Autor: msr Ognjen Karanović, istoričar
Punopravno članstvo u Evropskoj uniji za Srbiju predstavlja najvažniji spoljnopolitički i reformski prioritet. Datu misao ne smemo da prihvatimo na nivou frazeološke floskule, bez obzira na to što je u političkom životu naše zemlje od 2000. do 2012. godine često zloupotrebljavana od strane pojedinih političkih i intelektualno-akademskih činilaca i zajednica u svakodnevnom životu građana Srbije. Doktrina evropskih integracija do 2012. godine determinisana je u kontekstu partikularnih agendi tadašnjih političkih i duhovno-akademskih struktura i elita u zemlji, što je produkovalo genezu sistema nedelotvorne i defetističke politike izražene u parolaškoj devizi „Evropa nema alternativu“. Ni Evropska unija ni građani Srbije nisu mogli u potpunosti da definišu koji je smisao ove parole, ukoliko su bili svedoci da proces pristupanja naše zemlje u Uniji ne pokazuje zadovoljavajuće rezultate, te da osim deklarativnog opredeljenja vladajućih političkih elita u državi ne postoji nijedan parametar koji bi pružio dokaz da Srbija istinski preduzima „ozbiljne korake“ u tom epohalnom i strateškom poduhvatu da naša zemlja postane ravnopravni činilac političkog izraza savremene evropske civilizacije.
Navedenu bezidejnu i bespoleznu politiku evropskih integracija građani Srbije oštro su kaznili na opštim izborima 2012. godine. Posle opštih izbora iz 2012. godine i pobede Srpske napredne stranke i njenih koalicionih partnera predvođenih administracijom sadašnjeg predsednika Republike Srbije gospodina Aleksandra Vučića, kao i njegovim ličnim zalaganjem, napuštena je dotadašnja politika doktrinarnih pristupa u procesima evropskih integracija, a sam proces konačno je dobio smisao i svoju predmetno-sadržajnu vrednost. Zapravo, parolaškoj doktrini u evropskim integracijama iz prve decenije XXI veka pretpostavljeno je suštinsko opredeljenje koje bismo mogli da izrazimo u postulatu „da postane Evropa, a ostane Srbija“, što je momentalno iznedrilo unapređenje u naporima Srbije za pridruživanje u članstvo Evropske unije.
Od 2012. godine nova državna administracija pristupila je korenitim reformama u srpskom društvu i državi, a prvi izazov pred kojim se našla sastojao se u transformaciji institucionalnog sistema u životu građana Srbije i same države, te njegovog usklađivanja sa standardima i normama koje predstavljaju fundamentalni okvir u funkcionisanju pravno-političkog sistema Evropske unije, kao i svakodnevnog života svih njenih građana. Svim zemljama koje su postale deo tzv. „porodice evropskih naroda“, ali i kandidatima, kao i potencijalnim kandidatima za punopravno članstvo u pomenutoj nadnacionalnoj institucionalnoj zajednici, Evropska unija je obezbedila pravac i kolosek za reforme, što je onemogućilo nepotrebna „lutanja“ u potrazi za rešenjima u procesima usklađivanja institucionalnih sistema u datim državama sa normativnim strukturama EU. Naravno, iz više razloga bilo je nemoguće očekivati potpunu primenu svih evropskih standarda u različitim oblastima u kratkom vremenskom periodu. Mnoge države koje su u različitim intervalima postale članice EU imale su dug period priprema za punopravno članstvo (većina centralnoevropskih zemalja preko deset godina), u toku kojih su fazno, uz višestruka prilagođavanja, usvajani i primenjivani zakoni i institucionalne reforme i transformacije u određenim oblastima. Dakle, radilo se i radi se o procesu dugog trajanja koji zahteva ozbiljne pripreme, bezrezervnu podršku EU i njeno partnerstvo, kao i stalni proces edukacije u politici evropskih integracija.
Posle petooktobarskih političkih promena u našoj zemlji 2000. godine, dakle, od perioda početka realizovanja procesa pridruživanja Republike Srbije u punopravno članstvo u Evropskoj uniji[1], od strane „državne administracije“ i gotovo svih struktura u konstelaciji različitih političkih snaga kao osnovni prioritet u datim naporima isticana je potreba izgradnje „institucionalnih kapaciteta“ u našem društvu, kao osnovnog preduslova za uspešno okončanje politike „evropskih integracija“. Institucionalni kapacitet za pridruživanje Evropskoj uniji jedan je od najznačajnijih kriterijuma za ocenu spremnosti neke zemlje za unapređivanje njenog statusa u pomenutom procesu. Ispunjavanje Kopenhaških kriterijuma[2] u sva tri svoja segmenta odnosi se na unapređivanje institucionalnih kapaciteta, kako u domenu garantovanja demokratije, vladavine prava, ljudskih i prava manjinskih socijalnih zajednica, tako i u izgradnji funkcionalne tržišne privrede i kapaciteta da se prihvate obaveze koje proističu iz punopravnog članstva.
Iz datog razloga, razumljivo je da ocena institucionalnih kapaciteta za evropske integracije predstavlja važan deo nacionalne strategije naše države za pristupanje Srbije u punopravno članstvo u Evropskoj uniji.[3] U postizanju objektivne ocene detaljno se analiziraju delatnosti institucija izvršne vlasti i pravosuđa, dok je analiza zakonodavne vlasti uglavnom posredna. Krajnji cilj navedene evaluacije delatnosti državnih organa u svim nivoima organizacije vlasti, kao i javnih ustanova, sastoji se u nameri usvajanja precizne ocene spremnosti države za čin stupanja u status ravnopravne članice u Evropskoj uniji. Ishodišna vrednost date evaluacije očitovaće se u oceni stepena i formata otelotvorenja funkcionalne održivosti duhovnog i materijalnog standarda svakodnevnog života svih građana Srbije, državnih organa i javnih ustanova u eposi nakon okončanja evropskih integracija i sticanja pomenutog statusa punopravne članice Evropske unije za našu državu.
Zvanični zahtev za članstvo u EU Srbija je podnela 22. decembra 2009. godine, a status kandidata za članstvo u EU stekla je 1. marta 2012. godine. Odlukom Evropskog saveta od 28. juna 2013. godine o otvaranju pristupnih pregovora počinje najzahtevnija faza evropskih integracija – pregovori o članstvu, u toku kojih se podrazumeva potpuno usaglašavanje institucionalnog, pravno-političkog i ekonomsko-privrednog sistema u Srbiji sa sistemom, vrednostima i zakonodavstvom EU. Dakle, na osnovu navedene odluke Evropski savet je zvanično potvrdio glavnu poruku Brisela da je Srbija ravnopravna članica zajednice evropskih naroda.
U prethodnih nekoliko godina nadležni državni organi formirali su neophodna tela za koordinaciju procesa pristupanja EU. Proces pregovaranja vodi Vlada Republike Srbije preko Koordinacionog tela na čijem je čelu predsednik Vlade i pregovaračkog tima.[4] Osnovu pregovaračke strukture čini 35 pregovaračkih grupa ‒ međuresornih radnih tela, u čijem su sastavu predstavnici institucija zaduženi za predlaganje i primenu propisa kojim se domaće zakonodavstvo usklađuje sa propisima EU. Ministarstvo za evropske integracije, formirano na osnovu Zakona o ministarstvima 2017. godine, pruža stručnu i tehničku podršku procesu pristupanja i učestvuje u radu pregovaračkih grupa u svim fazama pregovora. Narodna skupština Republike Srbije usvojila je 16. decembra 2013. godine Rezoluciju o ulozi Narodne skupštine i načelima u pregovorima o pristupanju Republike Srbije Evropskoj uniji. U Rezoluciji se definiše uloga Narodne skupštine u pregovorima i obavezuje Vlada da dostavlja sve relevantne dokumente nadležnom skupštinskom odboru (Odbor za evropske integracije), uključujući pregovaračke pozicije utvrđene na sednicama Vlade. Rezolucija priznaje značaj i ulogu civilnog društva u procesu pregovora. U tački 24. Rezolucije navodi se da Narodna skupština sarađuje sa civilnim društvom, stručnom javnošću i drugim zainteresovanim činiocima kako bi se postigla njihova uključenost u sve faze procesa pregovora o pristupanju Republike Srbije EU. Učešće građana u evropskim integracijama jedan je od pokazatelja rezultata reformi i unapređenja rada državnih organa. U dosadašnjem procesu Vlada Srbije je veoma inkluzivno i transparentno uključila organizacije civilnog društva u proces pregovora.
Kao što smo naglasili, osnovni ciljevi delatnosti navedenih pomoćnih tela nadležnih državnih organa u rukovođenju u procesima evropskih integracija sastoje se u usaglašavanju u vezi s ispravnom ocenom institucionalnih kapaciteta Srbije u procesu pridruživanja naše države u punopravno članstvo u Evropskoj uniji, i generisanju uslova funkcionalne održivosti najvišeg stepena kompatibilnosti sistema institucija u Srbiji s pravno-političkim normativom i institucionalnim sistemom u zemljama EU, nakon uspešnog okončanja evropskih integracija u našoj zemlji. U ovoj analizi posmatramo postignuti stepen i format institucionalnog kapaciteta organizacije vlasti i njenih organa na svim nivoima u državi, kao i delatnosti javnih ustanova u kontekstu spremnosti Republike Srbije za pristupanje u članstvo EU i to putem predstavljanja kapaciteta tri grane vlasti, državnih organa na svim nivoima administrativno-teritorijalnog državnog uređenja Srbije, delatnosti javnih ustanova i dostignutog stepena usvajanja „duhovnih vrednosti“ neophodnih u procesu evropskih integracija.
U periodu posle 2012. godine Srbija je posvećeno pokrenula proces usklađivanja sopstvenog zakonodavstva s pravnim tekovinama EU (acquis) u svim oblastima. Adekvatni finansijski i ljudski resursi i stabilni strateški okviri postali su ključni za održavanje dinamike reformi. Srbija je ostvarila odličan nivo pripremljenosti u oblastima kao što su pravo privrednih društava, intelektualna svojina, nauka i istraživanje, obrazovanje i kultura i carina. Srbija je poboljšala povezivanje investicionog planiranja s izvršenjem budžeta, te je u 89% uspešnosti okončala razvoj jedinstvenog mehanizma za prioritizaciju svih investicija bez obzira na izvor finansiranja u skladu sa programom Vlade za reformu upravljanja javnim finansijama. U oblastima kao što su javne nabavke, statistika, monetarna politika i finansijska kontrola, Srbija je ostvarila visok stepen pripremljenosti. U skladu sa proglašenim statusom vojne neutralnosti i aktivnim zalaganjem u pravcu realizacije evropskih integracija, Srbija postepeno usklađuje svoju spoljnu i bezbednosnu politiku sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom Evropske unije u periodu do pristupanja. Kao prioritetnim pitanjima, Srbija je potpuno pristupila rešavanju pitanja neusklađenosti sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju[5], naročito u vezi sa ograničenjima kretanja kapitala, regulisanjem državne pomoći, fiskalnom diskriminacijom u vezi sa uvezenim jakim alkoholnim pićima i ograničenjima izvoza otpada.
Sve nabrojane uspehe i preduzete korake u evropskim integracijama Srbija je ostvarila velikom kvantitativnom i kvalitativnom produktivnošću, nastalom u radu Narodne skupštine Republike Srbije i njenih regulatornih tela.[6] Takođe, ostvarena je potpuna transparentnost i postignut je visok stepen uspeha u procesu konsultacija uključujući debate o pregovaračkim pozicijama Srbije za poglavlja u proceduri pristupanju EU i razmene mišljenja sa glavnim pregovaračkim timom i Nacionalnim konventom o Evropskoj uniji[7]. Narodna skupština do sada je ratifikovala šest sporazuma i jedan ugovor s Evropskom unijom, a istovremeno usvojila je 145 zakona putem kojih je uskladila pravni normativ u našoj zemlji sa pravno-političkim sistemom Evropske unije. Za institucionalni kapacitet zakonodavne grane vlasti u procesima evropskih integracija bilo bi korisno ukoliko bi došlo do smanjivanja broja narodnih poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije, što je moguće postići delimičnom ili potpunom promenom Ustava Republike Srbije.
IZVORI I LITERATURA
Bass Dragana, Dragojlović Nataša, Knežević Ivan, Vodič kroz programe Evropske unije 2014–2020, Evropskipokret u Srbiji, Beograd, 2014.
Budimir Branko, Međak Vladimir, Vodič kroz pristupanje Srbije Evropskoj uniji, ISAC fond, Centar zameđunarodne i bezbednosne poslove, Beograd, 2013.
Budimir Branko, Međak Vladimir, Vodič kroz pristupanje Srbije Evropskoj uniji, ISAC fond, Centar za međunarodne i bezbednosne poslove, Beograd, 2015.
Budimir Branko, Radić Ivana, Kahrimanović Vesna, Vodič kroz Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, ISAC fond, Centar za međunarodne i bezbednosne poslove, Beograd, 2008.
Chalmers Damian, David Gareth, Monti Giorgio, European Union Law, Cambridge University Press, 2010.
Craig Paul and de Burka Grainne, EU Law, Oxford University Press, Fifth edition, Oxford, 2011.
Dinan Desmond (ur.), Encyclopedia of the European Union, Macmillan Reference LTD, London, 1998.
Dinan Dezmon, Menjanje Evrope, istorija Evropske unije, Službeni glasnik, Beograd, 2010.
Dinan Dezmon, Sve bliža unija, Uvod u evropsku integraciju, Službeni glasnik, Beograd, 2009.
Đurić Ivana, Mrvaljević Nišavić Sanja, Pregovaračka poglavlja 23 i 24: o čemu pregovaramo?, GIZ projekat za pravnu reformu u Srbiji, Beograd, 2013.
Evropojmovnik: dodatak Evrožargon, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2004.
Grupa autora, Knjiga preporuka Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji 2015/2016, Evropski pokret u Srbiji, 2016.
Hiks Sajmon, Politički sistem Evropske unije, Službeni glasnik, Beograd, 2007.
Janjević Milutin, Konsolidovani ugovor o Evropskoj uniji: od Rima do Lisabona, Službeni glasnik, Beograd, 2009.
Janjević Milutin, Reformski ugovor EU iz Lisabona, Službeni glasnik, Beograd, 2008.
Jones Alistair, A Glossary of The European Union, Edinburgh University Press, Edinburgh, 2008.
Knežević-Predić Vesna, Zoran Radivojević, Kako nastaje i deluje pravo Evropske unije, Službeni glasnik, Beograd, 2009.
Lazarević Milena, Engelman, Ristevska-Jordanova Malinka, Marović Jovana, Coordination Requirements and Institutional Set-up in the EU Accession Process and Negotiations, Background Paper for the Regional Workshop of the Network of EU Integration Offices in South East Europe (23–25 April 2014, Bečići, Montenegro), Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit (GIZ) GmbH, Boon and Eschborn, 2014.
Lopandić Duško, Osnivački ugovori Evropske unije: Ugovor o Evropskoj uniji, Ugovor iz Nice sa amandmanima na Ugovor o EU, Kancelarija za pridruživanje Srbije i Crne Gore EU, Evropski pokret u Srbiji, Ministarstvo za ekonomske veze sa inostranstvom Republike Srbije, Beograd, 2003.
[1] U daljem tekstu EU.
[2]Evropski savet u Kopenhagenu je 1993. godine dopunio kriterijume za punopravno članstvo u EU tzv. „Kopenhaškim kriterijumima“ (politički, ekonomski i pravni), koji su 1995. godine upotpunjeni kriterijumom iz Madrida o postojanju odgovarajućih administrativnih kapaciteta za postepenu i skladnu integraciju u EU. Svi kriterijumi uvršteni su u Lisabonski ugovor EU iz 2009. i deo su pravne tekovine EU (tzv. acquis communautaire).
[3] Nacionalna strategija u evropskim integracijama usvojena je 2006. godine.
[4] Odlukom o formiranju Koordinacionog tela („Službeni glasnik RS”, broj 84/13, 86/13, 31/14 i 79/14) ostavljeno je predsednicima pregovaračkih grupa da, ukoliko se pojavi potreba za uključivanjem drugih organa i organizacija u rad pregovaračke grupe, mogu iste pozvati da učestvuju u radu te grupe.
[5] U daljem tekstu SSP.
[6] U poslednje četiri godine, u periodičnim izveštajima Evropske komisije o napretku Srbije u oblasti evropskih integracija, istaknute su i primedbe u pogledu pojedinih segmenata u oblasti delovanja Narodne skupštine. Pomenute primedbe odnose se na pitanja procedure u pogledu usvajanja zakona, gde je naglašeno da je tzv. „hitnost“ u postupku zakonodavnog rada smanjena, „ali i dalje visoka“. Međutim, navedena primedba poseduje karakter političkog mišljenja u kome nije prepoznata metodologija rada u njenom uočavanju. U izveštajima nije moguće prepoznati naučni aparat, kao siguran meritum metodoloških analiza za pojedine zaključke koje je usvojila Evropska komisija, pa tako ni za pomenuti. Sa druge strane, kada je Evropska komisija pružala politički zaključak o profesionalnoj delatnosti najvišeg zakonodavnog tela u Republici Srbiji, onda je morala uočiti i permanentan sistem opstruktivnog rada kojeg u svojim političkim nastupima u velikoj meri koriste opozicione poslaničke grupe. Nažalost, data konstatacija u ovim izveštajima je izostala. Takođe, potrebno je da naglasimo iste ili slične zamerke u pogledu primedbi iznesenih u izveštajima Evropske komisije na teret delatnosti pojedinih državnih organa u Republici Srbiji.
[7] Pomoćno telo koje okuplja organizacije civilnog društva uključene u proces pridruživanja.
Ostavi komentar