Pokret Jelina za grčku crkvu u Novom Sadu

Autor: Miroslav M. Jovičin, istoričar

Kada je 8. februara 1791. godine u Novom Sadu umro pop Teodosije, jedan od deset pravoslavnih sveštenika Srba, novosadski Jelini su od episkopa Jovana Jovanovića zatražili da na upražnjeno mesto postavi sveštenika koga će predložiti grečeskim i greko-vlaškim jezikom besjedujušći Novosađani. Iza ovog zahteva Grka i Grko-Vlaha stajala je očita i neskrivena namera da se dovede sveštenik Grk, koji će novosadskim Grcima i Cincarima vršiti službu na grčkom jeziku. Ovo je bio tek prvi korak u kampanji Grka i helenizovanih Cincara da izdejstvuju svoju crkvu u Novom Sadu, samim time i povod za novi sukob između Grka i Srba. Još uvek je u svežem pamćenju obeju strane bilo nastojanje novosadskih Grka i Cincara od pre devet godina da formiraju svoje opštestvo, nezavisno od Srba, i da osnuju zasebnu grčku školu, izdvojenu i nezavisnu od srpskih. Ispostaviće se da je Grcima ta ideja iz koje su pošli u osnivanje svoga opštestva bila oplodna ćelija, koja će se tokom vremena u prirodnoj progresiji deliti, jačati i narastati.

Kao i prilikom opštinskog osamostaljenja i osnivanja grčke škole, novosadski Jelini su svoj zahtev pravdali željom za očuvanjem svog nacionalnog bića. Ispostaviće se da je i u ovoj prilici dominantni motiv ipak bio novac. Grci su smatrali da ih previše košta zajedništvo sa Srbima. Dodatni polet dobili su uspešnim odvajanjem od Srba u Trstu, Beču, Pešti i drugim gradovima u monarhiji. Kada je Josif II izdao Edikt o verskoj toleranciji među hrišćanskim verama (Edikt o toleranciji), kojim su formalno ukinute društvene razlike između pripadnika hrišćanskih naroda u monarhiji, srpske Privilegije izgubile su svaki značaj. Pošto su Privilegije bile glavno sredstvo približavanja Jelina Srbima radi njihovih benefita, sredinom osamdesetih godina nastupa kraj ljubavi iz interesa.

Nakon zvaničnog zahteva upućenog vladici, Grci su ideju o grčkoj liturgiji, neretko i o grčkoj crkvi, propagirali na javnim mestima, u crkvi, na sahranama, venčanjima, krštenjima i u svim drugim za to zgodnim prilikama. U prvo vreme zvanična kampanja vođena je umerenim tonom i elegantno: Grci su učtivo tražili ono što Srbi nisu želeli da im daju, a Srbi zastupljeni u Magistratu i crkvenoj opštini takođe su ih učtivo odbijali ili ignorisali. Vremenom su zahtevi počeli da iritiraju srpsku stranu, i pristojnosti je bivalo sve manje. Stanovništvo se polako polarizovalo spram etničke pripadnosti, svako je branio stavove svoje strane.

Grčki pokret oslobađao se tajanstvenog vela, dobijao je na širini i javnosti, pa se kampanja pretvorila u bespoštednu bitku. Bilo je tu među poznanicima, komšijama, čak i prijateljima, teških reči, kletvi, a bogami i batina. Narednih pet godina grčki crkveni pokret je, pored velike opasnosti od kuge s jeseni 1795. godine, izazivao najveću javnu pozornost Novosađana, kako među predstavnicima vlasti, sveštenstva, tako i građanstva. Pobedom u borbi za svoju školu, Grci i Cincari stekli su veliko iskustvo i neophodno samopouzdanje, što su koristili i dalje u osvajanju prava na svoju liturgiju i crkvu. U ovoj borbi Grci će odneti pobedu, dobiće svoje sveštenike i bogosluženje na grčkom jeziku, ali će pobeda biti prividna, jer će usud nestanka ove malobrojne zajednice samo na neko vreme biti odložen.

Energičnoj akciji crkvenog osamostaljenja Jelina u Novom Sadu prethodili su značajni događaji i istorijski procesi koji su se dešavali i tekli između pravoslavnih naroda na nivou Monarhije. Među njima je bila decenijska borba oko crkve u Trstu, Pešti, Beču, kao i predlog Ilirske dvorske deputacije carici iz 1769. godine da se Grcima u Kečkemetu dozvoli bogosluženje na grčkom jeziku, što je carica dozvolila. Iste godine počinje grčko bogosluženje i u zajedničkoj, srpsko-grčkoj crkvi u Nađsombatu (danas Trnava, Slovačka) o čemu svedoči tridesetak tipikona, liturgijskih knjiga na grčkom jeziku, koji se čuvaju u Državnom arhivu u istom gradu.

Političko finale ovog istorijskog procesa odigralo se kroz krupna, što javna, što zakulisna dešavanja, na Temišvarskom saboru.

Postoji nekoliko istorijskih potvrda o prisustvu grčkih sveštenika u Novom Sadu dok je naselje još bilo Petrovaradinski Šanac, ali i znatno kasnije, jednu deceniju pre organizovane borbe novosadskih Grka i Cincara za potpunu crkvenu samostalnost. Te potvrde nisu do kraja jasne i ne odgovaraju na sva naša pitanja u vezi sa ovom temom, ali su dovoljne da potvrdno odgovore da je u varoši i pre pokreta bilo grčkih sveštenika. U spisku dece koja su počela da pohađaju grčku školu 1783. godine nailazimo na dete grčkog sveštenika iz Melenika, Marco Poppovics presbiteri Melenikensis.^[1] Pošto je ovo u to vreme jedini pomen grčkog sveštenika u Novom Sadu, možemo samo da nagađamo gde je i u kom svojstvu otac Marko bogoslužio.

Jedva da je od Temišvarskog sabora prošlo dva meseca, kada je buknula odsudna borba oko crkve i u Novom Sadu. Negde na razmeđi uticaja dva jaka grčka kulturna centra, Beča i Bukurešta, sa kojima su održavali žive veze, novosadski Grci i Cincari su februara 1791. godine krenuli u konačno otcepljenje. Od tada, pa nekoliko sledećih decenija, Grci Novog Sada suvereno će vladati svojim opštestvom. Pored bogatih i energičnih nosilaca ovog pokreta, kao lider novosadskih Grka nametnuo se misteriozni lik Georgija Beljanskog. Bivši, preciznije neostvareni trgovac, skromnog imovinskog potencijala, ali zavidnog obrazovanja i neizmerno snažne energije, preuzeo je vođstvo nad Grčkom opštinom i školom i narednih pola veka predvodio novosadske Jeline.

Episkop Jovanović je, kako se čini, odlagao da udovolji zahtevima Jelina februara 1791. godine, ali kako odgovor nije stizao, stanovnici Novog Sada koji govore grčkim jezikom uputili su molbu Namesničkom veću da im se odobri da dovedu svog sveštenika koji govori grčki, radi obavljanja liturgije na grčkom jeziku. Naučili su se novosadski Grci tokom pobedničke borbe za svoju školu da je obraćanje srpskim instancama u Novom Sadu samo jalovo poštovanje procedure i gubljenje vremena. Odluke povoljne za njih donosile su se na  visokim mestima, u Budimu i Beču. Zato su se, ne čekajući odgovor od episkopa Jovanovića, odmah molbom istog sadržaja okrenuli visokom domu Namesničkog veća. Molili su Jelini Novog Sada ne samo da im se dozvoli da dovedu svog sveštenika, već i da podignu svoju sopstvenu crkvu, odvojenu od Srba. Namesničko veće im odgovara po brzom postupku da im se zahtev ne može odobriti, jer je na mesto pokojnog paroha već postavljen sveštenik Simić, Srbin po narodnosti. Po tonu odgovora činilo se da je molba za podizanje grčke crkve bila ignorisana i da će ovoga puta uspeh izostati. Namesničko veće predaje slučaj u nadleštvo Ilirske dvorske kancelarije, koja s proleća 1791. godine izdaje nalog vladici Jovanoviću i eparhijskoj konzistoriji da se udovolji zahtevu pravoslavnih Grka u Novom Sadu i da se u varoš dovede sveštenik koji govori grčki i služi na tom jeziku.^[2]

Grci i Cincari su preko svojih obaveštajnih kanala doznali za nalog Kancelarije, pa su odmah iz Beograda na svoju ruku, ne čekajući pismene instrukcije i dozvolu vladike, za učitelja grčke škole doveli izvesnog Konstantina Vulka. Iako je Vulko u Novi Sad stigao kao učitelj, Grci i Cincari su ga želeli za svoga sveštenika. Zatražili su od konzistorije Bačke eparhije 19. februara 1792. godine u formi molbe da se učitelju Vulku dozvoli da u Nikolajevskoj crkvi služi liturgiju, krsti, venčava, ispoveda, pričešćuje grčke vernike i vrši opela pokojnih. Molbu su potpisala trojica Jelina, Konstantin Divan, Dimitrije Vulpe i Georgije Beljanski, potkrepivši je tvrdnjom da u Novom Sadu ima Grka i Cincara koji ne znaju srpski jezik, pa su bez svoga sveštenika lišeni blagodeti ispovedanja i liturgijskih lepota. Konzistorija je odgovorila da vrlo dobro poznaje svoje Kucovlahe (Grci se ne i spominju), te da zna da srpski jezik ne razumeju samo dvojica Duka, što za bogosluženje na grčkom jeziku nije dovoljno. Na kraju konzistorija konstatuje da pravih Grka u gradu zapravo nema, svi Jelini su Cincari ili Kucovlasi, koji niti imaju svojih knjiga, niti azbuke, niti su ih ikada imali, nego se služe grčkim knjigama i pismenima. Pošto svi gradski Cincari ni grčki jezik ne znaju, svejedno im je, a grčki, a srpski jezik.

***

Vulko

Kao prvi predstavnici porodice Vulko u Novom Sadu pojavljuju se braća Bogdan i Stojan Hadži Vulko. Oni se negde navode kao potencijalni ktitori Nikolajevskog hrama, što je Grcima tokom borbe za svoju crkvu u Novom Sadu i te kako poslužilo da u vlasništvo svoje tek formirane crkvene opštine zatraže ovu crkvu. Posle braće Bogdana i Stojana sledi učitelj i sveštenik Konstantin Vulko, a njegov dolazak uznemirio je Novi Sad zbog delikatnih odnosa između Srba i Grka. Vulko je u vreme dolaska imao 34 godine i po zanimanju je bio sveštenik, u spisima Magistrata ga navode kao kucovlaški duhovnik. Stajić proizvoljno tvrdi da je Vulko bio rodom iz Vlahoklisure u Kosturskoj (Kastorijskoj) eparhiji, ali u jednom dokumentu Ilirske dvorske kancelarije stoji da je rođen  u Meleniku, u Makedoniji, kao i njegovi rođaci braća Bogdan i Stojan Hadži Vulko, koji su ga doveli u Novi Sad. Tek po prispeću Konstantina, Grko-Cincari mole Ilirsku dvorsku kancelariju da dozvoli ovom sposobnom i obrazovanom učitelju, koji usput obavlja i prevodilačke poslove za neke od 126 grčkih porodica u Novom Sadu, da ostane i bude im sveštenik.

Ispostavilo se da su vladika Jovanović i konzistorija prikrivali pred javnošću pristigli nalog Ilirske dvorske kancelarije, jer se o njemu u gradu dugo nije ništa znalo. Tek kada je 8. novembra 1791. godine u gradski Magistrat stigla instrukcija Kancelarije saznalo se da je nalog sa instrukcijom dat eparhiji. Instrukcija je savetovala Magistrat da utiče na vladiku kako bi se prilikom prve sledeće vakancije (izbora sveštenika), rukopoložio sveštenik koji zna grčki jezik.^[3] Konzistorija odgovara svojim izveštajem u kome stoji da je ovaj učitelj govorio samo grčki i cincarski; ako je Vulko tvrdio kako je na kolegijumu u Janjini slušao grčku logiku i retoriku, to konzistorija ne može da potvrdi jer kandidat ne poseduje odgovarajuću diplomu, dok jezička barijera ne dozvoljava da bude ispitan i njegova stručnost proverena. U istom dopisu dovodi se u sumnju tvrdnja Grka da Vulko išta prevodi, jer nije vladao ni jednim drugim jezikom osim grčkog i cincarskog.

Ne obazirući se na činjenicu što je među Srbima bilo otpora prema grčkoj crkvi, Ilirska dvorska kancelarija insistirala je da se Vulko postavi za sveštenika novosadskih Grka. Time je ova visoka instanca postupila mimo zakonske prakse i neprincipijelno, jer je po proceduri trebalo da ukori Jeline zbog samovolje i izbegavanja obaveze, te da zatraži proterivanje Vulka kao stranog podanika. Štaviše, Kancelarija je sredinom 1792. godine, skoro godinu dana po dolasku Vulka u Novi Sad, obavestila vladiku bačkog da nema smetnji da se on postavi za grčkog sveštenika. Sada se konačno podigla čitava novosadska javnost protiv Vulka i grčkog pokreta, pa su državne vlasti morale blago da odstupe. Zbog loše reakcije javnosti, Konstantin Vulko ipak se nije dugo zadržao u Novom Sadu, već je iste, 1792. godine, prešao za sveštenika u Ungvar^[4], Eparhija budimska, ali je grčko opštestvo postiglo svoj cilj. Državne vlasti dopustile su dolazak drugog grčkog sveštenika u Novi Sad, a srpska novosadska javnost morala je da prihvati ovu odluku. Povodom odlaska Konstantina Vulka u Ungvar, Ilirska dvorska kancelarija obavestila je mitropolita Stratimirovića da je grčki pravoslavni sveštenik Georgije Jakomi premešten iz Ungvara, Ung županija, u Tokaj, i da je na njegovo mesto u ungvarsku pravoslavnu crkvu za sveštenika stigao Konstantin Vulko.^[5] Ovim izveštajem kratka novosadska storija Konstantina Vulka bila  je završena.

Dugo posle društveno aktivnog Hadži Bogdana Vulka i učitelja Konstantina Vulka, nećemo u gradskim spisima Novog Sada naići na nekoga sa tim prezimenom. Šezdesetih godina XIX veka u Novom Sadu fotografsku radnju, verovatno kao prvi gradski fotograf, držao je izvesni Stevan ili Stefan Vulko, koji se reklamirao u Srbskom dnevniku. On je po svemu sudeći bio Hadži Bogdanov praunuk. Koristeći visoki stepen nacionalnog zanosa Novosađana, Stevan je prodavao fotografije portreta crnogorskog knjaza Nikole, grupnu fotografiju poslanika Blagoveštenskog sabora i druge aktuelne simbole Srpstva.

Krajem XIX veka u Magistratu pojavljuje se izvesni Aleksandar Vulko na mestu gradskog mernika, koga možemo smatrati za potencijalnog Stevanovog potomka. Aleksandar je avgusta 1899. godine glasao protiv gradonačelnika Stevana Popovića Pecija u slučaju tužbe opata Kopera. Mađaronska orijentacija ovog čoveka nije bila prepreka da dvadeset godina kasnije, ponovo u  funkciji gradskog mernika, participira u gradskoj administarciji Novog Sada, prvih meseci posle Prisajedinjenja. Na sednici Saveta grada 30. maja 1919. godine doneta je odluka, između ostalih, da se promeni cenovnik usluga gradske klanice. Ovu odluku potpisao je u funkciji referenta Aleksandar Vulko, član Gradskog saveta grada i glavni gradski mernik.

Prema istraživanjima koja sam vršio, prezime Vulko u Novom Sadu i okolini (verovatno) poslednji put se javno i u pisanoj formi javlja 1928. godine u katoličkoj crkvi Sv. Gospe tekijske (Marije Snježne) u Petrovaradinu. Na unutrašnjoj strani severnog zida hrama, levo i desno od glavnih vrata, nalaze se brojne mermerne ploče-zahvalnice veličine školske knjige, sa isklesanim tekstovima zahvalnosti vernika svetici za isceljenje. Najbrojnije ploče klesane su na hrvatskom, nešto manje ih je na mađarskom i nemačkom jeziku, dok su tri pisane srpskim jezikom, ćiriličnim pismom. Na jednoj od te tri ćirilične ploče je zapis sledeće sadržine:

Za zdravlje i života doma svoga, od miloga Boga jedinoga! Ispod teksta su potpisani Pavle i Ruža Vulko, 23. IV 1928. godine.

Bračni par Vulko je, sudeći po prezimenu i ćiriličnom pismu, zahvalnice najverovatnije bio pravoslavne vere, ali se katoličkoj svetici zahvalio za neko primljeno dobročinstvo.

Pod prezimenom Vulko našao sam još i Vidu, ćerku Arkadija Varađanina, novosadskog kulturnog radnika i urednika časopisa Srpkinja. Vida Vulko je sa ćerkom Danicom Vulko, novosadskom pijanistkinjom, pomagala svome ocu u mnogim poslovima koje je obavljao u ime ženske organizacije Ženski cvet. Kasnije je bila jedna od osnivačica Ženskog muzičkog udruženja, kao i članica Upravnog odbora Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja i predsednica Mesnog odbora Crvenog krsta u Novom Sadu. O suprugu, Daničinom ocu, čije prezime je nosila i koji je sigurno bio potomak novosadske grčko-cincarske porodice Vulko, nisam doznao nijedan detalj. Porodična grobnica jednog dela familije Vulko nalazi se na Uspenskom groblju.

***

Eparhijska konzistorija nije mogla da ignoriše sugestiju Ilirske dvorske kancelarije, ali se prvenstveno trudila da ne zanemari srpske interese. Bilo je jasno da se grčka liturgija ne može izbeći, ali je vladika Jovanović želeo da po svaku cenu spreči prisustvo grčkog sveštenika u Novom Sadu, i stoga je na svoju ruku odlučio da za nju spremi Srbina. U zemunsku grčku školu Nikole Darvara poslat je mlad i pouzdan novosadski sveštenik Petar Stefanović, sa zadatkom da uči grčki jezik i da se spremi za grčkog duhovnika. Prema iskustvu na primeru peštanskih Grka i Kucovlaha, bilo je više nego jasno da se ni novosadski Jelini neće zadovoljiti Srbinom, ali konzistorija je morala sve da pokuša kako bi sprečila definitivno grčko odvajanje.

Trgovačka mreža Cincara i Grka u Ugarskoj radila je i kao dobra obaveštajna služba, pa je pored budnih grčkih trgovaca bilo teško sačuvati i sakriti neke tajne iz javnog života grada. Tako je bilo i sa angažmanom oca Petra: kada se u grčko-cincarskim krugovima saznalo da je Srbin predviđen za sveštenika na grčkom jeziku, pokrenuta je akcija da se otac Petar javno dezavuiše. Kod Darvara je tajnim kanalima sređeno da Petar dobije loše preporuke učitelja, pa je Darvar kao Petrov mentor 1. februara 1793. godine izdao nepovoljno svedočanstvo o nauci, a posebno o Petrovom vladanju. I pored loših preporuka, otac Petar Stefanović već te godine postao je đakon Nikolajevske crkve. Cincari, a posebno Grci, javno su protestovali protiv njegovog rukopoloženja. Kada protesti nisu dali rezultate, počeo je jelinski bojkot službe oca Petra, tako što su se nedeljom pred službu i praznicima pred liturgiju skupljali u porti Nikolajevske crkve, odbijajući da uđu u hram. Kada su ispred crkve počeli javno da čitaju molitve, neko od srpskog sveštenstva je pozvao pandure da rasture ovaj navodni skup jeretika.

Nisu novosadski Srbi, ni eparhijska konzistorija dovoljno pažljivo pratili aktuelne tokove u pravoslavnim zajednicama širom Ugarske. I pored nedavnog iskustva sa odvajanjem opštestva i osnivanja grčke škole, akcija za grčku crkvu i liturgiju prilično ih je iznenadila. Na Temišvarskom saboru bilo je odlučeno da se sagradi Seminarija^[6], škola za obrazovanje mladog svešteničkog kadra. Marko pl. Servijski bio je ismejan i ponižen kada je tražio da i mladi Grci pohađaju Seminariju i obrazuju za sveštenike sposobne za vršenje službe na grčkom jeziku, ali dolazeće godine donele su neku novu praksu. Čitava grčka dijaspora u Ugarskoj se podigla zahtevajući odvojenu crkvu od Srba, presudno je bilo aktivno delovanje dela visokog klira.

Prvi se 1792. godine zvanično po ovom pitanju Ilirskoj dvorskoj kancelariji obratio Genadije Dimović, vladika gornjokarlovački, sa stolom u Plaškom. U dopisu na latinskom jeziku vladika predlaže da se pronađu mogućnosti kako bi se mladi tršćanski Grci mogli obrazovati za sveštenike, čime bi se sprečio dolazak nepodesnih grčkih sveštenika i kaluđera iz Turske. Ukoliko se grčkim mladićima ne omogući upis u Seminariju u Karlovcima, vladika Dimović predlaže da se za njih otvori poseban grčki seminar pri Glavnoj grčkoj školi u Trstu. Ako se, međutim, pokaže da su kapaciteti ove škole nedovoljni, mogao bi i u Pešti da se otvori jedan seminar, isključivo za đake grčke narodnosti. Vladika Dimović je kao i Dionizije Papazoglu (Popović) poreklom bio Jelin, ali za razliku od Dionizija, pre je bio Cincarin nego Grk, rođen u uglednoj trgovačkoj porodici Dimovića u Zagrebu.^[7]

Odmah za vladikom Dimovićem, na istu temu oglasio se i vladika budimski Dionizije Papazoglu (Popović). Poslao je preporuku Ilirskoj dvorskoj kancelariji da se do otvaranja nove Seminarije u Karlovcima mladi Grci, budući sveštenici, obrazuju u Grčkoj školi u Pešti, pošto su tamo ispunjeni svi materijalni i obrazovni uslovi. Za učitelja vladika preporučuje dvojicu učenih Grka, Dimitrija Darvara, koji je napisao nekoliko udžbenika i priručnika za učitelje, te Nemačko-grčku gramatiku, i Atanasija Psalida iz Beča, koji je izdao knjigu Vera Felicitas. Troškovi bi se do kraja izgradnje Seminarije mogli isplaćivati iz Narodnih ilirskih fondova u Karlovcima.

Ilirska dvorska kancelarija uzvraća Popoviću predlogom da u izradu plana za školovanje grčkih sveštenika u Pešti bude uključen i iguman koviljskog manastira, arhimandrit Jovan Rajić.^[8] Da je i mitropolit Stratimirović pristao na uvođenje grčkog sveštenstva i liturgije u crkve po Ugarskoj, doznaje se iz njegovog službenog mišljenja koje je on u pismenoj formi dostavio IDK: mladi Grci koji nameravaju da postanu sveštenici, trebalo bi prvo da završe grčke škole u svojim opštinama, a da potom, kao i Srbi, na dvoru nekog od vladika u praksi upotpune svoje znanje, pošto specijalizovanih verskih škola u Ugarskoj još uvek nije bilo. Konzistorija temišvarske eparhije sačekala je mišljenje mitropolita, pa je predložila da se za edukaciju grčkog sveštenstva u školi u Pešti koriste udžbenici za obredni ceremonijal Veliki katehizis i Tipik; za učenje verskih tajni i obaveza vernika predloženo je Hristijanskoe bogoslovije arhimandrita Platona.

Posle temišvarskog vladike oglasio se i vršački vladika Josif Jovanović Šakabenta, koji je izneo svoje viđenje ove stvari. U prvom delu pisma upućenog IDK, vladika se prilično energično obrušio na grčke monahe iz Turske, koji prema njegovom mišljenju loše utiču na ovdašnje vernike izrazito snažnim fanatizmom, sujeverjem i predrasudama. Dalje u pismu savetuje kancelariji da sve grčke monahe i sveštenike, koji u monarhiji borave nezakonito, treba u određenom roku proterati. Za prvu generaciju grčkih sveštenika bilo bi dobro selektovati mlade Grke rođene u monarhiji, smatrao je vladika. Istovremeno, on sumnja da će se naći dovoljno zainteresovanih, jer se mladi Jelini radije posvećuju trgovačkom pozivu zbog velike mogućnosti bogaćenja.

Prema mišljenju vladike Josifa, budući grčki sveštenici trebalo bi da do svoje petnaeste godine pohađaju grčke škole u svojim mestima, a zatim bi zajedno sa svojim vršnjacima Srbima slušali nastavu po eparhijskim školama. Nakon zajedničkog školovanja nijedan od tih grčkih sveštenika ne bi smeo da pravi, niti da na bilo koji način podržava razdor između Grka i Srba tokom svog službovanja. Ovakav način osposobljavanja sveštenstva doprineo bi većem zbližavanju mladih sveštenika: Srbi bi naučili grčki jezik u dovoljnoj meri da bi mogli da vrše službu grčkim vernicima, dok bi Grci, rođeni u Ugarskoj, mogli da bogosluže srpskim vernicima.

Već tokom iste godine vršački vladika je u svom vladičanskom dvoru otvorio versku školu prema navedenom modelu, ali mladih Jelina za polaznike nije imao. Grci su u svoje sredine radije dovodili gotove sveštenike iz Turske. Izgleda da vršački vladika nije video, ili nije želeo da vidi, da je odsudna faza grčkog pokreta za crkveno osamostaljenje uveliko trajala i tu nije bilo mesta za kompromise.

U isto vreme, s proleća 1792. godine, traje prepiska konzistorije Bačke eparhije sa Ilirskom dvorskom kancelarijom oko rada Grčke škole u Novom Sadu. Korespondencija se nastavila izjašnjavanjem konzistorije i dela sveštenstva o načinu školovanja pravoslavnih sveštenika do otvaranja Seminarije. Konzistorija je predstavila svoj stav, na osnovu koga smatra da bi polaznici Seminarije prethodno morali da savladaju pastoralno bogoslovlje. O mladim Grcima, koji bi bogosluženje vršili na svom jeziku, sveštenstvo Bačke eparhije drži da bi se oni jedino mogli školovati u eparhijama Budim i Arad. S obzirom na to da se velika većina Grka ženi Srpkinjama i da se njihova deca prvenstveno služe majčinim jezikom, konačan stav konzistorije bio je da Grcima ne treba škola za sveštenike, kao ni liturgija na grčkom jeziku. Takav slučaj je i ovde u Novom Sadu, zaključuje se u pismu konzistorije upućenom IDK. Ilirska dvorska kancelarija odgovara bačkom vladici da uvažava ocene njegove konzistorije, ali nalaže da se pri Grčkoj školi u Novom Sadu postavi učitelj pastoralnog bogoslovlja. Takvog učitelja kancelarija još uvek nije našla, jer je Konstantin Vulko dobio novi posao u Ungvaru, a Nikolaj Darvar je zbog traženih basnoslovnih 1.000 forinti godišnje plate iz ovog projekta definitivno isključen.^[9]

Odnosi u pravoslavnoj opštini Novog Sada su zbog sve glasnijih zahteva za grčkom crkvom i sveštenikom bili uzavreli, nemir i nepoverenje zavladali su među vernicima oba jezika. Bez imalo ustezanja Grci su se angažovali da do kraja izrade ono što su naumili, a konkretne reakcije od strane srpskih prvaka i građanstva više nije bilo. Kao da su se istrošili na ono malo protesta protiv činodejstvovanja Konstantina Vulka. Jedino je na ponašanje Grka još službeno reagovala konzistorija Bačke eparhije. NJeni članovi nekoliko puta su zasedali tokom marta 1793. godine, 4. prvi put, a poslednji 29. marta, svaki put zbog prevratničkog udruživanja i tajnih noćnih sastanaka novosadskih Grka i Cincara. U izveštaju konzistorije Bačke od 29. marta, koji je Magistratu slavnog Novog Sada (Amplissime Magistratus Neoplantae celebratae), podneo Jovan Stanojević, javni beležnik konzistorije, optužuju se dualnem Graeco Kuzovalachiam linguam loguentia hic videlicet Neoplanta degentia individua^[10], da se skoro svake noći, od 15. februara, pa do dana pisanja izveštaja, u potaji okupljaju po kućama grčkih trgovaca i vrše nedozvoljene jeretičke obrede. NJihove aktivnosti usmerene su ka crkvenom otcepljenju, a meta njihovih napada bila je glavna prepreka njihovoj samostalnosti, mladi sveštenik Petar Stefanović. NJega Grci kleveću i blate, iako je postavljenje ovog sveštenika potvrdio sam vladar. Konzistorija svojim autoritetom traži od Magistrata da mladog sveštenika zaštiti od zavereničke denuncijacije, skupa zabrani, a vođu pobunjenih Grka i Kucovlaha, izvesnog Georgija Beljanskog javno prokaže i strogo kazni. Tužba je poslata Magistratu sa sednice konzistorije na kojoj su prisustvovali episkop Jovanović, parosi Petrović, Dimitrijević, Jovan Rajić, Vujić u svojstvu igumana koviljskog manastira i beležnik konzistorijski Stanojević.^[11]

Noćni sastanci koje su Grci i Cincari održavali u tajnosti ukazivali su na dobru organizovanost novosadskih Grka, takođe na praksu bečkog ezoteričnog udruženja Bon Cuisine, i vrlo verovatno na njihovu povezanost. Organizatori ovih sesija nisu se predstavljali javnosti, niti su svoje sastanke prijavljivali vlastima, radi čega su gradske vlasti ove aktivnosti okvalifikovale kao tajne verske obrede, a njihove aktere izopačenim jereticima. Pošto su tajni verski rituali i obredi, vršeni van osveštalih verskih objekata bili zakonom zabranjeni, Magistrat je 6. aprila izvestio konzistoriju da je prvacima Grka i Kucovlaha zvanično, uz pretnju sudom, zabranio tajne sastanke i dogovore. Magistrat je Jeline uputio na Pravoslavno crkveno opštestvo Novog Sada radi rešavanja svih spornih pitanja oko organizacionih stvari u crkvi i školi.

Bez obzira na pritiske nastavili su novosadski Cincari i Grci kampanju crkvenog osamostaljenja istom taktikom kao i u vreme borbe za svoju školu, uporno i darežljivo. Za ovo drugo se ne nalaze dokazi, jer nigde se u svetu nisu pisala dokumenta o isplaćenim mitima i diskrecijima, te ova konstatacija može da bude ocenjena kao proizvoljna i zlonamerna. Kako je podmićivanje bio efikasan način Grka za prevazilaženje mnogih legalnih i ilegalnih prepreka u svim ambijentima u kojima bi se nalazili, moralo bi se i ovom prilikom računati na ovaj veoma efikasan metod. Nema dokumenta koji bi razjasnio kako su novosadski Jelini konačno uspeli da dobiju sveštenika koji govori njihov jezik i drži službu na grčkom jeziku, stoga su opravdane slobodne pretpostavke i spekulacije. Kako god, sredinom 1793. godine, na poziv Cincara i Grka u Novi Sad dolazi sveštenik Georgije Nikolić – Balta.

Balta je bio helenizovani Cincar rodom iz Bosne, iz sela Zovika, gde je živela velika zajednica Cincara. O njemu se zna da je u vreme poslednjeg austro-turskog rata radio kao carski konfident, snabdevajući obaveštajnu službu monarhije važnim informacijama o stanju u Bosanskom ejaletu. Time je Balta osobituju refleksiju od carstva zaslužil i ova refleksija će novosadskim Jelinima dobro doći. O njegovom obrazovanju nema podataka. Nekoliko trgovaca Balti bili su stanovnici Novog Sada i pre dolaska Georgija. Kao novosadski Cincarin pominje se osamdesetih godina XVIII veka trgovac Atanasije Balta (GID u Novom Sadu, IX, 273). Četrdesetih godina XIX veka Georgije Beljanski u svom testamentu pominje izvesnu Ekaterinu Balta. U jednom oglasu Pravoslavne crkvene opštine Novog Sada u Srbskom dnevniku br. 22, od 3. septembra 1852. godine, saopštava se javnosti da je Pavle Balta, bivši đakon Almaške crkve, proizveden u sveštenika.

Konzistorija Eparhije bačke rezolutno je odbacila Baltino rukopoloženje pod izgovorom da nema praznih svešteničkih mesta u gradu, ali 1796. godine nalazimo Baltu na spisku novosadskih paroha. Interesantno je da Balta nije bogoslužio u Nikolajevskoj, nego u Uspenskoj crkvi. Usled trogodišnjeg informativnog vakuuma i nedostatka bilo kakvih činjenica, nemam saznanja kako je Balta došao do svešteničkog nameštenja u Uspenskoj crkvi. Ispostaviće se da novosadski Srbi nisu osetili važnost Georgija Nikolića Balte, niti su se informisali o tome ko je Balta, čiji autoritet stoji iza njega i sa kakvim zadatkom dolazi u Novi Sad. Baltino nameštenje u Novom Sadu izradio je neko veoma uticajan i na visokoj poziciji u Beču, na osnovu njegovih već pomenutih zasluga i snažne podrške iz fanariotskih krugova.

Ko je bio Georgije Nikolić Balta? U cilju rasvetljavanja njegovog nedovoljno poznatog istorijskog lika, trebalo bi pojasniti ulogu bosanskih Cincara u Baltinom dolasku u Novi Sad i njegovoj ulozi u grčkom pokretu za svoju crkvu. Među pravoslavnim Srbima po kasabama Bosanskog ejaleta tokom XVIII veka živeo je veliki broj helenizovanih i posrbljenih trgovaca i zanatlija Cincara. Samim tim je i znatan deo pravoslavnog sveštenstva u ejaletu u etničkom smislu pripadao njihovoj zajednici. Pošto je pravoslavna crkva u Bosni posle ukidanja Pećke patrijaršije 1766. godine bila pod upravom Carigradske patrijaršije, grčki i cincarski sveštenici i trgovci održavali su dobre veze sa Jelinima u Habzburškoj monarhiji, Grcima u Beču, grčkom dijasporom u Trstu, beogradskim mitropolitima, sa mitropolitom Dionizijem pre svih.

U dokumentaciji su prisutne naznake koje navode na pretpostavku da je Balta lično poznavao mitropolita Dionizija I Popovića (1785–1791), koji ga je početkom rata preporučio kao poverljivog obaveštajca za angažman u dobro organizovanoj mreži austrijskih obaveštajaca. Uspešnim angažmanom prilikom austrijskih operacija u severnoj Bosni, Balta i njegovi Cincari kalajdžije iz Zovika (selo kraj Kostajnice, u blizini granice sa  Austrijom) tačno su i pravovremno izveštavali austrijsku komandu i doprineli osvajanju Dvora na Uni. Pored ovih uhoda, nekoliko mladih zovičkih Cincara uzelo je aktivno učešće u ovim ratnim operacijama na austrijskoj strani. Sa velikim zaslugama i verovatno uz podršku Dionizija, tada vladike u Budimu, Balta stiže u Novi Sad kao velika nada i argument za dobijanje grčke crkve.

Vreme borbe za crkveno osamostaljenje Grka i Cincara od Srba, između 1791. i 1796. godine, bilo je period najlošijih odnosa unutar već zavađene i podeljene pravoslavne novosadske opštine. Sukob je kulminirao od jeseni 1794. do kraja proleća naredne, 1795. godine, kada su Srbi obnovili zahtev za svojom nacionalnom Latinskom gimnazijom. Latinska srpska škola u rangu osnovne škole bila je utemeljena još pre elibertacije (1731), ali je odlukom državnih vlasti 1789. godine prerastala u državnu katoličku gimnazijsku školu. Zahtev Srba da im se vrati škola koju su osnovali njihovi preci kosio se sa potrebom katolika Novog Sada za sopstvenom gimnazijom, tako da je kampanja oko gimnazije poprimila formu političke borbe između dve vodeće veroispovedne grupe. Novosadski katolici  ranije se nisu javno mešali u sukobe unutar pravoslavne zajednice, ali u otimanju oko latinske škole, neplanirano, gotovo nehotično upali su u vrtloge suprotstavljenih nacionalnih interesa Srba i Grka i vešto iskoristili Grke na račun Srba.

Pokret novosadskih katolika za kraljevsku gimnaziju predvodio je viši direktor državnih škola u Pečuju, Krizostom Novak. Nepozvani i neočekivani, u sukob između Srba i katolika umešali su se Grci, koji su bez svojih neposrednih interesa uputili delegaciju direktoru u Pečuj i osvetnički podržali katolike. Iznenađen ovom neplaniranom podrškom, Novak se pismom obratio novosadskom gradskom sudiji Jeftimiju Atanackoviću, sa instrukcijom da 14. maja 1795. godine sazove predstavnike grčke nacije u prostorijama Grčke škole, radi  provere stava njenih prvaka po pitanju rešavanja statusa gimnazije. Kako je Atanacković sa Jovanom Ostojićem bio na čelu srpskog pokreta za obnavljanje srpske latinske škole, jetko je odgovorio Novaku da su Grci u Novom Sadu malobrojni i ne predstavljaju poseban nacion, tako da nema koga da sazove. Pod carskim privilegijama pravoslavnog opštestva sa Srbima žive samo brojni Kucovlasi (Cincari), za koje bi bilo uvredljivo sazivati malobrojne Grke i to je isključeno, odgovorio je Atanacković.

Kada su Grci i helenizovani Cincari doznali za Novakov poziv, sastali su se na sopstvenu inicijativu u zgradi škole, rešeni da se žestoko osvete Srbima što sprečavaju Baltino nameštenje. Zaneti strasnim revanšizmom, Jelini su se velikom većinom izjasnili protiv srpske nacionalne, a u korist katoličke kraljevske gimnazije. U osvetničkom oduševljenju složili su se kako bi za katoličku školu bili voljni i da se oporezuju. Samo dvojica od prisutnih Cincara glasali su za srpsku latinsku školu: Janko Pustenika je za nacionalnu srpsku gimnaziju obećao 300 forinti, a Hariš Atanasijević bio je voljan da istu donira sa 100 forinti, ako se školski projekat ostvari; ako li se ne ostvari, dodeliće Pustenika spremljenu sumu novca kraljevskoj, katoličkoj školi.

Sastanak je krunisan rezolucijom u kojoj su se svojim potpisima za katoličku gimnaziju izjasnili svi ostali prisutni Grci i Cincari. Najglasniji pobornici osvete prema Srbima bile su i vođe grčkog pokreta u Novom Sadu (prema redosledu potpisa):

Georgije Beljanski, Konstantin Đorđević, Konstantin Teodorović i Janko Dera.

Zatim slede nešto umereniji tonovi sledećih članova Grčke opštine:

Georgije Hadži Dimo Puljo, Jovan Stajo (Stajić), Manojlo ili Emanuilo Berberin, Nikola Panajot, Nikola Duzi, Manojlo Dimitrijević, Georgije Dimitris, Panajot Georgije, Grigorije i Georgije Nikolaji, Anastas Mišnjar, Lazar Joanu, Jovan Duzi, Petar Lazar, Marko Rajković, Jovan Stambuli, Anastas Aleksiu, Kosta Kostić, Pavle Joanu, Kosta Georgiu, Antonije Panajot, Manojlo Žmerna (Smirnas), Manojlo Tolja, Marko Popaćiro, Hristo Stavrović, Panajot Georgiju, Leonida Hadži Laskaris, Nikola Aleksiu, Hadži Bogdan Vulko, Stefan Joanović i Živko Pavlović.^[12]

Tako su katolici, inače manjinski stanovnici Novog Sada, odneli privremenu pobedu po pitanju gimnazije nad brojnijim pravoslavnima, zahvaljujući glasovima Grka i Cincara i načelu gde se dvoje svađaju, treći se koristi. Odmah po preuzimanju gimnazije od strane Katoličkog patronata, Namesničko veće intervenisalo je i svelo školu na rang niže katoličke gimnazije, na kome je ostala do 1823. godine.

***

Kompromis

Srbi su izgubili veliku bitku za svoju školu zahvaljujući osveti Grka i Cincara, koji su glasali da ova srpska škola pripadne katoličkom stanovništvu Novog Sada. Osvetoljubivi Jelini nisu žalili novca i znatne novčane priloge preusmerili su katoličkoj kraljevskoj gimnaziji. Jelini su bili spremni na sve, samo da bi se potpuno odvojili iz srpskog pravoslavnkog opštestva, čak i po cenu društvene izolacije i izopštenja iz većinske i njima po veri istovetne zajednice grada. Držali su da je time Srbima zadat presudan udarac i požurili da iskoriste pobedu. Zatražili su od Namesničkog veća da im se za bogosluženje na grčkom jeziku ustupi Nikolajevska crkva, ili da im se dozvoli podizanje novog hrama. Traženje vlasništva nad Nikolajevskom crkvom imalo je formu molbe, koju je potpisao veliki broj gradskih Jelina. Usledila je zakonska procedura u kojoj je Namesničko veće poslalo Bačkoj konzistoriji kopiju molbe, kako bi se izjasnila o predmetu.

Eparhijska konzistorija u očajanju obratila se Magistratu sa zahtevom da ispita i eventualno poništi legitimnost molbe, tako što će javno da denuncira potpisnike molbe, i na taj način spreči ostvarenje projekta grčke crkve. Crkvene vlasti nastojale su da saznaju dve stvari: prvu, da li su Grci i Kucovlasi i pored zabrane Magistrata održavali tajne noćne dogovore pre podnošenja molbe, jer podnesak molbe nisu nikome u gradu dostavili; i drugu, da li su se svi potpisani Cincari, članovi grčkog opštestva svojeručno potpisali, ili ih je tuđa ruka nekog od Grka neovlašćeno potpisala ispod teksta molbe.

Magistrat je 15. februara 1796. godine počeo da saslušava sve u molbi potpisane Grke i Cincare, i isleđivanje je trajalo nekoliko dana. Ostalo je zabeleženo da su se ispitivani dobro držali, kategorično i jednoglasno odbijali optužbe o tajnim noćnim dogovorima. Pred magistratom između sebe izabrali su ad hoc zastupnike, šestoricu školskih ekonoma: Kostu Divan alias Konstantina Đorđevića, Bogdana Hadži Vulka, Georgija Vulpe, Georgija Beljanskog, Nikolu Duzi i Kostu Karajanka, sa ovlašćenjem da u ime zajednice mogu podnositi molbe višim državnim instancama. Četrdeset dvojica Grka izjasnila se da su uredno bili obavešteni o sadržini molbe, kao i većina Cincara, koji su potvrdili da su dokument bez ičije prisile svojeručno potpisali.

Samo trojica Cincara nisu htela o molbi ništa da znaju: Kosta Gadeš, Jovan Sterio i Mihailo Georgijević izjavili su da su ih zaverenici nekoliko puta posetili i nagovarali da se priključe zajednici i potpišu molbu, ali oni su to odbili jer nisu želeli da imaju bilo šta sa prevratnicima. Sedmorica Grka i Cincara nisu saslušani jer su bili poslom odsutni iz grada, a trojica nisu zbog bolesti uspela da daju iskaz. Saslušanja su vršili gradski činovnici, sa priličnom strogošću u policijskom maniru, ali se Grci i Cincari nisu dali zastrašiti, već su ostali pri svome. Postupak se otegao preko svih očekivanja, Grci su zatražili zaštitu od Namesničkog veća, pa su Srbi opet bili primorani na popuštanje.

Namesničko veće obavešteno je da je atmosfera u Novom Sadu preko svake mere zategnuta, pa je radi rešavanja problema potražilo kompromis. Neposredno pred Vaskrs, 1796. godine, ovo vrhovno državno telo za Ugarsku donelo je odluku po kojoj je molba Grka i Cincara za pravom vlasništva nad Nikolajevskom crkvom nezakonita i formalno odbijena. Odluka je obrazložena činjenicom da se hram ne može oduzeti od Srba i predati Grcima, jer je od prvih dana vlasništvo srpske zajednice. Srbi su ga podigli, i održavali decenijama, dok su Grci i Cincari samo delimično donirali sredstva za izgradnju i povremeno prilagali novac za održavanje hrama, kako je bilo obrazloženo u odluci Namesničkog veća. Predlog za podizanje novog grčkog hrama, ili barem kapele, takođe je bio odbijen stavom da bi takav izuzetno skup građevinski poduhvat osiromašio jelinsku zajednicu, što nije bilo u interesu države i Namesničkog veća. Konačno, Namesničko veće donelo je istorijsku odluku koja će privoleti oba zavađena dela pravoslavne zajednice Novog Sada da zajednički koriste Nikolajevsku crkvu.

Odluka Namesničkog veća je Novosađanima poslata u formi preporuke da Srbi ustupe Grcima i Cincarima Nikolajevsku crkvu na korišćenje svake druge nedelje, kada će paroh Georgije Nikolić – Balta služiti službu na grčkom jeziku. Svaka sedmica koja nastupi posle grčke nedeljne liturgije imala se takođe služiti na grčkom jeziku, kao i praznična služba na praznike koji padnu u tu sedmicu. Ponuđenim rešenjem nije se promovisao razdor, jer se preporučivalo vernicima da dolaze na liturgiju i kada nije bila držana na njihovom jeziku. Država je izrazila želju da njeni podanici žive složno, što je obrazloženo time da treba učiniti sve u Novom Sadu da se jednoverna braća više ne glože i ne svađaju, već da žive u slozi.^[13]

Preporuku Namesničkog veća obe strane primile su sa negodovanjem. Mnogi Srbi bili su razočarani jer su svoju crkvu morali da dele sa zavađenom stranom. Oni tvrdokorniji više za života nisu ušli u Nikolajevsku crkvu, već su odlazili u druge hramove. Vreme je ipak učinilo svoje. Većina Srba se narednih godina navikla na Baltu i na grčku službu svake druge nedelje. Grčka očekivanja su takođe bila izneverena, jer su uložili velika nadanja da dobiju svoju crkvu, potpuno odvojenu od Srba, bilo da je sagrade, ili dobiju svoju Nikolajevsku crkvu. Grci su od najranijih dana u Petrovaradinskom Šancu bili vezani za Nikolajevsku crkvu, i to je bio razlog što im je baš ova crkva ustupljena.

U vreme ustupanja crkva je bila stara oko šest decenija, njeni ktitori više nisu bili živi, što je dodatno podstaklo istorijsku dilemu o tome ko je i kada podigao ovaj novosadski hram i kome on pripada. Novosadski Grci i Cincari smatrali su da je crkva njihova, jer su prihvatili predanje koje im je odgovaralo i prema kome su osnivači Nikolajevske crkve bili njihovi preci. Na drugoj strani, Srbi su hram Sv. Nikolaja doživljavali isključivo svojim i svaki od naroda je imao navodno čvrste argumente. Što se pitanja vlasništva nad crkvom tiče, preporukom Namesničkog veća na njega je stavljena tačka. Namesničko veće je u svome obrazloženju jasno odredilo vlasništvo nad crkvom, što u budućim spekulacijama akademskog tipa oko istog pitanja neće biti presudno. Jasnih istorijskih dokaza ni za jedan od ova dva shvatanja nema, tako da je dilema ostala do danas i ona dozvoljava razne hipoteze i nagađanja.

***

Rezime

Iz XVIII veka Novosadska pravoslavna opština izišla je etnički podeljena i zavađena. Cincari i Grci, iako već okrnjeni kao zajednica, pokazali su svoj društveni  uticaj, ekonomsku moć i nacionalnu borbenost, dovoljno snažne elemente uz pomoć kojih bi mogli da sačuvaju i neguju svoje ime i jezik. Iako Uskršnja odluka Namesničkog veća nije zadirala u postojeću crkvenu strukturu Srpske pravoslavne crkve, Grci i Cincari su se, poneti svojom liturgijom svake druge nedelje, više od pola veka u svakodnevnom životu ponašali kao nezavisna crkvena zajednica. Zarad svojih uzvišenih ciljeva, održavanja nacionalnog bića, produžetka svoga imena i jezika, bili su spremni da plate svaku potrebnu cenu i da žrtvuju zajedništvo sa Srbima. Koliko god bili gordi kao pobednici, Jelini nisu mogli da se odupru usudu nestanka koji ih je uveliko pohodio.

Svoju najveću pobedu u Novom Sadu Grci su izvojevali već znatno oslabljeni: dok su se za Vaskrs 1796. godine svi novosadski Grci tiskali u svome hramu i ispred njega, i po prvi put na svojoj grčkoj liturgiji, svečani i ponosni pojali Kirie elejson, bilo ih je već znatno manje nego pre samo dvanaest godina. Tada je u gradu živelo preko 120 porodica, dok ih je sada osamostaljenih bilo oko stotinu, što cincarskih, što grčkih familija.^[14] Od stotinjak njihovih domaćina, šezdeset petorica bila su oženjena Srpkinjama, pa će mnoga deca iz ovih brakova baštiniti svest o grčkom poreklu, ali će odrediti svoje osećanje etničke pripadnosti prema majci, njenim precima i zavodljivoj sredini Novog Sada. Imendane svojih očeva zameniće simbolima srpske krsne slave, porodičnim okupljanjem ispred ikone i sveće, sa koljivom.

Na drugoj strani, Srbi su bili prisiljeni da konačno shvate kako sa južnjačkim Jelinima ipak nisu jedno biće, ni po pitanju zajedničke imovine, ali ni po pitanju crkve, jer ova poslednja spona koja ih je tokom zajedničkih decenija vezivala, beše pokidana. U prvim fazama sukoba Srbi nisu ozbiljno shvatili Grke i Cincare kao protivnike, pa su na grčko otcepljenje reagovali emotivno, kao izneveren i prevaren rođak. Kada su konačno postali svesni da se jedinstvo njihovog pravoslavnog opštestva nalazi u ozbiljnom problemu, osamostaljeni Cincari i Grci već su imali ono što su želeli. Konačnog pobednika u ovom neželjenom sukobu odrediće vreme: nepun vek docnije svi grčko-cincarski potomci biće dični Srbi.

[1]Arhiv Vojvodine, iz zbirke IDK, F 12 (41) 8/162.

[2]Arhiv Vojvodine, F 12,  IDK  (6)  4/71.

[3]  Ovaj dokument od velikog je značaja za proučavanje grčko-cincarske zajednice u Novom Sadu,  jer u sebi sadrži broj porodica iz ovog kruga. Navedeni podatak je možda preuveličan, jer se ne slaže sa nekim drugim brojevima ovog novosadskog stanovništva, na primer onim koje donosi Melhior Erdujhelji, u knjizi  Istorija Novog Sada, Novi Sad 1894, na strani 189. On govori o tek stotinjak grčko-cincarskih porodica u Novom Sadu 1796. godine.

[4] Ungvar, Ungvár, danas je Užgorod, glavni grad Zakarpatske oblasti u Ukrajini. Slovensko ime je dobio po reci Už, na čijim obalama leži.

[5] Arhiv Vojvodine, F 12, IDK (36) 4/114.

[6] Novosadski piltor, duborezac, Arsenije pl. Marković iz Novog Sada je IDK u Beču pisao o prednostima Novog Sada nad Karlovcima i Temišvarem po pitanju verske škole, seminara. On podseća kako je dozvola za seminar u Novom Sadu, koji bi se podigao pored Nikolajevske crkve, tražena još 1774. godine, ali vlasti je nisu izdale.

[7] Arhiv Vojvodine, F 12, IDK, (39) 8/16, 1792. O poreklu vladike Dimovića videti D. J. Popović, O Cincarima, 358.

[8] Isto, F 12, (39) 8/21.

[9] Arhiv Vojvodine, IDK, F 12, (39) 8/50 1792 i (40) 8/51, 1792.

[10] …udruženi izopačeni Novosađani, oni koji grčkim i cincarskim jezikom govore…

[11] Arhiv grada Novog Sada, Fas 7, 611/1793.

[12] Arhiva grada Novog Sada, Fasc. 8 No 823. 1795.

[13] Arhiv grada Novog Sada, Fascikla 12, 11013/796.

[14]  Melhior Erdujhelji, Istorija Novog Sada, Novi Sad 1894, 189.