Аутор: Мирослав М Јовичин, историчар
Усред зиме фебруара 1804. Срби y Београдском пашалуку устали су на оружје да стресу јањичарски режим. После трагичног догађаја сече кнезова, Срби се под тајном састаше у Марићевића јарузи где се договорише око устанка и изабраше Карађорђа за вожда. Захваљујући брзој и енергичној акцији, они су за непуна четири месеца били господари ситуације на побуњеном подручју: заузели су Рудник, Јагодину, Пожаревац, а смедеревске и шабачке Турке принудили су да трпе опсаду. Они јањичари који ce нису били разбегли по околним областима, склонили су ce с дахијама y Београд да покушају одатле дати последњи отпор. Решени да истрају до краја y борби са јањичарима, устаници ce окупе код Београда и ставе га y опсаду. Признајући оправданост устанка, Порта je с почетка остала резервисана и чекала прве резултате побуне. После подужег оклевања и недоумице, она je одредила да босански везир Бећир-паша оде y Београд и заведе ред, и да изађе у сусрет устаницима колико je могуће више. Јуна месеца он с 5000 војника и пет топова пође пут Београда. С пашом је био велики број босанских муслиманских првака, међу којима je било највише присталица за бољу управу y Београдском пашалуку.
Устаници су дочекали везира под Београдом с великим почастима. После бекства дахија из Београда и њихове погибије на Ади Кале, почну се живље водити преговори за стишавање устанка и за ново уређење Београдског пашалука. Бећир-паша је показивао пуно помирљивости и предусретљивости. Ипак, преговори су ce отегли до дубоко y јесен са пуно перипетија. Нарочито је запињало на питању стране гаранције, без које устаници нису хтели пристати на полагање оружја. Појавио ce и један нови фактор y отежавању преговора: Гушанац Алија, којег су дахије узеле y почетку устанка под најам с његовим крџалијама, остао je y београдској тврђави и после бекства дахија, постајући све непослушнији и самовољнији. Срби су ce трудили да увере Бећир-пашу у своју помирљивост али више формално, држећи се резервисано. Несигурни у сува обећања, још кад су потицала од Турака и без стране гаранције, они су постали скептични гледајући анархично стање y Београду, yпркос присуству царског изасланика. Бећир-паша није имао доста војске да силом оружја уведе ред и успостави државну власт. Војска коју je са собом довео из Босне беше преполовљена болештинама и дезертирањем. Епилог његове мисије огледао се у томе што су га устаници новцем ослободили од заточења y којем га je држао Гушанац, те jе негде под јесен прешао y Босну, не учинивши стварно ништа да умири устанак.
После његовог одласка стање y Београдском пашалуку било је yглавном засновано на размери војничких снага. У Београду je био, на једној страни, везир којег нико није слушао, а на другој страни Гушанац са својим крџалијама као стварни господар вароши и града. Ослобођеним делом пашалука господарили су устаници; незаузете три нахије, ужичку, соколску и пожешку, држали су избегли јањичари и месни Турци. Устаници су имали највише људи под оружјем и били најорганизованији. Гушанац је неко време био заузет својом завадом с Арнаутима које je имао под најмом и такво стање остало je до пролећа 1805. године. Увиђајући провизорност и неприродност оваквог стања, устаничке старешине озбиљно су помишљале и радиле на томе да дође до њиховог дефинитивног односа према султану и држави, они су тражили страну гаранцију. Кад им je тај захтев Бећир-паша одбио, потрудили су се да сами израде интервенцију неке европске силе. Молили су најпре Аустрију да ce заузме за устаничку ствар, али како су наишли на резерву и снебивање, обратили су ce Русији. И пре доласка Бећир-паше под Београд устаници су мислили да пошаљу неког y Петроград. Кад су увидели да им турска влада не може пружити гаранције да ћe евентуални споразум поштовати и остали Турци, они упуте y Русију једну депутацију да изради руску помоћ и заштиту. Русија није тада желела никакве покрете балканских хришћана против турске власти, али како су je устаници ставили пред свршен чин, она je морала заузети одређено држање по овом питању.
Бојећи ce да устанике Француска не привуче и искористи за своје циљеве, руска влада одобрила je устанак и обећала извесну помоћ. У исто време тражила је од делегације да устаници остану y строгим границама лојалности према султану. Поред тога, изразила je жељу да ce пошаље једна депутација y Цариград с молбом султану да заведе y Београдском пашалуку управу која би задовољила и Србе и државне интересе. Устаници, по захтеву руске владе, упуте депутацију y Цариград, 5. маја 1805. године, с инструкцијама да тражи од Порте административну аутономију за Београдски пашалук. С друге стране, Порта је увиђала да устанак престаје бити локалног значаја и да узима озбиљне и нежељене размере. Исцрпивши помирљива средства да приволи Србе на умирење, решила ce на енергичније мере. У пролеће 1805. године наименовала је за београдског везира Хафис-пашу, управника Нишког пашалука, дајући му одрешене руке да, како нађе за сходно, санира прилике y Београдском пашалуку. Овај ce одмах решио да војничким мерама принуди устанике на покорност, прикупи војску и крене поред Мораве y правцу Београда. Увиђајући да би довели y питање све раније тековине устанка ако пропусте Хафис-пашу за Београд, устаници ce одлуче на отпор. Дочекају 6. августа 1805. године Хафис-пашу на Иванковцу, потуку га и одбаце према Нишу. To je довело, с једне стране, до дефинитивног прекида званичне Турске с устаницима, а с друге стране до Портине одлуке да поведе прави рат с устаниицима и да устанак y крви угуши. Према овом плану Босна je имала видног учешћа y овом ратном походу.
***
Деловање устаника y Београдском пашалуку било je упућено yглавном y три правца: на ослобођење Београдског пашалука од јањичара и рушење њихове управе; на организовање устанка и на дипломатску радњу. Русија и Аустрија требало је да се заузму за устаничку ствар и да отоманска влада прихвати устаничко гледиште о уређењу Београдског пашалука. Активности устаника на ослобођењу Београдског пашалука до битке на Иванковцу доста су познате. Са сигурношћу говорити о уређењу код устаника за прве три године врло je тешко. Извори за ово питање су оскудни, уопште je тешко говорити о организовању једног покрета који je тек био y стварању и формирању. Узимајући y обзир ове две околности, дало би се констатовати да je устанак био прилично организован и да ce могу утврдити главне линије његове организације. У Орашцу, кад ce одлучило за акцију на дахије, дат je yглавном основ и правац уређењу устанка. За вођу устаника изабран je Ђорђе Петровић Карађорђе, један од угледних људи из крагујевачке нахије, који je дотада био познат по својој храбрости, енергичности и мржњи према Турцима. Од првих дана он je устанку дао изразито војнички карактер, трудећи ce уз то да учврсти своје првенство y вођењу покрета. Нахије изван Шумадије, вољно или невољно, прихватиле су ову организацију заметнуту y Орашцу, Карађорђево врховно заповедништво и војничко уређење. Као што ce акција побуњеника из Шумадије сматра почетком устанка, исто тако заметак његовог оргaнизовања потиче с истог места и од истог момента.
Најпре ce треба задржати на питању утврђивањa Карађорђевог првенства y вођењу устанка. Ово није тако лако ишло као што би ce могло мислити без извесних компромиса. У првом реду препрека ce јавила y навици устаника да живе y уским границама кнежина и нахија, без довољно свести о већој заједници са једном врховном влашћу. Као што je доказано исцрпним антропогеографским испитивањима, српско становништво Београдског пашалука доселило ce y највећем броју из крајева где je племенски живот био врло развијен. Уместо да je турска администрација y досељеним крајевима угушила код њега племенске навике, она je погодовала не само да ce одрже те навике, него и да ce формирају заједнице сличне племенима. Пре устанка централна власт y пашалуку и она по нахијама биле су y турским рукама. Како су нахије биле издељене у кнежине, Турци су препустили раји управу y њима, и то са незнатном својом контролом. Кнежине су имале унутрашњу самоуправу, која беше слична самоуправи племена y Херцеговини и Брдима. На челу кнежина стајали су кнезови или обор-кнезови, нека врста полутурских, полународних чиновника. Преко њих народ je упућивао своје молбе и жалбе турским властима, ови су преко њих вршили разрезивање данка и других дажбина, одређивање кулука итд. Кнезови су обично долазили наслеђем, а некад их je народ бирао. Као и код племена, и по кнежинама су ce одржавали народни скупови, који су били с кнезовима најмеродавнија власт y оквиру унутрашње управе.
Однос између кнежина једне нахије био је нешто тешњи. Нахије су биле најниже административне јединице с потпуном турском влашћу. Кнежине једне нахије читавим својим јавним животом биле су упућене једна на другу y односу како према нахијској, тако и према централној власти пашалука. Слабија je y том погледу била веза између нахија. Раја није иступала као целина према централној власти пашалука, свака нахија за себе. На пример, приликом разрезивања харача, везир je за сваку нахију одређивао једну глобалну суму према броју харачких глава, а кнезови нахије делили су ту суму по кнежинама. У ту радњу кнезова нису ce мешале турске власти.. Затим, централна власт пашалука постојала je, y првом реду, за војничке циљеве и муслиманско становништво, па тек онда за рају. Сем везира y централној управи није било другог лица које би непосредно имало јачи званични додир с народом. У нахијама je било другачије: ту су представници турске власти имали непосредног додира с народом. С једне стране, дакле, самоуправа кнежина, с друге стране одсуство централизације y управи рајом давало je маха развијању локалних, y првом реду кнежинских, па онда и нахијских тежњи код српског живља.
Од савременика хваљени аутономни живот под Мустаф-пашом остављао је раји широку слободу по кнежинама и нахијама. Јањичарски режим који je дошао после Мустаф-паше, поред осталог, сузио je те локалне самоуправе и деградирао кнежинске представнике. Кад ce народ дигао на оружје против јањичара, он y својим најширим слојевима није желео ништа друго y политичком погледу него враћање кнежинским самоуправама из доба Мустаф-паше. Претензије појединих устаничких старешина, који су такође имали заслуга за повољан развитак устанка, друга je главна Карађорђева запрека учвршћивању првенства y вођењу устаничких послова. Главни приговори који су могли доћи од незадовољне стране били су ови: истина да je Карађорђе дао први пример за оружану акцију против јањичара, али он није једини који је имао заслуга за повољне резултате устаника; он je био изабран за вођу устанка од побуњеника са подручја Шумадије, и то не од свих, али не и од оних нахија које су кренуле по примеру Шумадије; његов избор, по једној верзији, није био коначан но само привремен, док ce не виде први резултати устанка. Такође је сметња у међуљудским односима била Карађорђева прека нарав. Претензије старешина нашле су подршке и ослонца y сепаратизму кнежина и нахија. Деловањем ова два чиниоца, уз неке друге околности и захваљујући увиђавности Карађорђевој, y два правца je сужена његова власт. Устанак je уништио турску управу, али не и традиционалне самоуправе.
Поред привилегија из турског времена кнежине и нахије добијају устанком нове, чиме ce појачала њихова важност. Свака нахија иступа као једна војничка целина, са старешинама који, од најстаријег до најмлађег нису постављани од неке врховне власти, но су ce или наметнули својим ауторитетом и ранијим заслугама, или постали од оборкнезова и малих кнезова, или су изабрани од народа. Војничке старешине по нахијама y исто време су и грађанске власти, административне и судске. Сва унутрашња питања једне нахије yглавном су ce решавала y њеном оквиру. Тако нахије добијају више-мање карактер феудалних области. Оне су биле везане једино заједничким интересом да ce одрже тековине добијене устанком и потребом одбране од Турака.
Нахијски органи сузбијали су Карађорђев утицај y локалној управи по нахијама. Прва таква скупштина била je y Остружници, око Ускрса 1804. године. Отада су ce скупштине држале кад год je за то било потребе. Нахије су биле заступљене на скупштинама са по неколико представника, и то од виших војних старешина и других угледнијих људи. На скупштинама су доношене одлуке обично ове врсте: којим ce правцем y датом моменту устанак имао кретати; какве политичке и војничке мере треба предузети да се очувају тековине устанка; о повећању војске и набавци средстава за вођење устанка итд. То није било неко политичко тело организовано по данашњем узору, где je нарочитим прописима регулисан рад, него онај од учесника на скупштинама који je био најзаслужнији, најразборитији и најенергичнији. Нарочито онај који je за собом имао највише војника, његова ce реч највише слушала. Поред тога недостатка, ове скупштине имале су још један већи. Услед разних околности и техничких тешкоћа, оне ce нису могле често састајати но само y изузетним случајевима, те због тога нису могле увек утицати на догаћаје. Затим, оне су давале директиву устанку, али нису могле управљати акцијом. На крају ce опет сводило на то да мора бити један извршни орган.
У вечитој борби да Карађорђа потпуно ограниче y вођењу устанка скупштином нахијских представника, незадовољни су покушавали да искористе y ту сврху увођење једне нове установе, Правитељствујушчег совјета. Идеја за стварање Совјета потекла je од Ненадовића и Боже Грујовића, a прихваћена је од скоро свих нахијских старешина. Карађорђе je прозрео намере, и брзо их осујетио. Совјет je основан негде с јесени 1805. године, али yглавном без неке стварне власти. To je била нека врста врховне устаничке канцеларије са нешто судског дејства на читавом подручју ослобођеног земљишта. Свака нахија требало је да буде заступљена y Совјету са поједним представником, али то нису били људи од неког већег утицаја и моћи. Све до његове реорганизације 1808. године Совјет je остао само једно недоношче, дављено с једне стране од Карађорђа, с друге стране од нахијских старешина. Сам проте Матије, који je био први председник Совјета, прича се да је Карађође просто отерао једног саветника кући због неке његове неисправности. Ипак, са Карађорђем и скупштином нахијских представника, Совјет je био зачетак врховне централне власти на ослобођеном земљишту.
Полако истиснут из унутрашње управе нахија, ограничен од скупштине нахијских представника y решавању политичких и финансијских питања устанка, Карађорђе ce није дао уклонити и са положаја врховног заповедника устаничке војске. Могло ce стати на пут његовој власти y области оних питања y која ce он или није разумевао, или за њих није имао способности. Било је ствари у којима није хтео да их води, али не и на терену чисто војничке стране устанка, где ce осећао јаким и надмоћним. Поред тога што je имао предности за врховног заповедника војске као најзаслужнији за успех устанка и због својих војничких способности, њему су ишле наруку и следеће околности да ce учврсти на том положају. Код самих устаника стање створено устанком сматрано je привременим, дефинитивно стање имало je доћи после евентуалног споразума с отоманском владом. Ни најекстремнији међу устаницима нису могли за прве две године устанка рачунати на потпуно оцепљење од Турске. То дефинитивно стање донеће и умањивање Карађорђеве власти и угледа. У очекивању тога новог стања опозициони дух je морао слабити. Карађорђе није био без подршке и ослонца. Он je убио y једној свађи Теодосија Марићевића коме je на скупштини y Орашцу нуђено вођство устаника a он га одбио, сломио опозицију y својој нахији и нахију чврсто везао за себе.
Карађорђе je имао један ужи круг устаничких првака на који ce јаче наслањао. У првом реду Станоја Главаша, познатог хајдучког харамбашу и друга из доба хајдуковања, Радича Петровића, којега je Карађорђе поочимио, једном приликом за време Кочине Крајине, и Младена Миловановића, окретна човека и богатог трговца. У већини нахија није било негодовања против Карађорђевог врховног поглаварства y војничким пословима: једно што су ce старешине већине нахија задовољиле, изгледа, влашћу y нахијској управи и ограничењем Карађорђа од скупштине нахијских представника. За јагодинску и ћупријску нахију нема помена о негодовању према Карађорђу. Не помиње ce ни Васа Чарапић, старешина грочанске нахије, као опозиционар. Милан Обреновић, старешина рудничке нахије, уопште није имао војничких амбиција. Њега Карађорђе чвршће везује за себе, давши му на управу још пожешку и ужичку нахију кад су ове биле ослобођене од јањичара. Ову последњу неко време je присвајао и Јаков Ненадовић. Миленко Стојковић и Петар Добрњац иступају јаче против Карађорђа тек после ратовања 1806. године. Негде при крају 1805. године старешину смедеревске нахије Ђушу Вулићевића убију на превару смедеревски Турци, a на његово место дође брат му Вујица Вулићевић, који још без довољно утврђене репутације није могао пркосити Карађорђу.
Са више претензија за прве две и по године устанка истичу ce једино Јаков Ненадовић и Јанко Катић. „Ови су му двојица y свакој прилици показивали, не само да није већи од њих, него да није ни као они”, мало претерано вели В. Караџић. У Шумадији je устанак букнуо, али центар припрема као да je био y ваљевској нахији, a скоро ce може рећи да je одатле дат повод дахијама за познати терор и сечу кнезова, што je и проузроковало устанак. Скоро независно од акције побуњеника y Шумадији, истина доцније и подстакнути њом, Ненадовићи, Јаков и прота Матија дигли су шабачку и ваљевску нахију на оружје. Заузели су Ваљево и принудили Шабац на условну капитулацију, одржали две победе над зворничким Турцима, који су предвођени Али-агом Видајићем пошли београдским јањичарима y помоћ. Ваљевска и шабачка нахија биле су најнасељеније и најбогатије нахије y читавом пашалуку. Узимајући све то y обзир, као и популарност куће Ненадовића не само код Срба y Београдском Пашалуку, него и y Војводини, да ce разумети што Ненадовићи, y првом реду Јаков као старешина устаника на западу, истиче ce као такмац Карађорђу. Као област своје власти он je сматрао својом не само ваљевску и шабачку нахију, него још ужичку и соколску. Потписивао ce, каже Вук Караџић, заповедником ове четири нахије и поручивао Карађорђу да му не прелази преко Колубаре. Озбиљнији je ривал био Јанко Катић. Јаков je имао већих амбиција, али не и способности, нарочито не војничких, био је више за управљање y миру него за вођење рата. Старешинство и популарност добио je, поред срећног исхода побуне y ваљевској и шабачкој нахији, још на основу ранијег гласа куће Ненадовића, који je стекао његов брат Алекса Ненадовић и својим богаством, a не неком својом личном вредношћу. Митрополит Стратимировић, који за њега иначе има врло ласкавих речи, вели да ce сувише бави својим приватним пословима.
Познато je да je Јаков нагињао измирењу с Турцима, био je један од оних који су приликом преговора с Бећир-пашом свесрдно ce залагали за споразум. Прилично лукав, ваљда je рачунао да би на тај начин уклонио Карађорђа испред себе. Бећир-паша je према њему био најповерљивији. Јанко Катић, напротив, беше човек од личне вредности: довитљив, врло окретан, срчан и храбар и најречитији од свих старешина. Турски je говорио добро, што му je давало преимућства y контакту устаника с Турцима. Пре буне био je угледан и познат кнез y београдској нахији. Његово име, као и кнеза Алексе Ненадовића, помиње ce на неколико места y припремама за устанак на дахије. Али његово опозиционарство према Карађорђу слабиле су неке околности: он je с Карађорђем био y пријатељским везама још од пре устанка. Није имао велико подручје за своју непосредну власт, но са кнезом Симом Марковићем делио je београдску нахију. Карађорђе je њега највише уважавао и гледао да с њим одржи ранији пријатељски однос, што му je често полазило за руком. Катић ce, y крајњој линији, по свој прилици задовољавао и са првим местом до Карађорђа.
Услед заједничке опасности од Турака и из обазривости обе стране, и Карађорђе и његови ривали, избегавали су сукобе. Када су приликом заснивања Совјета Јаков Ненадовић и Јанко Катић, потпомогнути још од неких старешина, отвореније изашли да ce Карађорђу власт што више ограничи, овај je енергично стао y одбрану свог првенства и престижа. Био је спреман да заметне борбу, после чега они узмакну и некако ствар изгладе. Није сигурна једна тврдња да je новембра 1805. године, на скупштини y Смедереву, на којој ce решавало о мерама које je требало предузети да ce осујети турска офанзива, Карађорђе поново утврђен за врховног заповедника војске. То су подржали совјетници са подручја читавог ослобођеног земљишта. Тο ривалство није престало, само ce притајило услед опште опасности од Турака. Ратовање од 1806. године потпуно je учврстило Карађорђев положај. Овде је згодно нешто рећи о једној завери, која je била, по једној верзији, скована негде око средине 1804. години против Карађорђа. Сумња je пала на људе који су били јако заинтересовани за устанак, али који нису непосредно из устаничких редова: на београдског владику Леонтија, шабачког епископа Антима, и Петра Ичка, београдског базрђан-башу. По тој верзији они су склопили заверу да „уклоне” Карађорђа са вођства устанка, али ce не каже на који су начин то мислили извести. Осумњичени су ce налазили на аустријcкoj страни, y Земуну, до доласка Бећир-паше под Београд ради вођења преговора са устаницама. Ичко je тамо пребегао пре устанка, друга двојица када се устанак развио. Невиност шабачког епископа y овој ствари je ван сумње, њега савременици приказују као кротку и поштену душу, искључиво предану вери и цркви, a без амбиција и смисла y политици. Али за београдског владику Леонтија и Петра Ичка има основаних сумњи, иако ce не може доказати да је завера y истини постајала. Њих двојица везали су ce међусобно још од раније, јер je Ичко, по свој прилици, стварно и довео Леонтија на владичанску столицу, израдивши код везира Мустаф-паше да ce ранији владика смакне због неке, изгледа, измишљене кривице, Владика Леонтије могао je навући сумњу, како својом проблематичном личношћу, тако и својим неодређеним држањем према устанку.
Кад je владика Леонтије изаслат од дахија, y самом почетку устанка, да одобровољи Карађорђа на измирење с њима, он je саветовао Карађорђу истрајност y борби, формално га наговарајући да прими поравнање. Устаници су га сумњичили да je без нужде пустио, управо издао Хаџи Рувима, „најчаснијег старца y земљи”, који je побегао к њему да ce заштити од јањичарског терора и да буде погубљен y Београду, приликом сече кнезова. Вук Караџић изрично вели да je владика Леонтије био турски човек и да je наговарао устанике да ce умире и споразумеју с Турцима. Најтачније je мишљење да je он гледао искључиво своје интересе, и y том правцу формирао држање, нагињући час Турцима час устаницима, како je за њега било опортуније и целисходније. Поуздано je да су га устаници мрзели, најпре што je био Грк, а друго због његове дволичности, и yопште нису му поклањали поверења. Владика Леонтије je навлачио више сумње, али je главни чинилац y овој завери могао бити Ичко: он je био далеко интелигентнији, окретнији и предузимљивији, друго што je владика стајао под његовим утицајем и y његовој власти. По једном тврђењу Ичко је Цинцарин, води порекло из Македоније, из села Катранице. Поред грчког, турског и српског говорио je још и готово све остале живе европске језике. Био je најпре y дипломатској служби y Берлину и Бечу као тумач турског посланства. Дошавши y Београд, негде 1794. године постаје старешина грчких трговаца. Уз то, био је један од најповерљивијих људи везира Мустаф-паше и његов тумач.
„Кад бих судио по ономе што сам читао, a што изгледа да je из његова пера, смео бих рећи, да je способан да ради y ма каквој канцеларији, a неки од његових састава које сам ja прегледао чинили би част и људима y том послу најумешнијим”, вели за њега митрополит Стратимировић, лични познаник Ичков.
Исти Стратимировић je прорицао 1804. године да ће Ичко одиграти видну улогу y дипломатској радњи устанка. Извори ce слажу да je био сумњивог карактера, сујетан, интригантан, вођен својим интересима. Нарочито ружну сенку, по Стратимировићу, баца на Ичков карактер његова дволична, управо нечасна улога y смакнућу претходника владике Леонтија. Иако му Стојан Новаковић без разлога приписује јак српски национализам, сумњиво je yопште да ce он oceћao Србином. У живот Београдског пашалука био je дубоко ушао као повереник Мустаф-паше и као прва и најважнија трговачка личност y Београду. Одржавао je врло тесне везе, како са Турцима, тако и са људима из народа, са Алексом Ненадовићем и с Јанком Катићем. Није искључена могућност да je блага управа под Мустаф-пашом yмногоме његово дело. У завери која je припремана за обарање дахијског режима од стране присталица умореног Мустаф-паше играо je видну улогу. Кад je устанак избио, он je привидно био резервисан, y ствари је дириговао скоро свим радњама владике Леонтија, који ce устаницима стално наметао за саветодавца. Јачи разлог подозрењу да je завера могла постојати био је следећи: када je Бећир-паша дошао под Београд, Ичко и владика одмах прелазе из Земуна y српски логор и узимају видног учешћа y преговорима. Кад je Бећир паша, после бекства и погибије дахија ушао y Београд, Ичко с владиком напушта логор и такође иде y Београд.
Као што je познато, преговори између Бећир-паше и устаника запели су на питању стране гаранције, тај захтев потекао je од Карађорђа. С друге стране, главни заговарачи споразума могли су бити баш Ичко и владика Леонтије. Први, материјално крахирао, желео je без сумње да ce заведе што пре нормално стање y Београдском пашалуку, које би му могло омогућити ранији трговачки положај и утицај на управу y пашалуку. Владика je y продужењу устанка могао видети опасност за своју владичанску столицу, јер под Турдима ова му je била сигурна, али не и под управом Срба. Логична последица тога била би да су они радили на уклањању Карађорђа као главне сметње споразума и завођења нормалног стања, па према томе и остварења њихових циљева. Вест о завери најпре je протурена y Земуну, и одатле достављена Карађорђу. Земунски трговци материјално су били јако заинтересовани устанком, набављајући ратне потребе за устанике, они су одатле извлачили велике новчане користи. Трговина y Београду била je пак замрла, најпре услед јаничарског режима због устанка. У ликвидирању устанка и оживљавању трговине y Београду с једним Ичком на челу, неоспорно способним и опасним конкурентом, Земунци су могли гледати слом своје трговине. Сејањем неповерења између Карађорђа и Ичка постизали су то што су ce слабиле шансе за умирење устанка и Ичку je био онемогућен онај утицај који je имао под Мустаф-пашом. Земунци би имали трговачких рачуна да Ичку импутирају склапање завере против Карађорђа; владику Леонтија и епископа Антима умешали су y ту ствар да она изгледа вероватнија.
Међутим, о Земунцима ce имало рђаво мишљење и y Карловцима, y околини митрополита Стратимировића. Завера ce није могла доказати и ствар je легла без већих заплета, на заузимање Јанка Катића и још неких устаничких старешина. Те старешине су биле y добрим односима са Ичком, премда je Карађорђе y први мах поверовао y ову вест и био спреман да са осумњиченим рашчисти. У очи им je скресао да je уверен y истинитост верзије „сву тројицу метнуо (би) на један чамац, истерао насред Саве па побацао y воду”. То je био можда разлог да je Ичко скрајнут од устаничких послова све до његове познате дипломатске мисије 1806. године. Владика Леонтије овим je још више навукао подозрење и мржњу устаника, нарочито Карађорђа. Карађорђе je имао поред борбе са Турцима да издржи и борбу са многим амбицијама, жељама и интересима које je устанак пробудио и покренуо међу самим устаницима.
Поред свих ограничења његове власти ипак je остао са највише ауторитета, моћи и популарности од свих устаничких старешина, и са неоспорном врховном командом над војском. Војничко организовање устаника ишло je лакше и са мање напетости. Устаници су имали нешто претходне војничке обуке и били су раније свикнути на војнички живот и војничко уређење. Треба имати на уму да je под Мустаф-пашом образована од Срба народна војска за одбрану пашалука, која узима видног учешћа 1797‒99. године y борби с Пазван Оглом и његовим савезницима, београдским јањичарима. Ta војска je имала своје народне старешине; њен врховни заповедник беше Станко Арамбашић, који je доцније, негде y јесен 1799. године, убијен од јањичара. Под дахијском управом није сасвим укинута ова народна војска. Кнез Алекса Ненадовић морао je дићи из ваљевске нахије око 1800 људи као помоћне трупе Аганлији, који je 1802. године војевао са Хаџи-бегом из Сребренице. Дахијске превентивне мере, које су непосредно проузроковале устанак, y првом реду су биле на укидању ове народне војске. Хајдучке дружине, којих није било мало пре устанка, биле су организоване по војнички; пандури су додељени на службу кнезовима за одржавање реда по кнежинима и за гоњење хајдука. Срби y Београдском пашалуку могли су добити војничку обуку нарочито y Аустријско-турском рату, 1788‒91. године. Тада je велики број способних за оружје с територије Београдског пашалука узело активног учешћа y овом рату на страни Аустрије, y посебним одредима, фрајкорима, извежбаним претходно од аустријских официра.
Узимајући y обзир наведене околности, лакше ce да разумети откуда ce код устаника без великих тешкоћа заводи војничко уређење, и што устанак, y неку руку, добија карактер лако изведене мобилизације. Војничко уређење устаника ишло je паралелно са унутрашњом стабилизацијом устанка и све већом потребом одбране од Турака. На читавом побуњеничком простору, како у Шумадији тако и y осталим крајевима, y самом почетку устанка примењиване су репресивне мере на оне који нису својевољно прилазили побуњеницима. Прота Матија, иначе питом и мек човек, прича да je он сам претио паљевином кућа онима који су ce колебали да устану на Турке. Ситуација je тада била тако створена да je опасније било остати код куће неактиван и сачекати прве резултате устанка но прићи устаницима. Не узимајући y обзир три, за прво време, непобуњене нахије, соколску, ужичку и пожешку, све до краја 1804. године, на побуњеној територији било је приличан број оних који нису узели учешћа y устанку. Средином лета 1804. године, кад ce устаничка војска концентрисала код Београда, њена јачина цењена je на 16.000 бораца. Нешто je остало по нахијама и на периферији ослобођеног земљишта да пази на упаде Турака. Систематско увећавање устаничке војске и њено организовање почиње стварно после Бећир-пашине неуспеле мисије да устанике умири, кад ce могло претпоставити да ћe настати тежа искушења за устанак. Почетком 1805. године Карађорђе je располагао са 20.000 добро наоружаних војника. После битке на Иванковцу, кад ce формално ушло y рат са званичном Турском, уложени су код устаника велики напори да ce постигне максимум y војној снази. Уведена je општа војна обавеза за све способне за оружје, до те мере да је смрћу кажњаван онај који je покушао избећи војну обавезу. Устаници су ушли y 1806. годину са војном снагом која je цењена на 54‒55.000 бораца. Са устаничке стране тврдило ce да ce могло подигнути близу 80.000 војника y случају нужде и потребног наоружања. У овај број они су, ваљда, рачунали и оне који су y току устанка ускакали из оближњих крајева.
Оскудни су подаци о уређењу војске за прве три године устанка. Нешто je о томе писано y вези са војничким уређењем устаника y опште. Прво ce мора нагласити да није било регуларне, већ искључиво народне војске. Зачеци редовне војске јављају ce тек 1808. године. Било je нешто плаћених војника, званих бећара или ,,голих синова”, узиманих већином од оних који су ускакали из крајева ван Београдског пашалука. Бећари су замењивали сталну војску и њихов број није био велики. Уз Карађорђа и нахијске старешине стајало је увек на служби по неколико одабраних војника из устаничких редова, такозваних ,,момака”, који су такође били плаћани. Војска ce делила на пешадију и коњицу. Без сумње пешадија je била далеко бројнија, али какав je бројни однос био између ова два рода оружја не зна се. Пешак je био наоружан обично са два пиштоља, дугом пушком и ножем; коњаник сабљом, често још пиштољем и копљем. Премда je уведено нешто артиљерије, ипак ce осећала велика оскудица, како y топовима тако и y извежбаним топџијама. Неке нарочите формације по јединицама није било, али je остало онако како je сам устанак створио и како je срасло са народним животом и његовим навикама. Нахије су y исто време биле највеће војничке јединице, кнежине су биле мање јединице. Два или више села чинила су чету од сто и више људи. Старешине нахија по рангу и власти долазе одмах иза Карађорђа, као и вожд и они ce зову господарима. Заповедници кнежина имају назив ,,бимбаша” или ,,војвода”, старешине чета зову ce ,,буљубашама”, a водова ,,буљубашицама”. По једној забелешци проте Матије, y ваљевској нахнји могло je бити осамнаест буљубаша. У случају смрти или погибије старешине већег звања, y првом реду заповедника нахије, старешинство ce обично преносило на најближег и најугледнијег из његове куће. Свесни да им недостаје правог војничког знања, устаничке старешине ce труде да привуку стране официре, нарочито аустријске и руске. Преласком y Србију препуштана им је yглавном техничка страна y војним пословима. Старешине су ce трудиле да завођењем дисциплине устаничку војску приближе што више правој војсци. Батине су биле обичне казне за теже преступе и смрт. Код других старешина се могло измолити за милост, али y Карађорђевом домашају није ce смело ни помислити на непослушност. По његовом одобрењу смакнут je познатн подрињски харамбаша Ђорђе Ћурчија y јесен 1804, због одметања од устаничке власти, и с њим преко тридесет његових људи. Забележено je одметање Станка Црнобарца, који je био по свој прилици из Ћурчијине дружине. To je познати Хајдук-Станко Јанка Веселиновића. После Ћурчине погибије он je остао y шуми све до 1806. године. Како je са својом четом учествовао y боју на Салашу, устаничке власти му опросте кривицу. Неко време налазио ce y одметништву и хајдук Вељко да би избегао казну што je „опленио” неке мирне Турке y Смедереву. Предао ce и он, можда негде при крају 1805. године.
Апровизација војске била је такође yнеколико организована. Војници су били дужни хранити ce од кућа, свака чета имала je своју комору на коју je падало старање за доношење прехране. Како ce на извесним местима по неколико дана водила рововска борба, као код Делиграда, обично ce имало нешто хране y резерви. Један од највећих недостатака устаничке војскe je што није било спроведено потпуно наоружање и што ce осећала велика оскудица y џебани и другим ратним потребама, Улазећи y рат 1806. године устаници су имали преко 20.000 људи без нужног оружја; они су могли бити употребљени за другу службу: копање шанчева, комору, итд. Оскудица ce нарочито осећала y артиљерији: по једном рачуну, пре турске офанзиве 1806. године, око тридесет топова, тешко je рећи којег квалитета. Оскудица y ратном материјалу долазила je од начина набавке. Затекло ce нешто оружја и муниције од пре устанка, а нешто је отето од Турака y току устанка. Све je тο ипак било недовољно да подмири потребу. На сопствену производњу устаници нису још помишљали. Као једина могућност била je да ратни материјал набављају из Аустрије. Још првих дана побуне пребачена им je извесна количина муниције и оружја са аустријске територије, али не од званичних власти, него од пограничних трговаца и неких родољуба из Војводине. Тим путем устаници су ce снабдевали ратним потребама за прве три године устанка. Аустријске власти правиле су ce невеште, толерисале су то кријумчарење.
Главни набављачи ратних потреба за устанике били су ови трговци: из Сремске Митровице Димитрије Пуљевић; из Земуна Милош Урошевић, Стеван Живковић, Драгутин Милутиновић; из Оршаве Лазар Поповић. Овај начин набавке био je из три разлога незгодан за устанике: тим путем нису увек могли y довољној количини набавити оружја и муниције; евентуалном наредбом аустријских власти могло ce укинути то кријумчарење. Напослетку, као и свака кријумчарска роба, и ова je устанике стајала далеко изнад нормалне цене. Неколико пута покушавају устаници да склопе посао са аустријском владом да их она непосредно снабдева ратним потребама, или бар дозволи слободни извоз тих предмета. Устаничкој депутацији, која je изаслана y Беч 1806. године, стављено je y дужност да ради код аустријске владе y том смислу. Ипак, Аустрија остаје при ранијој одлуци: препустила је набавку преко приватних лица y виду кријумчарења, али није и сама снабдевала, или дозволила слободну трговину оружјем и муницијом. Устаници су y јануару 1806. године наручили шездесет топова y једној фабрици y Хофу. Аустријска влада забранила je фабрици да ради на поруџбини и лиферује устаницима ратни материјал. С друге стране, по једној верзији, устаници су добили, пре јула 1806. године, из једне аустријске фабрике већи број пушака с бајонетима. Не зна се да ли са знањем и одобрењем аустријске владе, углавном је овај пројекат реализован. Један разлог за оскудицу ратних потреба био je y самој тешкоћи набавке; други je разлог y недостатку новчаних срестава. Стални новчани извори устанички били су новчане дажбине које устаници беху дужни плаћати Турцима, али оне нису укинуте, при чему се пазило да ce народ сувише не оптерети; царине и ђумруци, истина, нису доносили много прихода, али ce и одатле извлачило нешто користи; богате жирове шуме даване су под закуп свињарским трговцима, и одатле ce долазило до највећих прихода; y току устанка дошло ce до извесног плена y стоци и другом; y крајњој нужди прибегавало ce купљењу стоке од народа.
Насупрот овим нередовним и неорганизованим приходима стајали су велики расходи. Сем набавке ратних потреба, за које су чињени највећи издаци, било je и других осетних расхода. Бећир-пашино бављење y Београду коштало je устанике на 1.300.000 гроша. Трошак на делегације y Петроград, Беч и Цариград, плаћање бећара и момака итд. Било je опасно ударити веће намете на народ, јер се овај могао y том случају пожалити на турско време и турску управу, тим пре што je устанак био укочио сваки привредни живот. Извесни људи, обогативши ce трговином још пре устанка, добровољно су ce подвргавали већем опорезивању. Русија je трипут послала устаницима новчану помоћ: свега y износу од 13.000 дуката, не рачунајући других 13.000 које су добили тек крајем 1806. године. Устаници су ce стално тужили на новчану оскудицу. Не знамо да ли су што добили од Срба из Војводине; два зајма, један y Земуну од 20.000 гроша, други од 10.000 форината код новосадског магистрата, по свој прилици нису остварени. Тешкоћа y набавци ратног материјала, с обзиром на новчану оскуцицу, yтолико je била већа што су трговци, вероватно неповерљиви y стабилност стања створено устанком, тражили готов новац. Врло често тако притешњени, устаници су уместо новца давали стоку, без сумње далеко испод редовне цене. Биланс финансијског стања последњих месеци 1806. године био je такав да су дуговали 200.000 гроша. У вези са оскудицом y новцу ваља поменути и оскудицу y животним намирницама. Главна радна снага стајала je под оружјем и скоро стално била у рату, обрађивање поља остало je на женама и осталој нејачи. Устаници ce 1806. године yвелико жале на несташицу животних намирница, опасност je претила да не притисне општа глад.
Београд и Шабац, два важна упоришта војничка на подручју Београдског пашалука, нису били y устаничким рукама. Још у почетку буне на дахије, шабачки Турци, прикљештени од устаника ваљевске и шабачке нахије, пристану да ce јањичари уклоне из Шапца, a y вароши заведе мешовита власт од Турака и Срба. Шуровање Шапчана са избеглим јањичарима, и после учињене нагодбе, дало je повода Јакову Ненадовићу да, негде децембра (вероватно 22, на дан Бајрама), са Јанком Катићем покуша заузети Шабац са тврђавом, што му не пође за руком. Он је тада претрпео и осетан пораз. Тада je код шабачких Турака вероватно и поникла ова, за устанике подругљива песмица:
„Подигло ce неколико Влаха,
и понели y тиквици праха,
да освоје Шабац од Турака.
Они мисле да je Шабад шала,
ал’ je Шабац Београду глава”
(В. К, Народне пјесме, IV, стр. 135).
Отада су Шапчани стајали према устаницима као запете пушке. Добили су нешто појачања из Зворника од Али-аге Видајића, устаничког заклетог противника. Заузети на другој страни, устаници нису предузимали систематску опсаду Шапца све до 1806. године, него су ce yглавном ограничили на спречавање увоза хране. Гушанац, стварни господар Београда, држао ce доста помирљиво према устаницима до катастрофе на Иванковцу. Ови су њему допуштали набавку животних намирница из околине Београда, док је он устаницима препустио да ce учвршћују на другој страни. Познајући његову превртљивост, устаници су y близини Београда имали увек y приправности нешто војске. После Иванковца, вероватно намамљен извесним обећањима из Цариграда, Гушанац заузима непријатељски став према устаницима. Након једног инцидента, негде y јесен 1805. године, између смедеревских Турака и Ђуше Вулићевића, старешине смедеревске нахије који je и погинуо том приликом, Карађорђе дефинитивно овлада Смедеревом и тамо смести Правитељствујушчи совјет.
II
Став црногорског владике Петра I према побуни у Београдском пашалуку важан je из више разлога. Од почетка устанка устаници су стално одржавали везе с њим и рачунали на његову потпору; он je сам имао вољу да уђе y рат с Турском; да je он заратио, не би могло доћи до пуне турске акције на устанике y Београдском пашалуку и Босна би ce тада нашла између две ватре и била озбиљно угрожена. Треба нагласити да je Русија спречила владику Петра да уђе y рат, и тиме врло много отежала војнички положај шумадијских устаника. Овде ће се y главном изнети из којих je разлога Русија уздржавала владику од оружане акције и на који начин je то извела. Од почетка XVIII века Црна Гора јаче ce истакла y борби с Турцима и y неку руку постала, све до XIX вeка, заточником српске народне мисли. Али сиромашна, често раздирана племенским међусобицама и скоро увек y положају одбране од Турака, она није могла озбиљно мислити на ослобођење и везивање са другим других српским крајевима.
Црна Гора није могла да се ослободи испод турског јарма док за митрополита цетињског није дошао Петар I Петровић, који без сумње спада међу највеће људе наше историје ослобођења од Турака. To је био човек јаког горштачког карактера и чврсте воље, више војник и државник но свештено лице. „Он je скинуо свештеничко одело и обукао војничко, генералску униформу, па вежба и учи сам своје војнике необичном марљивошћу и предузимљивошћу”, вели ce за њега y једном руском извештају, писаном 13. децембра 1805. године. Слично je приказан владика Петар и y нешто доцнијим француским изворима. Има y томе нешто претеривања, али je владичански позив служио више за подизање његовог политичког ауторитета, него за верске циљеве. Са врло мало школе, као готово сви његови претходници, он je врло добро разумевао политичке прилике свога времена. Познато je колико je y разумевању унутрашњих прилика y Црној Гори одскакао од својих савременика. Његова je главна идеја била да од Црне Горе створи национални центар, и праву државу увођењем правног поретка и нивелисањем племенских разлика, a од Црногораца послушне и добре војнике. Колико je верски био либералан сведочи то што je као православни владика имао за секретара неко време, до 1805. године, Долчија, католичког опата из Дубровника, интелигентног, окретног човека, врло верзираног y политици. Успешним ратовима с Турцима, личним примером јунаштва и преданости народној ствари, владика Петар je стекао толику популарност код Црногораца као ни један Петровић ни пре ни после њега. Углед му je порастао и код околних Срба, нарочито после две победе над скадарским везиром Махмут-пашом Бушатлијом, Круса и код Мартинића. Брдска племена, која су често стајала y завади и непријатељству с Црногордима, отада ce политички тесно везују за Црну Гору. Исто тако херцеговачка племена, после 1777. године, духовно гравитирају према Цетињу. Бока je и иначе била под црквеном управом црногорских митрополита, па се непосредни утицај владике Петра простирао на све области од Херцег Новог до Пећи, и од планине Румије до Дурмитора.
Има индиција да је припремаnа једна шира акција Срба на Балкану да ce стресе турски јарам. Једна од главних личносги y овој радњи био je, без сумње, владика Петар. У једном његовом писму од 10. јануара 1804. године, упућеноm дечанском игуману Хаџи-Данилу Паштровићу, има и ово место: „Имамо намеру ми Црногорци и Срби из београдске стране скочити на оружје против наших непријатеља Турака, ако можемо вас да избавимо”. Према томе владика Петар стајао je y вези и са Србима y Београдском пашалуку. Везе су одржаване више усмено, преко поверљивих људи него писменим путем. О припремама владике Петра код херцеговачких племена за акцију на Турке сведочи владичин рођак, познати војвода Станко Петровић. Негде око 1800. године долазио је војвода y Дробњаке, y поверљиву мисију код попа Милутина Церовића, онда једног од најугледнијих дробњачких главара (поп Милутин je отац Новице Церовића, доцније чувеног херцеговачког војводе, који ce нарочито прочуо y смакнућу Смаил-аге Ченгiћа). Оснивањем ускочког краја на граници источне Херцеговине, близу племена Дробњака, владика Петар имао je подесног земљишта за своју политику y Херцеговини. Овде треба нешто рећи о одметању ускока, тим пре што je владика Петар y првом реду рачунао на њихову сарадњу. У рату који су повеле Русија и Аустрија 1788. године узели су добрим делом учешћа и Срби са Балканског Полуострва. Познато je y којој je размери било том приликом учешће Срба из Београдског пашалука, Црногорци, Брђани и Херцеговди такође су ce одазвали позиву Петрограда и Беча и ударили на оближње Турке. Њихови напади на Никшић и Спуж завршили су ce без успеха. Са Црногорцима и Брђанима ударили су на Никшић и Требјешани, једно мање племе нз великог херцеговачког племена Никшића. Турска ce обавезала Свиштовским миром да ћe амнестирати све своје поданике који су ce компромитовали y рату приласком уз Русију и Аустрију.
Знајући колико за Никшићане важе међународне обавезе и бојећи ce њихове освете, Требјешани ce не усуде вратити својим домовима, него ce најпре склоне y Бјелопавлиће, после y Доњу Морачу, па и ту не остану, него ce преместе y Горњу Морачу. Негде око 1792/93. године ce на извору реке Мораче y селу Љевиштима стално населе. Да ce овде настане изгледа да су ce Требјешани највише руководили жељом да продуже разрачунавање са Никшићанима, који су по оближњим планинама држали стоку и лети je често обилазили. Утолико je Требјешанима било лакше водити борбу, што су имали наслона на суседна брдска племена и херцеговачко племе Дробњаке. С друге стране, околне планине и густе шуме чиниле су Горњу Морачу правом природном тврђавом и згодном за четовање Колашинци су имали читлука y Морачи, али су ретко на њих долазили с ризиком да ћe заглавити y морачким клисурама и дубравама. Могло je бити око две стотине требјешких породиља које су ce населиле y Љевиштима. На планини Јаворје они су временом дошли y непосредну везу с племеном Дробњацима. Требјешани су ударили темељ ускочком крају и дали пример и другима, који нису хтели подносити турски зулум, да ce склањају y овај крај. Мало претерано народна песма вели:
„Ђегођ бјеше Влаха ваљатнога
У свој Босни и Херцеговини,
Све побјеже y Морачу Горњу;
Робе, пале, a сијеку Турке;
Разбнјају по друму трговце,
Одјавише из планине овце,
Одагнаше коње и волове,
Похараше господске дворове,
Поведоше буле кадуџике…”
Ускочка акција досезала је до никшићких и колашинских градских капија. Колашинци и Никшићани неколико пута су покушавали да разоре ускочки крај. Главни њихов напад био je јуна месеца 1795. године, када се са две стране Никшићани и Колашинци спусте y Горњу Морачу. Пошло им је за руком да попале нека села, али на повратку нападну их ускоци из заседа и нанесу им тежак пораз. Народна песма, славећи ову ускочку победу, хиперболично вели да је мало Турака измакло испод ускочког ножа. Ускоци су помагали и владику Петра y његовим сукобима с Турцима: кад су Колашинци пошли y помоћ скадарском везиру Махмуту Бушатлији, приликом његовог похода на Брђане и Црногорце, пресретну их Ускоци, Ровчани и Морачани, 25. септембра 1796. године, на Лопатама више Доње Мораче, и до ноге потуку. У једном запису манастира Мораче вели ce, да „ту би сила бруке”, разуме ce од Турака. Насељени више y планинском крају не смедоше ићи на турске пазаре, Ускоци беху често изложени кризи глади, што je био узрок да насрћу на имања оближњих хришћана и с њима ради тога долазе y сукоб. Један запис манастира Мораче лепо илуструје прнлике y домашају ускочкогде се говори о глади међу Ускоцима. Турци су из двапут безуспешно покушавали приволети Ускоке да ce врате y Требјесу: једном, негде 1801. године преко херцеговачког митрополита Ананија; други пут исте године, лично je Синан-паша Сирчић долазио y Никшић и преговарао с Ускоцима, обећавајући да ce Никшићани неће свећати. До 1804. године старешина и глава Ускока беше Мина Бућић, којега je владика Петар засердарио док су Требјешани били још y Бјелопавлићима.
Спремајући се против Турака владика Петар je знао да му треба наћи сигурност код неке европске силе. Русија и Аустрија су ушле y рат 1788. године y циљу деобе турског царства, Аустрији су по уговору требале припасти готово сви српски крајеви. Кад рат није успео, реализовање овог плана одложено je за касније, али Француска револуција потисла je после тога сва друга питања. y Европи. Обе заинтересоване силе биле су прожете идејом да y Турској треба одржати status quo и спречавати било какав покрет хришћана, који би могао проузроковати решење турског питања пре времена, и мешање неке треће силе, нарочито револуционарне Француске. Аустрија и Русија нису мислиле толико на ослобођење хришћана испод. турског јарма, колико на међусобну поделу турске територије. Владика Петар био je добро упућен y овај руско-аустријски план, с којим ce он из основа није слагао. По његовом мишљењу, ослобођење Срба требало je бити тако, што ћe они добити своју независну државу, a не да дођу опет под јарам неке друге силе. Русија и Аустрија желеле су да се на Балкану не деси већи заплет, али je дошао згодан моменат да ce Срби отресу турског јарма, тражећи савезника на другој страни. Зато ce он и обраћа Француској, која je тада била прожета идејама Револуције и имала симпатије за подјармљене народе. Згодан моменат је био тај што је Француска била y рату с Туреком.
Опат Долчи могао je бити владици Петру тумач за ову активност. Њега аустријски извештаји приказују као француског агента, али изгледа са мало разлога. С једне непоуздане стране, нудило ce нашироко да y ово време нису постојале везе владике Петра са револуционарном Француском. Владици Петру је то подметнуто од Аустрије да га, као свог противника оцрни код руског двора. Да су везе постојале, види ce из једног веродостојног документа: француски пуковник Де ла Прад (de La Prad) подноси 1808. године један предлог својој влади да успостави везе с Црном Гором, па наводи шта je на том раније рађено:
„Владика и кнез црногорски, вели ce ту, којега сам једном приликом лично упознао и који ми je од тада указивао нарочито поштовање и пријатељство, послао ми je флореала 11 год. (крајем априла или почетком маја 1803. године) свог синовца y Хаг, где сам ce тада налазио, с писмом y којему ме je позивао да ce примим команде над црногорском војском која мисли напасти своје суседе. У исто време овластио ме je да понудим његову услугу и војну снагу Царском и Краљевском Величанству, тада првом Конзулу. Тада сам одмах дошао y Париз са синовцем владичиним. Како je овај хтео да остане што незапаженији, становао je код мене и са сваким ce опходио с резервом и крајњом обазривошћу. Чим сам стигао y Париз, обратио сам ce његовој висости министру финансија (Великом Благајнику), који ме je једним писмом упутио на министра иностраних дела, Кнеза од Беневента. Овај ме примио љубазно; a кад сам му показао све документе који су га могли уверити да сам овлашћен говорити y име црногорског владике, пажљиво ме je саслушао, и обећао да ће о том говорити с његовим Царским и Краљевским Величанством. Мада сам ce после тога, често сусретао са министром, морао сам дуже чекати на одговор. Сматрајући да о својој мисији треба да обавестим и његово Царско и Краљевско Височанство, кнеза Мирата, упутио сам му један опширан меморандум. поводом ове ствари. Међутим, одмах после тога, добијем нове хитне поруке од црногорског владике, y којима ce огледала његова готовост да зарати било на Аустрију било на Турску. Тако би Императору било по вољи, као и његово нестрпљење што ce с тим не почне. Оног часа лично сам саопштио ове поруке министру иностраних дела, који ми je наредио да одмах упутим владичина синовца y Црну Гору, с препоруком владици да одложи своју акцију за једну годину касније, када ћe, пo министрову уверавању француска влада донети дефинитивну одлуку”.
Радња владике Петра на покрету Срба против Турске, нарочито везе с Француском, изазову Русију да ce окрене против њега и да му онемогући било какво деловање y том правцу. У вези владике Петра са Француском, руски кругови видели су Наполеонову намеру да један део своје војске пребаци на Балкан, ослањајући ce при том на помоћ балканских хришћана, Тако je тумачено и y извештајима поверљивих личности руске и аустриске владе. По једном извештају француске трупе требале су ce искрцати y Мореју. Како су Турци то на време дознали, били су спремни да осујете извршење ове намере. Французи су на то променили план, тако да ce пребаце северније, и то код Будве и Паштрозића. По другом извештају, франдуске трупе требале су бити пребачене на четири места: близу Црне Горе или дубровачке територије, и на три места y Албанији и Грчкој. Извештаји ce изрично слажу, да су Французи стајали y дослуху с неким. преставницима балканских хришћанских народа. Као главни саучесници y овом француском подухвату помињу ce владика Петар и његов секретар Долчи. По свим околностима и наведеном меморандуму пуковника де Ла Прада, нема вероватности да je француска влада тада баш намеравала пребацити трупе на Балканско Полуострво. Могуће je да ce y аустријским и руским круговима претпостављало то као вероватно и y претпоставкама претеривало. Јер страх од франдуске опасности био je општи y целој Европи.
Наполеон се јако интересовао источним питањем, па је била вероватна верзија о искрцавању француске војске на Балкан. Подједиако су од тог страховале.Русија и Аустрија. Али из аустријских кругова нарочито ce упорно потврђивала ова могућност. Аустрија je имала један посебан разлог да то чини. Владика Петар замерио ce аустријској влади још 1788. године својим врло резервисаним држањем према Аустријанцима који су дошли y Црну Гору да постичу Црногорце и околна. племена, херцеговачка и брдска, на акцију против Турака. После уласка аустриске војске y Далмацију и Боку 1797. године односи су ce још више заоштрили. Аустрија је нерадо гледала да владика има Боку под својом црквеном управом и намеравала je да je одвоји од црногорске мптрополије. Могућност владичиним везама с Француском могла јој je добро доћи да овога оцрни и компромитује код руског двора, који je Црну Гору држао под својом заштитом. Аустрија je добро знала колико je Русија осетљива y питању свога престижа y Турској. Из аустријских извора сугерисано je y Петровграду да je нека буна, која je избила y Боки негде 1802. године, по свој прилици због претераних пореза и неких других новчаних питања, дело владике Петра y вези са искрцаваљем француских трупа на. Балканско Полуострво.
Као аустријски агент долази, негде 1803, y Петроград архимандрит Вучетић, родом из Грбља y Боки, да лично потврди о везама владике Петра с Французима. Вучетић je најпре добро стајао код владике, али пошто је пао y немилост, ставио ce y службу Аустријанцима, који су му обећали владичанску столицу y случају одвајања Боке од цетињске митрополије. Колико су били затегнути односи између аустријских власти y Боки и владике Петра, најбоље ce види из владичине изјаве француској влади, да je готов ратовати и против Аустрије. Владика Петар био je још од раније сумњив руској влади и код ње рђаво третиран, те ce одмах y Петрограду поверовало свим вестима о његовом пријатељству с Французима и неверству према Русији. Утолико више je морало руску владу раздражити овако владичино држање, пошто je Црна Гора дотад уживала нарочиту руску наклоност. У Петрограду се није дало ни помислити да y Црној Гори сме бити нечијег другог утицаја сем руског. У Петрограду ce мислило да y овој ствари треба што пре и ефикасније интервенисати, те предухитрити и Француску и владику Петра. Аустријске трупе су будно мотриле да ce Французи не искрцају y њиховом домашају и биле су спремне пружити отпор. Из Петрограда je достављено заповеднику руске флоте код Крфа да поступи y истом смислу. Затим, y највећој журби спремљене су инструкције за Марка Ивелића, тада генерала, који je требао да отпутује y Црну Гору и на време осујетити владичин план. Њему je стављено y задатак следеће: имао je да потпуно отргне Црногорце испод утицаја владике Петра, приказујући га опасног и за њих и за њихову заштитницу Русију; спровести ra под строгом пратњом y Петровград, где je требао бити суђен ради тобожњих верских кривица, после тога бити прогнан y Сибир на издржавање казне. На захтев владе, Синод je такође упутио позив владици да има доћи y Петроград и пред њим одговарати за почињене кривице. Ивелић je требао организовати Црногорце, Брђане, и Херцеговце „који су увек показивали оданост руском двору,” и њиховом помоћу спречити искрцавање Француза. Изрично je заповеђено да, по сваку цену, има осујетити било какву радњу хришћана на турској територијн која би била уперена против турске управе. Како ce тада баш налазио y Петрограду ускочки главар, сердар Мина Бућић, који je тражио од руске владе да омогући Ускоцима пресељење y Русију, Ивелићу je наређено да сеобу спроведе. Руска влада je рачунала, да ћe тако бити уклоњена још једна сметња мирном односу Срба и Турака y домашају црногорском.
Конекције владике Петра с Французима нису нашле разумевања и одобравања код извесних истакнутих личности y Херцеговини. Чак je с те стране дошло до посебне акције за искључиво одржавање везе с Русијом. Можда je било и личних рачуна да ce поведе посебна активност. Кад je y Петрограду владало највеће узбуђење због држања владике Петра и његових веза с Француском, стигао je новембра 1803. године пивски архимандрит Арсеније Гаговић и 21. новембра пријавио ce тајном саветнику Татишчеву. Изјавио је да y Петроград долази као изасланик херцеговачког народа и његовог митрополита, јасно је што je био обасут нарочитом пажњом од преставнижа владе. Другог децембра примљен je y аудијенцију код цара. Татишчев je y свом извештају, од 22 новембра 1803. године, забележио да му je Гаговић изјавио поводом своје мисије и ово:
„Како народ y Херцеговини, a исто тако и сви хришћани који пате под Турском, мисле да je најпосле дошао тренутак њиховог ослобођења. Да Порта y свом данашњем растројеном стању нема снаге задржати њихову општу тежњу, и да ћe бити принуђена пристати на њихову жељу да ce од ње отцепе. Да херцеговачки митрополит који je одан руском двору, cмapajyћu ce о добру свога народа, не жели ништа предузети y том правцу (т. ј. y погледу ослобођења од Турака), докле о томе не дозна вољу Господара Императора; ако Император одобри њихову жељу, моли да y том случају располаже њиховом оданошћу. Ако не добије одобрење за тако предузеће то ћe ce митрополит старати да умири узбуњени народ, склањајући га дa чека згоднији моменат”.
М. Вукићевић, Карађорђе I.
Татишчев вели даље y извештају, да ce по речима Гаговићевим, може закључити, да je ,,сав онај крај” готов на борбу и да неће дуго трпети турска угњетавања; да je народ одан Русији, али ако им она не помогне „могу ce лако бацити y наручје Француске”, која ради да их придобије. Ничим не можемо контролисати тачност овог што je Гаговић изјавио y Петрограду. Има једна ствар која доводи y сумњу политички карактер његовог доласка y руску престоницу. Кад je од њега тражено пуномоћје народних главара, он ce изговорио да га из обазривости није узео собом, рекавши да je његовом путу формално дат црквени карактер. Супротно томе, бавећи ce y Петрограду 1813. године, Гаговић y својој молби Синоду изрично вели, да je y Русију долазио 1803. године баш црквеним пословима. Уистину, он ce 28 новембра 1803. године обратио Синоду молбом да помогне пивски манастир y књигама, црквеним сасудима и другом. После аудијенције код цара другог децембра, обавештава Синод да не може чекати на решење поднете молбе, пошто ce ускоро мора вратити y завичај.
Као што ce види, није тачан његов исказ учињен пред Татишчевом, да je дошао y Петроград искључиво политичком мисијом. По ономе што знамо о Гаговићу, може ce закључити да je био бистар, вешт и окретан човек. У исто време, по свој прилици, несталан и са извесним несимпатичним цртама y карактеру; поред тога, са великом амбицијом да постане нека истакнута личност. Могуће да je он, дознавши y Петрограду о нерасположењу руске владе према владици Петру искористио згоду, да стекне наклоност руског двора и владе, што му je y пуној мери успело. Ако je истинито оно што je Гаговић рекао руском цару и влади, онда je највероватнија следећа могућност: херцеговачка митрополија изгубила je код подручних племена скоро сваки утицај и углед после њеног преноса y Мостар 1777. године и од кад je почела бити репрезентована од несрба. Напротив, утицај цетињске митрополије код њих je сваким даном био све већи. Да ce поврати ауторитет ове прве, њој je била потребна, поред осталог, и руска наклоност, коју није имала y довољној мери. Везе владике Петра с Француском, била je за το згодна политичка прилика. Гаговић je пошао за Русију вероватно негде при крају 1802. или почетком 1803. године, те ce онда већ могло знати y Херцеговини о овим везама. Фонтан, руски консул y Дубровнику, један je од оних који су то најпре дознали и обавестили Петроград. Врло je могуће да je он саветовао херцеговачког митрополита, који je често силазио y Дубровник, да искористи прилику и стекне наклоност руског двора. Везе херцеговачког митрополита са Фонтаном потврдио je Гаговић y својим исказима.
Гаговић je згодан био за емисара y Русију. У Петрограду je био још као светогорски калуђер, кад je ишао да купи милостињу за светогорске манастире; затим, као прави Херцеговац — он je из Пиве од братства Гаговића могао je добро приказати прилике y Херцеговини, и могло му ce веровати y Петрограду. Дакле, ова посебна радња из Херцеговине могла je бити Гаговићево дело и херцеговачког митрополита с њиховом најужом околином, добро срачуната и дошла y згодан моменат, да стекну наклоност и поверење руског двора. Треба нагласити, да Гаговић, колико знамо, није ништа изрично рекао y Петрограду против владике Петра, нити je помињао његове везе с Француском, што je такође знак његовог политичког такта. Истина, y његовим изјавама јако je наглашена оданост Херцеговине и њеног митрополита руском двору, што ce између редова може тумачити да неће ићи за владиком Петром и алудирано je и на француску опасност. Гаговић je такође требао ићи са Ивелићем и бити његов главни повереник y Херцеговини. Док ce Ивелић још бавио y Петрограду, пише му 8 децембра 1803. године државни канцелар А. Воронцов:
„Не сумњам да Ваше Сијатељство неће наћи y архимандриту Арсенију оданог и ревносног сарадника. Али да не би турске власти y Херцеговини што посумњале, треба да с њим тајно одржавате везе, и колико год je могуће избегавате личне састанке. Ако буде потребно да ce састанете да му дате инструкције или од њега добијете обавештења, као и да проверите исправност посредника, то чините y тајности”.
М. Вукићевић, Карађорђе I.
Херцеговачком митрополиту упућена je писмена царска захвалница на оданости Русији и препоручена најстрожија лојалност турским властима. Гаговићу je подарен архимандритски крст са брилијантима као нарочити знак царске наклоности и поверења. У Петрограду ce рачунало да ћe ce преко херцеговачког митрополита и Гаговића, y многоме паралисати акција владике Петра. Пошто Французи уопште нису намеравали пребацивати војску на Балкан, Ивелић je имао само да спроведе пацификацију Црне Горе и њој оближњих крајева као до тада најбунтовнијих српских области. Спречавајући какве оружане подухвате против Турака и шаљући ускочке исељенике у Русију уклањањем владике Петра из Црне Горе, одагнао би акцију која ce не би подударала са руским интересима на Балкану. У томе je, као што ћe ce видети, имао само делимично успеха.
Ивелић je био родом из Рисна, y Боки Которској. Код руске владе важио je као поуздан човек и један од најбољих познавалаца српских прилика. У својству руског агента, послан je 1788. године да подстиче Црногорце, Брђане и Херцеговде на рат против Турске. Разумљиво што je њему била поверена тако важна мисија. Доцније, y везама руске владе са устаницима y Београдском пашалуку, такође сретамо Ивелића као руског поузданика. Али, насупрот поверењу које му ce поклањало од руске владе, ипак ce може закључити, да тај човек није био дорастао за тако деликатне мисије. Он je био предан руским интересима и свесрдно им служио, али није имао потребног разумевања и за српске прилике на Балкану. Затим, био je више бирократа и војник но политички човек. Дошавши негде крајем јануара y Боку, Ивелић, уз сарадњу аустријских власти, почиње рад против владике Петра. Својим неумешним и нетактичним држањем одмах je изазвао огорчење Црногораца и њихову одлучност да ce не покоре жељи руске владе. Држећи ce буквално инструкција, он je тражио да му ce владика Петар изда. Као одговор на то, црногорски главари одрже скупштину 14 јуна 1804. године на којој ce одлучно изјасне против Ивелићева захтева и упуте против овога писмену тужбу руском двору.Такође одговоре Снноду изричито нагласивши да овај нема права да се меша y послове црногорске митрополије као потпуно самосталне. Ивелић је дозивао неке црногорске главаре y Рисан и претио царевим гњевом, ако ce не покоре жељама руске владе, ипак Црногорци остану чврсто уз Владику Петра. Поред осталог, шуровање Ивелићево са аустријским властима уливало je крајње неповерење Црногораца y његову личност.
Срећом за Ивелића и руске политичке планове, за руског консула y Котору дошао je почетком августа 1804. године Мазуровски, човек далеко окретнији и увиђавнији од Ивелића. Упознавши лично владику Петра, Мазуровски одлучно стаје на његову страну и не помишљајући уопште на његово уклањање из Црне Горе, гледао je да владику поново веже за Русију. Поверење владичино стекао je нарочито својим непријатељским држањем према Аустријанцима. Он je за кратко време успео да између владике Петра и Црногораца, с једне стране, и Марка Ивелика као повереника руске владе, с друге стране, дође до компромисног решења. Наиме, владика je пристао да не предузима без знања и одобрења руске владе, никакву оружану акцију против Турске и да остане веран Русији. Ивелић je одустао од захтева да ce владика Петар уклони из Црне Горе. На скупштини црногорских главара 18 августа свечано je изглађен сукоб са Ивелићем. Сакционисана је мирољубнва политика коју je владика Петар, по жељи руске владе, yбудуће имао да води према Турској. Налазећи ce y врло тешком положају, владика Петар je морао да пристане на компромисно решење. Тешко му je било напустити мисао за акцију против Турака, нарочито кад су ce устанком y Београдском пашалуку указивале лепе перспективе. Покушавао је, али безуспешно, да убеди руски двор да Црногорци са околним Србима ударе на суседне Турке, који су, како ce ту каже, и иначе непослушни. Надајући ce да ћe ce прилике променити, он не престаје одржавати везе како са оближњим Србима тако и са устаницима y Београдском пашалуку и код њих подгревати мржњу на Турке. Нема сумње, то је чинио обазриво и скривено од руских агената.
Београдски устаници ушли су y рат са званичном Турском y нади, као што ћe ce доцније видети, да ћe бити потпомогнути од Црногораца. Мањи je био Ивелићев успех y питању исељења Ускока. Руске лађе су чекале y Которском заливу да приме исељенике и пренесу y Одесу. Преко Црне Горе они нису могли прећи, што je владика Петар био против сељења. Друго, што су тада између њега и Ивелића односи били на врхунцу напетости. Једино ce могло рачунати на пут који je водио преко Никшића, али и онда само y томе случају да никшићки Турци на миру пропусте исељенике. За ово ce Ивелић личио обрати Никшићанима, тражећи гаранције за слободан пролаз до аустријске територије. Никшићани то једва дочекају и упуте y Рисан као таоце десет својих угледних људи. Код Ускока сеоба je била врло непопуларна, што није било начисто да ли ће владика Петар одустати од своје намере да зарати са Турцима; друго, што су ce y Београдском пашалуку развијале прилике y корист устаника, који су већ тада хватали везе са Ускоцима подстичући их на жешћу акцију против Турака. Узалуд je сердар Мина, главни покретач сеобе, слао из Боке поруку за поруком. Ускоци y већини остају прилично равнодушни за сеобу. Сердару je једва успело да приволи само своје најближе рођаке, њих 15, 20 породица са око сто душа.
Крајем јуна 1804. године, y пратњи неколико никшићких Турака, пошло je ово двадесетак породица y Боку, поневши собом покретну имовину. Учесници ове сеобе причају да je био дирљив моменат, кад су, ударивши путем на Никшић, пролазили поред својих разорених домова y Требјеси. Људи су ce тужним погледима опраштали са својим завичајем, жене плачем и кукњавом. Са својим пратиоцима Никшићанима пријатељски су ce растали, опраштајући једни другима проливену крв. Ускоро из Боке отплове за Одесу, y близини које добију земљу за насељавање. По једној статистици y новој ускочкој насео6ини било je 1806. године осамнаест требјешких породица са близу сто душа. Од првака били су: сердар Мина и његов брат Бошко, Милован Дидић и поп Раде Симоновић. Међу насељеницима била je и једна блиска рођака Вука Караџића. Остали ускоци остану и даље y Горњој Морачи, продуживши немире на граници Херцеговине, не обзирући ce на све претње Марка Ивелића и његових повереника.
Биографија:
Mиленко Вукићевић, Карађорђе I и II, Београд 1907;
Јово Б. Тошковић, Односи између Србије и Босне1805‒1806, Филозофски факултет Универзитета у Београду, 1927;
Владан Ђорђевић, Црна Гора и Русија, Београд 1924;
Вук Ст. Караџић, Народне пјесме;
В. Ђорђевић, Почетак Карађорђева устанка, СКГ, књ, XV, 1925;
Остави коментар