Pobeda Donalda Trampa u SAD-u: istorijsko-kulturološki aspekti

Pobeda Donalda Trampa u SAD-u: istorijsko-kulturološki aspekti

Autor: msr Ognjen Karanović, istoričar

U proteklim mesecima, često smo bili svedoci teze da je pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Američkim Državama bila, zapravo, rezultat „pobuneˮ američkih građana protiv njihovih „otuđenih elitaˮ. Na koji način bi mogla da se objasni navedena teza? U jednoj rečenici mogli bismo da kažemo da je pomenuta pobuna nastala kao rezultat sunovrata opštedruštvenih rešenja koja su bila ponuđena u trijumfu „pobune američkih elitaˮ protiv sopstvenog društva sedamdesetih i osamdesetih godina prethodnog veka. Pre nekoliko decenija, pojedini američki intelektualci ukazivali su na izvesne fenomenološke i do datog perioda neviđene pojave unutar strukturalnih međusocijalnih odnosa tzv. „zapadnihˮ društava, posebno onog u Sjedinjenim Američkim Državama, a čiji karakteri su definisani putem teze da se u pomenutim zajednicama i na prostorima njihove egzistencije uspostavila određena „otuđenost vladajućih elitaˮ od sopstvenih etičkih, duhovnih, tradicijskih i uopšte kulturnih korena. Naime, nacionalne elite navedenih društava, ali i društvene elite ondašnjih nacionalnih država, generisane na fundamentima simbiotičkog razvoja i dostignuća antičke, helensko-rimske, hrišćanske, u prvom redu protestantske, a u znatno manjoj meri i rimokatoličke civilizacije i načela na kojima je ista izgrađena, transformisane su u duhovno-kulturološke i političko-populacione slojeve tih zajednica sa izrazito nadnacionalnim ili bolje reći „nenacionalnimˮ, a često i „antinacionalnimˮ usmerenjima, odnosno karakterima. Pomenuti procesi, svoje začetke pronašli su u napuštanju izolacionističke, tzv. „visoke spoljne politikeˮ SAD-a prema ostatku sveta u prvoj polovini XX stoleća, ali svoju potpunu afirmaciju dostigle su u povesnicama „postvijetnamskeˮ neokonzervativne politike američkog vojno-političkog i finansijsko-magnatskog „kompleksaˮ, čiji razvoj koincidira sa istorijatom „predsedničkih eraˮ Lindona DŽonsona, DŽimija Kartera, Ronalda Regana, DŽordža Buša starijeg, Vilijama Bila Klintona i posebno Buša mlađeg i Baraka Obame. Bio je to i period strahovitog postindustrijskog tehničkog, naučno-tehnološkog napretka, pa i začetka tzv. „kibernetičke ereˮ, zasnovanog na kriterijumima koji su u mnogome odstupali od javno proklamovanog cilja očuvanja liberalno-kapitalističkog, a u „hladnoratnom svetuˮ socijalističkim vizijama, u svemu suprotstavljenog, privredno-ekonomskog i demokratskog političkog poretka u tim društvima. U pogledu statusa međusocijalnih porodično-induvidualnih, prosvetno-kulturnih, kao i prilika u oblasti umetnosti, dati period predstavljao je generatorski potencijal za afirmaciju jedne „opšte kultureˮ ili subkulture „stanja relativitetaˮ, odnosno „relativnostiˮ, gde su tradiocionalni principi ustrojstva tih elemenata jednog društva, kao i društava u celini, ozbiljno dovedeni u pitanje. Pomenuta, „opšta kultura relativitetaˮ iznedrila je pojam „globalne svestiˮ koja ima zadatak da formira jednu metafizičku kompatibilnost iste sa društvima globalističkog političko-ekonomskog uređenja, zasnovanih na ideološkim uzansama globalizma, a u eri nezadrživih procesa tzv. globalizacije života svih ljudskih zajednica i njihovih civilizacija na planeti Zemlji.

Šta se to ustvari dogodilo na „Zapaduˮ? Pre tridesetak godina, Zbiginjev Bžežinski, poljsko-američki politikolog i geostrategista, a u to vreme savetnik za nacionalnu bezbednost u administraciji predsednika SAD-a, DŽimija Kartera, ushićeno je konstatovao da se „po prvi put u istoriji čovečanstva stvara globalna svestˮ. Bžežinski navodi i to „…svedoci smo nastanka transnacionalnih elita koje čine međunarodni biznismeni, naučni radnici, profesionalci raznih profila i državni funkcioneriˮ. Spone među pripadnicima ovih novih elita po Bžežinskom prevazilaze državne granice, njihovi pogledi na svet nisu sputani nacionalnim tradicijama, a „njihovi interesi su više funkcionalni nego nacionalniˮ. Samo nekoliko godina kasnije, slične opservacije o „globalnoj svesti i njenom društvuˮ imao je i Stroub Talbot, zamenik državnog sekretara za spoljne poslove u administraciji Bila Klintona, kada je iskazao svoj optimizam u pogledu formiranja jedne „globalne nacijeˮ, za koju je tvrdio da je to jedan progresivni proces, čiji se konačni cilj nalazi u potpunoj prevaziđenosti i izlišnosti postojanja zasebnih nacija u XXI veku. Po njemu, sve države sveta će pre ili kasnije da priznaju samo jednu, globalnu vlast: „U svojoj osnovi sve nacije su samo društveni aranžmani, ishod prilagođavanja promenljivim okolnostima. Bez obzira koliko delovale trajno, čak i sveto, one su zapravo veštačke i privremeneˮ. Semjuel Hantington, američki estabilišmentski politikolog, bio je još konkretniji u pojašnjenjima strukture koncepta tog globalističkog društva, kada je u svom čuvenom „Sudaru civilizacijaˮ naveo da bi „zapadna civilizacijaˮ trebalo da počiva na sledećim načelima: „individualizmu, liberalizmu, ljudskim pravima, jednakosti, slobodi, zakonitosti, demokratiji, slobodnom tržištu i razdvajanju crkve od državeˮ. Bez obzira što su ovi američki intelektualci i politički delatnici u navedenim projekcijama novog koncepta društva, apsolutno zanemarili višemilenijumsko duhovno-kulturološko, istorijsko-političko, sudbinsko-simboličko-integrišuće nasleđe, već pomenute antičko-hrišćanske, panevropske ili evroameričke, odnosno severnohemisferske kulture i načina života stanovnika te civilizacije na kojoj su počivala i sva dotadašnja, a i današnja dostignuća američke nacije i države, isti su Amerikancima, ali i celom Svetu, ponudili zapravo jedan besplodan, antiintegrišući, antitradicionalni, kvaziuniverzalni, posthumani koncept „društva uopšteˮ, koji bi trebalo da počiva na postmodernoj materijalističkoj gnostičkoj ideologiji, sličnoj nacizmu i komunizmu, čiji principi egzistencije tvore po zlu čuveni sistem globalizma. A šta je taj globalizam ili neoliberalni progresivni kapitalizam u „praktičnoj primeniˮ, nego samo jedan od oblika totalitarizma. Misao koju navedeni duhovno-intelektualni potpisi „progresističkogˮ američkog i svetskog političkog postmodernizma, nisu naveli u svojim elaboratima, jeste da su ti „konceptiˮ do početka druge decenije trećeg milenijuma nove ere, već uveliko bili u završnoj fazi svoje konstrukcije.

Vizija globalistički uređenog društva, zasnovanog na globalizmu kao ideologiji i skupu načela, svoju materijalizaciju ostvarila je prvo u SAD, odakle je, nezapamćenom pop-kulturnom propagandom putem masmedijske „supertehnologijeˮ, koja je zapravo najveći i najvažniji „transmiterˮ procesa globalizacije, bukvalno „prelivenaˮ i na evropsko tlo. U SAD-u globalizam je prvobitno konstruisan na osnovama razgradnje nacionalne države, odnosno njenog transformisanja u društvo pojedinaca, induvidua ili skupina pojedinaca međusobno povezanih na sasvim drugačijim parametrima od onih na čijim temeljima je ta država i izgrađena. Uprkos brojnim izazovima, usponima i padovima, sistematska i planska politika međusobnog preplitanja ili bolje reći sinkretizma različitih kulturnih, duhovnih i etnoloških nasleđa brojnih rasnih, etničkih, verskih i nacionalnih grupa, upravo je i stvorila američku naciju posle svršetka Građanskog rata. Taj čuveni „meltingpotˮ, ili „pretapanjeˮ predstavljao je okosnicu razvoja međurasnih, međuetničkih i međukonfesionalnih odnosa, ne samo u SAD, već i u Zapadnoj Evropi, Kanadi, Australiji, sve do početka osamdesetih godina prošlog stoleća. Bez obzira na etničko-zavičajno poreklo, građani svih tih zemalja, a unutar država u kojima su živeli, stvorili su međusobnu i snažnu vezu sa osećajem sudbinske, a zajedničke pripadnosti stvarnoj zemlji, konkretnoj zajednici i kulturi u njoj ponikloj. Kao što smo naglasili, uprkos izazovima, politika iskazana u maksimi „slep na boju kožeˮ, rezultirala je konačnim formiranjem američke nacije, posebno posle 1964. godine i usvajanja Zakona o građanskim pravima. Samo nekoliko decenija kasnije, pomenuta politika brutalno je napuštena, što koincidira sa početkom ere „isticanja svesti o različitostiˮ, pa i u pogledu „boje kožeˮ. Postavljamo pitanje: zašto? Upravo u datom periodu, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina XX veka, dotadašnju vladajuću, kulturno-homogenu elitu, tzv. „aristokratijuˮ belih anglosaksonskih protestanata, čuvenih WASP, zamenila je nova, profesionalno-menadžerska, intelektualno-akademska, meritokratska elita formirana bez korena u tradicionalnim, spontano nastalim lokalnim zajednicama. U kulturološko-ideološkom smislu, te skupine nove elite, pripadale su kružocima postmodernih levo-liberalnih, ponekad marksističko-trockističkih, pa i anarho-nihilističkih, ali uglavnom sekularističkih ubeđenja i životnih navika. Ta nova elita, koju poznajemo pod nazivom neokonzervativna elita (Neo-Con elite) živi u jednom apstraktnom svetu iz koga kroz svoje „ružičaste naočariˮ, iz svojih „diznijevskihˮ i „holivudskihˮ palata na„stvarni svetˮ gleda kao na objekat manipulisanja sa ciljem da ga preoblikuje prema svom izgledu, ali ne u pogledu posedovanja materijalnih dobara, već u smislu baštinjenja identičnih vrednosnih sistema i sudova. Konkretno, dr Srđa Trifković za istu kaže da je „…grupisana na istočnoj i zapadnoj obali SAD-a, a sve ono između – zemlju preletanja – ne oseća kao deo svoje zajednice, već prezrivo odbacuje kao recidiv predglobalne svesti…ˮ. „Tihim hodom kroz institucijeˮ, navedena nova elita preuzima poluge političke moći i ostvaruje sudbonosnu vezu sa instrumentima i ustanovama tzv. „duboke državeˮ (deep state), odnosno sa spregom interesa političkih aparatčika vašingtonskog vrha državno-političke moći, oličenog u Beloj kući i Kongresu, zatim finansijskih magnata njujorškog Vol Strita i vojno-industrijskog kompleksa. Zbog toga se ona i naziva neokonzervativnom elitom. U nameri zadovoljenja interesa pomenutih segmenata „duboke državeˮ, nova elita od stare, konzervativne, u čije redove je i bila uključena, preuzela je politiku svetskog intervencionizma, kao projektovanog uslova za sticanjem planetarne dominacije nad svim zemaljskim meridijanima, ali ovog puta po meri ideoloških shvatanja intelektualno-političkih predvodnika te nove elite. Na taj način, globalizam je postao istovremeno i kulturološko sredstvo, ali i duhovni cilj namenjen za izgradnju svakog pojedinačnog društva ili države u svetu.

Istinski cilj te moćne, globalističke elite SAD i njihovih saveznika u pojedinim evropskim i vanevropskim silama i državama jeste da putem svetskog intervencionizma, očuvaju, pre svih, svoja materijalna imovna stanja, ali i političku moć koja im je takve pozicije i omogućila. Kako bi održali svoju „civilizacijuˮ koja, opet u materijalnom pogledu, nije nimalo jeftina (ne zaboravimo da samo trenutni javni dug SAD iznosi blizu 20 hiljada milijardi dolara), sasvim je jasno da je toj civilizaciji potreban stalni i neogranični pristup rezervoarima ili resursima energetskih bogatstava u svetu, pošto su ista u njihovim dvorištima odavno dovedena do tačke iscrpljenja. Na pojedinim svetskim meridijanima date potrebe mogu se zadovoljiti i brutalnom intervencionističkom silom (Irak i Libija), ali negde takav pristup i nije baš poželjan (Rusija, Kina, Brazil, Venecuela, itd), gde je onda potrebno građane i društva u tim državama ubediti da su svet i civilizacija koju im nude globalističke elite, upravo i krojene, „upravo za njihˮ. Ta lepršava, lažna slika sveta, nastala u „filmovima i muzici visoke rezolucije iz holivudske produkcijeˮ, izbezumljenim građanima sveta nudi se na „tihoj vatriˮ i obavezno uz neki energetski napitak, a zapravo posredstvom instrumenata čuvene „meke moćiˮ. Pomenuti „holivudski scenarioˮ globalističkog društva, na prvom mestu služi da u strogom neznanju i poslušnosti, kakva nikada nije viđena do u proteklih dvadesetak godina, građani SAD, ali i pojedinih zemalja Zapada kao kulturološke celine, popiju taj „analgetikˮ globalne svesti, kako se ne bi dosetili da žive u zemlji sa razorenom elektro-energetskom i saobraćajnom infrastrukturom, da se obrazuju u uništenom sistemu javnog školstva, da se leče, ustvari ne leče u istinski nepostojećem sistemu zdravstvene zaštite i da preživljavaju u krilu najmoćnije sile, kakvu svet nikada do danas nije upoznao, a u kojoj 23 procenta stanovnika nema pristup tekućoj, pijaćoj vodi i kanalizaciji. U cilju prikrivanja te mračne slike stvarnosti, građanima SAD ponuđena je nova kultura, popularna-pop kultura, odnosno subkultura koja je nekada bila „zapadna kontrakulturaˮ (counterculture). U proteklih 20 godina, koliko dominira kulturnom i umetničkom scenom na Zapadu i uopšte životima tamošnjih ljudi, a posebno u SAD, pomenuta subkultura tu je scenu pretvorila u hedonističku, vulgarnu, samointeresnu, egoističnu, dehumanizujuću kreaturu od (ne)kulture, nezapamćenu u istoriji čovečanstva. Kultura bi njegovog konzumenta trebalo kreativno da inspiriše, intelektualno nadahnjuje, navodi u potragu za novim i širim akademskim i neakademskim saznanjima i u krajnjoj liniji da u ljudskoj populaciji budi senzibilitet prema estetskom, prema lepoti. Umesto toga, popularna kultura je sve više ružna, plastična, vulgarna, vakumizirana, prazna, besmislena, groteskna i hipokrizno nasilna, a sve iz razloga što je ista zapravo delo već pomenutih postmodernih etičkih relativista, kulturološko-marksističkih nihilsta, duhovnih kreatora globalizma, odnosno vladajuće globalističke inteligencije, tj. globalističke nove elite. Postmodernizam teži da izbriše razliku između tzv. „klasične, visoke kultureˮ i popularne subkulture. Jednostavno, u prvom redu postmodernisti teže da kulturu i sve njene izraze, književnost, umetnost, muziku i drugo, preoblikuju prema sopstvenim merilima i vizijama njihovog „odraza u ogledaluˮ. Uz demografski sunovrat zapadne hemisfere, pomenuti procesi predstavljaju sigurne simptome oboljenja „civilizacije na zalaskuˮ. Istorijska praksa dokazala je ispravnost ovih tvrdnji. Cilj se sastoji u sveobuhvatnom podrivanju osnova na kojima počiva „zapadna civilizacijaˮ, a kako bi taj zadatak bio uspešan, prosečan čovek, npr. Amerikanac mora biti u potpunosti indoktriran principima globalizma i njegove popularne kulture. Svest i intelektualni dometi tog „čovekaˮ moraju biti svedeni na meru neraspoznavanja razlike između duhovnosti, lepe književnosti i običnog zabavnog „tok-šou rijaliti programaˮ kojim ga, sirotog, bombarduju silni televizijski kanali koji, uzgred rečeno, svi nude sadržaje apsolutno identičnog karaktera. Samo na taj način, sa smanjenom svesti i intelektom, građanin može biti svrsishodno kontrolisan.

Najvažniji zadatak opisane popularne kulture, koja je nastala iz nedara „kontrakultureˮ omladine i studentskih pokreta u prošlosti, predstavlja doktrinaciju budućih naraštaja i današnje „milenijalske omladineˮ, čija budućnost je projektovana za pripadništvo u okvirima grupa „politički korektnihˮ, poslušnih, u pravu na različito mišljenje netolerantnih i agresivnih, „rasnosenzitivnihˮ, ali antiduhovnih, anacionalnih, neprosvećenih i iznad svega, „poštenihˮ radnika gigantskih transnacionalnih vojno-industrijskih konglomerata, gde u rukovodstvenim sektorima „sedeˮ predstavnici globalne elite. Pritisak na omladinu da prilagodi svoju svest „ukusimaˮ postmoderne popularne kulture, nikada nije bio snažniji. Promena demografske slike SAD i Evrope doveli su do duboke deobe u tim društvima, jer je globalizam doneo unifikaciju samo u domenima prava ljudi na sopstveni intelekt i svest, dok je njegova praksa na svim meridijanima produkovala tragične intersocijalne i transnacionalne divergencije. Prema rečima Srđe Trifkovića, „…tiha većina „plavih kragniˮ, pogotovo u državama koje su Trampu donele tesnu pobedu (Mičigen, Viskonsin, Pensilvanija), bila je i izraziti ekonomski gubitnik u procesu deindustrijalizacije koju je donela ekonomska globalizacija…ˮ. Među razvijenim državama sveta, SAD karakteriše najizrazitija nejednakost. Danas, najbogatijih 5% domaćinstava u SAD raspolaže sa preko 2/3 nacionalnog bogatstva, dok 80% domaćinstava u SAD (četiri petine!) raspolaže sa svega 13%. Tokom prošle decenije, najbogatijih 10% Amerikanaca apsorbovalo je svih 100% prosečnog rasta prihoda. Nezaposlenost je pala ispod 5%, ali nova radna mesta – pretežno u uslužnom sektoru – plaćena su drastično slabije od ugašenih, a pri tom većina njih dolazi bez penzionih i zdravstvenih beneficija. Međutim, na talasu otpora prema ovim poražavajućim činjenicama, i uprkos nezapamćenoj „negativnoj kampanjiˮ i pritisku globalne elite, 8. novembra 2016. godine na predsedničkim izborima pobedio je Donald Tramp, multimilijarder, „rijaliti-zvezdaˮ, bez političkog iskustva, ali i izopštenik iz redova globalne elite, koji je vešto razbudio i iskoristio opravdano nezadovoljstvo američkog naroda, naročito prezrenih stanovnika iz saveznih država „zemlje preletanjaˮ, ponudivši im obračun sa učincima vladavine postmoderne globalne elite, ali što ga i neposredno suočava sa nedodirljivim „svetim kravama, svetog trojstva američke duboke državeˮ. Dok su globalne elite vodile intervencionističke ekspedicije širom „zemljinog šaraˮ sa ciljem očuvanja, ne nacionalnih ili državnih interesa američkog naroda (što su bili ciljevi mondijalističkih ratnih pohoda stare konzervativne „postizolacionističke eliteˮ), već sopstvenih mondijalističkih, ali u svemu uskoličnih materijalnih prohteva i hirova, šireći postmodernu agendu jedne anacionalne i transnacionalne „kulture besmisla i relativitetaˮ, Tramp je građanima SAD i Zapada ponudio viziju sveta u kome su nacionalni interesi Amerike najprioritetniji u rešavanju važnih državnih i političkih pitanja ove svetske sile. Duh tih promena, koje su u povoju, možda je prepoznatljiv i u faktu da se omladina tzv. „Zedˮ generacije, za razliku od „milenijalskeˮ, sve više gnuša postulata i učinka postmoderne pop-kulture i da se zapravo „okrećeˮ načelima tradicijske i klasične visoke kulture, kao i konzervativizma, kao ideološkog pravca. Možemo slobodno da kažemo da je konzervativizam „postao novi pankˮ. Globalizam je izdao ideju Amerike, one „stare Amerikeˮ u koju su nade i snove polagali svi porobljeni narodi u komunističkom „Istočnom lageruˮ. Ukoliko se uspostavi, nova doktrina, sadržana u krilatici Trampove kampanje „Najpre Amerikeˮ (America First), izdaće ideju globalne Amerike, ali možda će „Ameriku ponovo učiniti velikomˮ.