Ауторка: Емилија Поповић
Опште место у тумачењу комедиографије Ј. С. Поповића везује се за тврдњу да је он издвојио и пренео у своја дела типичне „смешне“ ствари из сопственог окружења, што се може видети и у овој комедији. Покондирена тиква за централни мотив, као што сам наслов казује, узима покондиреност. Оно што је било започето у Лажи и паралажи, приказивање помодности, у Покондиреној тикви развијено је до крајњих граница. „Ноблес“ и „паорско“ су речи које су свеприсутне у овој комедији. Јосип Лешић говори да се управо између ове две речи и гради „лик покондирене Феме.“[1]
Главна јунакиња је Фема. Она, након што јој је умро муж, мајстор Пера, почиње да живи помодно или да бар покушава то. Многи проучаваоци Стеријиних дела настојали су да опишу Фемино понашање, па је она тако „глупа опанчарка”[2] која ,,глуми отмену даму“[3], неко ко „настоји да прескочи свој образовни и социјални ниво.“[4] Дакле, и овде, као и у претходној комедији, мотив покондирености је повезан са мотивом хипокризије, јер самим тим што се мајстор-Перина жена понаша као да је ноблес и дама, она се претвара да је нешто што није. Али Стерија не би био Стерија кад он њој не би ,,пришио” одлике које је чине смешном, понекад чак и урнебесном. Такође, он увек главном лику у коме је оличен неки порок (у овом случају, помодарство) „дописује“ ликове који искоришћавају његову слабост због тог порока. Овде, у овој комедији, то су Сара (која би по типологији ликова спадала у чанколизу која је обавезни пратилац погоспођене простакуше) и поета Ружичић који би одговарао типу лицемера занесењака или лажног учењака. Ј. Стерија, као што се види, поштује каноне класицистичке драме, уводи типологију ликова карактеристичну за класицистичку комедију, али оно по чему је он особен јесте индивидуализација тих типова. Управо се из те перспективе може тумачити Фемина покондиреност.
Јасно је још на почетку комедије да се Фема прерушава на више начина. Покушава да створи у очима других утисак да је она нешто друго од обичне мајсторице. Она то покушава наредбама, наређује Јовану, свом новом „пединтеру“:
Ти нећеш више радити као досад, само ћеш за мном ићи, мене и највеће мадаме… мадаме, враг им матери, нисам могла отоич погодити … њи ћеш у руку љубити и с каруца скидати.[5]
Покушава да их натера да се понашају отмено, а то и она сама покушава, одевањем, променом намештаја који је планирала да уради, али и вербалним прерушавањем, које је у овом делу изузетно присутно, јер је вербално прерушавање троструко – прерушавају се и Фема и Ружичић и Сара. Фема се, наиме, стиди свега што је везује за прошлост. Она покушава да уклони све што има назнаку прошлости. Стиди се „паорског“ језика, уводи француски у кућу, али то је све толико комично јер је њен француски искварен, она као да се служи некаквим измишљеним језиком, који је нека врста карикатуре француског језика: ,,Жан, сан тундер божур ту“[6]. Фема иде толико далеко да се потпуно одриче свог брата Митра: ,,Јесам ли ти казала једанпут да он нама не може бити род?“[7] Управо за овакво лицемерно понашање увек постоје мотиви. Обично је то нека корист. Међутим, Фема нема никакву корист од свог претварања осим сна о високом друштву. Она, као и Јелица, лик у комедији Лажа и паралажа, живи у некој врсти самообмане. Н. Ромчевић је рекао да „ликови у Лажи и паралажи Јована Стерије Поповића имају очајничку потребу за бегом у просторе маште и идеала.“[8] Ово би се могло рећи и за Фему. Она себе обмањује желећи да побегне од тешке прошлости коју је проживела у браку са мајстор-Пером. О тој прошлости сазнајемо на основу опаски слуге Јована својој газдарици Феми коју он упорно назива мајсторицом, иако она жели да је зове госпођом или „мадамом“. Њене руке су, према Јовановим исказима „испуцале“, њу је покојни муж закључавао у подрум, она је газила и растезала боса коже. Сећање на такав живот можда је нагнало Фему да се „поконидири“, јер је управо овај њен порок изашао на видело када јој је муж умро.
Многи проучаваци чак сврставају Фему међу трагичне ликове, саосећају са њом, а и питање је колико је она заправо лицемерна кад обмањује и саму себе? Ј. Лешић експлицитно говори о разлозима Фемине покондирености:
Фема ужива да се пренемаже и чепи (пада у несвијест, мијења позитуре, домунђава се и сашаптава са Саром), и чини све оно што са паоретином Миричем није смјела, јер се редовно завршавало псовкама и батинама.[9]
Фема, према речима Небојше Ромчевића, има „најмање моћи у комаду.“[10] Дакле, Фема јесте покондирена тиква, прави тип покондиреног јунака, али и жена која је имала тешку прошлост и управо због тога бежи у сопствени измаштани свет. Ликови који употпуњују мотив лицемерства, заједно са Фемом, јесу Сара и Ружичић. Сара јесте, као што је већ речено, тип чанколизе, улизице која одобрава Феми комично понашање управо да би од ње извукла корист. Представља се као неко ко се непрекидно дружио са високим друштвом, извесном грофицом Шварц, а код које је, како ће се касније открити, радила у кухињи као куварица. И овде је по среди хипокризија – Сара се претвара да је нешто што није. Међутим, чини се да Сара има мање узвишене циљеве од Феме. Иако се то можда не би смело узимати као олакшавајућа оклоност када се говори о пороку хипокризије, а којим су безмало „украшена“ већина Стеријиних комичних ликова, ипак би требало истаћи да Сара жели да се наједе и напије јер је смрћу грофице изгубила службу и остала гладна и на улици, а Фема, ма колико њен начин био апсурдан и комичан, ипак жели да промени друштво. Сара на неки начин дели извесне сличности и са Алексом из Лаже и паралаже. Њихова хипокризија је мотивисана њиховим егзистенцијалним потребама. Такође, и умеће манипулисања открива Сару као лицемера. Она тачно зна како да се понаша са Фемом. Она њу хвали, улизује јој се, издваја је својим ласкањем из круга обичних вршачких жена: „А, нове локне! Рихтиг!… По последњем журналу! Шармант, ала бонер!“[11]
Сарин пратилац је Ружичић. Он се јавља, према тумачењу Небојше Ромчевића, као тип лажног учењака. Чим је у питању тип лажног учењака, јасно је да се и за Ружичића може везати мотив хипокризије. Као најизразитији вид његове хипокризије истиче се његов језик. Он је „типски обележен коришћењем славеносербског језика и класицистичке топике.“[12]
Ружичић:
А дух стихотворца лети
Преко поља, преко брега,
Преко воздушнога снега,
На високи Парнас,
Гди с’ извија љупки глас.[13]
Дакле, овде се јасно види да Стерија пародира класицистику топику и славеносрпски језик везујући га за једног од ликова који поседује негативне карактеристике, што је иначе типичан Стеријин поступак када је у питању вербално прерушавање ликова. Он као да се разрачунава са овом песничком традицијом везујући је за морално ниске ликове и, дефинисано из обрнутог правца, показује лицемерство и негативне карактеристике тих ликова повезујући их са славеносрпским језиком. То је, наравно, случај и са Ружичићем. Он жели да задиви својим стиховима, да зачуди својим ексцентричним понашањем, да онеобичи стварност. Њега нико не разуме од присутних, иако се, наравно, Сара прави да га разуме. Хипокризије има на сваком кораку у овој комедији. Ружичића Митар на крају комедије открива као трговачког помоћника и тада постаје јасно да је он управо свој говор, понашање и одевање (уопште целокупну ексцентричну појаву) кориситио како би прикрио сопоствени идентитет, тј. да би и сам побегао од прошлости. Међутим, ово се не може видети јасно на самом почетку, као што је видљиво код Феме. Код ње језик, понашање и одевање јасно откривају њену паорску страну и колико год се она трудила да се понаша више као „ноблес“, она то све мање успева и губи се. Њу њена сопствена маска демаскира. Међутим, са Ружичићем је другачији случај. Њега језик не демаскира толико очигледно јер он показује известан песнички таленат, али његова брза промена преокупација и прелажење са узвишених на тривијалне теме приликом рецитовања песама, ипак открива и баца сенку сумње на његове намере. Али се за Ружичића, ипак, приликом читања дела, све док га Митар не открије, не може са сигурношћу тврдити да је преварант и хипокрит.
Још једна ситуација око које се полемише о Ружичићевом лику као преваранту или пак као о типичном неснађеном песнику у малограђанској средини (романтичарски топос), чије елементе Ружичић несумњиво садржи, јесте ситуација у којој Ружичић пристаје да се ожени Фемом када га друга жена одбије, само јер ће на тај начин успети да одштампа своју књигу. Ово је типична ситуација за коју би се могло рећи да се лицемер разотркива публици, односно гледаоцима у својим намерама и не преза ни од чега како би дошао до свог циља. Међутим, Небојша Ромчевић истиче да се ова ситуација може посматрати и на другачији начин: Ружичић је толико одан свом песничком позиву да пристаје да жртвује и своју љубав и осећања ради поезије.
На крају ове комедије тријумфује Митар, тј. „позитивно морално начело“. Он разоткрива варалице, раскринкава их. Међутим, он тим раскринкавањем није у потпуности Феми отворио очи. Он јој обећава живот у Паризу ако се неко време буде понашала као пре смрти свога мужа, као „паорка“. Она пристаје, али само уз илузију да ће живети у Паризу.
У овој комедији видимо хипокризију, универзални људски принцип на којем је утемељено друштво. Сви смо ми лицемери. Питање је само колико то лицемерство угрожава људе око нас. Неко се њиме служи да би имао власт и моћ, неко, пак, да би у својим очима изгледао већи. Фема је „тужни кловн“ ове комедије. Потреба за лицемерством у лику Феме изазвана је њеним тешким положајем, угроженошћу њеног бића, те се тако она може посматрати и као трагичан јунак, читати из феминистичке перспективе, као жена која не може да се искаже у свету мушкараца. Прво јој је наређивао муж, потом брат, Митар. Њен лик можемо анализирати као модерну, фарсичну, Хасанагиницу.
Драма се завршава Фемином наивношћу и немоћи. Ништа није разрешено. Она се не мења суштински, дакле, Стерија оставља крај отвореним. Даје нам простора за учитавање. Фема је трагикомична услед своје немоћи и заосталости. Али шта би било када би имала моћ?
[1]Јосип Лешић, Стерија драмски писац,Нови Сад, Стеријино позорје: Прометеј,1998,стр.82.
[2]Љубомир Симовић, Дупло дно,Београд, Стубови културе,2001,стр.88.
[3]Исто.
[4]Душан Иванић, ,Огледи о Стерији, Београд, Друштво за српски језик и књижевност Србије,2007,стр.8.
[5]Јован Стерија Поповић, Сабране комедије,Београд, Српска књижевна задруга, 2006, стр.116.
[6]Јован Стерија Поповић, Сабране комедије,Београд, Српска књижевна задруга, 2006, стр.123.
[7]Исто,стр.108.
[8]Небојша Ромчевић,Ране комедије Јована Стерије Поповића,Нови Сад,Позоришни музеј Војводине,2004,стр.23.
[9]Јосип Лешић, Стерија драмски писац,Нови Сад, Стеријино позорје: Прометеј,1998,стр.86.
[10]Небојша Ромчевић,Ране комедије Јована Стерије Поповића,Нови Сад,Позоришни музеј Војводине,2004,стр.94.
[11]Јован Стерија Поповић, Сабране комедије,Београд, Српска књижевна задруга, 2006, стр.112.
[12]Небојша Ромчевић,Ране комедије Јована Стерије Поповића,Нови Сад,Позоришни музеј Војводине,2004,стр.101.
[13]Јован Стерија Поповић, Сабране комедије,Београд, Српска књижевна задруга, 2006, стр.128.
ФОТО: Лична архива
Остави коментар