Pokondirena tikva – motiv hipokrizije

27/08/2021

Autorka: Emilija Popović

Opšte mesto u tumačenju komediografije J. S. Popovića vezuje se za tvrdnju da je on izdvojio i preneo u svoja dela tipične „smešne“ stvari iz sopstvenog okruženja, što se može videti i u ovoj komediji. Pokondirena tikva za centralni motiv, kao što sam naslov kazuje, uzima pokondirenost. Ono što je bilo započeto u Laži i paralaži, prikazivanje pomodnosti, u Pokondirenoj tikvi razvijeno je do krajnjih granica. „Nobles“ i „paorsko“ su reči koje su sveprisutne u ovoj komediji. Josip Lešić govori da se upravo između ove dve reči i gradi „lik pokondirene Feme.“[1]

Glavna junakinja je Fema. Ona, nakon što joj je umro muž, majstor Pera, počinje da živi pomodno ili da bar pokušava to. Mnogi proučavaoci Sterijinih dela nastojali su da opišu Femino ponašanje, pa je ona tako „glupa opančarka”[2] koja ,,glumi otmenu damu“[3], neko ko „nastoji da preskoči svoj obrazovni i socijalni nivo.“[4] Dakle, i ovde, kao i u prethodnoj komediji, motiv pokondirenosti je povezan sa motivom hipokrizije, jer samim tim što se majstor-Perina žena ponaša kao da je nobles i dama, ona se pretvara da je nešto što nije. Ali Sterija ne bi bio Sterija kad on njoj ne bi ,,prišio” odlike koje je čine smešnom, ponekad čak i urnebesnom. Takođe, on uvek glavnom liku u kome je oličen neki porok (u ovom slučaju, pomodarstvo) „dopisuje“ likove koji iskorišćavaju njegovu slabost zbog tog poroka. Ovde, u ovoj komediji, to su Sara (koja bi po tipologiji likova spadala u čankolizu koja je obavezni pratilac pogospođene prostakuše) i poeta Ružičić koji bi odgovarao tipu licemera zanesenjaka ili lažnog učenjaka. J. Sterija, kao što se vidi, poštuje kanone klasicističke drame, uvodi tipologiju likova karakterističnu za klasicističku komediju, ali ono po čemu je on osoben jeste individualizacija tih tipova. Upravo se iz te perspektive može tumačiti Femina pokondirenost.

Jasno je još na početku komedije da se Fema prerušava na više načina. Pokušava da stvori u očima drugih utisak da je ona nešto drugo od obične majstorice. Ona to pokušava naredbama, naređuje Jovanu, svom novom „pedinteru“:

Ti nećeš više raditi kao dosad, samo ćeš za mnom ići, mene i najveće madame… madame, vrag im materi, nisam mogla otoič pogoditi … nji ćeš u ruku ljubiti i s karuca skidati.[5]

Pokušava da ih natera da se ponašaju otmeno, a to i ona sama pokušava, odevanjem, promenom nameštaja koji je planirala da uradi, ali i verbalnim prerušavanjem, koje je u ovom delu izuzetno prisutno, jer je verbalno prerušavanje trostruko – prerušavaju se i Fema i Ružičić i Sara. Fema se, naime, stidi svega što je vezuje za prošlost. Ona pokušava da ukloni sve što ima naznaku prošlosti. Stidi se „paorskog“ jezika, uvodi francuski u kuću, ali to je sve toliko komično jer je njen francuski iskvaren, ona kao da se služi nekakvim izmišljenim jezikom, koji je neka vrsta karikature francuskog jezika: ,,Žan, san tunder božur tu“[6]. Fema ide toliko daleko da se potpuno odriče svog brata Mitra: ,,Jesam li ti kazala jedanput da on nama ne može biti rod?“[7] Upravo za ovakvo licemerno ponašanje uvek postoje motivi. Obično je to neka korist. Međutim, Fema nema nikakvu korist od svog pretvaranja osim sna o visokom društvu. Ona, kao i Jelica, lik u komediji Laža i paralaža, živi u nekoj vrsti samoobmane. N. Romčević je rekao da „likovi u Laži i paralaži Jovana Sterije Popovića imaju očajničku potrebu za begom u prostore mašte i ideala.“[8] Ovo bi se moglo reći i za Femu. Ona sebe obmanjuje želeći da pobegne od teške prošlosti koju je proživela u braku sa majstor-Perom. O toj prošlosti saznajemo na osnovu opaski sluge Jovana svojoj gazdarici Femi koju on uporno naziva majstoricom, iako ona želi da je zove gospođom ili „madamom“. Njene ruke su, prema Jovanovim iskazima „ispucale“, nju je pokojni muž zaključavao u podrum, ona je gazila i rastezala bosa kože. Sećanje na takav život možda je nagnalo Femu da se „pokonidiri“, jer je upravo ovaj njen porok izašao na videlo kada joj je muž umro.

Mnogi proučavaci čak svrstavaju Femu među tragične likove, saosećaju sa njom, a i pitanje je koliko je ona zapravo licemerna kad obmanjuje i samu sebe? J. Lešić eksplicitno govori o razlozima Femine pokondirenosti:

Fema uživa da se prenemaže i čepi (pada u nesvijest, mijenja poziture, domunđava se i sašaptava sa Sarom), i čini sve ono što sa paoretinom Miričem nije smjela, jer se redovno završavalo psovkama i batinama.[9]

Fema, prema rečima Nebojše Romčevića, ima „najmanje moći u komadu.“[10] Dakle, Fema jeste pokondirena tikva, pravi tip pokondirenog junaka, ali i žena koja je imala tešku prošlost i upravo zbog toga beži u sopstveni izmaštani svet. Likovi koji upotpunjuju motiv licemerstva, zajedno sa Femom, jesu Sara i Ružičić. Sara jeste, kao što je već rečeno, tip čankolize, ulizice koja odobrava Femi komično ponašanje upravo da bi od nje izvukla korist. Predstavlja se kao neko ko se neprekidno družio sa visokim društvom, izvesnom groficom Švarc, a kod koje je, kako će se kasnije otkriti, radila u kuhinji kao kuvarica. I ovde je po sredi hipokrizija – Sara se pretvara da je nešto što nije. Međutim, čini se da Sara ima manje uzvišene ciljeve od Feme. Iako se to možda ne bi smelo uzimati kao olakšavajuća oklonost kada se govori o poroku hipokrizije, a kojim su bezmalo „ukrašena“  većina Sterijinih komičnih likova, ipak bi trebalo istaći da Sara želi da se najede i napije jer je smrću grofice izgubila službu i ostala gladna i na ulici, a Fema, ma koliko njen način bio apsurdan i komičan, ipak želi da promeni društvo. Sara na neki način deli izvesne sličnosti i sa Aleksom iz Laže i paralaže. Njihova hipokrizija je motivisana njihovim egzistencijalnim potrebama. Takođe, i umeće manipulisanja otkriva Saru kao licemera. Ona tačno zna kako da se ponaša sa Femom. Ona nju hvali, ulizuje joj se, izdvaja je svojim laskanjem iz kruga običnih vršačkih žena: „A, nove lokne! Rihtig!… Po poslednjem žurnalu! Šarmant, ala boner!“[11]

Sarin pratilac je Ružičić. On se javlja, prema tumačenju Nebojše Romčevića, kao tip lažnog učenjaka. Čim je u pitanju tip lažnog učenjaka, jasno je da se i za Ružičića može vezati motiv hipokrizije. Kao najizrazitiji vid njegove hipokrizije ističe se njegov jezik. On je „tipski obeležen korišćenjem slavenoserbskog jezika i klasicističke topike.“[12]

Ružičić:

A duh stihotvorca leti

Preko polja, preko brega,

Preko vozdušnoga snega,

Na visoki Parnas,

Gdi s’ izvija ljupki glas.[13]

Dakle, ovde se jasno vidi da Sterija parodira klasicistiku topiku i slavenosrpski jezik vezujući ga za jednog od likova koji poseduje negativne karakteristike, što je inače tipičan Sterijin postupak kada je u pitanju verbalno prerušavanje likova. On kao da se razračunava sa ovom pesničkom tradicijom vezujući je za moralno niske likove i, definisano iz obrnutog pravca, pokazuje licemerstvo i negativne karakteristike tih likova povezujući ih sa slavenosrpskim jezikom. To je, naravno, slučaj i sa Ružičićem. On želi da zadivi svojim stihovima, da začudi svojim ekscentričnim ponašanjem, da oneobiči stvarnost. Njega niko ne razume od prisutnih, iako se, naravno, Sara pravi da ga razume. Hipokrizije ima na svakom koraku u ovoj komediji. Ružičića Mitar na kraju komedije otkriva kao trgovačkog pomoćnika i tada postaje jasno da je on upravo svoj govor, ponašanje i odevanje (uopšte celokupnu ekscentričnu pojavu) korisitio kako bi prikrio sopostveni identitet, tj. da bi i sam pobegao od prošlosti. Međutim, ovo se ne može videti jasno na samom početku, kao što je vidljivo kod Feme. Kod nje jezik, ponašanje i odevanje jasno otkrivaju njenu paorsku stranu i koliko god se ona trudila da se ponaša više kao „nobles“, ona to sve manje uspeva i gubi se. Nju njena sopstvena maska demaskira. Međutim, sa Ružičićem je drugačiji slučaj. Njega jezik ne demaskira toliko očigledno jer on pokazuje izvestan pesnički talenat, ali njegova brza promena preokupacija i prelaženje sa uzvišenih na trivijalne teme prilikom recitovanja pesama, ipak otkriva i baca senku sumnje na njegove namere. Ali se za Ružičića, ipak, prilikom čitanja dela, sve dok ga Mitar ne otkrije, ne može sa sigurnošću tvrditi da je prevarant i hipokrit.

Još jedna situacija oko koje se polemiše o Ružičićevom liku kao prevarantu ili pak kao o tipičnom nesnađenom pesniku u malograđanskoj sredini (romantičarski topos), čije elemente Ružičić nesumnjivo sadrži, jeste situacija u kojoj Ružičić pristaje da se oženi Femom kada ga druga žena odbije, samo jer će na taj način uspeti da odštampa svoju knjigu. Ovo je tipična situacija za koju bi se moglo reći da se licemer razotrkiva publici, odnosno gledaocima u svojim namerama i ne preza ni od čega kako bi došao do svog cilja. Međutim, Nebojša Romčević ističe da se ova situacija može posmatrati i na drugačiji način: Ružičić je toliko odan svom pesničkom pozivu da pristaje da žrtvuje i svoju ljubav i osećanja radi poezije.

Na kraju ove komedije trijumfuje Mitar, tj. „pozitivno moralno načelo“. On razotkriva varalice, raskrinkava ih. Međutim, on tim raskrinkavanjem nije u potpunosti Femi otvorio oči. On joj obećava život u Parizu ako se neko vreme bude ponašala kao pre smrti svoga muža, kao „paorka“. Ona pristaje, ali samo uz iluziju da će živeti u Parizu.

U ovoj komediji vidimo hipokriziju, univerzalni ljudski princip na kojem je utemeljeno društvo. Svi smo mi licemeri. Pitanje je samo koliko to licemerstvo ugrožava ljude oko nas. Neko se njime služi da bi imao vlast i moć, neko, pak, da bi u svojim očima izgledao veći. Fema je „tužni klovn“ ove komedije. Potreba za licemerstvom u liku Feme izazvana je njenim teškim položajem, ugroženošću njenog bića, te se tako ona može posmatrati i kao tragičan junak, čitati iz feminističke perspektive, kao žena koja ne može da se iskaže u svetu muškaraca. Prvo joj je naređivao muž, potom brat, Mitar. Njen lik možemo analizirati kao modernu, farsičnu, Hasanaginicu.

Drama se završava Feminom naivnošću i nemoći. Ništa nije razrešeno. Ona se ne menja suštinski, dakle, Sterija ostavlja kraj otvorenim. Daje nam prostora za učitavanje. Fema je tragikomična usled svoje nemoći i zaostalosti. Ali šta bi bilo kada bi imala moć?

[1]Josip Lešić, Sterija dramski pisac,Novi Sad, Sterijino pozorje: Prometej,1998,str.82.

[2]Ljubomir Simović, Duplo dno,Beograd, Stubovi kulture,2001,str.88.

[3]Isto.

[4]Dušan Ivanić, ,Ogledi o Steriji, Beograd, Društvo za srpski jezik i književnost Srbije,2007,str.8.

[5]Jovan Sterija Popović, Sabrane komedije,Beograd, Srpska književna zadruga, 2006, str.116.

[6]Jovan Sterija Popović, Sabrane komedije,Beograd, Srpska književna zadruga, 2006, str.123.

[7]Isto,str.108.

[8]Nebojša Romčević,Rane komedije Jovana Sterije Popovića,Novi Sad,Pozorišni muzej Vojvodine,2004,str.23.

[9]Josip Lešić, Sterija dramski pisac,Novi Sad, Sterijino pozorje: Prometej,1998,str.86.

[10]Nebojša Romčević,Rane komedije Jovana Sterije Popovića,Novi Sad,Pozorišni muzej Vojvodine,2004,str.94.

[11]Jovan Sterija Popović, Sabrane komedije,Beograd, Srpska književna zadruga, 2006, str.112.

[12]Nebojša Romčević,Rane komedije Jovana Sterije Popovića,Novi Sad,Pozorišni muzej Vojvodine,2004,str.101.

[13]Jovan Sterija Popović, Sabrane komedije,Beograd, Srpska književna zadruga, 2006, str.128.

FOTO: Lična arhiva

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja