizacija Srbije – borba Knjaza i Ustavobranitelja

POLITIČKA MODERNIZACIJA SRBIJE – BORBA KNJAZA I USTAVOBRANITELJA

Autor: prof. dr LJubiša  Despotović

Još u predgovoru prvom izdanju knjige „Ustavobranitelji i njihova vlada“ Slobodan Jovanović je na sasvim eksplicitan način izrazio svoju metodološku projekciju u obradi navedene teme. Iako je tema po svom karakteru istorijska, on joj pristupa iz perspektive političkih nauka naglašavajući da će glavni akcenat biti stavljen na proučavanje, političkih ideja, političkih grupa i stranaka, kao i političkih ustanova, dok će događaji i ličnosti biti pominjani samo uzgredno kao ilustracija određenih političkih procesa. 1) šire videti u: Slobodan Jovanović sabrana dela (u daljem tekstu SJSD), tom 3. str. 17. (1990) Beograd, BIGZ, Jugoslavija publik, SKZ. Ovom metodološkom pozicijom Slobodan Jovanović nije istakao samo svoj vlastiti metodološki pristup u proučavanju srpske političke istorije devetnaestog veka, već je nasuprot uvreženom mišljenju u našim istoriografskim krugovima pokazao značaj politikološkog metoda za pravilno razumevanje i tumačenje naše političke prošlosti, kao i to da on sam nije bio usko profilisan samo kao pravnik ili istoričar kakvim su ga često želeli prikazati. Pored navedenog, Jovanović nam se i u ovom radu, a nastojaćemo da pokažemo i u ostalim njegovim radovima, pokazuje kao izrazito moderan mislilac koji koristi savremeni metodološki aparat za analizu političke i istorijske procesualnosti. Sasvim svestan značaja i potrebe za modernizacijom u Srbiji, a osobito političkom, Jovanović će u analizi insistirati na onim procesima i subjektima koji tu modernizaciju potenciraju ili je pak bitno ograničavaju i koče. Stoga Jovanovićev metodološki koncept političke modernizacije Srbije podrazumeva praćenje tri bazična modernizacijska procesa:
– prvo, političku modernizaciju shvaćenu kao proces stvaranja moderne nacionalne države,
– drugo, kao proces prelaska iz patrijarhalnog u moderno društvo,
– i treće, kao proces političke demokratizacije autoritarnog političkog sistema.

Prateći istovremeno i paralelno sva tri navedena procesa, Jovanović je uspeo da kao retko ko pre njega, ostvari visoke naučne i teorijske prinose, i nacionalnu prošlost protumači sa zavidnom dozom razumevanja. Ne lutajući i ne spotičući se ni oko karaktera, ali ni oko pravaca našeg istorijskog i političkog kretanja.

U pokušaju da već na početku rada odredi političku suštinu Ustavobraniteljske oligarhije, Slobodan Jovanović ističe da je to politička stranka koja je vladala Srbijom od 1838. do 1858. godine. Mora se već na startu staviti primedba da Jovanović pojam političke stranke koristi prilično slobodno. To nije odraz njegovog nepoznavanja prirode, karaktera i strukture političkog organizovanja koji podrazumeva pojam političke stranke, nego više želja i pokušaj da u internacionalnom smislu izrazi karakter političke grupe o kojoj je reč. I samom Jovanoviću je jasno da se prve političke grupe sa obeležjima i obrisima političkih stranaka stvaraju tek krajem sedamdesetih godina 19. veka, a ozbiljno organizovane i programski određene tokom osamdesetih godina istog veka. No uprkos tom saznanju on je ovaj pojam koristio i za one političke grupe (kakva je bila i ustavobraniteljska) iz prve polovine veka koje su pokazivale koliko toliko jasniju programsku ili ideološku oformljenost i imali određenu organizacijsku konfiguraciju. Prethodnu napomenu jasno ističe i Dragoslav Janković: „U Srbiji do 1881. godine pravih, modernih i formalno organizovanih, političkih stranaka s određenom ideologijom i s pisanim programima, nije bilo.“ 2) Dragoslav Janković (1997): Rađanje parlamentarne demokratije, Beograd, Pravni fakultet, str. 34.

Iako je u izvesnom smislu ustavobraniteljski režim bio nova pojava u političkom životu Srbije, pogotovo u upravi i vladi nasuprot Miloševom režimu, glavni likovi ustavobraniteljske oligarhije po zapažanju Slobodana Jovanovića, činili su ljudi bez reformatorskog duha, i modernih političkih ideja. To su oni Miloševi saborci, koji su se izdigli tokom burnih događaja u Srpskoj revoluciji, bilo po osnovu svojih vojnih zasluga, trgovačkog umeća, ili spretnosti političkog manipulisanja, i koji su nezadovoljni Miloševom samovlašću, ali i sopstvenim položajem i interesima u njegovom režimu,  formirali izvesni opozicioni gard, i pod firmom zaštite Ustava, otpočeli borbu za preraspodelu političke vlasti, ali još i više političke moći u Srbiji. Iza ovog prvog ešalona ustavobraniteljskog vođstva, stajao je mlađi naraštaj koji je želeo i tražio istinske reforme i koji je ovoj po svemu ličnoj dimenziji i motivaciji starih vođa, davao kakav takav nivo načelnosti i principijelnosti. Taj naraštaj koji se javlja u našoj istoriji krajem tridesetih godina, nije hteo više da zna za Milošev apsolutizam. On je želeo nešto drugo i nešto bolje. To je dolazilo otuda što je taj naraštaj bio odrastao pod Miloševom, a ne pod ranijom turskom vladom; Miloševa vlada nije bila završna nego polazna tačaka u njegovim željama. 3) SJSD, tom 3. str. 26. Tek oslobođeni srpski seljak nije se više zadovoljavao samo fizičkom sigurnošću vlastitog života koju je zadobio pobedom ustanka. On je tražio sada i pravnu garanciju za svoj tek stečeni imetak, ali i sigurnost i slobodu za nove poslove i rad. Sve to nije mogao dobiti pod Milošem, o pravnoj sigurnosti nije moglo biti reči, čak ni velikaši i bogati trgovci nisu bili sigurni u svom imanju i interesu, a kamoli sitniji sopstvenici. Na tom talasu nezadovoljstva Miloševom vlašću, ali i objektivnoj potrebi za solidnijim pravnim i političkim poretkom, narasla je politička opozicija koja je uslovila Miloševo povlačenje i početak ustavobraniteljske vlasti.

Prvi začeci inteligencije iz Miloševog vremena, koju su uglavnom činili Srbi iz tadašnje Austrije stvarali su onu preko potrebnu intelektualnu i pravnu podlogu i inspiraciju koja će nepismenim seljačkim vođama i trgovcima poslužiti kao oslonac u borbi za ograničenje Miloševe apsolutne vlasti. 4) O obrazovnim i idejnim uticajima na srpsku inteligenciju šire videti u: a) LJubinka Trgovčević (1996) Srpska inteligencija u XIX veku – zapadni i istočni uticaji, u zborniku radova „Evropa i Srbi“, Beograd, Istorijski institut SANU, str. 261; b) Radoš LJušić, Državno-društvena i generacijska periodizacija novovekovne Srbije (1804-1918), u knjizi „Srbija 19. veka“ knjiga II, (1998) Beograd, NIU „Vojska“, str 9.) Političke reforme Srba iz Austrije bile su izkazane tek u formi osnovnih ideja, bez programske snage, ali još uvek jasno artikulisane i sa konkretnim političko-pravnim usmerenjem. Na prvom mestu u njihovim zahtevima nalazila se ideja pravnog obezbeđenja i zaštite privatnog života građana, „ni sama privatna prava pojedinaca nisu bila obezbeđena; čovek je mogao po čisto kneževoj volji biti ubijen, lišen imanja, itd. Srbi iz Austrije hteli su da privatna prava građana, sve ono što se tiče njihovog života i imanja, utvrde pisanim zakonima…“ 4) isto, str. 27. Drugi bitan princip, ticao se političkog i pravnog ograničenja Miloševe vlasti, problem je bio jedino u tome što se ovaj zahtev nije više fokusirao na pravnoj komponenti nego se insistiralo na njegovoj političkoj sadržini. Naime, tada je vladalo uverenje da je Savet glavni i jedini efikasni institucionalni okvir kontrole, jer se Narodna skupština pokazala nemoćnom za izvršenje te misije. Razlozi su ležali kako u samom sastavu Skupštine (koju su činili ili Miloševi ljudi ili ljudi nedovoljno jaki da mu se suprotstave) tako još i više u samim formalnim ovlašćenjima Skupštine, ali i u dinamici njenog sazivanja, trajanja pa i samoj tematici. „Zato kad god je bilo govora o ograničenju kneza, mislilo se na jedan Savet,  jedan uži skup velikodostojnika, koji će budući prvi ljudi u zemlji, imati prema knezu dovoljno ponosa, kuraži i otporne snage.“ 5) isto, str. 27. Kratko rezimirajući doprinos prečanske inteligencije počecima ustavobraniteljske vlasti Jovanović ističe da je uspeh bio u tome što je obezbeđen pravni okvir zaštite, ali bez jasnih političkih prava, kao i činjenica formiranja jakog „otpornog centra“ koji nažalost nije bio u narodu nego u činovničkom aparatu. „Istorijski značaj ustavobraniteljskog režima sastoji se u tome, što s tim režimom nastaje kod nas stvaranje ustanova, nastaju prvi počeci detaljne državne organizacije. Pod Milošem, nikakva se ustanova nije mogla razviti. Miloš je držao sve kod sebe, nije dao nijednoj vlasti, nijednom poslu da se odvoji od njega, kao zasebna samostalna ustanova.“ 6) isto, str. 29.

Težište u analizi karaktera Ustavobraniteljskog režima, a naročito onog koji je u sebi nosio programsku dimenziju, Jovanović je na metodološki uverljiv način obradio analizirajući upravo političke, pravne, prosvetne i finansijske ustanove, koje je ovaj režim ustanovio ili ih unapredio u odnosu na period prve Miloševe vlade. Jedna od nezaobilaznih institucija bila je i institucija sudstva. Ono čime se novi režim najviše gordio, kako veli Jovanović, je sadržana u nameri da „obezbedi svačiju privatnu sopstvenost“. Ovo je utoliko bio veći zadatak s obzirom na činjenicu da je u Srbiji izašloj iz revolucije nastao opšti grabež i jagma za zemljom, kako onom otetom od turskog feudalnog poseda, tako i za onom koja je bila još neobrađena, neodređena, pa i neiskrčena. Srbi ponovo naseljavaju Srbiju, iz zbegova i skrovitih planinskih visova, koji su im bili utočište od otomanske osvete i zuluma. U toj i takvoj situaciji Miloš Obrenović utvrđuje pravilo da je „zemlja onoga ko je radi“. Sve što seljak zahvati, ogradi i obradi, postajala je njegova imovina (sopstvenost). „Kao u jednoj novoj naseobini, tako tada kod nas, sopstvenost više postaje faktički nego pravni način. Više se zahvata no što se kupuje, i pri zahvatanju, uzima šta ko stigne, ne pazeći mnogo da ne prisvoji sebi nešto što je već neko drugi obeležio kao svoje.“ 7) isto, str.33. U tom opštem otimanju za zemlju, jači goni ispred sebe slabijeg, veli Jovanović. Prvo starešina uzima ono što mu se dopadne, ostalima šta ostane. Najjači i među najjačima – Miloš, uzima najviše i naravno najbolje. Ipak , u jednom trenutku postaje mnogo važnije obezbediti sigurnost zaposednutom zemljištu ili drugim dobrima, i obezbediti im status vlasništva. Nespreman ili nezainteresovan da udovolji takvim težnjama, Miloš ubrzano radi na svom kraju. Pobunjene starešine i same nezaštićene od Miloševe samovolje, rukovođeni i objektivnim narodnim potrebama otvaraju ovaj problem i na njemu kao i na problemu ukupne političke kontrole Miloševe vlasti odnose prevagu. Pomalo šaljivo, ali istinito i ilustrativno, Jovanović ističe da je glavna snaga ustavobranitelja bila u tome što je „Marku obezbedila njegovo trnje“, da ga se ne bi dokopao Janko. Prvi pravno uobličeni izraz ovih nastojanja bio je Građanski zakonik iz 1844. godine, najveće pravno delo vlade kneza Aleksandra Karađorđevića i Ustavobranitelja. „Rađen po austrijskom građanskom zakoniku, koji je u pogledu svojine bio prožet romanističkim principima, naš zakonik stvara privatnu sopstvenost onako potpunom, neograničenom, apsolutnom, kakva je i u rimskom pravu postojala. 8) isto, str. 35. Ali, time je pravni posao tek otpočeo. Trebalo je izgraditi mrežu sudova kojima će se braniti tek stečena i pravno verifikovana prava , a to je bio težak zadatak i za razvijenije i veće države nego što je u tom trenutku bila srpska autonomna kneževina.

Osnovu za razvoj sudstva doneo je Ustav od 1838. godine utvrdivši trostepenu organizaciju sudova. Od tzv. „primiritelnih“ seoskih sudova, prvostepenih koji su bili u okružnim varošima, do Apelacionog suda sa sedištem u prestonici. Uz sitne izmene, konačna konfiguracija sudstva ustavobraniteljskog režima biće dovršena 1858. godine pretvaranjem Vrhovnog suda u pravi kasacioni sud.

Glavni rezultat postignut je u činjenici odvajanja sudske vlasti od kneza, i stvaranjem institucije Kasacionog suda. Nedostatak obrazovanih pravnika bio je jedan od glavnih problema ustrojavanja sudskog sistema vlasti. Glavnu, ali ne i dovoljnu bazu školovanih pravnika činili su Srbi prečani. Ogromnu prazninu popuniće seoski trgovci, zanatlije i ostali „dokon“ svet, ali svi ko jedan eksponent ustavobraniteljskih vođa, a po svedočenju najviše Vučićevaca.“ Godine 1844., kad je izdat Građanski zakonik, ovako stoji s predsednicima sudova: trojica su nepismeni; desetorica pismeni su toliko da se mogu potpisati; trojica su učili još nešto osim osnovne škole; samo je jedan pravnik.“ 9) isto, str. 37. Ukupno u vreme donošenja Građanskog zakonika, u svim sudovima bilo je jedva četiri pismena čoveka koji su ga mogla čitati i razumeti „s točke pravoslovne“. Stanje u advokaturi bilo je još nepovoljnije. Jovanović to stanje slikovito opisuje: „među advokatima ima takvih sumnjivih tipova koje sudije ne smeju da puste u kancelariju i kojima ne smeju da povere akte. Advokatski red postoji kao jedan red bez zakonski određenog položaja, u neku ruku zakonom nepriznat, pun sumnjivih elemenata. Ceo advokatski posao izgleda nešto ne mnogo pristojno, i rđav glas koji se tada vezao za advokate, pratiće ih još dugo u našem javnom životu.“ 10) isto, str. 39. U pomalo komičan prilog razvoja našeg sudstva spada i priča o našem mentalitetu. Narod sklon parničenju i teranju pravde, svojim inaćenjem i emocionalnim ispadima činio je sliku naših sudskih hronika više nego zanimljivom. „Naši se ljudi, kaže on, ne parniče iz uverenja da je pravo na njihovoj strani, nego iz inata, ili iz želje „da prisvoje sebi štogod tuđe“. Neki se i za cvancik teraju čak do knjaza“ 11)  isto, str. 40.

O lošem stanju u sudovima toga vremena svedoči i činjenica da je najveći broj sudskih odluka nižih sudova i seoskih i opštinskih, podvrgavan reviziji i apelaciji najviše sudske instance. „Opštinskim sudovima, gde nije bilo nijednog pismenog čoveka, i gde se sudilo više po hataru nego po zakonu, nije se smelo dati da i o čem sude konačno. Lični stav prvostepenih sudova, kao što smo videli, nije pružao nikakva jemstva za dobro suđenje; zato se moralo priznati pravo apelate i protiv svake njihove presude.“ 12)  isto, str. 41.

Iako daleko od savršenstva, mreža sudstva ustavobraniteljskog režima stvarala se vođena idejom pravde i zakonitosti, ma kako nam to neuverljivo zvučalo posle navedenih primera. Vođena realnom potrebom naroda za pravnom sigurnošću života i vlasništva ona se razvijala uz sve nedostatke i protivrečnosti srpskog društva toga vremena. Ipak ideja pravde i zakonitosti nije najveća tekovina Ustavobranitelja kada je sudska vlast u pitanju. Po oceni Jovanovića glavna zasluga ležala je u modernizacijskoj intenciji da se stari patrijarhalni sistem narodnih sudova zameni modernim evropskim sudstvom. „Iako puna nedostataka, ustavobraniteljska organizacija suda imala je ogroman istorijski značaj. To je bio prvi pokušaj da se mesto starih patrijarhalnih dobiju moderni evropski sudovi. Tek tada počinje se suditi po pisanim zakonima; tek tada sudska se radnja podvodi pod tačno propisane zakonske forme. Tada se izdaje prvi građanski zakonik, i prvi zakonik o građansko-sudskom postupku; tada se prvi put, u pravom smislu reči organizuje višestepeno sudstvo.“ 13) isto, str. 47. Opšte loš utisak koji je stvaralo tadašnje sudstvo, nije bio posledica samo arbitrarnosti tadašnjih nosilaca vlasti, već pre svega jedne realne činjenice nedostatka obrazovanih pravnika, bez kojih nije moguće ni zamisliti normalno funkcionisanje sudske vlasti, i poštovanja zakona i pravnih pravila. „Među tadašnjim sudijama pravnik je jedna retkost. Tako se dobio jedan sud koji je bez pravnika imao da sudi po pravnim principima i da radi po pravnim formama. Takav sud morao je funkcionisati rađavo.“ 14) isto, str. 47.

Drugi važan doprinos Ustavobranitelja koji je u sebi nosio modernizacijski potencijal jeste rad na stvaranju činovničkog aparata. Za vreme Miloša činovnika kao socijalnog sloja, i kao dela državnog aparata nije bilo. Ono malo pismenih ljudi koji su bili uz Miloša, on je smatrao svojim slugama, a ne državnim službenicima. Intencija ustavobraniteljske opozicije nije bila samo u popravci lošeg socijalnog i profesionalnog statusa činovničkog reda, već i u nameri da činovništvo ustroji kao moderan državni servis. Ustavom iz 1838. godine, položaj činovnika je bitno promenjen, od kneževih oni postaju državni službenici sa posebnim pravima u službi i statusu. 14) šire videti u: Slavoljub Popović „Razvoj pravnog položaja činovnika po ustavima Srbije“, u zborniku „Ustavni razvitak Srbije u IX i početkom XX veka“ (1990) Beograd, Srpska akademija nauka i umetnosti, str. 131. Zahtevajući od njih i određene stručne kvalifikacije činovnički red počinje da dobija i jasniji socijalni i simbolički značaj u društvu. Tokom vremena on se potpuno formira u izdvojeni socijalni sloj,  sa posebnim pravima i privilegijama.

„Činovnička se služba odvaja od ostalih zanimanja. Činovniku se zabranjuje tragovati; zabranjuje vršiti pravnozastupničke poslove; on ima da bude činovnik, i samo činovnik. Činovnička je služba jedno otmeno, gospodsko zanimanje; čim je činovnik postao državni organ, umesto da bude knežev sluga, na njega pada nešto od autoriteta i dostojanstva državne vlasti.“ 15) isto, str. 51.

Jovanović dobro poznaje ulogu i značaj birokratije u modernom društvu. Shvatajući birokratiju na Veberovski način, kao profesionalni i stručni sloj koji ima jasnu i nadležnost i funkciju, Jovanović s pravom ističe i kritikuje ustavobraniteljsku organizaciju i projekciju činovništva. Umesto da je učine funkcionalnim segmentom državnog i administrativnog aparata, ustavobranitelji su birokratiji dali upravljački položaj. „To je otprilike ustavobraniteljska organizacija činovništva. Ona počiva na jednoj nemodernoj ideji o ulozi činovništva. Danas činovništvo nema prvu reč u državnim poslovima; kako će se upravljati državom, to kazuje narod preko štampe i parlamenta; činovništvo profesionalni element u državi, samo izvršuje volju građanstva, koje prema njemu izgleda laički element. U ustavobraniteljsko vreme, odnos između činovništva i naroda shvatao se drukčije. Naime, držalo se da činovništvo treba da upravlja, a narod da sluša.“16) isto, str. 52. Na primeru shvatanja uloge birokratije u društvu, najbolje se moglo uočiti sa kojih političkih pozicija ustavobraniteljska oligarhija vidi svoj položaj u vlasti, ali i celokupni koncept organizacije državnog aparata i političkog sistema. U domenu ljudskih prava nije se išlo dalje od zaštite života i vlasništva. U segmentu političkih prava bilo se još restriktivnije. Smatralo se da je pravom izbora narodnog predstavništva u formi narodne skupštine iscrpljeno svako drugo političko pravo građana. Čak i ovo pravo, doživljavalo se kao običajno pravo, bez realne političke težine, i obaveznosti. I vrhovna vlast organizovana je po tom principu. Oličena u knezu i Savetu kao podeljenim i konkurentskim organima, ali i bez Narodne skupštine, kao stalnim zakonodavnim telom. „Narodna skupština se i ne pominje u Ustavu od 1838. Ona postoji samo kao ustanova običajnog prava; knez i Savet sazivaju je kad, i ako za dobro nađu; ona ne rešava ni o čem, daje samo mišljenje i izjavljuje želje.“ 17) isto, str. 53.

Dominacija izvršne vlasti (ako se o sudskoj i zakonodavnoj uopšte moglo i govoriti u to vreme) oličene u Knezu i u Savetu, bila je potpuna. Birokratija ili činovništvo kako se onda govorilo, nije postojalo samo kao organ izvršne vlasti. Shodno ustavobraniteljskom shvatanju političke organizacije države, i samo činovništvo je imalo status neke vlasti. Narod, bez jasno definisanih i garantovanih političkih prava i sloboda, imao je tek nešto više slobode od raje iz vremena turske okupacije. „Garašaninov je ideal da građanin drhti pred činovnikom, a činovnik pred „popečiteljem“; inače, nema „pravlenija“.“18) isto, str. 58. „Srbi i ne idu u činovnike zato što su srpskoj državi činovnici potrebni, već zato što oni imaju potrebe za činovničkim položajem, za „gospodstvom i vlašću“ koje idu uz ovaj položaj gotovo automatski.“ 19) M. Kovačević, nav. delo, str. 95. Cela organizacija činovničkog aparata postavljana je tako da ono ima ni manje ni više nego trideset klasa. Gotovo da je bilo više klasa nego li pismenih i obrazovanih službenika. Policijski činovnici bili su isto tako nepismeni kao i sudski.

Ponašanje i postupanje državnih službenika nije bilo ni malo u skladu sa pravilima službe, a još manje sa pravima i dostojanstvom građana. Narod je zlostavljan na razne načine, a najviše finansijskom globom i batinama. Neumerena u upražnjavanju vlasti, činovnička „klika“ navukla je veliki gnev u narodu. Maštovitost u zlostavljanju često je prevazilazila i turske uzore. „Batine su udarane gde se stiglo, u selu ili kod sreske kuće, u najgušćoj šumi ili na sred puta.“ Jovanović na slikovit način svedoči, da su seljaci „pojeli“ više batina nego li neki seoski vo od ružne naravi pijanog rabadžije. „Razume se da jedna policija koja je batinala narod gore od vola, nije mogla biti vrlo voljena od toga istog naroda.“ 20) SJSD, str. 60. I u materijalnoj globi seljaka, mašta nije nimalo zaostajala. Kao u kavoj komičnoj priči, satiri , ili čak i sprdnji činili su se pravi „podvizi“. Pokazaće i naredni primeri kako i književnost počesto kaska za životom ili je u najboljem slučaju njegova „razblažena“ replika. „O dočecima načelnika pod Karađorđevićem pričala su se prava čuda. Na primer, za najmanji ručak ćati ili kapetanu pravio se račun od dve do tri stotine groša. Po jednom računu izlazilo je da je kapetan popio dve oke ljute, a četiri do pet oka meke rakije, i uz to deset do dvadeset oka vina. Isti kapetan pojeo je nekoliko pari guščića, pilića i pačića, pored uobičajenog celog jagnjeta. Na konje njegove i ostalih gostiju, otišlo je trideset do četrdest oka ječma i zobi.“ 21) isto, str. 61.

Za dobro funkcionisanje birokratije po Jovanoviću bilo je potrebno ispuniti tri važna uslova : prvo, regulisati pravni položaj činovništva; drugo, razviti njegove profesionalne i stručne sposobnosti, i treće, držati ga pod čvrstim naporom i u profesionalnoj disciplini. Ustavobranitelji su ispunili samo prvi uslov, iako za ondašnju Srbiju i to nije bio mali modernizacijski pomak, to nije bio i dovoljan uslov da se srpska državna uprava i aparat modernizuju na istinski način. Funkcionalni, i profesionalni aspekt bio je potpuno zapostavljen, a bez njega birokratija nije mogla odigrati onu ulogu u društvu koji se od nje i inače očekuje u dobro uređenim zajednicama.

Jedna od najvećih društvenih protivurečnosti ustavobraniteljskog vremena, ležala je na generacijskom planu. Mladi i obrazovani ljudi, prva generacija školovane mladeži iz same Srbije, kolokvijalno nazivana „parizlije“, zadojena evropskim liberalnim duhom, nije se mirila sa postojećim stanjem stvari u zemlji. Neobjašnjivo slabi prema njima, pogotovo zbog svojih konzervativnih uverenja i orijentalnih navika, velikaši ustavobraniteljkog režima, u velikoj meri tolerišu njihovu slobodarsku i prosvetarsku aktivnost. Jedni pored drugih, deluju gotovo nestvarno. „Dešava se da popečitelj ima ili nema osnovnu školu, dok njegov sekretar ima pariski doktorat prava.“ 22) isto, str. 75.

Autoritaran, oligarhijski i orijentalan po svom karakteru, ustavobraniteljski režim je organizovao vlast u skladu sa idejom potpune političke supremacije svoje vlasti nad narodnom masom. Smatrajući da narodu ne pripadaju osobita politička prava, kao i da on shodno toj činjenici ne treba da se bavi politikom, ustavobranitelji (koliko je protivrečnosti i ironije u samom nazivu ove oligarhijske grupe) organizuju svoju vlast kao ekskluzivni politički zabran, u kojem je pravo pristupa rezervisano samo za privilegovane.

Mlada srpska inteligencija, zadojena liberalnim duhom, iako školovana po različitim evropskim univerzitetima pa i idejno raznorodna, ipak se grupisala oko onih liberalnih i nacionalnih vrednosti koje je sobom donela iz Evrope, ali i pod svežim utiskom revolucionarnih zbivanja 1848. godine.

Nosioci modernih shvatanja o životu uopšte, a osobito u sferi politike, oni će polako, ali neizbežno pripremati teren za dublje i ozbiljnije promene političkog i pravnog uređenja Srbije. Jedan Dimitrije Matić sa svojom idejom pravne države, Kosta Cukić, sa snažnim liberalnim nabojem i idejom narodne vlade, Jevrem Grujić, možda najdosledniji liberal svoje generacije i drugi, bez previše respekta prema aktuelnoj vlasti, radiće aktivno na širenju i popularizovanju demokratske kulture. 23) šire videti u: J. Milićević (1964) „Jevrem Grujić – Istorijat svetoandrejskog liberalizma“, Beograd, Nolit. To je onaj mladi naraštaj koji će deceniju kasnije izvršiti dinastijski prevrat, ali i mali revolucionarni zaokret (po oceni S . Jovanovića) i put političkog razvoja Srbije nepovratno usmeriti u pravcu demokratizacije i modernizacije, uprkos povremenim i snažnim kontramodernizacijskim udarima. „Inteligencija se nije htela solidarisati s birokratijom, i umesto da bude moralna potpora birokratskog sistema, ona je postala leglo opozicije protiv njega. Ustavobranitelji, koji su se toliko starali o prosveti, dočekali su da se kao prvi rezultat njihovoga prosvetiteljskog rada, javi jedna liberalna inteligencija, neprijateljski raspoložena protiv njihove vladavine.“ 24) SJSD, str. 81.

Još jedan važan proces koji je ukazivao da se Srbija kreće u pravcu postepenog prevladavanja stare socijalne strukture, jeste i ubrzavanje rastakanja porodičnih zadruga koji se pod ustavobraniteljima nesmetano odvijao. Vasa Čubrilović zamera ustavobraniteljskom režimu da je ne samo po tom pitanju nego i inače, navodno ubrzano gurao kapitalističke odnose u srpsko selo. 24) „Za vreme ustavobraniteljske vlade selo u Srbiji, svojom prezaduženošću i nesposobnošću da se brzo prilagodi metodama kapitalističkog privrednog poslovanja, ući će u krizu iz koje se gotovo nikad više neće izvući.“ V. Čubrilović (1982): „Istorija političke misli u Srbiji devetnaestog veka“, Beograd, Narodna knjiga, str. 118. Taj proces je čak i ubrzan donošenjem Građanskog zakonika, jer je insistirao na principu individualizacije prava, pa tako i prava na privatno vlasništvo. Ovo je osobito bilo važno u slučajevima podele nasledstva, ili razdeobine imovine zadruge u slučaju njenog razdruživanja. Uključivanje u pravo nasledstva i dece ženskog pola takođe je imalo snažno dejstvo na razaranje porodičnih zadruga. Iako prenesen iz austrijskog zakonodavstva, i protivan srpskom običajnom pravu, u kome ženski potomci nisu imali pravo nasleđa imovine porodične zadruge, ovaj pravni institut imao je odlučujuće dejstvo u određivanju dalje sudbine zadruga. Iako kod nekih mislilaca, osobito onih slovenofilskog i narodnjačkog kruga, među koje je spadao i naš S. Marković, branjena i veličana kao osobito slovenska i originalna tvorevina na kojoj kao i na narodnoj opštini kao obliku samouprave treba graditi originalno slovenski put nekapitalističkog razvoja, zadruga kao produkt kolektivističkog duha i identiteta primenjenog na svojinskom planu nije imala perspektivu, iz prostog razloga što je kao i u srpskom primeru bila proizvod nužde vekovne okupacije, i za to vreme jedinog po golu egzistenciju srpskog naroda funkcionalnog odgovora, na stalnu pljačku, ali i nerazvijenost sredstava za proizvodnju. „Prvi znaci raspadanja zadruge javljaju se odmah posle oslobođenja od Turaka, ali tek posle Miloševa pada, pod ustavobraniteljima taj proces uzima veće razmere. Ustavobraniteljska vlada i ne pomišlja da ga silom vlasti zaustavi ili bar uspori.“ 25) SJSD, str. 98.

Pošto nisu priznavali ni razvijali politička prava narodna, a ideju o narodnoj suverenosti gotovo da nisu ni poznavali do pojave Svetoandrejskih liberala, ustavobraniteljska oligarhija je glavni pravac i oštricu svoje političke borbe usmerila u pravcu institucije Kneza, sa kojim je u formi Saveta trebala da deli političku vlast. U klasičnom sistemu podele vlasti, koji u Srbiji toga vremena još nije bio zaživeo, Knez je bio nosilac izvršne, a Savet zakonodavne vlasti. Nastao iz potrebe ograničenja i kontrole Miloševog apsolutizma, Savet je tek Ustavom od 1838. postao legitiman organ i neka vrsta supstitucije skupštinske kontrole izvršne vlasti. Kao što smo ranije napomenuli, narodno predstavništvo još zadugo neće prevazići značaj običajnog i dekorativnog elementa u političkom životu tadašnje Srbije. Stoga je pojava Saveta trebala da udovolji i toj potrebi efikasne kontrole Kneza kao nosioca izvršne vlasti. Neprecizan kao i većina pravnih propisa toga vremena, ni Ustav nije jasno odredio granice i poziciju Saveta u njegovoj ulozi političkog kontrolora, kao i način na koji se rešavaju eventualne krize i sukobi pojedinih segmenata vlasti. Antagonizovana i ambiciozna svetska oligarhija i pri jasnijim političkim odredbama ne bi jenjavala u svojim zahtevima, a kamoli u datim okolnostima. To i još štošta drugo, učiniće da politčka temperatura bude uvek vrlo visoka, a nesuglasice i sukobljavanja konstanta političke borbe. Jedan strani posmatrač ovako je video političke prilike u zemlji. „On ne priznaje da je Srbija ustavna zemlja, jer narod ne učestvuje u upravljanju sobom i svojim opštim delima. Sve rade 17 savetnika koje narod ne bira i koji ne mogu govoriti u njegovo ime, jer ne pitaju narod iz svojih okruga o njegovim mišljenjima i zahtevima“. 26) Jaša M. Prodanović (1947): Istorija političkih stranaka i struja u Srbiji, Beograd, Prosveta, str. 120.

„Ustav je zakonodavnu vlast dao Savetu. Knez je mogao samo da preporuči Savetu da imenuje komisiju, koja bi razmotrila potrebu za donošenjem zakona iz određenih oblasti. On nije mogao da odlučuje, ali je mogao da stavi veto na odluku Saveta. Savet je kontrolisao budžet. Uz to, Savet je određivao administrativno uređenje vlade i nadzirao rad ministara. Kneževa dužnost je bila da izabere ministre između članova Saveta. Tako su ministri postali odbor Saveta.“ 26) Aleks Dragnić, (1989): Razvoj parlamentarizma u Srbiji u XIX veku, Gornji Milanovac, Dečje novine, str. 40.

I organski zakoni koji su donošeni bili su u manjem ili većem neskladu sa Ustavom. Donošeni na krajnje voluntaristički način i proizvoljno, oni su još više pojačavali ionako izražene protivrečnosti, kako na planu pravnih normi, tako i na političkom terenu. Tačnije rečeno sve političke nesuglasice i suprotstavljeni interesi dobijali su svoj završni izraz i na planu zakonskih normi i ostalih pravnih propisa. Napetost je postojala već na planu postavljanja, odnosno imenovanja samih članova Saveta. Iako je to pravo po ustavnom tekstu pripadalo Knezu, zakonodavac mu je propisao da za savetnike ne može postavljati nikoga koga mu Savet nije predložio. Knez takođe nije imao pravo smene članova Saveta, jer se institutom njihove nepokretnosti želela sačuvati nezavisnost i samostalnost savetske funkcije.

Iako je formalno delio zakonodavnu vlast sa Knezom, Savet je u toj svojoj funkciji bio pretežniji, jer je njemu isključivo pripadalo pravo zakonodavne inicijative. Ali kao što Knez nije mogao izdati nijedan zakon bez Saveta, tako nijedan zakonski predlog nije mogao postati zakon bez kneževog potpisa, odnosno pristanka. Knežev veto je bio apsolutan. Savet je takođe imao i budžetsko pravo. Počesto i veće negoli je to pravo imala kasnija Skupština. Savet je imao i značajne administrativne funkcije, koje još više pojačavale ionako veliku moć ovog tela. Celokupna organizacija administrativne vlasti, uključujući i nadzor na radom ministara bila je u isključivoj ingerenciji Saveta. Još kada se doda da je suprotno ustavu, a shodno ustrojstvu samog Saveta, postojala obaveza da se ministri mogu uzimati samo iz reda članova Saveta, onda je potpuno jasno koliku je realnu vlast i moć u sebi koncentrisala savetska oligarhija. „Između Ustava i savetskog ustrojstva postojala je očevidna protivrečnost. Po Ustavu, knez je upravljao preko ministara koje je po svojoj volji birao, Savet je imao samo da motri da se knez i njegova vlada kreću u granicama zakona i budžeta. Po ustrojstvu Saveta zemljom je upravljao u stvari Savet, a ne knez, jer ministri, uzeti isključivo iz Saveta, nisu bili ništa drugo nego jedan savetski odbor.“ 27) SJSD, tom 3. str. 125.

Koliko su bili uski modernizatorski kapaciteti i intencije ustavobranitelja dobro ilustruje i primer nesuđenog kaznenog zakonika. S obzirom na svoju zakonodavnu funciju Savet je dobio predlog kneza da donese kazneni zakonik. Neshvatajući pravi značaj ovog zakona za Srbiju, Savet odbija navedenu kneževu inicijativu sa jednim nimalo pravnim obrazloženjem da to srpskom narodu nije potrebno, jer je navodno neiskvaren u svojoj patrijarhalnosti, pa bi to bilo isto što i davati zdravom čoveku lek. Pun nerazumevanja za potrebe modernizacijskog razvoja Srbije, ustavobraniteljski režim se pokazao kao najveća prepreka njenom razvoju. Bez jasnog programa modernizacije i razvoja, bez jasne ideološke pozicioniranosti, bez određene smislene organizacije, ustavobranitelji se pokazuju kao jedna prilično nezamaskirana oligarhijska tvorevina, koja je svoj modernizacijski potencijal (koji nikada nije bio programskog i artikulisanog karaktera) potrošila u borbi za što bolje pozicije u kontroli kneževskog samovlašća. Prvo, Miloševog, a kasnije i Aleksandra Karađorđevića. I ono malo političke načelnosti brzo je potrošeno. Tačnije rečeno, princip podele i kontrole vlasti, važio je i važiće samo do ustoličenja samih ustavobranitelja na vlasti. „Što se tiče njihove unutrašnje politike, njihov prvobitno napredan program u praksi se vrlo brzo sveo na antidemokratske, oligarhijsko-birokratske, eksploatatorske metode vladanja. Razlika između obrenovićevskog i ustavobraniteljskog načina vladanja mogla bi se svesti na razliku između monarhijski-apsolutističkog i oligarhijskog načina. Ta se razlika ogledala u rečima kneza Mihajla (od 9. VIII 1840.) „Ja narodu zapovedam, a ne narod meni“, dok je ustavobraniteljski sovjetnik J. Stanojević 1858. izjavio“Narod je pupila, a Praviteljstvo tutor““. 28) D. Janković, navedeno delo, str. 44. Skoncentrisani u savetskoj vlasti, oni će sve učiniti da ojačaju svoju dominaciju nad knezom kao predstavnikom izvršne vlasti i da tako ojačani spreče bilo kakve buduće promene stečenih pozicija. „Prema svemu ovome razumljivo je da su „parizlije“ smatrale za svoga glavnog protivnika Savet, a ne kneza; Savet im je izgledao oličenje sitnog i plašljivog konzervativizma, koji ne da se Srbija reformiše po obrascu modernih kulturnih država.“ 28) SJSD, str. 132.

Stanje političkog sukoba na liniji kneza i Saveta bila je konstanta ovog perioda političke istorije Srbije. U tom tzv. ratu svih protiv svih, politički i modernizacijski potencijali iscrpljivali su se u međusobnim obračunima pristalica dvaju centara moći. Kneza i njegovih pristalica sa jedne strane i savetske oligarhije sa druge. „Svi ovi sukobi između kneza i Saveta pokazuju da između ta dva činioca ratno stanje nije prestajalo. Oni su se sukobljavali više ili manje u svakom pitanju koje je moglo biti sporno.“ 29) isto, str. 147. Takvom stanju stvari doprinosilo je više činilaca. Tu se nije radilo samo o pomanjkanju načelnih i programskih koncepcija i puta kojim bi se državni i društveni život Srbije razvijao, već pre svega o ogoljenoj volji za vlastitom političkom predominacijom, koja je po prirodi stvari posledičila i značajnim mogućnostima za materijalnim i finansijskim bogaćenjem, koje je najčešće bilo u suprotnosti sa zakonom. I spoljno-politički momenat nije bio isključen kao faktor koji je pospešivao ambicije navedenih aktera, ali i samih spoljnih faktora koji su želeli instalaciju svojih interesa preko tih krugova u zemlji. Na jednoj strani knez sa austrijskim kišobranom, a na drugoj Savet sa ruskom političkom implementacijom, u trajnoj političkoj sukobljenosti, bez izgleda da ona bude prevladana i u političkom i u institucionalnom smislu. I u ovom segmentu uticaja, sukob se nije odvijao na planu načelnih i koncepcijskih razlika, koji bi bili inspirisani različitim političkim uticajem iz spoljnjeg okruženja. Naprotiv, strani faktor se bez ikakvih reformatorskih namera uglibio u postojeću političku kaljugu željan i nemaran da presudno utiče na povećanje moći, a po mogućstvu i političku pobede svog štićenika, kako bi preko te poluge ostvario dominantan politički uticaj u Srbiji. Idejni i ideološki uticaji koji su stizali iz Evrope, u to doba još nisu bili dovoljno politički artikulisani, i organizovani da bi mogli ostvariti značajniji uticaj na polje koncentrisane političke moći primitivnih političkih vlastodržaca ondašnje Srbije. U tom periodu jedino se grupa mladih Svetoandrejskih liberala počela konstituisati kao prva, ideološki i politički artikulisana i subjektivizirana grupa, koja ima jasne socijalne i političke vizije o daljem putu razvoja mlade srpske državne autonomije. Još jedan je faktor bitno uticao na stanje premanentne političke sukobljenosti. To je onaj činilac koji se može označiti ne baš preciznim pojmovima političkog mentaliteta i političkih naravi našeg čoveka. 29) šire videti u: Milan Matić (2000): O srpskom političkom obrascu, Beograd, Službeni list SRJ. Ne zalazeći ovom prilikom u dublju analizu karakterologije našeg naroda, koju će krajem devetnaestog i počekom dvadestog veka snažno istraživati više naših značajnijih istraživača (Cvijić, Dvorniković, Velmarjanković i dr.) moramo i ovom prilikom navesti karakteristične primere za skicu našeg političkog mentaliteta, koje su nažalost, a i po svedočenju samog Slobodana Jovanovića ostale karakteristika našeg političkog bića do danas. „To je doba velikih oligarhijskih ambicija; svaki se političar bori za svoj lični uspeh, i nizašta drugo, i njemu je sasvim svejedno da li će se boriti pod zastavom kneza ili pod zastavom Saveta. On se stavlja po onu od te dve zastave kako mu je kad zgodnije. Zbog toga je nemogućno govoriti o jednoj kneževoj i jednoj savetskoj partiji u pravom smislu reči.“ Ili drugi primer: „Kaogod što su naše današnje stranke, u opoziciji branioci slobode, a na vladi pobornici autoriteta vlasti, tako su i naši tadašnji političari imali, na vladi jedno uverenje, a u Savetu drugo.“ 30) isto, str. 150.

Konstantin Nikolajević je mudro primetio da nas je ta žeđ za „mnogovlastijem“ najčešće kao i druge slovenske narode udaljavala od mogućnosti za stabilnim državnim razvojem, i da je bila jasan dokaz naše političke nezrelosti. Sklonost korišćenja najradikalnijih metoda u političkoj borbi, pa i samog političkog ubistva, dokaz su više koji potkrepljuje iznesene trvdnje. I primer tzv. Tenkine zavere, kao pokušaja političkog atentata na kneza ilustruje svu radikalnost političkih sukoba. Tu sklonost Srba uočio je i Konstantin Leontjev : „Srbi nisu mogli da podnesu čak ni ono samovlašće sa kojim je na patrijarhalan način, želeo njima da upravlja njihov oslobodilac i nacionalni junak, stari Miloš. Još dok je život naroda bio na višem stepenu patrijarhalnosti, Srbi su već hteli da imaju ustav i pobunili su se. Istorija pokazuje čak da su se revolucije, koje su zbacile Miloša, dovele na presto Aleksandra Karađorđevića, a zatim ovog poslednjeg svrgle opet u korist Obrenovića, bile činovničke. To je bila borba birokratskih partija za dominaciju i vlast.“31) K. Leontjev (1994): Vizantizam i slovenstvo, Beograd, Logos, str. 64.

Na vrhuncu svoje moći ustavobranitelji su izvršili (naročito u recenziji Garašanina i Vučića) postavljanje novog ustrojstva Saveta. Ono je išlo kako u pravcu ojačavanja samog savetskog uticaja tako i prema sređivanju statusa i položaja samih savetnika i njihove odgovornosti. Kao prvo, kneževo pravo apsolutnog veta, preinačeno je u pravo suspenzivnog veta. Nakon ponovljenog vraćanja zakonski predlog je morao biti potpisan od strane kneza, što je značilo da je suspenzija bila samo privremena. Savetska dominacija i ovim činom je potrvđena. Tumačenja koja su sledila, omogućavala su pravo Savetu da donese zakone koji su u potpunoj suprotnosti sa voljom kneževom. To je bila samo dobra priprema za konačni obračun savetske oligarhije sa knezom. Drugo, krivična odgovornost savetnika regulisana je tako, da protiv njih nije moguće pokrenuti proceduru krivične odgovornosti, odnosno nisu mogli biti sastavljeni pod udar zakona bez prethodnog odobrenja Saveta. U praktičnom smislu to je značilo njihov imunitet, a u političkom smislu demonstraciju moći Saveta. Treće, po prvi put se utvrđuje pravilo ministarske odgovornosti. Ovde se naravno nije radilo o modernom parlamentarnom pojmu ministarske odgovornosti, već pre svega o pokušaju definisanja krivične odgovornosti ministara, koja do tada nije bila jasno izražena. Ono što je dezavuisalo ovaj napor svakako leži u činjenici, što je opet samo Savet imao pravo da podiže tužbu protiv ministara. Ovo je tim više kompromitujući, ako se zna činjenica da je po tom istom novom ustrojstvu Saveta, za ministre bilo moguće uzimati samo članove tog istog Saveta. Pod firmom ministarske odgovornosti, praktično je pokušano ostvariti njihovu potpunu zaštitu kako od političke tako i od krivične odgovornosti. Osobito je to učinjeno u odnosu na izvršnu vlast kojoj je uskraćena svaka mogućnost za pokretanje suštinske odgovornosti prema savetskoj oligarhiji. Jovanović je sasvim eksplicitno izrazio ovu pojavu savetske diktature. „Novo ustrojstvo Saveta predstavljalo je vrhunac savetske moći. Savet je bio gospodar i zakonodavne i administrativne vlasti; knez pored njega nije značio ništa više.(…) Savet je imao više vlasti no što će je docnije imati Skupština; bio onako moćan kao jedan republikanski parlament.“ 31) SJSD, str, 197.

Na vrhuncu svoje moći prema oslabljenoj instituciji kneza, ustavobraniteljska oligarhija je u stvari bila u predvorju svoje konačne političke končine. Izbledela i istrošena u borbama za ustoličenje svoje vlasti i moći, konačan debakl doživeće u sukobu sa mladim naraštajem, koji je svoja liberalna ubeđenja i energiju usmerio ka ideji stvaranja jakog narodnog predstavništva i narodne suverenosti. To je bio odviše jak modernizacijski izazov, kome okoštala, stara i patrijarhalna oligarhija nije mogla odoleti. Natopljena orijentalnim iskustvom i idealima političke stege, koji nisu sezali dalje od ideje krute birokratke vlasti, ustavobraniteljski režim je potrošio i iscrpeo i samu osnovu na kojoj je u krajnjoj istanci zasnivao svoju vlast – a to je borba za ograničenje i podelu same vlasti. Postizanjem svoje pune dominancije nad knezom, zatvoren je krug, i stiglo se u istu tačku od koje se i krenulo. Sada je sama ustavobraniteljska klika bila ta od koje je trebalo „otimati“ vlast, deliti je i vraćati je legitimnijim organima nego što je to bila ona sama. Ideja narodne suverenosti, koju su baštinili i zagovarali mladi liberali poklapala se ne samo sa njihovim političkim uverenjima, i modernim evropskim tokovima, nego i sa narastajućom težnjom i potrebom samog naroda, da centar političke vlasti pomeri u Narodnu skupštinu, i na narodne predstavnike slobodno izabrane od samog naroda. Ideja, ali i ideal narodne suverenosti, odneće prevagu nad starim konceptom ustavobraniteljskog shvatanja vlasti, koji je brzo potrošio svoj skromni modernizatorski potencijal, vezan za pokušaj stvaranja pravne sigurnosti i pravnog poretka sa jedne strane i ustoličenja činovničko-birokratskog sloja kao funkcionalne komponente moderne države. Oba pokušaja ostala su i pored određenih rezultata, više dokaz skromnih modernizacijskih potencijala, i nejasne i neorganozovane želje ustavobranitelja da Srbiju učine modernom državom. Od ljudi oformljenih u surovim i oskudnim vremenima orijentalne dominacije i patrijarhalnog mentaliteta, sa okruženjem koje je bilo u identitetskom smislu kolektivističko, i samo nedovoljno emancipovano i određeno po pitanju vlastitih prava i sloboda, gotovo da se nije ni moglo više očekivati. Borba za modernu Srbiju tek je počela da stvara i promoviše svoje junake. Svetoandrejski liberali nesumnjivo pripadaju prvoj plejadi artikulisanih modernizatora Srbije, i prvoj političkoj grupi koja je imala na programskom planu jasan koncept za njenu modernizaciju.