POČETAK SLOMA NEZAVISNOSTI ŠKOTSKE U DRUGOJ POLOVINI XVI VEKA – VLADAVINA MARIJE STJUART

POČETAK SLOMA NEZAVISNOSTI ŠKOTSKE U DRUGOJ POLOVINI XVI VEKA – VLADAVINA MARIJE STJUART

Autor: Ognjen Karanović, istoričar

Veoma često u istoriografiji i kod pojedinih savremenika vladavine Marije I, možemo da pronađemo podatak da je tih godina stvarna vlast u Škotskoj pripadala duhovnim krugovima kalvinističke religijske zajednice i njenom „otelotvorenju“ u ličnosti „prvosveštenika“ škotske crkve DŽona Noksa. Pored izvesnih manjkavosti datih teza, čitaocima i istraživačima prošlosti Škotske u XVI veku, nikako ne može da promakne istorijska uloga pomenute ličnosti po mnogo čemu specifičnih osobina. Učenik DŽordža Višarta i sledbenik Žana Kalvina, bio je utemeljitelj škotske „kirk“ i pisac doktrinarne osnove njene dogmatike, čuvene Knjige discipline. Prvobitno katolički sveštenik nižeg ranga, već u mladosti je prihvatio reformaciju, a tokom  godina preobratio se u tvrdokornog i fanatičnog „starozavetnog proroka“, tumača biblijskog hrišćanskog morala i veoma opasnog duhovnog i svetovnog predvoditelja protestantizma u „škotskom obliku“. Dogmatske postavke hrišćanstva koje je Noks propovedao predstavljale su teološku osnovu stožernog okupljanja protestantskih snaga u Škotskoj.[1] Noksa je pratila nezahvalna reputacija pravog genija nasilja i populizma. Sa neizmernim retorskim i oratorskim sposobnostima, koristeći propovedaonicu crkve Sentdžajls u Edinburgu kao ideološko-propagandnu tribinu, „uterivao“ je strah slušaocima svih socijalnih slojeva u Škotskoj, generišući na taj način pravu atmosferu linča za sve potencijalne protivnike njegove dogme. U njegovim predavanjima, punim pretnje, neprestano su pominjani Moab, Amalek i svi likovi neprijatelja naroda Izraela, koje je trebalo „iskoreniti ognjem i mačem“. Religijski tekstovi i ispričani događaji u Starom zavetu pominjani su kao personifikacija „istinske Crkve Hristove“, odnosno religije koju je propovedao. Zaista, svi protivnici učenja DŽona Noksa u Škotskoj veoma brzo bi se našli u potpuno nezavidnoj situaciji. Kada Noks svojim poput hladnog oružja strogim rečima „bičuje“ kraljicu Jezabelu, svi njegovi slušaoci dobro znaju na koju on zapravo kraljicu misli. Poput mračne i u isto vreme veličanstvene oluje, kalvinizam se tih godina spustio na uvek nemirnu škotsku zemlju.[2]

Posle dvanaest godina života u Francuskoj, kraljica Marija Stjuart je dobro znala da je preuzela vlast u Škotskoj u veoma teškom političkom trenutku, izazvanog konstituisanjem škotskog „kirk“ prema kalvinističkim parametrima i pod strogim nadzorom DŽona Noksa. Međutim, posle nedavnih godina gubitaka i tuge bila je odlučna da Škotskoj obezbedi sretniju i svetliju budućnost. Istovremeno, u epohi verskih progona koji su njenoj rođaki Mariji I Tjudor obezbedili nadimak „Krvava Marija“, bila je odlučna da u zemlji uspostavi versku toleranciju. U ovom pitanju ona je bila veoma slična Elizabeti I. Međutim, razlike između reformacije u anglikanskoj Engleskoj i protestantskog pokreta u Škotskoj imale su upečatljiv karakter. U godinama reformatorskih verskih prevrata i građanskog rata tokom uprave regentkinje Marije Giz u Škotskoj, pribežište svih protestantski nastrojenih škotskih intelektualnih i aristokratskih krugova, odnosno društveno-političke elite, pa i običnog puka, bilo je u Engleskoj. Sama Engleska crkva i dvor pružali su snažan pokroviteljski i mentorski podsticaj reformaciji u Škotskoj u vreme vladavine Edvarda VI, a posebno kraljice Elizabete. Kao što smo napomenuli, karakter reformacije u Engleskoj tokom vladavine Marijine rođake Elizabete imao je sasvim drugačiji razvojni pravac u odnosu na Škotsku i zbog činjenice da, nesumnjivo protestantski dvor, nije bio sklon ekstremnim shvatanjima razlika u pogledu upražnjavanja verskih osećanja njegovih podanika. Društvena tolerancija religijskih zajednica, uspostavljena u periodu vladavine poslednjeg Tjudora, svakako neće dobiti svoj kontinuitet u narednom „stjuartskom stoleću“, ali sredinom XVI veka, nakon krvavih progona protestanata u toku kratkotrajne protivreformacije, bilo je veoma oportuno stanovište duhovnih, ali pre svih svetovnih vlasti Engleske o neophodnosti unutrašnje stabilnosti i mira u zemlji. Dakle, dok je u Engleskoj sprovodila program verske podnošljivosti, spoljnopolitički kurs Elizabetinih nastojanja u podrivanju autoriteta Marije Stjuart i Krune u Škotskoj bio je upravljen prema raspirivanju međukonfesionalne mržnje, čije su posledice imale veoma tragičan karakter za zemlju, presto i na kraju život Marije Stjuart.[3] Dobro obaveštena o popularnoj verskoj politici svoje rođake i Marija Stjuart je naivno pretendovala da bude snažan politički „ugaoni kamen“ relaksacije multikonfesionalnih tenzija u svojoj zemlji. Empirijski test iluzije o verskoj toleranciji kraljica je dobila već prve nedelje nakon povratka u Škotsku, kada je došla u priliku da se suoči sa mračnom prirodom jednog zagriženog fanatika.[4]

Pre nego što je preuzela vladarsku dužnost, kraljica je zagarantovala svojim podanicima punu slobodu veroispovesti, što za njene mentalne karakteristike i nije bio određeni veliki ustupak, čak šta više, primila je na znanje zakon po kome je u Škotskoj bilo zabranjeno javno služenje katoličke mise prema rimskom zapadnom obredu. Nesumnjivo, to je bio možda i najbolniji ustupak sledbenicima DŽona Noksa koji je i sam izjavio da bi mu „bilo draže da vidi kako se na obali zemlje iskrcava deset hiljada pripadnika neprijateljske vojske nego da čuje da se u Škotskoj odslužila i jedna jedina misa“[5]. Marija Stjuart, kao pravoverna katolkinja, zadržala je za sebe pravo da u dvorskoj kapeli vrši svoje verske obrede, a sam parlament je bez suvišnih razmatranja taj akt i odobrio. Prva misa bila je predviđena u nedelju, sedam dana nakon njenog povratka u Edinburg. Pripreme su bile već u toku kada je razljućena gomila besnih Noksovih sledbenika provalila u predvorje holirudske kapele. Nepobitno je da su na taj čin bili podstaknuti i organizovani od strane DŽona Noksa. U žaru verskog nadahnuća, besna rulja je crkvenjaku, koji se pripremao za verski obred, otela iz ruku, a potom polomila posvećene sveće. Sve glasnijim povicima tražili su da se odstrani, pa i likvidira „idolopoklonički sveštenik“ i da se jednom za svagda „iskoreni teror Satanine službe“.[6] Postojala je velika opasnost da razjarena rulja probije i vrata centralnog dela verskog objekta, čime bi i životi prisutnih vernika, pa i same kraljice, bili ugroženi. Međutim, erl od Marea, pripadnik Noksove „kirk“ je u poslednjem trenutku izašao pred okupljene fanatizovane protestante, sprečivši ih da se približe kraljici Mariji. Kada je u strahu misa napokon okončana, odveo je uplašenog sveštenika iz kapele, a kraljicu i druge prisutne je bezbedno sproveo do njihovih odaja u Holirudu. Velika nesreća je bila sprečena, a teškom mukom je spasen i kraljicin ionako slabašan autoritet. Kraljicin bes, zbog ove uvrede, bio je neizmeran. Već smo napomenuli da je Marija Stjuart imala veoma fleksibilan stav prema uvredama ličnog karaktera, ali da je prema onima koji bi se ogrešili o njena kraljevska prava bila apsolutno nepopustljiva. Odlučila je da ovaj drski incident na nedvosmislen način razreši i kazni već u začetku. Odmah je pozvala inspiratora nemilog događaja, DŽona Noksa u audijenciju na dvor. Bila je sasvim odlučna da mu „očita lekciju“. Međutim, nije računala da je i dovitljivi i nemilosrdni pastor, takođe priželjkivao jedan takav susret na koji je verovatno i računao kada je poslao pobesnelu rulju u „pohod na njenu čast“. Vispreni teolog i rečiti taktičar, nastupio je veoma osiono i verbalno oštro prema pokušaju kraljice da još prilikom tog prvog susreta postigne nedostižno – sporazum. Sa strahom shvativši koja je njena pozicija u toj ostrašćenoj „atmosferi linča“ i nepreglednoj „galeriji“ fanatizovanih političkih i društvenih elita Škotske toga doba, kraljica je odlučila da potisne svoju ogorčenost izazvanu „incidentom u kapeli“ i da sa glavnim protagonistom svih turobnih dešavanja u oblasti verske politike u zemlji, pokuša da izgradi jedan pomirljivi sistem uzajamne koegzistencije, kako između dve verske zajednice, tako i između Krune i Kongregacije protestantskih lordova. Međutim, Noks je na umu imao sasvim druge zamisli. Naravno, legendarnu tvrdokornost i osionost, po integritetu ličnosti čuvenog Noksa prema kraljici Mariji, potrebno je uslovno prihvatiti. Isti taj propovednik je s velikom snishodljivošću ponizno nudio izvinjenje kraljici Elizabeti I, zbog svojih stavova, iznetih u knjizi „Prvi udar trube protiv monstruozne vladavine žena“ u kojima je osporavao kraljevska prava ženama.[7] Prilikom susreta sa Marijom, ozbiljan i neumoljiv, na kraljicine kritike zbog ove knjige, nastupao je više kao tužilac, nego kao optuženik. Bilo je prilično jasno da uverenja DŽona Noksa nisu uvek principijelna. Koliko će on sam biti principijelan u odbrani pomenutih ideala, zavisilo je od ličnosti kraljice koju je on smatrao svojom stvarnom gospodaricom. Odlučan da pokaže svoju neprikosnovenost i nepopustljivost pred „idolopokloničkom“ vladarkom, neuljudno i bez imalo poštovanja prema njenoj ličnosti i položaju, odbacio je ideju o kraljevskom pravu da vladar od svojih podanika zahteva bezuslovnu pokornost. Veštim oratorskim sposobnostima i neumesnim poređenjima, Noks je naveo ogorčenu kraljicu da ga upita da li podanici škotske vladarke treba da se pokoravaju njemu, a ne njoj, monarhu.[8] To je, doduše, bilo i mišljenje Noksa, ali isuviše obzirni teolog u prisustvu erla od Marea, odgovorio je odrečeno, pri tome istakavši misao da svi, i vladar, Crkva i narod, moraju da se pokoravaju Bogu i da „kraljevi treba da budu hranitelji Crkve, a kraljice njene dojilje“.[9] Potpuno izgubivši samokontrolu, kraljica je odgovrila da „gospodinova crkva nije ona koju vladarka želi da hrani“, a uz pomenuto je dodala: „Ja hoću da negujem samo Rimokatoličku crkvu koju smatram Crkvom Božjom“.[10]

Marija Stjuart je tada prešla „svoj Rubikon“. U nadmudrivanju sa Noksom pređena je linija iza koje je postalo jasno da više ne postoji nikakva mogućnost za sporazum. U nastavku „dijaloga“ Noks je postao izrazito neučtiv i pred kraljicom je nazvao Rimokatoličku crkvu „kurvom vavilonskom“, koja nikako ne bi smela da bude „Božja nevesta“. Kada ga je kraljica upozorila da takvim izjavama Noks vređa njenu savest, propovednik je odgovorio da savest podrazumeva i znanje, odnosno da se zasniva na istom, a da se plaši da ono kraljici i te kako nedostaje. Umesto smirivanja tenzija, taj prvi razgovor izazvao je samo zaoštravanje suprotnosti. Uzdignute glave Noks je napustio dvor, samozadovoljan i gord što je prkosio jednoj kraljici, a zbunjena Marija Stjuart počela je grčevito da plače. Tvrdoglavi Noks, ipak je bio uzdrman držanjem te „mlade devojke“. Ophrvan mržnjom prema svakom ispoljavanju neslaganja sa njegovim ubeđenjima i teološkim shvatanjima koje je propovedao, Noks je bio zapanjen sa kakvom odlučnošću je jedna devetnaestogodišnja devojka branila svoja uverenja, a istovremeno i kraljevska prava. Međutim, i Marija je na neprikladan način shvatila da u Škotskoj postoje jasne granice njene kraljevske suverenosti i da je njen položaj vladara izuzetno nezavidan, pa i u opasnosti, a svakako daleko od svake neprikosnovenosti.[11]

Uprkos strahovitim prelomima koje je doživela prilikom svog povratka u otadžbinu, godine vladavine Marije Stjuart „uplovile su“ u, slobodno možemo reći, mirniji period. Kraljicin život je prelazio u zreliju dob, a veliko pitanje koje se postavlja i pred današnju nauku sastoji se u nedoumici da li je istu pratilo i emotivno, duhovno odrastanje. Pomenutih prvih godina, bilo je sasvim jasno da kraljica samo reprezentuje vlast koja se faktički, pa i formalno nalazi u rukama Marea, Mejtlanda i Kongregacije. Možda je ova svojevrsna institucionalizacija podele vlasti između različitih državnih i društvenih struktura i bila najbolja kombinacija, makar u navedenom periodu. Erl Mare i lord Mejtland vladali su Škotskom veoma oprezno i mudro, dok je Marija svoju nominalnu vlast reprezentovala izuzetno dosledno. Prirodno nadarena lepotom i gracioznošću, okretna u svim viteškim veštinama, odvažna jahačica i lovac, kraljica je manifestacijom navedenih osobina izazivala opšte divljenje i naklonost širokih slojeva stanovništva Škotske. S ponosom posmatrali su građani Edinburga svoju mladu kraljicu kada u jutarnjim satima sa sokolom na uzdignutoj ruci izlazi iz Holiruda i prijatno uzvraća na svaki usklik pozdrava i divljenja. Kada je njen polubrat Mare poveo rat protiv nepokornog klana Hantlija, kraljica je zajedno sa njim odvažno odjahala u borbu. Odlučila je da se maksimalno približi narodu. Već u prvoj godini po dolasku u Škotsku, jednu šestinu svih beneficija i dobara Crkve, predala je na upravu protestantskim kongregacijama, kako bi se umanjilo siromaštvo naroda. Naravno, sve ove mere mladu kraljicu su učinile veoma popularnom kod naroda, a među plemstvom, posebno protestantskim bilo je puno nezadovoljnih. Posebno nezadovoljstvo uzrokovalo je kraljicino setno evociranje uspomena na život u Francuskoj. Napori državnih obaveza i protokola, neprekidni sukobi sa kalvinističkim propovednicima i kongregacijama, navodili su Mariju da u trenucima odmora u holirudskom zamku „oživljava duh Francuske“, taj sićušan komad sveta, gde je mogla i umela da živi potpuno slobodno i u skladu sa svojim filigranski izgrađenim senzibilitetom. U okrugloj holirudskoj kuli uvela je po francuskom ukusu galantni dvorski život. Iz Pariza je prenela goblene i turske ćilime, raskošni nameštaj, biblioteku i umetnička dela. U pomenutim odajama govorio se francuski jezik, pila ukusna vina sa Kontinenta, a u večernjim satima priređivane su društvene igre, čitani su stihovi i recitovani madrigali. Prvi put se u toj „minijaturnoj dvorskoj Francuskoj“ pokušalo sa izvođenjem malih prigodnih pozorišnih komada pod maskama. Maskenbali su bili sjajna prilika za kraljicinu najbližu okolinu da na tim prigodama plešu i zabavljaju se do kasno u noć, a na jednom od njih i kraljica se pojavila odevena u muški kostim, dok se njen partner, mladi pesnik Šastelar prerušio u damu.[12]

Prizori iz „francuskog“ Holiruda i govorkanja o rasklašnom životu „katoličkog“ dvora i kraljice, bili su zapanjujući za protestantske političke i duhovne elite Škotske. Možemo da pretpostavimo reakciju DŽona Noksa i njegovih sledbenika koji su sve te novosti sa dvora karakterisali kao „satanske ujudurme“ kakve i mogu da se očekuju od „papističkih idolopoklonika“. Odnosi sa Kirk, bili su pogoršani nakon informacija da je mlada udovica sklona emotivnim „ispadima“ i bezazlenim nadahnućima prema dvorskim službenicima i pesnicima, a jedna od njih je i „došla glave“ Marijinoj simpatiji, pomenutom pesniku Šastelaru.[13] Delimično iz navedenih razloga, a daleko više zbog državnih i dinastičkih interesa, među aristokratskim krugovima Škotske otvorena je rasprava i pitanje u vezi sa kraljicinom udajom i produžetkom vladarske loze u vidu „obezbeđivanja“ legitimnog naslednika za stjuartsku krunu. Kao kraljica, Marija je bila više nego svesna svoje obaveze prema podanicima i Kraljevstvu da bi trebalo da nađe prikladnog supruga i dobije naslednika krune. U datom istorijskom momentu, dve najpoželjnije „udavače“ Evrope bile su Marija Stjuart od Škotske i Elizabeta Tjudor od Engleske. Interesantno, kada je u pitanju bilo ostvarivanje bračnog ugovora sa bilo kojom od dve dinastije ili kraljice, inače rođake, za potencijalnog „udvarača“ i porodicu koju je reprezentovao, u velikoj meri isto je značilo i dobijanje mogućnosti prava nasledstva trona države i one druge vladarke. Takođe, važnost braka „ostrvskih kraljica“ ogledao se i na polju rešavanja gorućih konfesionalnih problema kako u samim britanskim državama, tako i u njihovim odnosima prema drugim evropskim zemljama i verskim centrima. Nesumnjivo, ukoliko bi suprug kraljice Marije postao vladar određene katoličke države, uspon prestiža i „snage“ Škotskog kraljevstva u odnosu na Englesku ili druge zemlje bio bi eksponencijalno uvećan. Istovremeno, kalvinistička reformacija u Škotskoj, ali i engleski protestantizam bili bi znatno oslabljeni, ako ne i uništeni. S druge strane, ukoliko bi „protestantski vladar“ postao muž Marije Stjuart, svi interesi „ecclesia universalis“ i katoličke protivreformacije na britanskim ostrvima doživeli bi „brodolom na strmim liticama ostrvskih obala“. Tako je pitanje braka dve kraljice na Ostrvu već od početka prevazišlo sve familijarne ili lične okvire, jer se putem njega u mnogome simbolizovala sudbina sveta.[14]

[1] U periodu od 1546. do 1549. godine DŽon Noks je bio zarobljenik francuskih vojnih snaga, a jedno vreme je proveo i kao zatočenik na njihovoj galiji. Nakon izbavljenja iz zatočeništva, preselio se u Englesku koja je nakon smrti kralja Henrija VIII bila u procesima sveobuhvatnijeg teološko-filozofskog proširenja fundamentalnih postavki protestantskog učenja. Uskoro, DŽon Noks je imenovan za kraljevskog kapelnika u službi Edvarda VI. Noksov egzil u Engleskoj potrajao je do januara 1554. godine, kada pod pritiskom restauracije rimokatoličkog veroispovednog sistema i dogmatske ideologije u državi Marije I Tjudor, ponovo odlazi u Ženevu, a potom se 1556. godine vraća u Škotsku. Tokom godina koje je proveo na teološkim studijama, a potom i u Engleskoj, Noks je dodatno uobličio sistem kalvinističke doktrine, vidi: Calvinism, New Schaff-Herzog Encyclopedia of Religious Knowledge, Vol. II: Basilica-Chambers, Christian Classics Ethereal Library, 13. VII 2005, <http://www.ccel.org/ccel/schaff/encyc02.html?term=Calvinism> (18. III 2013). Uporedi i: Oven Čedvik, Istorija reformacije, Dobra vest, Novi Sad, 1986, str. 125-127

[2] Stefan Cvajg, nav. delo, str. 56-57.

[3] U cilju pravilnog razumevanja politike Elizabete I prema kraljevskoj vlasti Marije Stjuart, nepovoljne verske prilike u Škotskoj potrebno je postaviti u kontekst analize odnosa Engleske i Francuske u datom periodu. U hugenotskoj Francuskoj, u Holandiji i Škotskoj, protestantski pokret je imao kalvinistički oblik od 1559. do 1567. godine. U ovim zemljama reformatori su polazili od stanovišta da utemeljenje svojih crkava i podršku širokih slojeva stanovništva moraju potraživati uprkos eventualnim protivljenjima najviših predstavnika državne uprave, pa i samih dvorova. Protestantski pastori iz svih zemalja svoje ideje zasnivali su na „ženevskom učenju“ Žana Kalvina. Dosledno primenjivanje teoloških postavki kalvinističkog učenja u većini od tih zemalja imalo je ekstremni prozelitski karakter nasilja, pred kojim su tzv. „umerene snage“, uglavnom bile prinuđene na povlačenje i poslušnost. Međutim, građanski rat u Škotskoj je bio kratkotrajan i od strane „prokatoličkih snaga“ i Krune (između kojih je često dolazilo do nesporazuma) loše vođen, tako da su uz neizmernu englesku pomoć protestanti lako trijumfovali. Možemo da pretpostavimo da „snažna Francuska“ nikada ne bi dozvolila da protestanti tako brzo dođu do pobede u Škotskoj. Izbijanje verskih ratova u Francuskoj, potpuno je unazadilo njenu sposobnost većeg angažmana i uticaja na političke i opšte-društvene prilike u Evropi, pa i u Škotskoj sve do dolaska kralja Anrija IV Navarskog (1589-1610) i dinastije Burbon na vlast. Navedene okolnosti snažno su doprinele da u odsudnom momentu kraljica Marija Stjuart ostane bez preko potrebne francuske pomoći na „nezaštićenom prestolu“ Škotske i to u periodu nadolazeće plime „kalvinističke“ suprematije moći. Ironično izgleda istorijska činjenica da je poraz hugenotskog pokreta u Francuskoj indirektno pomogao pobedi kalvinizma u Škotskoj, vidi: Oven Čedvik, nav. delo, str. 125-126.

[4] Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary Stuart: the Story, Scotland, The Early Years, < http://www.marie-stuart.co.uk/> (18. III 2013).

[5] Stefan Cvajg, nav. delo, str. 58.

[6] Isto, str. 58.

[7](eng.) The first blast of trumpet against the monstrous regiment of women, vidi: Stefan Cvajg, nav. delo, str. 60.

[8] Stefan Cvajg, nav. delo, str. 60. Na otvoreno pitanje Marije Stjuart da li podanici imaju obavezu da se pokoravaju vladaru, Noks je izbegao potvrdan odgovor. Umesto njega, napravio je neumesno poređenje u kome je pitanje odnosa ljudi prema vrhovnoj državnoj upravi uporedio sa odnosom dece prema nervno obolelom ocu koji ima nameru da ih liši života. Postavljajući pomenutu situaciju u relaciju sa pravom vernika („Božje dece“) na otpor prema vladaru koji negira hrišćanske, odnosno kalvinističke vrline i obaveze, odgovorio je da u navedenom slučaju „deca imaju pravo da ocu vežu ruke i otmu mu mač“. Uporedi i: Oven Čedvik, nav. delo, str. 125-127.

[9] Stefan Cvajg, nav. delo, str. 59-60.

[10] Isto, str. 60.

[11] Isto, str. 61.

[12] Stefan Cvajg, nav. delo, str. 62-67.

[13] Isto, str. 72-82.

[14] James Mackay, In the End is My Beginning, A Life of Mary, Queen of Scots, Random House (Digital), Mainstream Digital, Edinburgh, 1999, 142-148. Uporedi i: Stefan Cvajg, nav. delo, str. 74-75.