Аутор: Милена Кулић
Владан Ђорђевић (1844–1930), значајна фигура српске културне и политичке историје, био је поливалентна личност чији се допринос огледао у бројним областима. Као књижевник, публициста, академик, председник владе, министар у Влади, председник Одбора београдске општине, уредник листа Отаџбина[1], дипломата (посланик у Атини и Цариграду), али и страствени присталица позоришне уметности, Ђорђевић је током свог плодног живота оставио неизбрисив траг у српској култури и политици. Човек изузетне радне енергије, у сложеним историјским околностима, доследно је исказивао спремност на жртву у име напретка своје земље и народа. Његово интересовање за позориште и драмско стваралаштво, које је испољио још у раном детињству, сведочи о дубокој везаности према уметности, што је детаљно забележено у његовим Успоменама. Као страствени читалац и познавалац драмске уметности, Ђорђевић је веома рано започео свој књижевни пут. [Х]ипократ Ђорђевић[2], касније познат као Владан Ђорђевић, објавио је своју прву књигу још током школовања у гимназији, што је забележено на корицама дела: „Од Ипократа Ђорђевића, ученика IV разреда гимназије Београдске“. Овај податак не само да указује на његову рану посвећеност књижевном стваралаштву, већ и осветљава шири културни и образовни контекст у коме се његов стваралачки опус формирао. Ова рана књижевна активност представља темељ његовог каснијег плодног рада у области књижевности, публицистике и драматургије, што га је учврстило као једну од кључних фигура српске културне историје. Познавање драмске структуре, стилистичке особености његовог израза и тематска усмереност на друштвене односе и историјске процесе указују на значајну улогу коју је позоришна уметност имала у његовом интелектуалном развоју. Још у гимназијским данима, Владан Ђорђевић показује изузетну ангажованост у књижевном и позоришном животу. Ђорђевић се истакао као иницијатор и организатор књижевних дружина, активно учествујући у раду школског листа Оценитељ. Већ у том периоду, својим самоувереним ставом, себе је називао „списатељем“, што указује на његову рану свесност о сопственом књижевном позиву. Према подацима које наводи Душан Михаиловић, Ђорђевић је заједно са својим вршњацима основао дечје позориште, познато као Театар код Варош-капије. У оквиру ове иницијативе, Ђорђевић је преузео улогу организатора представа, обезбеђујући драмске текстове и сценску реквизиту, писао оригиналне драме, бавио се преводилаштвом, а често је и лично учествовао као глумац.[3]. На сцени су игране драме Јована Стерије Поповића и дела младих писаца Јована Драгашевића, Владана Ђорђевића и Стојана Новаковића. Ова рана позоришна делатност сведочи о његовој посвећености драмској уметности, али и о ширем културном контексту у коме је одрастао, где је позориште играло значајну улогу у образовању и друштвеној свести младих интелектуалаца. Учећи од „старог романтичара“ Јована Илића, млади Владан Ђорђевић усвајао је основне принципе драмског стваралаштва, следећи свог учитеља не само у књижевном раду већ и у историјском деловању. Као и Илић, Ђорђевић је тежио да истовремено обликује уметност и учествује у значајним друштвеним збивањима, што потврђује и његово ангажовање у лицејској чети на барикадама већ 1862. године[4]. Иако је већ у то време био сарадник бројних периодичних публикација (Српске новине, Видовдан, Световид, Даница), Владан Ђорђевић 1863. године доноси одлуку да упише студије медицине. Овај избор био је, како се претпоставља, подстакнут екскурзијом коју је организовао професор Јосип Панчић, као и сусретом са др Стевом Мачајијем у Књажевцу[5]. Убрзо постаје стипендиста српске владе, а 1869. године стиче звање доктора медицине, након чега наставља усавршавање и постаје доктор хирургије. Нешто касније примљен је за редовног члана Српског ученог друштва, у време када је секретар ове институције био Стојан Новаковић. Његова посвећеност медицини кулминира оснивањем Српског лекарског друштва.[6]
Иако је био посвећен медицини, Владан Ђорђевић није запоставио своје књижевне и интелектуалне интересе. Редовно је објављивао преведене и ауторске радове у бројним листовима и часописима, док је стручне текстове публиковао и на немачком језику. Бавио се превођењем научне и стручне литературе, а свој ангажман проширио је и на јавне наступе – 1864. године одржао је говор на гробу Вука Караџића, активно је учествовао у раду Уједињене омладине српске[7], а потом је присуствовао и Свесловенском збору у Москви. Истовремено је држао беседе, попут оне у Крагујевцу или оне пред кнезом Михаилом Обреновићем[8], када је потпомогао оснивање Омладинског уметничког друштва Шумадија, објављивао новеле и писао драме, чиме је показао изузетну посвећеност како науци, тако и књижевности и јавном животу. Као предводник српске омладине на оснивачкој скупштини Уједињене омладине у Новом Саду (27–29. августа 1866), Владан Ђорђевић је окупљеним омладинцима одржао предавање „Важност јестастванице“, које је у потпуности кореспондирало са основним идејама омладинског покрета, али је истовремено представљало и својеврсни Ђорђевићев програмски текст. Он је у свом излагању истакао значај науке и истине као темеља националног и културног напретка, што је било у складу са девизом Уједињене омладине: „С помоћу науке, а на основу истине“.
Љиљана Костић наглашава да је кључни фактор у Ђорђевићевој посвећености књижевности био његов школски друг Радмило Лазаревић. Она подсећа да је Лазаревићева сестра, описивана као „једна од најлепших жена у Београду“, поседовала богату библиотеку, у којој је Ђорђевић први пут дошао у контакт са делима значајних европских аутора, попут Шилера, Гетеа, Лесинга, Расина и Шекспира. Овај период био је од суштинског значаја и за његово усавршавање грчког језика, са којим се рано упознао и на коме је започео своје прве преводилачке активности[9]. Овакав начин упознавања са књижевношћу створио је, према његовим Успоменама, не само „библиофилску пасију“, већ и нову „театарску страст“. Ова искуства била су од фундаменталног значаја за обликовање његовог књижевног и уметничког идентитета, што је касније нашло одраз у његовим стваралачким и преводилачким подухватима[10]. Имајући у виду све наведено, није изненађујуће што је Мира Радојевић закључила да Владан Ђорђевић, услед политичко-географских околности, као и своје амбициозности и предузимљивог карактера, није могао остати по страни од кључних токова националне политичке мисли[11]. Ипак, упркос његовој ангажованости и доприносу у различитим областима, његово књижевно стваралаштво остало је у сенци, често маргинализовано у односу на његове друштвене и политичке активности.
Његов допринос није ограничен само на драматуршко стваралаштво, већ се огледа и у његовом виђењу позоришта као моћног средства друштвене критике и еманципације. Поред реализованих дела, посебну пажњу заслужују и драме које је Ђорђевић помињао у својим Успоменама, али које није успео да доврши: Народ и поповштина, Народ и адвокати и Дете како дете. Ови неостварени пројекти указују на његову амбицију да кроз драму истражи друштвене и моралне дилеме свога времена, чиме је допринео ширењу хоризоната српске позоришне уметности.[12]. Ипак, Ђорђевић није стигао да их реализује услед бројних политичких ангажмана, министарских обавеза и кризних периода који су обележили његову каријеру. Остаје упамћен као „личност преобилне енергије и изузетних способности“[13] која се опробала у многим књижевним жанровима – писао је приповетке, путописе, мемоаре и драме – оставивши веома богат опус иза себе[14]. Иако се у књижевним делима Владана Ђорђевића могу уочити неки наивни и пренаглашени елементи, као и неједнаке уметничке и књижевне вредности, његово дело представља значајан допринос српској књижевности. Ђорђевић је један од првих који је у својим радовима експлицитно указао на дубоке друштвене и економске проблеме српског села, што је омогућило формирање темељних поставки за касније књижевне и социолошке анализе. Такође, његова прва политичка драма представља прекретницу у развоју српске драмске литературе, и то не само у смислу њене тематике, већ и у погледу социјалне и политичке критике која је у њој присутна. Ђорђевићеви романи о краљу Милану и његови мемоари посвећени српском владару важни су не само за историографију, већ и за дубљи увид у једну од најзначајнијих личности српске историје, чиме су допринели истраживању друштвених и политичких аспеката његовог времена. У том смислу, Ђорђевићева књижевна оставштина, ма колико неједнака у стилском и уметничком погледу, остаје значајан део српске књижевне баштине који заслужује дубље проучавање и контекстуализацију у оквиру историјског, социолошког и књижевног наратива тог периода.[15]
Најзначајније, а уједно и неправедно маргинализовано драмско дело Владана Ђорђевића, Народ и великаши (1870), представља сложену драмску структуру са дубоком социополитичком основом. Његова генеза сведочи о ауторовом дугогодишњем интересовању за друштвене и политичке односе, као и о настојању да драмском формом осветли суштинске конфликте свога времена. У овом делу, Ђорђевић артикулише тензију између владајућих структура и ширих друштвених слојева, анализирајући механизме власти, динамику политичких амбиција и положај народа у контексту нестабилних политичких прилика. Његов драмски опус, иако мање проучаван у односу на његов медицински и политички ангажман, представља вредан допринос српској позоришној традицији, који заслужује темељнију анализу и критичку рецепцију. У другој књизи Успомена Владан Ђорђевић осврће се на рад на овој драми, истичући да је у том периоду уочио „један велики недостатак у свом општем образовању, недостатак – музике“. Управо тада започиње рад на драмској трилогији, у оквиру које је планирао три дела: Народ и великаши, Народ и поповштина и Народ и адвокати[16].
Ова „трећина зацртаног плана“, коју је сам Ђорђевић описао као „политичке чланке у дијалозима“[17], успешно је објављена 1868. године, а исте године је доживела и сценску реализацију у Новом Саду, као и на гостовањима Српског народног позоришта у Вршцу и Панчеву. Драма Народ и великаши први пут је објављена у наставцима у подлистку листа Србија, у бројевима 66–110, од јула до новембра 1868. године. Током објављивања носила је различите наслове – у почетку Један београдски салон од године 1857, са поднасловом „Неколико сцена од М. И-ћа“, да би тек у броју 76 добила свој коначан назив, Народ и великаши, уз пуно ауторско име – „од Вл. Ђорђевића“.[18] Драма Народ и великаши Владана Ђорђевића представља критички осврт на савремене друштвено-политичке прилике, са посебним акцентом на корупцију, злоупотребу власти, мито и безакоње. Аутор, кроз симболичко приказивање ликова, успева да се дистанцира од конкретних историјских личности, стварајући тако универзалну слику политичке и моралне кризе. У средишту драме налазе се поборник династије Карађорђевића, Лепеничић, његов идеолошки и политички опонент Здравко Надеждић, уредник листа Живко Понизнић и Лепеничићева ћерка Касандра, чији лик носи пророчанске конотације, наговештавајући предстојеће друштвене промене[19]. Радња драме усредсређена је на догађаје који су претходили Светоандрејској скупштини, као и на саму Скупштину, током које је дошло до свргавања кнеза Александра Карађорђевића и поновног доласка на власт династије Обреновић. Оваква структура драмског заплета омогућава Ђорђевићу да кроз уметничку форму изнесе критику тадашњег друштва, указујући на његове системске недостатке и потенцијалне последице политичке нестабилности. Иако је драма Народ и великаши у време настанка била читана и позната, о њој се у научним и критичким круговима није обимније писало.
Прву значајну похвалу делу Владана Ђорђевића упутио је Светозар Марковић, који је у свом тексту Певање и мишљење (1868) нагласио књижевни и друштвени значај Ђорђевићевог рада. Међутим, тек у другој половини 20. века долази до значајнијих аналитичких осврта на Ђорђевићеву драму и књижевни рад, који указују на неправедан заборав овог дела у претходним деценијама. Ови каснији критички осврти утицали су на поновно вредновање и препознавање његовог књижевног доприноса, али и на истраживање његове улоге у развоју српске драматургије и литерарне традиције. Године 1967. Васа Милинчевић[20], а 1975. Предраг Матвејевић[21], у својим критичким освртима настоје да реафирмишу драму, наглашавајући њену уметничку, историјску и друштвену релевантност. Критички осврти на драму Владана Ђорђевића Народ и великаши представљају ретке, али значајне напоре да се ова драма поново позиционира у оквире српске драмске традиције. Писани трагови и похвале везане за Ђорђевића су ограничени и фрагментарни, што отежава свеобухватну реконструкцију њене рецепције. Ђорђевић у својим Успоменама наводи да је добио похвале од кнеза Милана Обреновића и бројне „писане похвале“, али недостају конкретни доказни материјали који би ове тврдње потврдили. Покушај поновног штампања драме такође није донео већи одзив публике, што је било видљиво у врло малом броју пријављених пренумераната. Изузетак је једини регистровани пренумерант, Јеврем Грујић, који је уједно био и један од ликова у самој драми. Ђорђевић у Успоменама не крије разочарање због овог неуспеха, што указује на могуће факторе који су утицали на недовољан интерес јавности за његово дело. Узимајући у обзир контекст тог времена, важно је напоменути да је српска позоришна сцена била под великим утицајем страних драмских традиција, али и да је политичка ситуација у Србији била комплексна, што је могло утицати на интересовање публике за овакву врсту дела. Народ и великаши носи снажну политичку поруку и не избегава критичке алузије на актуелне друштвене и политичке токове, што је могло допринети недостатку пријема, нарочито међу онима који су били ближи властима или који су били склонити цензури. Истовремено, могуће је да драма није била прихваћена због свог „тешког“ и „суморног“ тона, што је било наметнуто као одлика неких рани драма овог типа, али и због недостатка развијене позоришне инфраструктуре која би подржала овакав тип иновативног драмског израза. О догађајима везаним за издавање и објављивање ове драме, Душан Михаиловић пружа детаљну и темељну анализу у својој студији. Његов рад представља значајан извор информација, који не само да осветљава техничке и историјске аспекте публикације, већ и пружа увид у шире културне и друштвене околности које су пратиле настанак и рецепцију овог дела. У том контексту, Михаиловићева студија се издваја као кључна референца за даља истраживања и тумачења предисторије драме, нудећи вредне податке за будуће научне дискусије.
Узимајући у обзир доступне изворе и досадашње анализе, тврдња Душана Михаиловића да Народ и великаши представља најранију политичку драму у српској књижевности показује се као оправдана и заснована на релевантним аргументима. Ова драма, имајући у виду своју тематску усмереност, структуралну организацију и друштвено-политички контекст у коме је настала, може се с правом сматрати првим политичким комадом у српској драмској традицији.
Ова драма, у складу са тадашњим европским позоришним тенденцијама, представља значајан покушај ангажованог драмског израза у српској књижевности. Њен потенцијални утицај на развој политичке драме и српске позоришне уметности у целини био би знатно већи да је доживела ширу рецепцију и критичко признање. Међутим, Ђорђевићев вишеструки ангажман у различитим областима – од медицине и политике до дипломатије и књижевности – онемогућио је његову већу посвећеност драмском стваралаштву, што је довело до маргинализације овог сегмента његовог опуса у односу на његов укупни допринос српској култури.
Драма Народ и великаши Владана Ђорђевића представља значајан друштвено-политички документ свог времена, али и важан књижевни подухват који синтетизује европске драмске утицаје са домаћим тематским оквирима. Ђорђевић је својим радом показивао настојање српске књижевности да се модернизује и да се укључи у шири европски контекст, што је било посебно значајно у време када су европске позоришне традиције доживљавале интензиван развој. Ђорђевићево образовање у иностранству, као и његово познавање немачке и француске књижевности, допринели су не само теоријском, већ и практичном обликовању драме која се у великој мери уклапа у традицију европских политичких драма тог периода. Иако није доживела већу позоришну афирмацију у његовом времену, драма је и даље значајна у историји српске књижевности, не само као политички и социјални коментар, већ и као књижевни подухват који показује дубоке и сложене утицаје европских позоришних форма. Потребно је поновно критичко разматрање овог дела, које би допринело дубљем разумевању не само самог Ђорђевићевог доприноса српској књижевности, већ и политичке и социјалне динамике 19. века у српској књижевности. Детаљна анализа тематских, структурних и поетичких аспеката ове драме може значајно обогатити наше разумевање политичке драме у српској књижевности, али и поставити Ђорђевића као једног од кључних представника српске драматургије тог периода, који је својим делом дао важан допринос не само развоју српског позоришта, већ и широј европској књижевној сцени.
ЛИТЕРАТУРА
Милинчевић, Васа, Уједињена омладина и српска драма шездесетих година, Матица српска, Нови Сад 1968.
Матвејевић, Предраг, „Светозар Марковић и проблеми тенденције у књижевности“, Савременик: месечни часопис, год. 21, књ. 41, бр. 4, април 1975, 334–344.
Михаиловић, Душан, Српском народном позоришту (1861–1986), Нови Сад, СНП, 1986, 457–477. Одломак из тог текста прештампан је у поговору издања које је аутор приредио за едицију „Драмска баштина“ Музеја позоришне уметности Србије, и које је објављено 2001. године, коло 8, књига 2.
Скерлић, Јован, Омладина и њена књижевност (1848–1871), Просвета, Београд 1966.
Костић, Љиљана, „Позоришни рад Владана Ђорђевића с посебним освртом на драму Народ и великаши“, Међај: часопис за књижевност, уметност и културу, Народна библиотека Ужице, Ужице 2008, 68–78.
Ђорђевић, Владан, Успомене, културне скице из друге половине деветнаестога века, књ. 1, Славија, Нови Сад, 1927.
Ђорђевић, Владан, Успомене, културне скице из друге половине XIX века, РОМС, М14.045/I, 1–2.
Чоловић, Радоје, Кањух, Владимир, „Академик Владан Ђорђевић: живот, дело, време (1844–1930)“, Владан Ђорђевић: Живот, дело, време, Српска академија наука и уметности, Београд 2020, 13–53.
Радојевић, Мира, „Политички лик и делатност Владана Ђорђевића“, Владан Ђорђевић: Живот, дело, време, Српска академија наука и уметности, Београд 2020, 141–180.
Костић, Љиљана, „Књижевно дело Владана Ђорђевића“, Владан Ђорђевић: Живот, дело, време, Српска академија наука и уметности, Београд 2020, 185–246.
Лазаревић, Гордана, „Изабрана библиографија радова академика Владана Ђорђевића“, Владан Ђорђевић: Живот, дело, време, Српска академија наука и уметности, Београд 2020, 303–386.
Ђорђевић, Владан, „Писмо Владана Ђорђевића Стојану Новаковићу“, Атина, 24. новембар 1892, Архив Србије, фонд Стојан Новаковић, 1377.
Јовановић Симић, Јелена, Владан Ђорђевић: портрет неуморног ствараоца, Српска академика наука и уметности, Музеј науке и технике, Београд 2020.
Зборник радова Владан Ђорђевић: поводом 176 година од рођења, Зборник радова, Београд, САНУ, 2020.
Народ и великаши, у: Енциклопедија Српског народног позоришта (1861–1986), уредник Душан Поповић, том II (Ј–Пљ), Нови Сад, СНП, 2012, 351. Јединица доступна и у онлајн издању https://www.snp.org.rs/enciklopedija/?p=7784, приступљено 20. септембра 2024.
[1] Године 1875. покренуо је месечни часопис за књижевност, науку и друштвени живот Отаџбина, који је, с мањим прекидима, излазио до 1892. године. Окупио је око часописа „све што је било најбоље у књижевном и научном животу Србије тог доба“. Отаџбину је уређивао све време, осим последње две године, када је био изасланик у Грчкој, а тада је уредничку дужност преузео др Милан Јовановић Морски. Израчунато је да је кроз Отаџбину српска књижевност обогаћена са 1.300 штампаних табака, односно 1.044 књижевна рада, међу којима су 322 лирске и епске песме, 27 драма, 126 приповедака, новела и романа, 11 путописа, 14 радова из науке о природи и математици, 10 радова из лекарске струке, 54 рада из политичке и културне историје, 21 рад из историје књижевности, филологије и естетике, 26 радова из географије, етнографије и статистике, 18 чланака о војсци, као и велики број књижевних и позоришних реферата, политичких хроника и других прилога. Радоје Чоловић, Владимир Кањух, „Академик Владан Ђорђевић: живот, дело, време (1844–1930)“, Владан Ђорђевић: Живот, дело, време, Српска академија наука и уметности, Београд 2020, 29–30.
[2] Радоје Чоловић и Владимир Кањух наводе да је име Хипократ добио од кума, кир Коче Германа. Гимназију је завршио школске 1862/63. године, након чега се уписао на Правни одсек Лицеја. По препоруци декана Ђуре Даничића, приликом уписа прихватио је да име Хипократ промени у народније име Владан. На сличан начин, и његове старије колеге извршиле су промену имена: Коста Новаковић у Стојан, Јанићије Кујунџић у Милан, а Михаило Лазаревић у Радмило. Радоје Чоловић, Владимир Кањух, „Академик Владан Ђорђевић: живот, дело, време (1844–1930)“, Владан Ђорђевић: Живот, дело, време, Српска академија наука и уметности, Београд 2020, 13–15.
[3] Душан Михаиловић даље наводи: „У овом позоришту је, како сам каже, ‘девојка за све’. Поред бројних обавеза у школи и у позоришту истиче се као интерпретатор женских улога и улога вила, да би убрзо преузео и сложеније сценске задатке као што су: војвода Ивица из Стеријине драме Владислав, хајдук Обрад у Стеријиним Хајдуцима, Станиша Црнојевић у драми у стиховима Стојана Новаковића Црногорци, насловна улога из сопствене истоимене трагедије Љубоје, жупан из Приштине и друге“. Душан Михаиловић, у: Српском народном позоришту (1861–1986), Нови Сад, СНП, 1986, 457–458.
[4] Види: Владан Ђорђевић Успомене, културне скице из друге половине деветнаестога века, књ. 1, Славија, Нови Сад, 1927, 157.
[5] Јосиф Панчић и Стеван Мачај му саветују да студира медицину јер ће му она „не само осигурати материјалну независност, већ ће му отворити приступ свуда, од сиротињске колибе до владаочеве палате“, што ће њему „младом романсијеру, користити да упозна живот свих друштвених слојева“. Радоје Чоловић, Владимир Кањух, „Академик Владан Ђорђевић: живот, дело, време (1844–1930)“, Владан Ђорђевић: Живот, дело, време, Српска академија наука и уметности, Београд 2020, 16.
[6] Види: Душан Михаиловић, нав. дело, 459.
[7] Јован Скерлић, Омладина и њена књижевност (1848–1871), Просвета, Београд 1966, 109.
[8] Због одласка на Свесловенски конгрес у Москви без сагласности је напустио „своје место опредељења“, изгубио је стипендију. Када је после девет месеци кнез Михаило Обреновић дошао у Беч, српски студенти су изашли да га дочекају. Студенти су изабрали Владана да поздрави кнеза, а он је у поздравном говору рекао да ће „народна омладина верно стајати уз њега док год буде високо носио заставу уједињења целог Српства“. Његов говор се свидео кнезу, па га је питао да ли је он студент коме су одузели стипендију, па када је добио потврдан одговор, рекао је: „Вратите му стипендију, он је даровит, али је у превирању, био би грех упропастити му будућност зато што је обузет младалачким фантазијама“, што је одмах спроведено у дело. Радоје Чоловић, Владимир Кањух, „Академик Владан Ђорђевић: живот, дело, време (1844–1930)“, Владан Ђорђевић: Живот, дело, време, Српска академија наука и уметности, Београд 2020, 18–19.
[9] Љиљана Костић, „Позоришни рад Владана Ђорђевића с посебним освртом на драму Народ и великаши“, Међај: часопис за књижевност, уметност и културу, Народна библиотека Ужице, Ужице 2008, 68–69.
[10] Владан Ђорђевић Успомене, културне скице из друге половине деветнаестога века, књ. 1, Славија, Нови Сад, 1927, 103.
[11] Мира Радојевић, „Политички лик и делатност Владана Ђорђевића“, Владан Ђорђевић: Живот, дело, време, Српска академија наука и уметности, Београд 2020, 144.
[12] Владан Ђорђевић Успомене, културне скице из друге половине деветнаестога века, књ. 1, Славија, Нови Сад, 1927, 44.
[13] Вера Гавриловић, „Владан Ђорђевић (1844–1930)“, у: 100 најзнаменитијих Срба, Београд – Нови Сад 1993, 290.
[14] Богата библиографија Владана Ђорђевића јасно осликава ширину и дубину његовог научног и књижевног рада. Види: Гордана Лазаревић, „Изабрана библиографија радова академика Владана Ђорђевића“, Владан Ђорђевић: Живот, дело, време, Српска академија наука и уметности, Београд 2020, 303–386.
[15] О његовом књижевном раду свеобухватно је писала Љиљана Костић у тексту „Књижевно дело Владана Ђорђевића“ у зборнику Владан Ђорђевић: Живот, дело, време, Српска академија наука и уметности, Београд 2020, 185–246; и Јелена Јовановић Симић у књизи Владан Ђорђевић: портрет неуморног ствараоца, Српска академика наука и уметности, Музеј науке и технике, Београд 2020.
[16] Владан Ђорђевић, Успомене: културне скице из друге половине XIX века, РОМС, М14.045/I, 1–2.
[17] Исто.
[18] Душан Михаиловић сугерише да је измена наслова могла бити резултат колебања младог писца, могућег ишчекивања реакција публике, или пак одлуке самог уредника Србије, Љубомира Каљевића, да ауторско име буде накнадно истакнуто. Душан Михаиловић, нав. дело, 461.
[19] Види: Душан Михаиловић, нав. дело, 464.
[20] Васа Милинчевић, Уједињена омладина и српска драма шездесетих година, Матица српска, Нови Сад 1968.
[21] Предраг Матвејевић „Светозар Марковић и проблеми тенденције у књижевности“, Савременик: месечни часопис, год. 21, књ. 41, бр. 4, април 1975, 334–344.
Остави коментар