ПОЈАМ И ЦИЉ ИНСТИТУЦИОНАЛНОГ КАПАЦИТЕТА СРБИЈЕ У ПРОЦЕСУ ЕВРОПСКИХ ИНТЕГРАЦИЈА

18/06/2021

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

Пуноправно чланство у Европској унији за Србију представља најважнији спољнополитички и реформски приоритет. Дату мисао не смемо да прихватимо на нивоу фразеолошке флоскуле, без обзира на то што је у политичком животу наше земље од 2000. до 2012. године често злоупотребљавана од стране појединих политичких и интелектуално-академских чинилаца и заједница у свакодневном животу грађана Србије. Доктрина европских интеграција до 2012. године детерминисана је у контексту партикуларних агенди тадашњих политичких и духовно-академских структура и елита у земљи, што је продуковало генезу система неделотворне и дефетистичке политике изражене у паролашкој девизи „Европа нема алтернативу“. Ни Европска унија ни грађани Србије нису могли у потпуности да дефинишу који је смисао ове пароле, уколико су били сведоци да процес приступања наше земље у Унији не показује задовољавајуће резултате, те да осим декларативног опредељења владајућих политичких елита у држави не постоји ниједан параметар који би пружио доказ да Србија истински предузима „озбиљне кораке“ у том епохалном и стратешком подухвату да наша земља постане равноправни чинилац политичког израза савремене европске цивилизације.

Наведену безидејну и бесполезну политику европских интеграција грађани Србије оштро су казнили на општим изборима 2012. године. После општих избора из 2012. године и победе Српске напредне странке и њених коалиционих партнера предвођених администрацијом садашњег председника Републике Србије господина Александра Вучића, као и његовим личним залагањем, напуштена је дотадашња политика доктринарних приступа у процесима европских интеграција, а сам процес коначно је добио смисао и своју предметно-садржајну вредност. Заправо, паролашкој доктрини у европским интеграцијама из прве деценије XXI века претпостављено је суштинско опредељење које бисмо могли да изразимо у постулату „да постане Европа, а остане Србија“, што је моментално изнедрило унапређење у напорима Србије за придруживање у чланство Европске уније.

Од 2012. године нова државна администрација приступила је коренитим реформама у српском друштву и држави, а први изазов пред којим се нашла састојао се у трансформацији институционалног система у животу грађана Србије и саме државе, те његовог усклађивања са стандардима и нормама које представљају фундаментални оквир у функционисању правно-политичког система Европске уније, као и свакодневног живота свих њених грађана. Свим земљама које су постале део тзв. „породице европских народа“, али и кандидатима, као и потенцијалним кандидатима за пуноправно чланство у поменутој наднационалној институционалној заједници, Европска унија је обезбедила правац и колосек за реформе, што је онемогућило непотребна „лутања“ у потрази за решењима у процесима усклађивања институционалних система у датим државама са нормативним структурама ЕУ. Наравно, из више разлога било је немогуће очекивати потпуну примену свих европских стандарда у различитим областима у кратком временском периоду. Многе државе које су у различитим интервалима постале чланице ЕУ имале су дуг период припрема за пуноправно чланство (већина централноевропских земаља преко десет година), у току којих су фазно, уз вишеструка прилагођавања, усвајани и примењивани закони и институционалне реформе и трансформације у одређеним областима. Дакле, радило се и ради се о процесу дугог трајања који захтева озбиљне припреме, безрезервну подршку ЕУ и њено партнерство, као и стални процес едукације у политици европских интеграција.

После петооктобарских политичких промена у нашој земљи 2000. године, дакле, од периода почетка реализовања процеса придруживања Републике Србије у пуноправно чланство у Европској унији[1], од стране „државне администрације“ и готово свих структура у констелацији различитих политичких снага као основни приоритет у датим напорима истицана је потреба изградње „институционалних капацитета“ у нашем друштву, као основног предуслова за успешно окончање политике „европских интеграција“. Институционални капацитет за придруживање Европској унији један је од најзначајнијих критеријума за оцену спремности неке земље за унапређивање њеног статуса у поменутом процесу. Испуњавање Копенхашких критеријума[2] у сва три своја сегмента односи се на унапређивање институционалних капацитета, како у домену гарантовања демократије, владавине права, људских и права мањинских социјалних заједница, тако и у изградњи функционалне тржишне привреде и капацитета да се прихвате обавезе које проистичу из пуноправног чланства.

Из датог разлога, разумљиво је да оцена институционалних капацитета за европске интеграције представља важан део националне стратегије наше државе за приступање Србије у пуноправно чланство у Европској унији.[3] У постизању објективне оцене детаљно се анализирају делатности институција извршне власти и правосуђа, док је анализа законодавне власти углавном посредна. Крајњи циљ наведене евалуације делатности државних органа у свим нивоима организације власти, као и јавних установа, састоји се у намери усвајања прецизне оцене спремности државе за чин ступања у статус равноправне чланице у Европској унији. Исходишна вредност дате евалуације очитоваће се у оцени степена и формата отелотворења функционалне одрживости духовног и материјалног стандарда свакодневног живота свих грађана Србије, државних органа и јавних установа у епоси након окончања европских интеграција и стицања поменутог статуса пуноправне чланице Европске уније за нашу државу.

Званични захтев за чланство у ЕУ Србија је поднела 22. децембра 2009. године, а статус кандидата за чланство у ЕУ стекла је 1. марта 2012. године. Одлуком Европског савета од 28. јуна 2013. године о отварању приступних преговора почиње најзахтевнија фаза европских интеграција – преговори о чланству, у току којих се подразумева потпуно усаглашавање институционалног, правно-политичког и економско-привредног система у Србији са системом, вредностима и законодавством ЕУ. Дакле, на основу наведене одлуке Европски савет је званично потврдио главну поруку Брисела да је Србија равноправна чланица заједнице европских народа.

У претходних неколико година надлежни државни органи формирали су неопходна тела за координацију процеса приступања ЕУ. Процес преговарања води Влада Републике Србије преко Координационог тела на чијем је челу председник Владе и преговарачког тима.[4] Основу преговарачке структуре чини 35 преговарачких група ‒ међуресорних радних тела, у чијем су саставу представници институција задужени за предлагање и примену прописа којим се домаће законодавство усклађује са прописима ЕУ. Министарство за европске интеграције, формирано на основу Закона о министарствима 2017. године, пружа стручну и техничку подршку процесу приступања и учествује у раду преговарачких група у свим фазама преговора. Народна скупштина Републике Србије усвојила је 16. децембра 2013. године Резолуцију о улози Народне скупштине и начелима у преговорима о приступању Републике Србије Европској унији. У Резолуцији се дефинише улога Народне скупштине у преговорима и обавезује Влада да доставља све релевантне документе надлежном скупштинском одбору (Одбор за европске интеграције), укључујући преговарачке позиције утврђене на седницама Владе. Резолуција признаје значај и улогу цивилног друштва у процесу преговора. У тачки 24. Резолуције наводи се да Народна скупштина сарађује са цивилним друштвом, стручном јавношћу и другим заинтересованим чиниоцима како би се постигла њихова укљученост у све фазе процеса преговора о приступању Републике Србије ЕУ. Учешће грађана у европским интеграцијама један је од показатеља резултата реформи и унапређења рада државних органа. У досадашњем процесу Влада Србије је веома инклузивно и транспарентно укључила организације цивилног друштва у процес преговора.

Као што смо нагласили, основни циљеви делатности наведених помоћних тела надлежних државних органа у руковођењу у процесима европских интеграција састоје се у усаглашавању у вези с исправном оценом институционалних капацитета Србије у процесу придруживања наше државе у пуноправно чланство у Европској унији, и генерисању услова функционалне одрживости највишег степена компатибилности система институција у Србији с правно-политичким нормативом и институционалним системом у земљама ЕУ, након успешног окончања европских интеграцијау нашој земљи. У овој анализи посматрамо постигнути степен и формат институционалног капацитета организације власти и њених органа на свим нивоима у држави, као и делатности јавних установа у контексту спремности Републике Србије за приступање у чланство ЕУ и то путем представљања капацитета три гране власти, државних органа на свим нивоима административно-територијалног државног уређења Србије, делатности јавних установа и достигнутог степена усвајања „духовних вредности“ неопходних у процесу европских интеграција.

У периоду после 2012. године Србија је посвећено покренула процес усклађивања сопственог законодавства с правним тековинама ЕУ (acquis) у свим областима. Адекватни финансијски и људски ресурси и стабилни стратешки оквири постали су кључни за одржавање динамике реформи. Србија је остварила одличан ниво припремљености у областима као што су право привредних друштава, интелектуална својина, наука и истраживање, образовање и култура и царина. Србија је побољшала повезивање инвестиционог планирања с извршењем буџета, те је у 89% успешности окончала развој јединственог механизма за приоритизацију свих инвестиција без обзира на извор финансирања у складу са програмом Владе за реформу управљања јавним финансијама. У областима као што су јавне набавке, статистика, монетарна политика и финансијска контрола, Србија је остварила висок степен припремљености. У складу са проглашеним статусом војне неутралности и активним залагањем у правцу реализације европских интеграција, Србија постепено усклађује своју спољну и безбедносну политику са заједничком спољном и безбедносном политиком Европске уније у периоду до приступања. Као приоритетним питањима, Србија је потпуно приступила решавању питања неусклађености са Споразумом о стабилизацији и придруживању[5], нарочито у вези са ограничењима кретања капитала, регулисањем државне помоћи, фискалном дискриминацијом у вези са увезеним јаким алкохолним пићима и ограничењима извоза отпада.

Све набројане успехе и предузете кораке у европским интеграцијама Србија је остварила великом квантитативном и квалитативном продуктивношћу, насталом у раду Народне скупштине Републике Србије и њених регулаторних тела.[6] Такође, остварена је потпуна транспарентност и постигнут је висок степен успеха у процесу консултација укључујући дебате о преговарачким позицијама Србије за поглавља у процедури приступању ЕУ и размене мишљења са главним преговарачким тимом и Националним конвентом о Европској унији[7]. Народна скупштина до сада је ратификовала шест споразума и један уговор с Европском унијом, а истовремено усвојила је 145 закона путем којих је ускладила правни норматив у нашој земљи са правно-политичким системом Европске уније. За институционални капацитет законодавне гране власти у процесима европских интеграција било би корисно уколико би дошло до смањивања броја народних посланика у Народној скупштини Републике Србије, што је могуће постићи делимичном или потпуном променом Устава Републике Србије.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Bass Dragana, Dragojlović Nataša, Knežević Ivan, Vodič kroz programe Evropske unije 2014–2020, Evropskipokret u Srbiji, Beograd, 2014.

Budimir Branko, Međak Vladimir, Vodič kroz pristupanje Srbije Evropskoj uniji, ISAC fond, Centar zameđunarodne i bezbednosne poslove, Beograd, 2013.

Budimir Branko, Međak Vladimir, Vodič kroz pristupanje Srbije Evropskoj uniji, ISAC fond, Centar za međunarodne i bezbednosne poslove, Beograd, 2015.

Budimir Branko, Radić Ivana, Kahrimanović Vesna, Vodič kroz Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, ISAC fond, Centar za međunarodne i bezbednosne poslove, Beograd, 2008.

Chalmers Damian, David Gareth, Monti Giorgio, European Union Law, Cambridge University Press, 2010.

Craig Paul and de Burka Grainne, EU Law, Oxford University Press, Fifth edition, Oxford, 2011.

Dinan Desmond (ur.), Encyclopedia of the European Union, Macmillan Reference LTD, London, 1998.

Dinan Dezmon, Menjanje Evrope, istorija Evropske unije, Službeni glasnik, Beograd, 2010.

Dinan Dezmon, Sve bliža unija, Uvod u evropsku integraciju, Službeni glasnik, Beograd, 2009.

Đurić Ivana, Mrvaljević Nišavić Sanja, Pregovaračka poglavlja 23 i 24: o čemu pregovaramo?, GIZ projekat za pravnu reformu u Srbiji, Beograd, 2013.

Evropojmovnik: dodatak Evrožargon, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2004.

Grupa autora, Knjiga preporuka Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji 2015/2016, Evropski pokret u Srbiji, 2016.

Hiks Sajmon, Politički sistem Evropske unije, Službeni glasnik, Beograd, 2007.

Janjević Milutin, Konsolidovani ugovor o Evropskoj uniji: od Rima do Lisabona, Službeni glasnik, Beograd, 2009.

Janjević Milutin, Reformski ugovor EU iz Lisabona, Službeni glasnik, Beograd, 2008.

Jones Alistair, A Glossary of The European Union, Edinburgh University Press, Edinburgh, 2008.

Knežević-Predić Vesna, Zoran Radivojević, Kako nastaje i deluje pravo Evropske unije, Službeni glasnik, Beograd, 2009.

Lazarević Milena, Engelman, Ristevska-Jordanova Malinka, Marović Jovana, Coordination Requirements and Institutional Set-up in the EU Accession Process and Negotiations, Background Paper for the Regional Workshop of the Network of EU Integration Offices in South East Europe (23–25 April 2014, Bečići, Montenegro), Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit (GIZ) GmbH, Boon and Eschborn, 2014.

Lopandić Duško, Osnivački ugovori Evropske unije: Ugovor o Evropskoj uniji, Ugovor iz Nice sa amandmanima na Ugovor o EU, Kancelarija za pridruživanje Srbije i Crne Gore EU, Evropski pokret u Srbiji, Ministarstvo za ekonomske veze sa inostranstvom Republike Srbije, Beograd, 2003.

[1] У даљем тексту ЕУ.

[2]Европски савет у Копенхагену је 1993. године допунио критеријуме за пуноправно чланство у ЕУ тзв. „Копенхашким критеријумима” (политички, економски и правни), који су 1995. године употпуњени критеријумом из Мадрида о постојању одговарајућих административних капацитета за постепену и складну интеграцију у ЕУ. Сви критеријуми уврштени су у Лисабонски уговор ЕУ из 2009.  и део су правне тековине ЕУ (тзв. acquis communautaire).

[3] Национална стратегија у европским интеграцијама усвојена је 2006. године.

[4] Одлуком о формирању Координационог тела („Службени гласник РС”, број 84/13, 86/13, 31/14 и 79/14) остављено је председницима преговарачких група да, уколико се појави потреба за укључивањем других органа и организација у рад преговарачке групе, могу исте позвати да учествују у раду те групе.

[5] У даљем тексту ССП.

[6] У последње четири године, у периодичним извештајима Европске комисије о напретку Србије у области европских интеграција, истакнуте су и примедбе у погледу појединих сегмената у области деловања Народне скупштине. Поменуте примедбе односе се на питања процедуре у погледу усвајања закона, где је наглашено да је тзв. „хитност“ у поступку законодавног рада смањена, „али и даље висока“. Међутим, наведена примедба поседује карактер политичког мишљења у коме није препозната методологија рада у њеном уочавању. У извештајима није могуће препознати научни апарат, као сигуран меритум методолошких анализа за поједине закључке које је усвојила Европска комисија, па тако ни за поменути. Са друге стране, када је Европска комисија пружала политички закључак о професионалној делатности највишег законодавног тела у Републици Србији, онда је морала уочити и перманентан систем опструктивног рада којег у својим политичким наступима у великој мери користе опозиционе посланичке групе. Нажалост, дата констатација у овим извештајима је изостала. Такође, потребно је да нагласимо исте или сличне замерке у погледу примедби изнесених у извештајима Европске комисије на терет делатности појединих државних органа у Републици Србији.

[7] Помоћно тело које окупља организације цивилног друштва укључене у процес придруживања.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања