Почеци француско-српске сарадње у области науке

Аутор: др Александра Колаковић

Сарадња француских и српских научника у периоду с краја 19. и почетка 20. века, посебно у области друштвено-хуманистичких наука, није имала искључиво научни карактер. Већина научника обављала је и државничке функције, односно била део елите која је креирала или дефинисала политику државе. У времену када је патриотизам био преовлађујућа црта интелектуалаца и у Француској и у Србији, везе успостављене научном сарадњом коришћене су и у сврху остваривања интереса отаџбине. Преплитање друштвено-политичке сарадње и масонских веза с чисто научном сарадњом карактеристика је веза између француских и српских интелектуалаца. Ову чињеницу одређује и домет утицаја интелектуалних кругова на француско-српске односе.

Луј Леже, један од отаца француске славистике, био је од 1869. године дописни члан Српског ученог друштва, а касније од 1892. године почасни члан Српске краљевске академије. Већ у овом периоду значајно је допринео успостављању сарадње у области друштвено-хуманистичких наука. Леже је током боравка у Београду и Србији проводио време у прикупљању литературе и извора, усавршавању језика и упознавању земље и народа, као и припадника српске интелигенције. Између осталог, тада је започело пријатељство између Лежеа и књижевника Недића, што је омогућило и проток информација о српској и словенској књижевности. Интересовање за српску историју и културу повезало га је и са радом Стојана Новаковића. Француска славистика почетком 20. века није још била развијена као немачка, а стваралаштво Луја Лежеа је помогло да немачко виђење словенског света замени објективнији приказ француских интелeктуалаца.

Посебну пажњу, када је реч о сарадњи француских и српских научника заслужују везе и сарадња Албера Малеа, професора историје дипломатије српског краља Александра Обреновића, са српским научницима. Као човек науке, Мале је пре него што је дошао у Србију 1892. године, као историчар показао интересовање за српску историју. Боравак у Србији, а касније и 1902. године мисија у Македонији, са посетом Нишу и Београду додатно су утицали да се Малеова стручна знања о Србији и Србима прошире. Након што је отишао из Србије директно или посредством Гргура Јакшића обећао се српским научницима за различита обавештења. Од Љубе Стојановића очекивао је информације о српској власти над  јужним крајевима, која би му послужила за књигу о Македонији. У време Анексионе кризе, упоредо са учешћем у бројним манифестацијама у Паризу и другим градовима, којима је са групом француских интелектуалаца подржао интересе Србије, Мале је успоставио сарадњу са Јованом Цвијићем. Издавач Малеових уџбеника публиковао је расправу Јована Цвијића Анексија Босне и Херцеговине и српско питање на француском језику, која је битно утицала на изношење српског питања у оквирима европске високе дипломатије. Мале је написао и предговор за ову студију Јована Цвијића, који је у овом периоду већ стекао углед врхунског научника у Европи. Цвијић иако није био француски ђак, сарађивао је и са другим француским научницима, међу којима је био и Ернест Дени. Упоредо, Мале је са Стојаном Новаковићем, кога је упознао преко Миленка Веснића и Гргура Јакшића, започео сарадњу која је резултирала поглављем Les Slaves du Danube et de l’Adriatique jusqu’à la canqûete turque публикованим у оквиру Лависове и Рамбоове Опште историје.

Новаковић је поред Малеа, преко Гргура Јакшића сарађивао и са Емилом Оманом. Поред Новаковићевих тумачења која су оставила снажан утисак на Омана, а преко њега и на остале француске научнике заинтересоване за питања Балкана и Србије, јесте научно дело Јована Цвијића. Оснивач Српског географског друштва, а касније и председник Српске краљевске академије, почасни доктор Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу, својим географским, етнографским, геолошким и антрополошким интересовањима утицао је почетком 20. века на бројне научнике и истраживаче широм Европе, па није изостао ни утицај на Омана. Сусрели су се 1909. године, када је Оман први пут посетио Србију. Иначе, Оман је путовања Балканом  наставио и касније. Како је Оман био члан Српске краљевске академије, уживао је посебно гостопримство својих српских колега. Поред рада у Народној библиотеци, време у Србији је проводио у путовањима најчешће са Гргуром Јакшићем, Јованом Цвијићем, Миодрагом Ибровцем и Јованом Скерлићем или у београдским разговорима са Стојаном Новаковићем и Јованом Томићем.

Потребно је имати у виду да је на размеђу два века између француских и српских научника, а посебно оних школованих у Француској, започела научна сарадња која је резултирала врхунским научним радовима и резултатима. Ова сарадња није била политички мотивисана, већ искључиво научно, али је ништа мање од националног рада научника утицала на француско-српске односе. У овом контексту потребно је указати на сарадњу Јована Жујовића, Михаила Петровића Аласа и Ђорђа Бошковића са Французима, а која је подигла темеље даљој сарадњи научника две земље и значајно допринела развоју различитих научних дисциплина у Србији.

Од свих српских научника најразвијенију сарадњу са својим колегама широм Европе имао је први српски школовани геолог Јован Жујовић. На Антрополошкој школи у Паризу стекао је бројна познанства и пријатељства, која су касније утицала на његов научни рад. Оснивањем Катедре за минералогију са геологијом на Великој школи у Београду и покретањем часописа Геолошки анали Жујовић је кренуо путем афирмације науке у Србији и први је међу српским научницима који су у потпуности схватили значај сарадње са научницима из других држава. Сарадња са научницима из Париза имала је посебан значај, уз његове личне и политичке афинитете према Француској. Потреба да се достигнућа геолошке науке у Француској приближе српским научницима и допринесу развоју науке у Србији покретала су Жујовића на консултовање француске литературе и презентовање рада геолошке науке, која је у Србији тек у повоју. О наведеном сведоче и два писма упућена Жујовићу 1894. године од стране књижара Бодријеа. Између осталог књижар српског научника извештава о пријему чека у износу од 20 франака за књигу Успомене из Палентологије, IV том, што је само илустрација како је Жујовић набављао савремену литературу. Након Ивањданског атентата на краља Милана Обреновића 1899. године Јован Жујовић је морао да оде из Србије и тада је око годину дана провео у Паризу где је радио у лабораторији College de France. Поред прикупљања литературе Жујовић је у Паризу припремао и израду својих публикација. Приликом једног сусрета са краљем Александром Обреновићем, који је описао у својим белешкама, између осталог је навео да се разговор водио и о Жујовићевом научном раду. Српски краљ се распитивао о Жујовићевом раду на публикацији Геологије Србије, а Жујовић је овом приликом обавестио краља да се атлас за ту публикацију штампа у Паризу, као и да тамо сарађује са најпознатијим научницима.

Око 1900. године, када се о византијској уметности писало као о понављању античке уметности, на научну сцену ступио је Габријел Мије (Gabriel Millet), који открива прву велику епоху Палеолога у уметности и први од француских истраживача обухвата и споменике поствизантијске уметности. На његова интересовања пресудно је утицао вишегодишњи боравак у Француској школи у Атини где се упознао са истраживањем византијских споменика. Од 1899. године Мије је предавач предмета под називом Византијско хришћанство, а од школске 1906/1907. године предмета  Византијско хришћанство и хришћанска археологија на École des hautes études. На прелазу векова поред тога што је започео своја путовања у Свету Гору у оквиру којих је посетио и српски манастир Хиландар, Габријел Мије је започео и пријатељство са Гргуром Јакшићем. У својој приступној беседи за завање доктора honoris causa Београдског универзитета 1935. године Мије је посебно нагласио како га је Гргур Јакшић 1906. године „охрабрио и подстакао“ да посети српске средњовековне црквене споменике. Пре доласка у Србију сусрео се, вероватно преко Гргура Јакшића и са Миленком Веснићем, српским послаником у Француској. Веснић је настојао да преко Љубомира Стојановића тадашњег министра просвете и црквених дела и Божидара С. Николајевића, оснивача катедре за историју уметности на Београдском универзитету, омогући Мијеу добар пријем у Србији. Овим је Мије стекао добре стручне и пријатељске везе у српском друштву.

Мије је 1906. године у пратњи супруге Софије, обишао Србију и посетио Македонију, видео српске средњовековне цркве и манастире, а као резултат обиласка понео значајан број фотографија. Мијеов ученик био је Ђурђе Бошковић, а сарађивао је и са професором Владимиром Петковићем и архитектом Пером Поповићем, који су га пратили на поменутом путу. Сарадњи Габријела Мијеа и Ђорђа Бошковића, као и научним дометима Мијеовог рада посебно се посветила историчарка уметности Јасмина Ћирић почетком 21. века, чиме је отргла од заборава ову важну сарадњу француских и српских научника, која је уткана у темеље и данашње науке.

Манасија, Раваница, Враћевшница, манастири Овчарско-кабларске клисуре, Студеница, Жича, Каленић одушевили су Мијеа, који је снимке српских манастира придодао својој Хришћанској и византијској колекцији,  основаној 1903. године. Као резултат ове сарадње Мије је својим студентима предавао о зидном сликарству православних хришћана током 13. и 14. века, фрескама и мозаицима за које је веровао да сведоче о ренесанси византијске уметности у време династије Палеолога, а 1908. године је публиковао поглавље о византијској и хришћанској уметности на простору Србије и Македоније у оквиру Histoire de l’art (Историја уметности) А. Мишела (A. Michel). Потом је, у току Првог светског рата, публиковао Recherche sur l`iconographie de l`évangile (Истраживање о иконографији Јеванђеља) и L`école grecque dans l`architecture byzantine (Грчка школа у византијској архитектури). У L`ancient art serbe. Les Eglises (Стара српска уметност. Цркве) објављеном након рата изложио је стилску периодизацију српске средњовековне архитектуре на три школе: рашку, српско-византијску и моравску. Мије је у области архитектуре први пут истакао стилску еволуцију од рашке до моравске школе која и данас није застарела, а Срби су му као великом научнику, полихистору и пријатељу одали почаст и избором 1920. године за почасног члана Српске краљевске академије.

Михаило Петровић Алас, први Србин који је похађао чувену L’École Normale Supérieure, био је ученик, а касније и сарадник угледних француских математичара Шарла Ермита, Емила Пикара и Пола Панлавеа. Његов докторат из области диференцијалних једначина изазвао је велико интересовање стручних кругова и отворио врата сарадње са научницима Француске. Емил Пикар, француски математичар и члан Француске академије, сарађујући са својим учеником Аласом допринео је теорији диференцијалних једначина. Пикарови математички радови, уџбеници и многи познати списи представљају импресивна математичка дела, а најпознатије су две теореме које носе његово име у области комплексних променљивих. Значајно је допринео примењеној математици, укључујући теорије телеграфије и еластичности. Пикар је доста радио на обучавању студената математике, физике и инжењерских факултета, а написао је класичан уџбеник о анализи. Пикарови списи укључују биографије многих водећих француских математичара, укључујући његовог зета Шарла Ермита са којим је Алас након студија на Сорбони наставио сарадњу и контакт. Као члан Француског друштва математичара, Петровић је у Билтену друштва објавио 14. радова у сарадњи са својим француским колегама. У оквиру Comptes rendus Француске академије Михаило Петровић, основач београдске математичке школе, објавио је 30 стручних текстова, што је сведочанство дубоких веза и сарадње између српског научника и француских научних институција и истраживача.

Школовање српских интелектуалаца у Француској, будућих научника и професора Велике школе, а касније Универзитета, одиграло је пресудну улогу у успостављању веза и сарадње. По повратку у отаџбину, Срби школовани у Француској поред стеченог знања, доносе нове навике и идеје из Западне Европе у српско друштво. Покретање научних истраживања, која су поставила темеље бројним научним дисциплинама, пратило је и отварање Катедри за одређене научне области. Развој науке у Србији, омогућио је кредибилитет српским научним открићима и утицао да сарадња са научним средиштима Европе заживи. Иако су достигнућа и природних и друштвених наука била интересантна француским научницима, ипак се чини да је област друштвених истраживања била поље где је развијен већи степен интеракције. Изузетак представља чисто научна сарадња Михаила Петровића Аласа са француским научницима и једним делом научна сарадња Јована Жујовића.

Колонија српских студената у Паризу и друштво словенских и француских студената L’Association franco–slave (Француско-словенско удружење) биле су такође важне споне између интелектуалаца две средине и места размене мишљења. Сарадња Француза и Срба била је већ развијена 1911. године, када је у Паризу основано Association des étudiants serbes à Paris – Zora (Удружење српских студената у Паризу – Зора), а за  почасног председника именован Емил Оман.  Научна сарадња постала је један од темеља на коме се сазидало француско-српско савезништво у Великом рату и касније преовлађујући француски утицај у Краљевини Југославији. Ипак, сарадња француских и српских научника, као вишесмерни процес, није резултирала само протежирањем француских или српских интереса, већ је допринела настанку и развоју научних дисциплина и појави нових открића, истовремено промовишући значај образовања као основе напретка нације и друштва.