Покрет Грка и Цинцара у Хабзбуршкој монархији за грчку литургију и цркву

13/06/2022

Аутор: Мирослав М Јовичин, историчар

Грци и Цинцари на Темишварском сабору

Према својој историјској и политичкој величини и значају Темишварски сабор, одржан од 1. септембра до 3. децембра 1790. године, спада у ред догађаја од прворазредног значаја из новије српске прошлости.[1] Окупљање утицајнијег дела српског друштва под будним оком Беча представљало је први покушај политичког организовања Срба у Хабзбуршкој монархији. Увелико, на путу политичког сазревања Срби су настојали да један век после Велике сеобе на тлу Угарске добију посебну територију, где би се територијано, управно и политички устројили под круном Хабзбурга. Поред решавања овог најважнијег, и низа мање важних питања, на Сабору је требало изабрати и новог митрополита.

Сабор у Темишвару веома је важан и када је у питању положај Грка и Цинцара у оквирима српског православног корпуса у монархији. На високом скупу српске друштвене елите први пут је било јавно, пред црквеним врхом митрополије, затражено да грчко свештенство служи у срединама где живе Грци и Цинцари, као и несметана употреба црквене службе на грчком језику. Отварање ових питања је, следеће 1791. године, иницирало покретање црквеног осамостаљења Грка и Цинцара од Срба широм Угарске. У јавност се појавила вест како је на Сабору дошло до отворених неслагања између Срба са једне, и Грка и Цинцара са друге стране, и да су њихови односи доспели на ивицу сукоба.

Колико је велик и утицајан био слој племића јелинског порекла видеће се из следећег приказа. Међу седамдесет петорицом учесника Сабора[2], једанаест их је било из редова Грка и Цинцара или њихових потомака. Међу њима су најугледнији и финансијски најмоћнији били Христифор Нако од Сент Миклуша, Марко Сервијски од Турске Кањиже, Живан Ђуричко од Модоша, (данас насеље Јаша Томић, М. Ј.), Наум Моско од Иванде и други. Од провинцијалиста, депутати грчко-цинцарске народности били су Михаило Христић, ешкут великоварадински, Атанас Дука из Вировитице, Тома Лацковић из Копривнице, Атанасије Јанковић из Карловца и Стеван Манастирлија из Каполне; цинцарског порекла били су епископи Павле Авакумовић арадски и Генадије Димовић, епископ горњо-карловачки. Ако се изузму два Поповића, сенатори новосадски и суботички, за које се и поред карактеристичног презимена за многе Јелине не зна ког су порекла били, на Темишварском сабору присуствовало је и осамнаесторица депутираца Грка и Цинцара. И сам супервизор сабора, краљевски комесар Мађар Папила, био је пореклом Цинцарин.

О природи поменутог сукоба дознајемо из Диаријума, или Дневника, документа који је по данима пратио и бележио рад Сабора. На XV саборској седници, одржаној 11. октобра 1790. године донета је одлука да се у Карловцима подигне зграда Семинарије и да се она ваљано опреми. За потребе подизања Семинарије и још неке народне потребе, (изградња клирикалне школе, за стипендије ђацима, за апелаторију, за рад епархијских конзисторија и друге ствари), царски комесар Папила је предложио да се нађу потребна средства. Када су председатељи Сабора затражили од богатих племића, пре свега од грчко-цинцарских депутираца новац, одазвао се само Марко Сервијски, који се већ довољно заслужан за народ показао за свагда, и приложио 1.000 форинти. Наум Моско, спахија од Иванде, обећао је 2.000 форинти, Хаџи Михајло 1.500, Пачаџија, или Пачача такође је обећао 2.000 форинти, али није потврђено да ли су обећани новац икада дали. Остали су избегли да обећају, или приложе, изјавивши да ће се изјаснити на следећем заседању Сабора.

У књизи О Цинцарима, Душан Ј. Поповић цитира сведочење која каже другачије:

Када је Сабор апеловао на богате чланове Сабора, у првом реду на Грке и Цинцаре, они су се одмах одазвали: Нако је приложио 2.000, Хаџи-Михаил (Сисањи) 500, Моско 1.000, Пачаџија (Пачача) 1.000, Којић је обећао 500 форинти…  прочи Греци и Цинцари по сиљеи возможности својој…

Како год, чим су паре биле тражене, уследио је грчко-цинцарски против-захтев: затражили су они да и они (…) могу од своего рода коего за шчипендисте у семинариум прислати. Одговорено им је да се чрез то план обшчества кваритсја не может и да нација (српска) буде и о томе старатељство носит, како всјакому роду и језику из семинариума наученаго свјашченика прислатимошчи будет.

Јелини су свој захтев поставили нејасно, без детаља и конкретних захтева, али су сигурно пазили да на тако значајном народно-црквеном сабору не испоље никакав отворени вид сепаратизма. Њихов захтев се ограничио само на право да грчко свештенство богослужи на грчком језику у местима где је било Грка и Цинцара, у оквирима постојећег светог устројства српске цркве. Поучени искуством из већих трговачких центара Монархије, у којима су Јелини ишли на директно одвајање, српски депутати нису ни разматрали овај захтев. Неки су се поводом њега јавно наругали сујетном, али већ остарелом Сервијском. Одбијени и исмејани јелински депутати остали су увређени, јер су сматрали да је њихов оправдан, умерен и готово срамежљив захтев одбијен без разматрања. Када је требало скупити новца за народне ствари, они су били први на удару, док су њихова света права била игнорисана, њихови племенити представници исмејани.

Реакција незадовољне грчко-цинцарске елите третманом на Сабору избиће на видело готово тренутно у свим грчко-цинцарским заједницама широм Угарске. Срби су схватили да са захтевима за грчким школама није био крај жеља Грка и Цинцара, већ да је њихов коначни циљ потпуно одвајање од Срба. Грчке заједнице у Бечу, Пешти и у Трсту одавно су биле на путу ка осамостаљењу, и будући веома успешне и богате, служиле су као узор осталим Грцима у Монархији. Темишварски сабор завршио је са радом почетком децембра 1790. године, а већ првих дана наредне 1791. године започеће широки покрет Грка за црквену самосталност.

 

***

 

Црквено осамостаљење Грка и Цинцара у Бечу 

Спорадични сукоби Грка са Србима око надлештва над православном црквом у Бечу почели су знатно пре Темишварског сабора. У ранијим годинама десили су се успешни поку-шаји Грка да се црквено осамостале у Трсту и Пешти, али први сукоби између Грка и Срба око црквеног питања десили су се у Бечу. У престоници се, као и у Трсту, показало да припадност истoj вери није био довољан мотив за одржавање заједништва Срба и Грка. Питање национал-не припадности, а нарочито различитости два језика, био је снажан разлог да онемогући сажи-вот на основу узајамног разумевања и поштовања.

Православни житељи Беча, Срби, Грци и Румуни, још 1726. године имали су уређен црквени живот и организовану црквену општину са правом јавности. Њихов црквени и молитвени живот био је везан за капелу Св. Георгија која се налазила у једној приватној кући у Демфингер дворцу, где је боравила првих шест година. Потом се преселила у Штајерхоф (данашњи Хофнерштајг у Грчкој улици где се и данас налази). Цео подухват око формирања црквене општине, оспособљавања капеле за богослужење и њено освештање, обавио је 1726. године митрополит београдско-карловачки Мојсије Петровић (1677-1730).

Једно време је на заједничким богослужењима, зарад Грка, било помињано име цариградског патријарха. Ову праксу је прекинуо митрополит Петровић који је затражио да се капела стави непосредно под његову духовну и управну јурисдикцију. На истом месту се захтевало да се и убудуће помиње његово име на богослужењима уместо цариградског патријарха. Бечки Грци су љутито протествовали, на шта је митрополит одговорио да су карловачки митрополити подигли капелу и старали се око ње: за издржавање капеле митрополити су прилагали по 150 форинти годишње, а епископи по 50 форинти. Капела се налазила под јурисдикцијом Карловачке митрополије и за време патријарха Арсенија IV Шакабенте. У то време капелу Светог Георгија у Бечу опслуживали су српски свештеници. Из кореспонденције патријарха Арсенија IV од 29. септембра 1742. до 20. октобра 1743. године (коју је објавио Димитрије Руварац), сазнајемо да су у то време при капели Светог Георгија службовали Срби: парох бечки био је протосинђел Партеније Павловић, а помоћни парох јеромонах Атанасије.

У вези са власништвом над капелом и црквеном општином православних у Бечу постојао је одређени спор са Грцима. То питање разрешио је патријарх Арсеније својом граматом од 4. јуна 1740. године коју је упутио општини. У грамати патријарх је поручио Грцима:

да се не усуђују борити се против архипастирске власти, да не буде међу њима никаква дељења ни разлике, били Срби, Грци, Бугари, или други народи нашег благочашћа, како би иноверци видели вашу верност, слогу и побожну вољу, докле год будете послушни нама и нашим наследницима црквеним архипастирима, ми ћемо вам увек наш архипастирски благослов удељивати. Нека вам је допуштено бирати сваке године црквене епитропе опћим договором, буде пуне страха Божијега, ревнитеља за корист црквену и савесне. Када их изаберете, треба да нам јавите њихова имена и да чекате нашу потврду. Од капеле приходе нико од свештенога чина, ни ми, ни наши наследници на архијерејском престолу немамо ни права ни власти што одузети без права општине, осим пароха, пошто у капели ради, треба да од капеле има и награду. Одређивање пароха капеле придржавамо својој власти и наших наследника… Нека се не усуђује нико примати кога у службу пароха без нашег и наших наследника одобрења, а који би хтели уводити какве новотарије, нека буду одлучени.

Из грамате се види да Грци и Цинцари имају право да једном годишње бирају епитропе, угледне чланове свога дела црквене општине, који ће се бавити организационим питањима и потребама капеле. Први инцидент који је узнемирио православне вернике у Бечу десио се 1742. године. Тада је извесни бечки Грк (по презимену пре Цинцарин него Грк, примедба М. Ј.) Теодор Албанес провалио у капелу и неовлашћено узео скоро сав богослужбени инвентар: путире, позлаћене крстове, рипиде, иконице, литургијске књиге. Ухваћен је и у истрази је изјавио како није желео да продајом украдених ствари стекне корист, већ да их поклони грчком свештенику да би их овај користио у грчкој литургији. Тада у Бечу још увек није било грчких попова ни засебне грчке цркве, па се не зна ко би и где користио покрадене српске реликвије; можда је Теодор ипак био само обични лопов? Убрзо после крађе Намесничко веће је известило патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенту да су црквене ствари из бечке цркве стављене у полицијски депозит и да ће бити враћене.

После смрти патријарха Арсенија IV Шакабенте на положај митрополита карловачког, 1749. године, дошао је енергични Павле Ненадовић. Током две деценије његовог столовања, ауторитет и дејство карловачког митрополита у Бечу у знатној мери се осећало. И поред тога су православни Грци настојали да се на све начине ослободе јурисдикције карловачких митрополита, српских свештеника и употребе црквенословенског језика у богослужењу. Користили су сваку прилику како би у своме науму успели. После смрти пароха бечког Генадија 1759. године, Грци су за његово место предложили јерусалимског протосинђела Германа који је тада боравио у Бечу. Међутим, митрополит Павле није пристао на тај предлог, већ је у Беч послао за пароха игумана манастира Ремете, Атанасија. Грци су тешко подносили што се храм налази у српским рукама. Митрополит Павле је настојао да скрене пажњу Грцима да је још патријарх Арсеније IV Шакабента својом граматом обавезао на поштовање духовне власти карловачких митрополита. Митрополит Павле је издао своју грамату у којој је нагласио следеће:

…Пошто нама ништа тако на срцу не лежи као мир цркве, спокојно благостање, благочашће и канонички поредак, тим већом готовошћу снисходисмо примити ову молбу Братства капеле, чим нам је већу наду само Братство учинило са обећањем да ће неповређено и тачно чувати све што се у овој форми наређује и опредељује и да неће мимо исту никада ништа урадити. Стога ради заведену од нашег предшастника архиепископа и патријарха, господина Арсенија IV издану норму потврђујемо и ми у целини и у свим тачкама, те повлађујући Братству, да све што је у њој наведено буде у истој снази и код нас, слично наређујемо свима који се сабирају у капели Св. Георгија у Бечу, хришћанима нашег благочашћа, да по своме обећању и сагласно са овде потврђеном нормом поступају и владају се, и да се не усуђују ни најмање шта против исте урадити у чем да има снагу ова наша потврда остајући у сталном непрејудицирано наше канонско право.

 Дано у Бечу 18. месеца октобра 1753. године. Павле.

Ни ова грамата митрополита Павла није умирила бечке Грке. Нису бирали средства и одлучили су се на један веома неприличан корак. Деветнаест година после првог инцидента грчки прваци су иницирали нови, опет у циљу црквеног одвајања од Срба. Наиме, они су били затворили храм и из њега однели све свете сасуде, и друге драгоцености. Митрополит Павле је одмах реаговао на овај поступак тако што се обратио царици Марији Терезији молбом да заштити верска права Срба и имовине Српске православне цркве, које су нападнути од стране непримерених Грка. Митрополит у молби подсећа царицу да су Срби својом крвљу заслужили верске привилегије још у време славнога Леополда и да су те Привилегије користиле и Грцима у монархији. Ови Грци, још увек турски поданици, испољили су велику дрскост проваливши и незаконито запосевши славну српску богомољу у Бечу.[3]

Митрополит је од круне добио дозволу да дејствује. У Беч је послао епископа горњокарловачког, владику Данила Јакшића са задатком да уз помоћ 24 наоружана царска војника поврати отете предмете и сместе их на друго место. Владика Данило је 3. септембра 1761. године успешно обавио поверен му задатак и црквени инвентар вратио у посед српске цркве. Због оваквог поступка митрополита Павла, Грци су упутили оштар протест царици и цариградском патријарху, најављујући прекид свих односа са званичним представницима српске цркве. Од тада су Грци престали да посећују храм Светог Георгија и за своје верске потребе обраћали су се руском свештенику у Бечу са намером да користе руску цркву за своје потребе. Напето стање између Грка и Срба трајало је пуних петнаест година и разрешила га је царица Марија Терезија својом наредбом од 10. фебруара 1776. године. Према овој наредби капела Светог Георгија у Бечу прелази у посед грчке православне црквене општине чији су чланови били већином турски поданици. Од тада је служба Божја у капели увек служена на грчком језику. Према поменутој царичиној наредби службу је имао да служи један свештеник и то Грк, а у случају потребе, могао је бити постављен и помоћник, али опет Грк. Ако Илири (Срби) желе свога духовника ради исповести, морали су га плаћати, али он није имао право да служи свету литургију, нити било коју другу службу.

Наредба је налагала да су сви бечки православци дужни за свога поглавара признавати карловачког митрополита, а његово име свештеници у цркви спомињати. Испоставиће се да је ауторитет карловачког митрополита био формалан и ограничен. Њему су достављане копије оригиналне грамате о рукоположењу грчког пароха и пријему у службу као информација, те је он морао пароху да пошаље свој благослов без икаквог противљења. Постављање или смењивање свештеника вршила је једино црквена управа општине у којој су доминирали Грци. Према наведеној наредби црквену управу је сачињавало тело од дванаест (понекад и више чланова), а имовином су управљали два или три епитропа који су били дужни да сваке године подносе извештај о своме раду надлежним органима државе. Привилегију су својим дипломама потврдили наследници Марије Терезије: цар Јосиф II, 3. августа 1782, Леополд II, 30. новембра 1791. и Франц II, 10. јануара 1794. године.

Српско-грчки односи се компликују за врема митрополита карловачког Вићентија Јовановића (1774-1780), који је тешко прихватао доминацију грчке јерархије и њихову управу храмом Светог Георгија. То је изразио и једним протестом 1778. године када је одбио да потврди за пароха бечког, јеромонаха Мелентија кога је општина била изабрала. Због оваквог поступка, управа црквене општине оптужила је митрополита Вићентија код царско-краљевског суда у Бечу, који је пресудио да митрополит мора признати Мелентија за бечког пароха и послати му благослов. Том приликом је дефинитивно урушен ауторитет карловачког митрополита, који су после тога без икаквог противљења слали свој благослов и потврду за изабраног пароха у Бечу. Сва власт митрополита сводила се на давање благослова за постављање свештеника на парохију, а свештеници су једино били обавезни према митрополиту да га за време литургије формално спомињу. За све остале послове и потребе свештеници и црквена општина обраћали су се цариградском патријарху.

Када је током осамдесетих година XVIII века дошло до прилива православног становништва у Беч из Румуније, Ердеља, као и Срба из Турске (Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе) и других крајева монархије, указала се потреба за још једном православном црквом са грчком литургијом у Бечу. У ту сврху формиран је комитет од тридесет два члана различитог етничког састава, међу којима су већину чинили Цинцари (у докуентима Valachos). Црква би формално припадала православима Беча, али би била независна од цркве Светог Георгија. Нова грчка црква подигнута је 1787. године на Флајшмаркту и била је посвећена Светој Тројици. За њу је, 29. јануара 1787. године цар Јосиф II доделио одређена права, кoja je 8. октобра 1796. године потврдио и цар Франц II.

Текст привилегија први пут је штампан 1822. године на четири језика и то: немачком, грчком, румунском и црквенословенском језику. Касније су настала још два издања привилегија. Друго издање, уместо на црквенословенском језику штампано је на српском. Последње, треће издање штампано је 1900. године, али без српског језика. Подизањем нове цркве Свете Тројице у Бечу око које су се окупљали Цинцари, али и неки Грци, Румуни и Срби аустријски поданици, није угасила капелу Светог Георгија на Штајерхофу. Она је служила искључиво православним Грцима, и понекад другим православцима који су долазили из Турске. Када је почетком XIX века у Пешти дошло до одвајања Цинцара из грчке заједнице, у цркву Св. Тројице су долазили самосвесни Цинцари, док су њихови хеленизовани сународници прешли у храм Св. Георгија.

Међутим, и у црквеној општини Свете Тројице на Флајшмаркту поново је долазило до несугласица између Срба и Грка, највише због употребе грчког језика на богослужењу. Ниједан од два православна народа нису хтели да се одрекну свога језика у богослужењу. Грцима је изнад свега било важно да задрже духовну супрематију у Бечу, јер је метропола имала за њих изузетан политички значај. Неслога је трајала све до одлуке цара Франца Јосифа донете 27. септембра 1860. године, којом је владар својом привилегијом потврдио да се на богослужењу у цркви Свете Тројице има употребљавати грчки језик, уз обећање Србима да ће и они моћи доћи до свога сопственог храма. Уместо тога, надлежност карловачких митрополита над православнима у Бечу престала је царском одлуком 1863. године. Грци су успели да прошире надлежност цариградског патријарха и на све православне у Бечу.

До сукоба на Темишварском сабору дошло је у време када су хеленизовани Цинцари и Грци били на врхунцу својих финансијских и друштвених моћи. Кроз релације између грчке дијаспоре са матичним покрајинама може да се види како је 1790. година за Грке у Хабзбуршкој монархији била препуна синхронизованих политичких и културних активности, усмерених ка коначној еманципацији од православног илирског (српског) становништва. Средином те године почела је у Бечу да ради грчка револуционарна организација Бон Кузен, чији је један од оснивача и најугледнијих чланова био чувени револуционар Рига од Фере. Рига је поред непосредног јавног деловања међу Грцима у Ефемерису објављивао своје револуционарне чланке и ширио идеје о грчкој доминацији међу православнима на Балкану. Ефемерисом су пласиране слободарске приче из француске револуције, о слободи, једнакости и братству, али је њиме ширена и идеја о грчкој духовној супериорности над осталим балканским хришћанима. Из Подунавских кнежевина у Угарску су стизали грчки студенти и учитељи, доносећи снажне идеје модерног грчког просветитељства. Ова дешавања додатно су узбуркала угарске хеленизоване Цинцаре и Грке, који су већ неко време били занети националним покретом. У местима где је процес осамостаљења од Срба био недовршен, куцнуо је час да се направи завршни корак.

Грчки покрет за самосталну цркву и службу широм монархије није задирао у православље као веру и темеље њеног учења. Канонско и литургијско јединство тиме није нарушено, али је нарушено јединство и слога Срба и Грка, што ће се осећати све докле год као етничке групе не ишчезну. Ни у једној мешовитој средини у монархији није било више оне колективне блискости која је красила заједништво ова два народа, сада су међу њима владали презир и нетрпељивост. Али они нису стигли да се потпуно одвоје, удаље, њихови односи нису стизали да се охладе, остала је узајамна пизма због нерешених (или лоше решених) имовинских односа, тј. власништва над црквеном имовином.

***

 

Са Србима у Трсту

После победоносних ратова с краја XVII и током друге деценије XVIII века Хабзбурзи су решили да економски оснаже обновљено царство, па је на све стране конкретним мерама са највише инстанце поспешиван привредни развој, посебно занатство и трговина. Од тог времена Трст је постао лука од највеће стратешке и привредне важности за царство. Аустријске власти су предузеле кораке како би се од најсевернијег града на Јадрану начинила велика трговачка лука, каква је пристајала моћној царевини. За избор Трста био је пресудан његов географски положај: смештен на крајњем северозападу Јадранског мора у Тршћанском заливу, од евентуалног напада са југа био је заштићен Истром и ратном флотом у Пули.

Самим избором Трсту се насмешила лепа будућност, али је градић претходно требало доградити и новом инфраструктуром припремити за предвиђену улогу. У тренутку објаве слободне луке Трст, у градићу је живело око пет, а са Србима у Трсту 700 становника, углавном романског порекла из  Фурланије (слов. Јулијска крајина, М. Ј.). Како би Трст демографски и економски ојачао, власти у Бечу настојале су да са свих страна привуку вредне и предузимљиве људе, који би у граду живели, радили и подизали га. За све његове будуће житеље, без обзира на њихову етничку, или верску припадност, царске власти су предвиделе висок степен аутономије којим су створени предуслови да град брзо напредује. Крајем XIX века Трст је израстао у велики космополитски лучки град са 156.000 житеља, са неколико пристаништа, огромним лучким капацитетима, бродоградилиштем и свим потребним финан-сијским и осигуравајућим услугама.

Годину дана после потписивања мира у Пожаревцу цар Карло VI је 1719. године објавио декларацију о слободној трговини и поморству у царској луци Трст и она гласи:

 

Одобравамо трговцима и занатлијама свих народности, да у циљу добробити њихових послова купе земљу под повољним условима и подигну своје домове, радионице и продавнице унутар зидова царског града Трста… Обећавамо свим ситним занатлијама и трговцима да ћемо им подарити привилегије, које ће увек бити поштоване, као што ће се поштовати и њихова лична, породична и национална права, каква до сада нису имали трговци ни у једном другом граду…[4]

 

Одмах по царској декларацији започиње колонизација Трста и његова економска експан-зија. У граду се окупио конгломерат различитих народа монархије, Италијана Фурланаца, Словенаца са Карста, тиролских Немаца и других. Привучени низом трговачко-занатских повластица и ниским порезима, у Трст пристижу први трговци из Турске, Јевреји Грци, Цинцари и Срби. После неколико деценија од настанка луке, град се толико изменио да га неко ко је био рођен у њему, па га напустио у време изградње првих докова, сада не би препознао. Лорд Стормонт, (Вилијем Мареј, први лорд од Мансфелда), посетио је Трст 1765. године и записао:

 

Обзиром да је једина царска (аустријска) лука са поморским капацитетима и можда највећа јадранска лука, јасно је због чега је у подизање Трста уложено толико новца, свакако зато што ће се уложено вратити многоструко! 

Захваљујући снажним везама са великом и моћном грчком дијаспором, али и због свог великог трговачког умећа, Грци су били веома пожељан елемент у младој луци. Подарени оваквом одликом нашли су се у великој милости цара Карла VI и  његове кћери Марије Терезије, која је настојала да их привуче и насели у што већем броју. Као одлични трговци и дипломате Грци су у многим случајевима посредовали између Хабзбуршког и Отоманског царства, а током ратних времена одржавали су контакте са хришћанима у Турској и преносили информације. Ове и сличне услуге Хабзбурзи су ценили и знали да награде, па су Грци који би се населили у Трст добијали лепе повластице у трговини и самоорганизовању.

Истовремено када и Грци, у Трст стигоше Срби из Далмације, Истре и нешто мање из Херцеговине и Босанског ејалета. Срби су се као и Јелини бавили трговином и првих деценија су на основама здраве конкуренције сарађивали и пословали, а на основама личних пријатељстава равноправно су се држали са једноверним Грцима. Војновићи, Куртовићи, Гопчевићи, Квекићи, Николићи и друге српске породице Трста оставиле су снажне трагове свога постојања. Како би се заштитили од конкуренције, али и од мешања са католичким становништвом, Јелини су са Србима основали своју тршћанску заједницу 1734. године. Оснивач Грчко-илирске, (Грчко-српске) заједнице Трста био је првак Грка Николаос Маинати, предузимљиви трговац и некадашњи гусар са Закинтоса. Православна, грчко-српска колонија је живела у пристојном заједништву и у релативној слози под званичним именом Communitas Greca, Грчка заједница. Овде је придев грчка одређивао религијску, православну, али не и етничку припадност чланова групе.

Православна заједница Трста живела је у јединству неколико деценија. Најјаче везе између Грка и Срба одржаване су у верском животу, док су остале друштвене активности као што су школство, административно уређење заједнице и своја пословања, обе стране организовале посебно. У заједништву са Грцима и Цинцарима, Срби су прво подигли капелу, а затим и прелепу цркву Светог Спиридона. Такође, заједнички су основали православну црквену општину, која је формално потпала под надлештво српског горњо-карловачког митрополита. Царске власти су одредиле надлештво српској митрополији над тршћанским православцима из практичних разлога: Горњо-карловачака митрополија је била најближи православни црквени центар Трсту у оквирима Војне крајине и под непосредном контролом Беча.

Када је царица Марија Терезија 1751. године дала гаранције на верске и политичке слободе грчким насељеницима који се одрекну турског и прихвате суверенство Аустрије, широм царства долази до првих неспоразума у српско-грчким заједницама. Прве несугласице међу тршћанским православцима избиле су око цркве. Тршћански Грци су 1770. године, после скоро две деценија неслоге око цркве, опет предвођени већ остарелим Маинатијем, захтевали потпуну и коначну сегрегацију од Срба. Тада су на видело изашле економске, језичке и културне разлике између ова два народа, које су била исувише велике да би се верско заједништво одржало. До коначног разлаза између Грка и Срба дошло је после доношења Патента о толеранцији, када су старе српске привилегије остале безвредне.

Према Олги Херинг-Кацијарди, професорки историје на атинском универзитету, παροικία,[5] грчка популација у Трсту је до средине осамнаестог века била малобројна. Када су 1749. године пристигли нови Грци у град, њихова заједница је осетно порасла и тада ју је сачињавао 21 члан; седам година касније колонија нараста на 149 Грка, а пред разлаз са српском заједницом 1782. године, у Трсту је стално живело 277 Грка. Грчка парохија ће бити најбројнија у врема Грчког рата за независност захваљујући техничком прираштају, доласком бројних избеглица. Између 1822. и 1823. године у Трсту је живело близу 3. 500 Грка. Наредних година овај број ће опадати, тако да се средином XIX века величина грчке заједнице у Трсту стабилизовала на око хиљаду душа. Све време постојања грчке заједнице у Трсту, са Грцима је живео и мали број Цинцара.

Када су се сместили у космополитском амбијенту слободне луке Трст, Грци су настојали да своју парохију и животно окружење уреде према својим потребама и обичајима. Живели су у најлепшем делу града који се звао Терезијана, подизали су простране спратне куће од камена монументалних фасада; у времену заједништва са Србима удруженим напорима саграђена је црква Св. Спиридона. Грчке радње, магазини и тезге ницале су у сваком кутку града, док су у својој четврти Терезијани отварали кафане са својом храном и ентеријером који их је подсећао на завичај. Своју територијалну посебност Грци су заокружили куповином земљишта за своје гробље на брду Монтуца. Најпознатији и најбогатији тршћански Грк био је Димитриос Карциотис, Demetrio Carciotti, родом са Пелопонеза. Између 1799. и 1806. године Карциотис је подигао своју чувену палату, Palazzo Carciotti, која се протезала на читав један градски кварт. О томе да је у Трсту било још знаменитих Грка сведоче низ грчких имена улица, палата, и квартова: Јанис Андрулаки, или Giovanni Andrulaki, Јанис Хаџикоста или Giovanni Hatzakosta, Kирјакос Катрариос или на италијанском Ciriaco Catraro, банкар који је подигао зграду Тршћанске берзе за промет акција, породица Галати у чијој се палати данас налази администрација Провинције Трст.

Манусиси су основали дечју болницу и сачувеном браћом Рали били су фондатори знаменитог легата за културне ствараоце, РАС. Ове две породице су биле међу оснивачима тршћанског поморског осигуравајућег друштва Lloyd Triestino. Поред трговине и банкарских занимања, многи тршћански Хелени бавили су се политиком. Крајем осамнаестог века прихватили су идеје Француске револуције и били у контакту са револуционарним организацијама у Бечу, Одеси и грчким острвима. Као сви њихови сународници и они су се залагали за ослобођење свих балканских народа од отоманске власти под вођством Грка. Слободарско деловања Грка у Трсту било је најактивније у време када је ту боравио и радио Рига од Фере. Грчки револуционар је у пролеће 1798. године ухапшен у Трсту и спроведен до Београда, где је предат Турцима на погубљење.

Грчко друштво у Трсту је живело самоорганизовано у свим друштвеним сегментима, укључујући и просветне делатности. Прва грчка школа у Трсту је на иницијативу грчке општине отворена релативно касно, 1801. године, под покровитељством супруге аустријског цара Франца II, царице Марије Терезе Напуљске. Школа је подељена у два раличита образовна нивоа: у нижој школи су припремани ђаци за више школовање и овој групи су проучавани следећи обавезни предмети: грчки језик, култура, православна веронаука. Настава на вишем образовном нивоу одвијала се на италијанском и немачком језику, који су били службени језици у Трсту и обавезни за увођење студената у италијанско друштво под аустријским режимом. На владајућим језицима учила се аритметика, географија и историја.

Тршћанска школа је издржавана донацијама богатих грчких породица, а из истих извора оснивани су добротворни фондови за потребе сиромашних чланова заједнице. Особито су често покретане добротворне акције и донаторске вечери у време Грчког рата за независност, када су прикупљена средства давана за рањенике, сиротињу и избеглице које су остале без домова. У тајности су скупљани прилози и у војне сврхе, куповало се оружје, муниција, завоји и храна за борце у отаџбини. Утицајни и заслужни Грци лобирали су у корист грчких устаника у високим круговима града, покрајине и у самом Бечу. Солидарност са својим народом у борби за слободу била је света обавеза свих способних људи у грчкој дијаспори, а тршћански Грци су се њоме посебно истицали.

Први сукоби Грка и Срба унутар тршћанске православне општине избили су у цркви, због свештеника, црквене благајне и богослужбеног језика. Градске власти су желеле да се ствар изглади унутар заједнице, па су од завађених страна захтевале компромис. Слога је привидно успостављена када су се прваци споразумели да обе стране имају своје свештенике, који ће држати службу на својим језицима наизменично, сваке друге седмице. По истом принципу обележавали би се и празници, тако што би се празничне литургије служиле оним богослужбеним језиком који је те недеље био актуелан.

Свештеничке плате је према постигнутом договору требало да исплаћује заједничка православна општина Трста и предвиђено је да буду једнаке за оба свештеника. Такође је договорено и да се бирају четири тутора која би се старала о цркви, по два Србина и двојица Грка. Грчку службу је у почетку служио прота Дамаскин Омеро, или како га налазим у списима Илирске дворске депутације (ИДД), Хомерос, док Срби за своју славјано-сербску литургију нису добили свештеника-пароха. Словенску службу је вршило неколико калуђера које је митрополит горњо-карловачки постављао и често мењао. Грци су под притиском градских отаца били приморани да прихвате споразум, али је већина њих остала незадовољна. Стога су убрзо упутили представку царском двору, у којој се тражило да се у Трст не прима више српски свештеник, нити да се држи појница на словенском језику. Грци су у овој заједници очигледно били јачи фактор, ако не бројем онда економском снагом, јер су у цркви имали свештеника, а Срби само калуђера.

Договор и напета слога су кратко трајали. Грци су 1755. године осмислили да уз помоћ интрига проте Дамаскина протерају српског калуђера из Трста. Истовремено су повели судски поступак да тршћанску црквену општину издвоје из састава Горњо-карловачке епархије, са жељом да је потчине неком од грчких митрополита на Леванту. Извештај о суђењу је стигао до Беча, па су Двор и Илирска дворска депутација 1757. године прекинули судски поступак и одредили да сви тршћански православци остану под јуриздикцијом српске Карловачке митрополије.[6] Грци су исказали велико незадовољство због ове одлуке, жалили се властима и тужили суду, али је царица после дванаест година потврдила припадност тршћанске православне општине горњо-карловачкој епархији. Чак је и горњо-карловачки владика Данило Јакшић дошао у Трст како би смирио завађене стране, али је помирење опет кратко трајало.

Грци су на превару поново истиснули српског свештеника и неовлашћено, мимо процедуре и без одобрења горњо-карловачког владике, са два захтева обратили се Бечу. Тражили су од Илирске дворске депутације да им се дозволи практиковање њихових, од давнина православних обичаја и традиције, да се сахрана одвија јавно и том приликом тело покојника у отвореном ковчегу, од куће до гробља улицама носи. Други захтев је такође био верске природе, потакнут све чешћом појавом бракова између Грка и католкиња: тршћански Грци су тражили да се законом одреди васпитавање деце из мешовитих бракова, тако да сваки родитељ у духу своје вере васпитава дете свога пола.У одговору из Беча стоји да се овом захтеву не може удовољити јер је Трст ипак католички град и ове промене би реметиле односе Беча са Светом столицом.[7]

После више година дефанзиве, Срби су успели да се коначно изборе за своју словенску литургију на празнике Божић и Ускрс, као и за црквени часопис на српском језику. Српско читање јеванђеља у цркви Светога Спиридона толико је расрдило Грке, да су се најтврдокорнији међу њима заклели да у цркву више неће ући докле год се тамо буде вршила словенска служба. Спор је окончан судским решењем из 1782. године, тако што је у власништву српске општине остала црква Светог Спиридона и сва пратећа имовина. Читава српска православна заједница је у верском погледу остала у оквирима Горњо-карловачке епархије.[8] Грци су себи између 1784. и 1795. године подигли нови храм који су посветили Светом Николи и Светом тројству. Ипак, ни после издвајања из православне заједнице са Србима и изградње сопствене цркве, тршћанским Грцима није пошло за руком да се у верском погледу ставе под јуриздикцију неког од грчких митрополита. Илирска дворска канцеларија (ИДК) је 1791. године донела одлуку да обе тршћанске заједнице, српска и грчка, као једна црквена општина са два храма буду у надлежности српског епископа у Карловцу, односно српског митрополита у (Сремским) Карловцима. Иста одлука садржи и забрану да грчки калуђери из Турске долазе у Трст, јер изазивају сукобе и баве се недоличним и недозвољеним стварима.[9]

Последњих година XVIII века у грчким континенталним покрајинама харала је сурова оскудица хране, негде и права  глад. Многи грчки калуђери су долазили у Аустрију и Угарску, у градове са богатим грчко-цинцарским заједницама и скупљали новчане прилоге, наводно за помоћ братијама својих манастира. Понашали су се прилично бахато и агресивно, али су их сународници некако трпели. Са Србима су због већ поремећених односа ови калуђери често долазили у сукоб, посебно у богатом Трсту, Пешти и у још неким местима пештанске епархије у надлештву владике Дионизија Поповића. Стога је реаговала Илирска дворска канцеларија тако што је недисциплинованим монасима декретом било ускраћено гостопримство у монархији. Илирска дворска канцеларија је препоручила владару да се Грцима, због њихове респектабилне економске снаге, трговинских и дипломатских веза, допусти и омогући да своје свештенике доводе из Турске, али уз поштовање обичаја и свих закона државе.[10]

Црквеним осамостаљењем Грка нису се покидале везе са Србима, нити су престали конструктивни односи и културна сарадња два православна народа у Трсту. У писму митрополиту Стратимировићу писаном 5. априла 1798. године, српски парох у Трсту Викентије Ракић се жали да не може да набави жељене књиге:

Истина да су људи (тршћански Срби) богати от српске нације не има нигди овима подобни ни равни с богатством. Али сви своју ишчу, а не има ни једног Закхеја који би Исуса искао. Тражио сам код грчке церкве церковниј историја и свешченства и другиј трговаца, пак неће нитко ни да зна за такве књиге, него ћу поручити у Венецију (…) Него молим да би сте ми ону грчку граматику послали, што сам је ја написао, могу је овде са Грков исправити, па у Венецију послати…[11]

Тршћанска грчка православна црква Св. Николе архитектонски је подељена у три литургијске целине: олтар са три апсиде, основни брод и балкон за вернике и хор. Црквени под је поплочан црно-белим мермерним плочама. Између улазних врата и средишње куполе основног брода, у којој је представа голуба као Светог духа, као и између куполе и олтара, висе два раскошна кристална свећњака са по дванаест разгранатих кракова. Свећњаци су дискретно постављени на левом бочном зиду и осветљавају велику икону Светог Николе, која је централна ликовна представа у храму. Дуж бочних зидова у низу су постављене столице за вернике. Део иконостаса је сликао непознати сликар, али стил подсећа на радове чувене Јонске сликарске академије Панајотиса Доксараса. На другом делу иконостаса доминирају иконе критске, венецијанско-критске и руске иконописне школе. На зидној површини између великих прозора са витражима, ређају се фреске евангелиста и светих апостола. На левом зиду је фреска Светог Јована Крститеља, а на десном је Христос са децом, обе фреске су радови италијанског мајстора из Пирана, Ћезара дел Аква, рађени 1821. године. Исти мајстор осликао је и простор изнад десних побочних врата, где је слика Аврама како дочекује анђеле. Међу најлепшим живописом у цркви су две иконе на којима је Свети Никола и Света Катарина, са позлатом коју су руски златари даровали храму 1848. године.

Међу малобројним Цинцарима у Трсту неко време је живео и радио новосадски Цинцарин Михајло Анастасијевић. Михајло се родио 1740. године у Новом Саду у породици Анастаса, мануфактурног трговца. Отац му је пред Турцима бродом избегао из Београда 1739. године и на аустријској страни на Дунаву код Сурдука опљачкаше га некакви сремски разбојници. Однели су пустахије сву робу и покретну имовину, а лађу запалили и пустили низ матицу, тако да је Анастас као пуки сиромах доспео у Петроварадински Шанац. Недуго затим од силног једа за губитком имовине умро је млад, када је Михајлу било три године. Дечак је изучио трговину код новосадских Грка, па је још као момак отишао у Трст, где је радио у Ризнићевој радњи. За време аустро-турског рата 1788. године добио је од војних власти монархије лиценцу да буде лиферант за аустријску војску. Овај посао га је винуо у трговачке висине и обогатио толико да је постао један од богатијих Новосађанима.[12]

Међу тршћанским трговцима био је још један српски Цинцар, Константин, Коста Панић. Био је најстарији син Ђорђа Пане, учио је школу у Београду и запослио се у трговини код Дуке Пешике. Вредног и способног послао га је Дука 1836. године у Трст код свога сина да изучи италијански језик и вештину савременог вођења књига. Константин се вратио у Београд 1842. године и уз пристанак Дуке осамосталио се у послу и остао повезан са млађим Пешиком, тргујући платнима и памуком. Сличних примера у којима се види да су и наши крајеви, пречански и србијански, били у систему трговинске мреже Грка и Цинцара, било је доста.

 

***

 

Грци и Цинцари у Пешти

 Грци су у Угарској били присутни још од времена турске владавине, али о размерама њиховог присуства, приближном броју чланова ове грчке заједнице може само да се спекулише. Екстремни подаци говоре о присуству 80.000 грчких породица у Монархији у другој половини XVIII века, док скромније, али реалније процене оперишу са укупно десетак хиљада Грка у Угарској, за време од првих појављивања на овим просторима, па све до њиховог потпуног нестанка.[13]

Међу Србима у Пешти средином XVIII века живело је неколико породица Грка и приличан број Цинцара, који су углавном долазили из Македоније. Масовнији доласци забележени су после прве пропасти Москопоља, али је било досељеника из Јањине, Касторије и Козанија. Јелини су живели и у Будиму, али у знатно мањем броју него у Пешти. Према попису из 1774. године мало који је од пештанских Грка и Цинцара био власник куће у којој је живео. Сопствене куће су имале грчко-цинцарске породице Сидер, Приба, Анђелаки, Кастри, Атанаси, Васили, Чига. Без својих кућа су биле следеће породице које су живеле у туђим кућама под закупом: Агоре, Сацелари, Христофи, Лиса, Астри, Гуса, Стамули, Гина, Аргир, Ласкар, Дера, Бала, Коста, Лепора, Нано, Насто, Даскали, Капмарус, Манојли, Деметер и још многи. Разлог оволиком броју грчких породица без својих домова лежи у чињеници што су они тек од недавно, непосредно пред попис, постали грађани Пеште. Врло брзо ће се сви они обогатити и покуповати сопствене куће.

У прво време свога боравка у Пешти грчко-цинцарски досељеници су се држали са једноверним Србима и са њима се радо повезивали брачним везама. Пошто су Срби држали добар део пештанске трговине, Грци су са њима оснивали фирме и ортачки пословали. Цар Леополда I је 24. децембра 1696. године пештанским Србима подарио знатне привилегије које су их у свим правима изједначавали са грађанима Пеште већинске, католичке вере. Овај детаљ је био важан, ако не и пресудан разлог велике присности унутар православног триангла.[14] Мешајући се брачно и ортачки са Србима, Грци и Цинцари су стизали до истих повластица, али је кроз биолошке везе у првој, а нарочито у другој генерацији био асимилован приличан број Јелина, углавном Цинцара. Забринути за будућност своје заједнице пештански Грци су основали засебну школу за своју децу, у којој се настава одвијала на грчком језику. У тој школи је 1774. године било 24 ђака, док је српску школу похађало тридесеторо деце. Грчког учитеља није постављао пештански парох Србин, већ сама грчка заједница, од које је учитељ добијао 100 форинти годишње, и уз то још бесплатан стан и огрев. Издвајањем школе са грчком децом из православне заједнице у Пешти започео је процес потпуног грчког осамостаљења од Срба.

Када је цар Јосиф II издао Патент о верској толеранцији,[15] блискости између Јелина и Срба је готово тренутно нестало. Патентом су старе српске привилегије цара Леополда изгубиле свој значај јер су од тада сви поданици монархије, без обзира на верску и сваку другу припадност, пред законом и државом били употпуности изједначени. Грчки прваци у Пешти су се 30. августа 1789. године писмено, на немачком језику обратили царско-краљевској комисији за верска питања, молећи је да покрене процес њиховог формалног одвајања од Српске пештанске општине и црквених власти. Грци су у име свог осамостаљења тражили да им се дозволи да саграде своју сопствену цркву у којој би се молили Богу на свом језику, вођени својим свештеницима. Овај акт је писан у крајње непријатељском тону према Србима и представља репрезентативни узорак једног ширег фронта који илуструје онај непријатнији део карактера Грка и Цинцара: тамо где су они били релативна већина у односу на Србе и где су били довољно финансијски јаки, презриво и готово са мржњом су гледали на Илире, односно Србе. На све начине су се потрудили да живе без њих. Сукоби Јелина са Србима око црквено-школске аутономије достићи ће свој врхунац на Темишварском народно-црквеном сабору 1790. године и пренеће се у прве деценије следећег столећа.

Прва етапа борбе за опстанак се на задовољство Грка и Цинцара завршила њиховом победом, јер је на место будимског епископа, после постављења епископа Стратимировића за митрополита Карловачке митрополије децембра 1790. године, дошао ранији београдски митрополит Дионизије Поповић (Папазоглу), по рођењу хеленизовани Цинцар из Кожана. Убрзо по његовом хиротонисању 1791. године, Конзисторија[16] у Пешти се жалила на Грке и Цинцаре са којима су Срби имали заједничко богослужење, да су се одвојили и да за свештеника желе да доведу неког калуђера из Турске. Долазак грчког духовника који не познаје овдашње прилике, каже се у жалби, пореметило би духовни мир верника, али би и угрозио опстанак двојице српских свештеника који знају грчки, Ђорђа Миливојина и Јована Михајловића. Православни Пеште и Будима имају добар финансијски потенцијал, али парохијани не би лепо гледали на издржавање тројице свештеника, тим пре што српски попови говоре грчки језик и узорно врше грчку литургију. Непосредно после жалбе пештанске Конзисторије, владика Дионизије игнорише двојицу свештеника Срба који говоре грчки и обавештава Илирску дворску канцеларију како нема никаквих сметњи да у Пешту пређе и служи грчки калуђер Гаврил, дотадашњи свештеник бечких Грка. Владика плем. Петровић му испред Илирске дворске канцеларије одговара да се одложе све одлуке по овом захтеву, јер нису задовољени сви црквени прописи.

Крајем осамнаестог века у Пешти је живело 179 домаћинстава Грка и Цинцара са око 630 душа. Понети идејом о самосталности Јелини се нису обазирали ни на жалбе епархијске Конзисторије, као ни на одлуку ИДК, већ су уз отворену подршку владике Дионизија 1792. године у Пешти подигли своју цркву за 47.363 форинте (по предрачуну). У нову цркву је из Мишколца стигао грчки свештеник Евфроније Бенделе и вршио службу на грчком језику. Бенделе је уведен у службу грчке цркве индиректно јер је први захтев за његово рукоположење Илирска дворска канцеларија одбила због присуства Миливојина и Михајловића, па га је владика Дионизије поставио за капелана нове цркве, за плату од 100 форинти годиње. Дионизије извештава Канцеларију како је приморан да за свештеника на грчком језику привремено постави Бенделеа јер су верници грчко-цинцарске црквене општине одбили да присуствују грчкој литургији коју су вршили српски свештеници. Трошкове црквене службе, свештеничке плате и становања, као и радове око одржавања црквене зграде плаћали су грчки трговци из пештанске црквене општине, објаснио је владика.

Наредних година извршена је чистка српских свештеника из грчких црквених општина у Будимској епархији, али су се Јелини ове епархије борили и против српског имена којима су називани. Ову кампању илуструје допис Грка и Цинцара, имућних трговаца из Сегвара у Чонградској жупанији највишим властима монархије, у коме се жале на праксу црквених власти да се сви православни у Угарској називају Национом, односно Србима.[17] Жалба је писана мађарским језиком и гласи:

Величанственом, вечитом Царско-краљевском надвојводи, палатинско-жупанском господару, милостивом господару и милостивој господи, високодостојанственом угарском краљевско-намесничком већу,

Дана 3. октобра т. г. одржана је главна скупштина (!) грчко несједињене вероисповести под бројем 30898 у Карловцима. Том приликом је прочитано нама упућено циркуларно писмо које је изазвало велики немир у нашим срцима. У горе наведеном поштованом писму сви припадници поменуте религије називају се илирским Национом (Србима, аутор).

Снага наше домовине и њених институција са највећом пажњом брину о свим недаћама нашег доба. Отаџбина зрачи снагом и вољом ка једном свеобухватном циљу, међу којима су животна питања мањинских народа и религија. 

Тражимо да се примени политички принцип који води заједништву и желимо да се исти и у нашем случају примени. Када је наша етничка заједница дошла у нашу нову отаџбину, била је прихваћена са свим својим суштинским разликама, по пореклу, језику и вероисповести. Сада је наш народ, који се дичи својом посебношћу, приморан на асимилацију, од чега се гнуша,; наш народ је забринут за свој опстанак јер су га назвали Илирима и Национом (Србима, аутор) и тако је по народним правима потлачен. Поред тога што наши владари воде бригу о нама, не можемо а да не замолимо величанственог царско-краљевског надвојводу и високо достојанствено мађарско краљевско-намесничко веће, да не приморавају наше однарођење законом, ни да га условљавају племићким дипломама, нити другим поступцима. Молимо узвишени наслов да не приморава наше сународнике да промене народност, те да се удостоји таква настојања и брисати. Уздамо се у Вашу неизмерну милост!

Месеца октобра 17. дана 1804. године, са одржане скупштине  у Сегвару, Чонградска жупанија.[18]

Допис упућује на чињеницу да су Јелини у Угарској после Темишварског сабора ушли у последњу фазу своје бескомпромисне борбе за своју потпуну просветну, црквену и националну самосталност под круном Хабзбурга.

Током последње две деценије XVIII века мешовите православне заједнице у Угарској су се рашчланиле и осамостале у школи и цркви. После Темишварског сабора стекли су се услови да осамостаљене заједнице Грка и Цинцара затраже од државног врха законску заштиту свога народног имена. Међутим, и поред победе у борби против посрбљења, као и за сопствену доминацију у верском животу православних заједница у којима су били доминантна страна, Јелини нису могли побећи од своје судбине. С пролећа 1792. године извештава Српска црквена општина у Пешти Илирску дворску канцеларију о неочекиваном понашању већине чланова Грчке општине. Иако је Грчка општина Пеште у потпуности одвојила своју цркву од српске, већина њених чланова наставила је да обавља верске обреде венчања и сахране само у српској цркви, што им нико није бранио. Епархијска конзисторија сматра да и поред некоректног понашања владике Поповића и његових јелинских верника, нема потребе присиљавати Грке на сарадњу. Без обзира што су уз нову цркву добили и засебну парохију, изузету од надзора српског митрополита, млади грчки момци већином су се женили Српкињама, па су се деца из ових бракова крстила углавном у српској цркви. Многи Грци су поред својих имендана узели и славе, а неки су имендане још раније напустили. Било је јасно да ће спор између Срба и Грка време које долази дефинитивно решити у корист Срба.

Почетком XIX века у јелинској црквеној општини у Пешти, првенствено због језика, али и због етничких и све уочљивијих културних разлика, дошло је до сукоба између већ малобројних  Грка и већинских национално просветљених Цинцара. У Пешти ће цинцарски духовни препород почети 1806. године, када су га својим радом крунисала двојица цинцарских просветитеља, Роза и Бојађи. Млади студент медецине, угарски држављанин родом из Битоља Георгије Константин Роза је радио на својој књизи о историји Цинцара, промовишући њихову етничку и лингвистичку посебност, у чему су га многи сународници поносно слушали и пратили. Врло брзо се подвојила јелинска заједница на грчку и цинцарску страну и свака од њих је посебно ушла у последњу фазу свога постојања у овој средини. Некад је Цинцара у Пешти било много више од Грка, неки су се током времена посрбили, други хеленизовали, а трећи помађарили, па су њихови потомци на почетку новог века решили да се постарају за опстанак цинцарског имена и језика. Млади Цинцари чврсте свести о својој посебности били су решени да своју посебност остваре ослобађањем од грчког културног туторства и српске духовне доминације кроз борбу за своју еманципацију и препород. За узвишене циљеве своје свесне омладине цинцарски трговци су улагали велика новчана средства. Издвајање Цинцара из јелинске заједнице у Пешти имало је одјека у већини градова монархије.

Крајем осамнаестог века Грци и Цинцари су се насељавали широм Угарске. Како је већ раније речено, први њихови насељеници су се уз Србе концентрисали у насеља уз Дунав и Тису, да би следећи одлазили у места која су била даље од ових река. Настањивали су затим Ердељ (Клуж, Алба Јулија, мађарски Gyulafehérvár, Брашов, Тиргу Муреш и друга); Банат је добрано био насељен Цинцарима, од Панчева до Темишвара и Арада. У данашњој Словачкој најбројнија колонија Цинцара и нешто Грка била је у Трнави. Тамо су у једном историјском тренутку, крајем шездесетих година XVIII века (непосредно после првог страдања Москопоља) Цинцари били бројнији од Срба, па су без трзавица остварили право на школу и своје богослужење у заједничкој цркви. Томе, између осталог сведоче и богослужбене књиге на грчком језику, издања штампана у Бечу 1769. и 1790. године. И на осталим угарским територијама, Хрватској, Славонији и Далмацији, Јелини су се, уз више или мање слоге, налазили поред Срба.

[1] Годину дана после Француске буржоаске  револуције (1789) мађарско племство је понето националним заносом отказало послушност бечком двору. У атмосфери заоштрених политичких односа, у намери да међу мађарским противницима обезбеди савезнике у евентуалној побуни мађарског племства, цар је прихватио захтев Срба да одрже народно-црквени сабор. Темишварски сабор, одржан у јесен 1790. године, био је најзначајнији и најбројнији скуп утицајних Срба од после Велике сеобе. У средишту пажње стотину депутираца из редова свештенства, племства и грађанства нашло се решавање политичког статуса српског народа у Хабзбуршком царству.

[2] Дан после смрти митрополитове Мојсија Путника (9. јул 1790. у Бечу) цар је именовао темишварског владику Петра Петровића за администратора Митрополије и уручио му дозволу да се сазове Народни сабор. Администратор је после тога са осталим епископима, који су већ били ту, остао у Бечу да нареди избор посланика за сабор, по царевој одлуци требало је изабрати 75 посланика: по 25 из свештенства (клира), војног племства (милитара) и провинцијалиста. Овај број је касније од стране цара повећан на 100, тако што су броју посланика додата још и 25 представника спахија, уз одлуку да се на Сабор позову ердељски и буковински епископи, који би учествовали само на избору митрополита.

[3]Исто, кутија 1729, Фасц. 23, број 13.

[4] Olga Hering-Katsiardi, The Greek Community of Trieste (1751-1830), vol. I, Athens 1986, p.8

[5] На грчком језику парокиа, парохија,  означава грчку заједницу која привремено борави у туђој земљи. Иако су једно време живели у формалној заједници са Србима, појам парохија се односи искључиво на грчку заједницу.

[6] Архив Војводине, фонд Илирске дворске депутације, Ф 12 кутија 1323 (62) бр 1.

Илирска дворска депутација се бавила пословима који су били називани илирскима, тј. тицали су се православног становништва земаља круне Св. Стефана, посебно црквене провинције Карловачке митрополије. Територијално је била надлежна за просторе Славоније, јужне Угарске и будуће Војводине. Марија Терезија је прво основала поверенство за верска питања православних Срба, Илирску дворску комисију 1745. године, коју је 1747. заменила Илирска дворска депутација. Илирску дворску депутацију ће одлуком цара Леополда II од  20. фебруара 1791. године заменити Илирска дворска канцеларија, а њу ће Франц II после 16 месеци постојања укинути 1792. године. ИДК је била једина званична институција Срба у Хабзбуршкој монархији, спона између Карловачке митрополије  и  царске власти, нешто као министарство за Србе и послове у вези српског питања. Под њом су били митрополит и владике, као и надзорници школских округа. Њен председник је био царски повереник и до 1790. године хрватски  бан, Мађар гроф Фрања Балаша од Ђармата (Ferenc Balassa de Gyаrmath), а једини Србин дворски саветник био је владика Петар плем. Петровић. Канцеларија је била смештена у палати кнеза Лобковица у Бечу; укинута је због великог противљења мађарског племства.

[7] Исто, F 12 кутија 1326 (64), бр 5.

[8] Највећи појединачни легат Српској школи при овој цркви је оставио српски трговац Јован Милетић из Трста. Од своје укупне оставштине, која је износила 109.734 форинте, овај турски поданик је тршћанској Илирској школи оставио 24. 000 форинти.

[9] Исто,  F 12  (7) 5/95.

[10] Исто, F 12 (37) 5/ 93.

[11] Славко Гавриловић, Из књижевно-историјске преписке митрополита Стратимировића, прилог, Зборник Матице српске за језик и књижевност, Матица српска, Нови Сад 1967, 272.

[12]Д. Ј. Поповић, О Цинцарима, 321.

[13] Прву процену броја Грка на просторима Угарске су неумерено и произвољно изнели, видели смо, Филипидис и Константас у делу Нова географија из 1790: другу, такође прилично неодмерену, али у супротном смеру, износи мађарски историчар Јожа Хевизи у компаративној студији Autonomies in Hungary and Europe, стр. 63-65.

[14] Цар Леополд је непосредно пред Велику сеобу Срба обећао српској делегацији и патријарху да ће им подарити привилегије како би се у његовој царевини што боље осећали и као народ очували. Првом Привилегијом од 21. августа 1690. године положени су темељи аутономије Српске православне цркве у Угарској под управом самога патријарха Арсенија III; следећом, од 20. августа 1691. године Србима призната је теократска управа: патријарх је, поред строго црквених надлежности, добио право да у народној милицији поставља официре, да суди у грађанским споровима, да потврђује цеховске статуте, а народу је признато право да буде под управом месних власти које сам изабере. Најзад, Привилегијом од 4. марта 1695. године Срби су ослобођени плаћања десетка католичкој цркви. Становници Пеште и Будима су добили своје засебне привилегије које су чували у православној цркви на Табану. Ова црква је почетком XIX века изгорела и у пламену је нестала и оригинална повеља са привилегијама.

[15] Патент о толеранцији је био царски указ Јосифа II из 1781. године, као део сета јозефинских реформи. Патент је укинуо верски ексклузивитет католика и у верском погледу изједначио у свим правима некатоличке народе, протестанте, Јевреје и православне са католицима у Хабзбуршкој монархији. Ступањем Патента на снагу српске привилегије су изгубиле на значају. Почетком следеће, 1782. године Јосиф II  је у оквиру својих црквених реформи издао Едикт о толеранцији, верски закон који се односио на проширење верских права за Јевреје, а затим 31. марта 1783. године доноси подзакон под насловом Systematica gentis Judaeorum Regulatio. Едикт и подзакон имали су за циљ да омогуће трајно насељавање Јевреја на подручју Угарске, да им поправи друштвени положај и да од Јевреја начине популацију корисну за државу.

[16] Конзисторија је. духовни суд код православних, помоћни орган епархијских тела и епископа при вршењу судске власти.

[17] Једна од одлука Темишварског сабора била је да се сви православни у монархији ставе у надлежност Карловачке митрополије, (већински Срби, за њима Власи-Румуни, па Цинцари и Грци), те да се по већинским Србима званично и скупно називају илирском нацијом, или илирским национом. Често су се у списима називали само национом, са великим Н.

[18] Рукописно одељење Матице српске, М. 10 606.

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања