Поетика клокотризма и његово место у неоавангарди

Аутор: др Милена Кулић

Ми смо деца Црне рупе. Ми смо погледали Црној рупи у очи. Ми смо Црна рупа.  Клокотристичко обраћање Црним рупама енигматично је одзвањало осамдесетих година прошлог века, указујући тиме на нова уметничка збивања арт-сцене на просторима бивше Југославије. Тај клокотристички поклич нестајао је и постепено је утихнуо, по закључку Миливоја Павловића, као „да се све пре времена урушило у Црну рупу“[1]. Након првог зрелијег таласа сигналистичке праксе (која је, за разлику од клокотризма, технологију „узела као посед свог времена“) настаје клокотризам (КЛОвнови КОји ТРАју/ зато што је беда вечна) – мултидисциплинарни ток у култури и уметности, који прихвата „дух сигнализма и нешто појавних облика стваралачке праксе, али без изразитијих програмских текстова“[2]. Тај „последњи крик европске авангарде“ (како га је доживео Ален Гинзберг) антитрадиционализмом и „гласном“ духовношћу[3] представља тежњу за „ослобођењем поезије свих стега“ (М. Павловић) или пак „нову варијанту надреализма“, како дефинише Ј. Деретић. Ова неовангардна уметничка појава најпре је усредређена на дешавања, односно ситуа/к/ције (ситуација + акција). Клокотризам, авангарда без атрибута искључивости (А. Секулић), често је изазиваo неразумевање, етикетирање и контраверзе; настајао је на рубовима књижевних жанрова, приморавајући читаоце и гледаоце да преиспитују сигурна упоришта и знања, показујући тиме ригидност успостављеног жанровског система. Није му посвећена нарочита студијска пажња и недостају продубљенија научно-истраживачка тумачења, али то није само знак недовољног истраживачког рада, него сведочанство о неодокучивости и животности клокотристичких продукција.

 „Још кад смо артикулисали постојање клокотризма“, у једном интервјуу истиче Адам Пуслојић, један од оснивача клокотризма, „казали смо истину: Клокотризма је било одувек. Како да нестане то чудо? Како да нестане Лепенски вир?“[4] Клокотризам је, дакле, живео од Праискона[5]. Хипнистичким искуством преживљења ствари не представља пуко миметичко имитирање већ познатих европских изама, већ „чисти обљесак једне песничке фантазмагорије“, како га описује Миодраг Трипковић у Клокоту клокотризма. За почетни импулс стварања утопијског покушаја оживљавања поезије (без дефиниције и без часописа[6]), заслужни су песници (пре свега Адам Пуслојић, Александар Секулић и Јоан Флора[7]), али за разлику од сигнализма, где манифестација припада најпре поезији, свака клокотристичка ситуа/к/ција представљала је вишемедијални говор више различитих језика, те су песници истовремено и ситуактери и перформери, па тек онда песници.

Плодотворно је и врло интересантно упоредно изучавање сигнализма и клокотризма. Миљурко Вукадиновић у тексту Сигнализам-клокотризам: pro et contra[8] истиче да је „зона могућег контакта сигнализма и клокотризма сигналистичка манифестација (гестуална поезија) која има извесних сличности са ситуа/к/цијом/ клокотристичким делом“.[9] Зачетник сигнализма у српској књижевности Мирољуб Тодоровић истиче да гестуална поезија „укида све границе између песме, театра, happening-а и конкретне животне акције“.[10] Сигнализам и клокотризам својим деловањем, сигурно је, не само да додирују изражајне уметничке крајности, већ их превазилазе како „у односу према изразу, језику, феноменима естетског и сазнајног“, тако и у односу према примаоцима те уметности. У оба правца је присутна жанровска разуђеност, како дефинише Миливоје Павловић, истичући чињеницу да је дошло до спајања и преплитања различитих уметничких облика.[11] Са сигналистичким иновацијама у уметности долази до стварања нове врсте знака (сигнума), као и умногоме специфичног начина живота који је изродио својеврсни синкретизам науке и поезије.[12] И сигнализам и клокотризам, познато је, настали су из тежње да се супротставе „владајућим тенденцијама у уметности и култури“, а та тежња је и сигналисте и клокотристе упутила ка формирању нових обликотворних поступака, форми представљања и формирању новог знака. Графички знак (signum – знак) постаје доминантно средство; било да говоримо о гестуалној поезији, сигналу или језику, константно је прожимање најразличитијих уметничких облика и форми. У манифесту Сигнализам из 1970. године, сигнализам се дефинише као авангардни покрет који је настао с тежњом да захвати све гране уметности од поезије (литературе) до позоришта, ликовних уметности, музике, све до филма[13]. У том смислу, приметно је да се рампа између различитих уметничких облика лако губи, како у сигналистичким, тако и у клокотристичким обликотворним поступцима, с напоменом да је у клокотристичком изразу присутна тежња ка масовношћу, што није случај код гестуалне сигналистичке поезије.

 У сигналистичким манифестима, када је реч о гестуалној поезији, пре свега се истиче тело (једног) аутора као доминантно средство исказивања поруке, затим гест који представља носиоце поетско-естетске поруке. Трећи сигналистички манифест под насловом Сигнализам (1970) објављен је, пре свега, као „потреба да се освеже поетске норме самог правца“.[14] У том манифесту се сигналистичка манифестација (гестуална поезија) дефинише као „нови отворени комуникациони систем где уметник (песник, произвођач дела), а често и акција самог корисника (конзумента) тог дела, још увек у процесу производње, постају саставни део коначне уметничке творевине.“[15] Овај сигналистички систем требало би посматрати као ескперимент, у којем су основна изражајна средства акција и гест, управо неки од основних клокотристичких израза. Сви ови процеси у којем настаје поезија, морају се гледати као експеримент, јер је сигнализам, не заборавимо, увек за апсолутни експеримент у свим уметностима.

Приметно је да је када говоримо о гестуалној поезији, често истичемо да је потребан минималан број учесника (један учесник) да би одређено уметничко дело настало. У клокотристичким ситуа/к/цијама, пак, број учесника (ситуактера) је знатно већи, те би се ово издвојило као једна од основних разлика између сигналистичке и клокотристичке телесне изражајности (тј. знака). Пример је, рецимо, клокотристичка ситуа/к/ција Н(а)естајање, која је изведена 1984. године, у којој је учествовало чак 17 ситуактера; њих десет је своје текстове објавило у тематском броју часописа Поља (новембар, 1984. број 209) који је уредио Ђорђе Писарев, где се појављују и сликарка Евгенија Димијевска и песник Александар Секулић са својим текстовима, иако тада нису били ситуактери.[16] Упркос овој разлици, постоје извесне сличности између сигналистичког и клокотристичког приступа поезији. Мислимо, пре свега, на одлику да и једно и друго настају у простору, даље, на идеју о процесуалности, као и на интензивно учешће аутора у стварању.

Као што је у манифесту Сигнализам наглашено, сигнализам се служи свим могућим средствима које пружа технолошка цивилизација за „разбијање текућег језичког система и мишљења“; чини нераздвојивим неколико видова реалности – литературу, сликарство, поезију, музику, сценско и електронско.[17] Можемо приметити да ове одлике карактеришу и клокотристичко деловање. Поред тога, постоји још један, изузетно битан елемент који одликује сваку клокотристичку ситуа/к/цију, а коју не би требало да изоставимо; то је да клокотризам бежи од затвореног простора, бежи од зидова (за разлику од позоришта које укида само четврти зид). Клокотристи се налазе свуда: на улици, на тргу, у дворишту, на неким посебно симболичким местима (попут некадашњег концентрационог логора Старо Сајмиште). У том смислу, значајан је и интересантан запис Александра Секулића који даје исечке сећања на једну клокотристичку ситуа/к/цију:

„Памтим, ни пре ни после, никад тако одржано књижевно вече у базену (!), у води, у оделима – док један од нас чита песме, остали су загњурени под водом. Онда он оставља исписани лист папира да плива по води, устаје следећи.. и најзад, израњају скоро удављени, полумртви песници. Тако је, ето, и цела наша младост некако као клокотризам“.[18]

Клокотристичка, за разлику од великог дела сигналистичке поетике, није се заснивала првенствено на тексту или слици, већ је представљала синтезу „дисконтинуираног знаковног, сценског, вербо-воко-визуелног саопштења у отвореном простору, уз сваковрсна догађања, понекад и непрограмирана“ (М. Павловић). Подразумевала се сценска атмосфера (често слична и позоришној[19]), подразумевало се станиславскијевско уживљавање, и покушај да то буде живот и (масовно) оживљавање. То је, можемо рећи, била суштина клокотристичких ситуа/к/ција.

Идентитет клокотристичких дела, када је у питању споменута процесуалност, тврди М. Павловић, „почива на непостојаности, једанпутности и непоновљивости гестова и језика“.[20] Реч једанпутност изнађена је вешто и зналачки, она значи да је свака клокотристичка ситуа/к/ција изведена само једном. Након тога, постала би непоновљива, заробљена у том тренутку и на том месту.[21] То је била разлика у односу на позориште и позоришну представу. Пробе нису постојале, постојала је само лабава драматургија и лабави сценарио. Извођач (ситуактер) је морао да се прилагоди датом простору и публици[22]. Док са једне стране, Брана Димитријевић о клокотристичкој ситуа/к/цији говори као о „делу у настајању“ (work in progress), чиме клокотризам приближава театролошком тумачењу happening-a; са друге стране, Миљурко Вукадиновић и Миливоје Павловић говоре о „делу у нестајању“, чиме се потврђује идеја о једанпутности. Дилемом између happening-a и једанпутности, покренуто је питање именовања клокотристичких ситуа/к/ција. Именовањем нечега, без сумње, показујемо суштинско разумевање грађе, те сматрамо да је ово питање веома значајно за будућа преиспитивања клокотризма. У литератури се често, не у потпуности оправдано, избегава назив happening када се говори о клокотризму (Б. Димитријевић, рецимо, тврди да је знатно прецизнији термин перформанс). Иван Растегорац у тексту Фрагменти о клокотризму и Леденој изложби (у тематском броју Поља,1984, уредио Ђорђе Писарев) јасно истиче и аргументује своје мишљење о овом питању, истичући да смо се „избегавањем те речи (happening) показали недовољно упућеним у једну сферу која нам је блиска и огрешили се о многе часне уметнике који су у тој сфери стварали чудеса“. Покушаћемо, овом приликом, да на основу неколико примера покажемо како се реч happening прикладно и пунозначно може користити када говоримо о клокотризму. Да је happening важна појава, показује нам  деловање Боре Ћосића, који у свом делу Mixed media дефинише happening као „идеално дозирани оброк живота ограничен временом трајања, као што је храна ограничена конзервом у којој је смештена“[23]. У покушају да докажемо оправданост Растегорчевог тумачења, наводимо, даље, као пример, фрагмент из студије коју је написао Жан Пол Сартр Нappening или документовани театар, у којем даје значајно филозофско тумачење овог термина, а које нам може помоћи у реконтрукцији и објашњењу клокотристичких ситуа/к/ција.

„Нема сцене, све се одиграва у једној сали, или на улици, на обали мора: између гледалаца и оних које не називамо актерима, већ агентима, постоји само провизорна разлика, тј. временска разлика. Они нешто чине, није важно шта, али нешто провокативно што узрокује прави догађај. (..) То је вешта екплоатација окрутности о којој је говорио Арто. Гледалац није позван да би се мешао у представу: он остаје делимично на дистанци. Он прима као ударац, ову намерно недовршену мешавину разбијених скечева, прекинуту у тренутку кад се рађа илузија“. (Глумац, 1973).

Овакво Сартрово тумачење термина happening, лако закључујемо, блиско је тумачењу клокотристичких ситуа/к/ција, са малим разликама које постају оправдане када читамо у целини Сартрово тумачење позоришне уметности. С данашњег становништва, чини се да није било неопходно такво упорно одбацивање термина happening, иако је посве јасно да се клокотристичко деловање разликује од позоришног израза.[24] Потребне су, свакако, далеко дубље анализе да би се потврдила изречена претпоставка о употребљивости речи happening; неопходне су, пре свега, темељније анализе хронолошког пресека клокотристичких ситуа/к/ција.

 Сачуване су многе фотографије и многи видео записи клокотристичких ситуа/к/ција који несумњиво позивају на нову врсту читања и дубља проучавања клокотризма. Све је само сигнал што ти види око, један је од могућих сигналистичких читања стварности.[25] У складу са тим, упућујући на везу између сигнализма и клокотризма, можемо поновити оно што је Б. Димитријевић записао: Сваки уметник, па и обични смртник, потенцијални је клокотриста. Било да клокотристичке ситуа/к/ције назовамо перформансом, happening-ом или другачије, истраживачима клокотристичких ситуа/а/кција намеће се један утисак: Све је само клокот кловнова који трају.

Литература

1. Вукадиновић, Миљурко. (1984). „Сигнализам-клокотризам: pro et contra“, Сигнализам авангардни стваралачки покрет, Културни центар, Београд.
2. Димитријевић, Брана. (1983). Одгонетка клокотризма, Крушевац.
3. Димитријевић, Брана. (2008). Сигнализам и клокотризам, Линк:

https://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/delo/12734)

4. Ђурић, Александар. (2014). „Гордијев чвор“, у: Сигнализам и дело Мирољуба Тодоровића, приредио Миливоје Павловић, Београд.
5. Марићевић, Јелена. (2016). Легитимација за сигнализам, Библиотека Сигнал, Београд.
6. Павловић, Миливоје. (2002). Авангарда, неоавангарда и сигнализам, Просвета, Београд.
7. Рајичић Перић, Светлана. (2016). Поетика игре у српској књижевности 20. века (Љ. Мицић, М. Тодоровић, С. Богдановић, М. Павић, Линк: http://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handle/123456789/6965/Svetlana_Rajicic_Peric.pdf?sequence=2&isAllowed=y
8. Секулић, Александар. Клокотризам, авангарда без атрибута искључивости, Линк: https://aleksandaracasekulic.wordpress.com
9. Тодоровић, Мирољуб. (1979). Сигнализам, Градина, Ниш.
10. Ћосић, Бора. (2010). Mixed media: Нова верзија, Завод за културу Војводине, Нови Сад.

[1] Миливоје Павловић, Авангарда, неоавангарда и сигнализам, Просвета, Београд 2002, 119.

[2] Анаграм клокотризам потиче из збирке песама Александра Секулића Госпођа Халуцинација, чему је додат суфикс „изам“. Како истичу сами клокотристи овај „иницијални проговор“ настао је апсурдом, „у извесној оскудици бољег решења“. Видети: Миливоје Павловић, исто, 111.

[3] Духовност је, по речима оснивача клокотризма, врло важна и неизбежна одредница. Под одређењем духовности, они шире подразумевају „ум, стање интелекта, па чак и сам стваралачки живот“. Духовност у клокотризму, тврди Миливоје Павловић у свом есеју Клокотризам као неоавангардна појава (у књизи: Авангарда, неоавангарда и сигнализам, 109) исказује „својеврсни психички интензитет, који нема материјалну растрзаност, те се не може у свему ни просторно ни временски одредити“. Александар Секулић, пак, текстом Клокотризам, авангарда без атрибута искључивости даје занимљиво тумачење клокотризма у односу на духовност. По његовом закључку клокотризам је „најпре збир индивидуалних духовности, њихово утапање у заједничко, клокотристичко догађање, тзв. ситуа/к/ције, духовно прожимање, често по свом нахођењу и по властитој иницијалности“.

[4] „Ми смо деца црне рупе“, Разговор са Адамом Пуслојићем, разговор водио Зоран Радисављевић, Домети: часопис за културу, год. 41, бр. 158/159, 2014, 73.

[5] Иван Растегорац је на кутији шибица записао прецизан датум настанка клокотризма – 16. мај 1978, иако се званична објава клокотризма, тврди Миливоје Павловић, десила нешто касније, „24. луја 1978“ (није штампарска грешка), на путу Хоча – Хеоград (у свом лудизму употребљавају име непостојећих градова, као да су тиме желели да мистификују и све учине загонетнијим). Видети: Миливоје Павловић, наведено дело, 111.

[6] Клокотризам није имао свој часопис, па је био „гост“ у часописима: Књижевна реч, Око, Дело, Relations Синтеза…

[7] Иако им се касније прикључују и Срба Игњатовић, Тодор Терзић, Миљурко Вукадиновић, Тодор Стевановић, Војислав Јакић, Мома Димић, Првослав Ралић, Иван Растегорац, Предраг Богдановић Ци, Драгиша Драшковић, Радислав Тркуља, Радош Стевановић, Коља Милуновић, Ивана Миланкова, Маријана Дан, Бранислав Вељковић и други.

[8] Миљурко Вукадиновић, „Сигнализам-клокотризам: pro et contra“, Сигнализам авангардни стваралачки покрет, Културни центар Београд 1984, 23-24.

[9] Сигналисти су често примењивали гестуалне акције. Наводимо само неке које се везују за име оснивача сигнализма – Мирољуба Тодоровића: Месечев зрак, Гордијев чвор, Метафизичка поема са водом, Песма о краљу Артуру, Луномер. Александар Ђурић у тексту Гордијев чвор Мирољуба Тодоровића истиче да је „из низа визуелних радова М. Тодоровића који настају седамдесетих година 20. века, парадигматичан рад под називом Гордијев чвор који се састоји од фотографија које се могу посматрати појединачно, а могу се сматрати и деловима исте целине“ (Александар Ђурић, „Гордијев чвор“, у: Сигнализам и дело Мирољуба Тодоровића, приредио Миливоје Павловић, Београд 2014, 281). Са друге стране, Светлана Рајичић Перић у својој докторској дисертацији Поетика игре у српској књижевности 20. века (Љ. Мицић, М. Тодоровић, С. Богдановић, М. Павић) наводи да је у перформанс-гестуалној поезији Гордијев чвор „тело у најширем смислу објекат, заточеник машинистичке ере“

(http://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handle/123456789/6965/Svetlana_Rajicic_Peric.pdf?sequence=2&isAllowed=y,

[10] Мирољуб Тодоровић: Сигнализам, Градина, Ниш 1979, 58.

[11] Миливоје Павловић, наведено дело, 115.

[12] За сигналистички стилски правац релевантно је конституисање три манифеста: Поезија – наука (Манифест песничке науке), Манифест сигнализма (REGULAE POESIS) и Сигнализам. Други манифест написан је 1968. године и има ближу одредницу Тезе за општи напад на текућу поезију. За тумачење одреднице наука у овим манифестима, наводимо један фрагмент који проистиче из сцијентистичке идеје да науку проближи човеку, тј. да језик представи као продукт песника. „Свет науке по некима није и свет бића, већ само квантицифираних правилности, вештих језичких конструкција и безнадежне квадратуре људског ума. (..) Ако је наука језик онда је језик саме суштине света.“

[13] У овом манифесту, даље, истиче се да је „сигнализам за апсолутни експеримент у свим уметностима“. Знак  излази из окриља само научних форми, те имамо наведене медоте и класификацију сигналистичке поезије на: сигналистичку поезију у ужем смислу (визуелна поезија); компјутерску поезију; стохастичку поезију; статистичку поезију; пермутациону, комбинациону и варијациону поезију; сцијентистичку поезију; сигналистичку кинетичку и фоничку поезију; сигналистичку манифестацију (гестуалну поезију). Види: „Сигнализам“, у: Сигнализам, 85.

[14] Рајко Благојевић, „Манифести сигнализма“, Магија сигнализма, Библиотека „Сигнал“, Београд 2016, 99.

[15] Мирољуб Тодоровић, „Сигнализам“, у: Сигнализам, 87.

[16] У ситуакцији Н(а)естајање учествовали су: Предраг Богдановић, Бранислав Вељковић, Миљурко Вукадиновић, Слободан Јовановић, Душан М. Кнежевић, Драган Коларевић, Ивана Миланков, Коља Милуновић, Адам Пуслојић, Иван Растегорац, Радош Стевановић, Драган Грбић, Мирослав Јовановић, Александра Павловић, Ненад Вучковић, Мирослав Вељић, Срба Крајић.

[17] Мирољуб Тодоровић често истиче предности технологије, пре свега, када говори о фабрикацији језика путем песничких машина.

[18] Александар Секулић, Клокотризам, авангарда без атрибута искључивости, сајт Александра Секулића (https://aleksandaracasekulic.wordpress.com)

[19] Једноставан пример који илуструје повезаност перформерског (позоришног) израза, изложбеног стила и клокотристичке ситуа/к/ције јесте ситуа/к/ција Заузимање главе која је изведена у простору старе Бајлонијеве пиваре 1981. године. Перформерски део је „одигран“ у позоришним условима. У средини је била својеврсна бина, а публика је седела, као у позоришту, на трибинама. По завршеној представи, сведочи Брана Димитријевић (Сигнализам и клокотризам), публика је позвана да за песником И. Растегорцем, док рецитује песму Глава, прође кроз све до тада „једва запажен шатор начињен од пластике“, у коме су биле изложене скулптуре глава. Тај изложбени простор је био одмах након завршене ситуа/к/ције  – склоњен.

[20] Миливоје Павловић, наведено дело, 109.

[21] Ретко се дешавало да се понове делови одређених ситуа/к/ција.

[22] Нешто слично је у својој театарској лабораторији чинио Антонен Арто.

[23] Бора Ћосић, Mixed media: Нова верзија, Завод за културу Војводине, Нови Сад, 2010, 23-34.

[24] Иако је, рецимо, један од најзначајнијих позоришних прегалника тог времена Бранко Плеша (глумац, редитељ, професор), пратио клокотристичке ситуа/к/ције, што показује и критика стихова Горана Бабића, коју је 5. децембра 1980. године  објавио у листу Комунист.

[25] Јелена Марићевић, Легитимација за сигнализам, Библиотека Сигнал, Београд  2016, 11.