PETRAŠKE GODINE – Od Petrovaradinske bitke 1716. godine do Požarevačkog mira 1718. godine

PETRAŠKE GODINE

Od Petrovaradinske bitke 1716. godine do Požarevačkog mira 1718. godine

Autor: msr Ognjen Karanović, istoričar

U julu ove godine, svedočićemo obeležavanju velikog jubileja, zapravo jubilarne godine i to 300 godina od potpisivanja čuvenog Požarevačkog mira, kojim je okončan rat između Austrije i Venecije sa jedne strane i Osmanlijskog carstva, sa druge strane. Na taj način, stavljena je tačka na višegodišnji ratni sukob između navedenih hrišćanskih sila i turske imperije na izmaku. Sukob, koji je ostao upamćen po četiri velike bitke: Petrovaradinskoj, Temišvarskoj, Bici na Krstašici i Beogradskoj, a celokupan pomenuti period, srpska istoriografija i nacionalna svest terminološki je ovekovečila imenom „Petraške godine“, dok je u austrijskoj istoriografiji ovaj period zabeležen pod nazivom „Herojsko doba“. Svakako, termin „Petraške godine“ nastao je u spomen na generala Maksimilijana Petraša, zapovednika Podunavske vojne granice, koji je imao aktivno učešće u vojnom sukobu Habzburškog i Otomanskog carstva 1716-1718. godine. Takođe, ime Maksimilijana Petraša posebno je zabeleženo u srpskoj narodnoj tradiciji, zbog čega je i Vuk Stefanović Karadžić u svom Srpskom riječniku iz 1818. godine, terminom „Petraške godine“ imenovao navedeni ratni sukob. Kad pominjemo jubileje, možemo slobodno da zaključimo da je ova godina, zapravo godina velikih jubileja. Mogli bismo sada da postavimo pitanje da li je svaka godina baš takva i verovatno bismo i u onoj prethodnoj, kao i u nekoj narednoj godini pronašli na desetine datuma koji zaslužuju da budu upamćeni, obeleženi i skladu sa karakterom samog događaja koji se pamti i obeležava, zašto ne i proslavljeni. Mogli bismo u nedogled da nabrajamo sve naše jubileje, sva naša zaboravljena sećanja, iako to nije neposredni razlog sećanja na Tekijsku bitku, niti je ono samo po sebi cilj. Pa postavlja se pitanje, a zašto ih onda uopšte i spominjemo? Upravo, iz razloga što postoji bojazan da i Petrovaradinska bitka, kao i one bitke i podvizi pre i posle nje, ne postanu samo jubilej, dan kada se pomenu u nekom časopisu ili na nekoj prigodnoj manifestaciji. Ne dopustimo da i Eugen Savojski, srpski šajkaši ili karlovački mitropolit Vikentije Popović Hadžilavić, koji je držao mitropolitski tron Karlovačke mitropolije u vreme Petrovaradinske bitke, ne postanu samo mitski likovi i pojave koji su se sa više ili manje oduševljenja starali o pitanjima koja mi danas doživljavamo u formi „sitnica“ i crtica iz prošlosti otelotvorenih u obliku izvesnih apstrakovanih postulata o vrednostima života, kao što su ljubav, dom, otadžbina, odanost ili prijateljstvo. Ne dopustimo da ova bitka, pa i sam jubilej ostanu samo nazivi događaja koje možda možemo da pronađemo u nekim đačkim udžbenicima, nastavnim jedinicama, školskim lekcijama, mada i to je neka nadežda. Iz navedenih i brojnih nenavedenih razloga, sećanje na Petrovaradinsku bitku, pored pijetetskog i naučnog karaktera, dobija i izrazito, mada je možda neprikladno i terminološki pretenciozno isticati, eshatološki, pa i etički kontekst.

Ukoliko želimo na pravi način da razumemo potrebu očuvanja sećanja na događaj iz 1716. godine, najbolje bi bilo da u analizi istih krenemo od kraja, da vidimo šta oni predstavljaju danas, jer na osnovu mišljenja brojnih istoriografa, samo na pomenuti način možemo da steknemo sveobuhvatan uvid u povesnicu navedene ratne epopeje. Značaj Petrovaradinske bitke možemo da uočimo i kada se prisetimo koliko je toponima ostalo u Petrovaradinu i okolini – Tatarsko brdo, Tekije, Vezirac, Alibegovac, a koji predstavljaju terminološke odrednice boja na Dunavu pre tri veka. Pored tih materijalnih tragova, Petrovaradinska bitka ostavila je još veći značaj u duhovnom nasleđu, ne samo Novog Sada, Vojvodine i Srbije već i celokupne Evrope, ukoliko naš kontinent posmatramo u okvirima hrišćanske duhovno-kulturološke vertikale i diskursa. Naime, to je bila poslednja grandiozna bitka Austrije i hrišćanskih saveznika protiv Turaka na tlu Starog kontinenta. Bitka je počela ujutro 5. avgusta 1716. godine u sklopu jednog od poslednjih velikih ratova Austrije i Turske koji je u stvari bio neka vrsta produžetka prethodnog rata okončanog mirom u Sremskim Karlovcima 1699. godine. Tim mirom, naime, ni jedna ni druga strana nisu bile zadovoljne. Ciljevi koji su se na početku ili tokom Bečkog rata nametnuli zaraćenim stranama, Karlovačkim mirom nisu ostvareni ni za jednu od njih: Turska nije proterana iz Evrope, pa čak ni u potpunosti sa prostora severno od Save i Dunava (Banat i deo Srema su ostali u sastavu Otomanske imperije sve do Požarevačkog mira 1718. godine), a sa druge strane Osmanlije su izgubile najšira prostranstva Panonskog basena i dela Srednje Evrope, odnosno velike delove srednjovekovne Kraljevine Ugarske. Novi rat je izbio 1714. godine između Mletačke republike-Venecije i Turske, a zatim mu se pridružio i Beč. Pripreme za novi austrijsko-turski rat bile su obimne. Osmanlije su počele mobilizaciju u celokupnom carstvu koji je u datom periodu imao obim 5 miliona kvadratnih kilometara, pa su i uspele da prikupe između 120 i 160 hiljada vojnika, mada su savremeni izvori govorili i o cifri od 200.000 ljudi. Današnji ekvivalent toj sili je čak nekoliko miliona vojnika. Austrijska strana podigla je između 78.000 i 83.600 soldata. Ukoliko pomenutoj cifri pridružimo pomoćno osoblje, članove porodica, hareme, špekulante, špeditere, prostitutke, dobićemo realan obim ljudskih resursa upotrebljenih u toj bici. Damat Ali paša bio je drugi čovek carstva, prevedeno na današnje pojmove – premijer i ministar odbrane. Iako nije poticao iz ugledne turske porodice, bio je „pravi“, maloazijski Turčin, rodom iz jednog sela u blizini Nikeje. Odrastao je u sultanovom saraju i veoma rano je ušao u njegov poverljiv krug ljudi, čak mu je postao i zet. Najpre se verio sa njegovom ćerkom Fatimom koja je tad imala samo četiri godine, a zatim ju je i oženio. Sama reč „damat“ ili „damad“ označava osobu koja je ženidbom povezana sa sultanom. Damat Ali-paša je bio lukav čovek i majstor intrige, ali bez visokih državničkih umešnosti, a pogotovo sposobnosti da ostvari svoje vrlo ambiciozno zamišljene planove i vizije. Ni u vojnu strategiju i taktiku nije se posebno razumevao. Sultan Ahmed III vodio je ratnu politiku, a Damat Ali-paša se u njoj potpuno pronalazio.

Na drugoj strani bio je Eugen Savojski, sasvim različita ličnost od turskog vojskovođe. Rođen je u Parizu i pripadao je francuskoj aristokratiji italijanskog porekla pošto su mu koreni poticali iz sporedne grane kuće Savoja. Živeo je i u Versaju, a od malena se interesovao za ratni poziv i vojnu politiku. Bio je čovek nezgrapnih, neuglednih fizičkih karakteristika i to je možda bio jedan od razloga zbog kojeg nije bio baš po volji Luja XIV, rođenog estete i zaljubljenika u ovozemaljske lepote. Pokazaće se da Savojskom to nije smetalo da ispolji briljantan vojnički, diplomatski i državnički talenat. Kad je video da svoje ambicije neće moći da ostvari u Francuskoj, prešao je u austrijsku službu u kojoj je dosegao visine najistaknutijih vojskovođa u istoriji čovečanstva. Svakako, u povesnicama najznačajnijih istorijskih ličnosti iz sveta vojne profesije njegovo ime ravnopravno stoji zabeleženo, rame uz rame sa gorostasima državničkih i ratnih sposobnosti, poput Cezara, Napoleona, Velenštajna, generala Patona, maršala Žukova i drugih. Sa 35 godina već je dosegao najviši vojni čin u Habzburškoj monarhiji. Postao je feldmaršal i to posle sjajne pobede nad Turcima kod Sente 1697. godine u toku Velikog bečkog rata. Usput se enormno obogatio i postao mecena umetnika. Uoči rata sa Turcima i Petrovardinske bitke, Savojski je držao sve konce unutrašnje i spoljne politike Beča u svojim rukama. Naime, bio je predsednik carskog Ratnog veća, najvišeg političkog tela Austrije u tom periodu. Još početkom aprila 1716. godine, Savojski je naredio opšti pokret austrijskih snaga, a za glavno mesto okupljanja, odnosno za sedište Glavnog štaba odredio je Futog, naselje u blzini Racke varoši i same Petrovaradinske tvrđave sa druge strane Dunava. Tu je bio smešten glavni logor za vojnike, kao i vrhovna komanda. Savojski je odluči da lično vodi bitku, a za komandanta konjice odredio je maršala Janoša Palfija, hrvatskog bana. Za komandanta pešadije postavio je feldmaršala Zigberta Hajstera. Uspeo je da mobiliše 53.000 pešaka i 33.000 konjanika u operativnoj vojsci, a na raspolaganju mu je još bilo 12.600 vojnika u tvrđavama. Ukupno sa graničarima, preteženo srpskim ratnicima i milicijom, tzv. frajkorom raspolagao je sa preko 120.000 ljudi. Bila je to sigurno najveća vojna sila koju su Austrijanci ikada upotrebili u ratu sa Turcima. Takođe, Austrija je računala na 30-50 šajki na Dunavu sa posadom koju su, opet uglavnom, činili Srbi (iz Đura, Komorana, itd). Angažovanje takve sile podrazumevalo je ogromne logističke napore. Tone žitarica, namirnica različitih vrsta, baruta, olova, alata, oružja… Sve je to dopremano u Futog, potom u Petrovaradin, a ponajviše dunavskim rečnim putem. Takođe,  od početka aprila 1716. u Jedrenu turska vojska se pripremala bez veće žurbe. Putem čuvenog carigradskog druma, preko Niša, ogromna osmanska sila dospela je u Beograd krajem juna. Turci su bili brojni, ali uglavnom neselektivno prikupljani i to iz svih delova Carstva, a uz to većina vojnika godinama nije ozbiljnije ratovala, a mnogi su bili i bez ratnog iskustva. Sa druge strane austrijske trupe su popunjavali prekaljeni borci koji su neprekidno od početka XVIII stoleća išli iz rata u rat, iz bitke u bitku, po zapadnoj i ne samo po Zapadnoj Evropi, gde su se sukobljavali sa vrlo ozbiljnim protivničkim vojskama, poput francuske. Među njima su bili i Srbi iz graničarskih pukova uz Savu, Dunav, Tisu i Moriš. Kako rekosmo, uz njih su bili i šajkaši, ratnici na rečnim brodovima, gotovo isključivo Srbi. U jedinicama Eugena Savojskog bili su prisutni Nemci, Mađari, Česi, Slovaci, Rusini, Hrvati, Valonci, Španci, Italijani pa čak i mladi portugalski princ Manuel sa svojom pratnjom. Dakle, u etničkom, pa i u verskom pogledu, brojna armija Eugena Savojskog bila je višeslojna i kompleksna, a svakako heterogena.

Do 29. jula vojske su se uglavnom sabrale na zbornim mestima, a Savojski je u Futog stigao još dvadesetak dana ranije. Početkom avgusta prebacio se u Racku Varoš, odnosno današnji Novi Sad. Za to vreme se Ali-paša kretao iz Beograda starim drumom prema Novom Sadu i, takođe do 2. avgusta stigao na današnji Vezirac. Ne možemo da kažemo da su suprotstavljene vojskovođe birale Petrovaradin kao mesto okršaja, niti se Petrovaradin za mesto boja sam izabrao „delovanjem nekih natprirodnih sila“. Međutim, tvrđava na Dunavu se spontano nametnula, jer je glavna namera Savojskog u ratu bila da osvoji Beograd, tu važnu stratešku tačku, koja je uvek predstavljala odskočni položaj za dalje nastupanje vojski bilo koje države i bez obzira da li se nastupalo na sever i zapad ili jug. Takođe, osvajanje Beograda je oduvek imalo i snažnu psihološku konotaciju na suprotnu stranu u svim austrijsko-turskim sukobima. Namera Damad Ali-paše bila je da zauzme Petrovaradin, tu najvažniju i najnepremostiviju austrijsku vojnu fortifikaciju u ovom delu, kako njihove države, tako i Evrope u celini, jer je Tvrđava bila zapravo hrišćanska predstražna stanica na Dunavu, a njenim padom Turcima bi ponovo bio otvoren put prema Beču i dalje prema Srednjoj, a možda i prema Zapadnoj Evropi. Prosto, posle Petrovaradina nije bilo tako značajne i tako utvrđene fortifikacije u Austriji, sve do Beča. Etapna mesta kuda se kretala austrijska vojska, bila su Čongrad, Segedin, Sombor. Suprotstavljene strane dobijale su izveštaje špijuna i Savojski je saznao da je turska vojska bila šarolika i dosta nespremna. Od Beograda prema Petrovaradinu zavladao je pravi nered, konjica i pešadija kretali su se uskim drumom između Fruške gore, ritova i Dunava. Sa njima su išle komore, materijal za livanje topova. Naime, tada se topovi nisu prevozili sa udaljenih mesta već su se livali uoči bitke. Do 4. avgusta Austrijanci su završili pripreme, koje su uključivale i popravljanje delova Tvrđave, ali već dva dana ranije počele su čarke jer su Turci kopali rovove i prilazne puteve prema odbrambenim palisadama fortifikacije, čime su se opasno približili braniocima istih. Savojski je tad već bio u Tvrđavi. Princ Eugen je 2. avgusta izašao na Hornverk. Jedan od većih sukoba izvidnica dogodio se na mestu današnje Kapele mira u Sremskim Karlovcima kad je iz stroja izbačeno 700 Austrijanaca i mnoštvo Turaka, a čak je zarobljen i feldmaršal Zigfrid fon Brojner. Janoš Palfi koji je predvodio carske hrišćanske trupe u ovom okršaju, tada je zarobio i pet ratnih zastava. Dolazi 4. avgust i Osmanlije se primiču Tvrđavi sa svih strana. Pretpostavlja se, makar legenda o tome kaže, da je Damat Ali paša svoj šator postavio na mestu današnjeg spomenika na Vezircu, nešto više od crkve Gospe Marije Snežne, a na tom području Tekija nalazio se turski centralni logor. U tom periodu reljefni teren bio je znatno pregledniji nego danas i sa pomenutih položaja, veliki vezir je mogao da vidi celu Tvrđavu, ali još bolje neprijatelja su posmatrali njeni branioci. Tog dana se još uvek preko Dunava prebacuju austrijske snage, pešadija je uglavnom sva prešla, ali su još uvek konjanici i pešadijska rezerva ostali na bačkoj strani. Počeli su da prelaze na drugu stranu tek uveče. Išli su preko dva pontonska mosta – jedan je vodio u podgrađe, a drugi u Hornverk, izdvojeni južni deo Tvrđave, ispred koga se nalazio spoljni pojas odbrane ili Kaprarini šančevi, odnosno Trandžament.

Sve je išlo po planu do večeri, a potom se u atmosferi krajnjih tenzija i ogromnih psihofizičkih napora na obe vojske „spustila teška i sparna noć“. Odjednom, došlo je do nezapamćenog nevremena, koje nisu upamtili ni ljudi koji su tu živeli ili boravili duže vreme. Osmanlije, koje su još uvek kopali rovove, strahovito su pokisli, a dosta municije i vojne opreme je propalo. Nije to presudilo bitku, mada je sigurno doprinelo njenom ishodu. Međutim, austrijsku vojsku je zadesila zastrašujuća drama. Naime, vodenice zvane dunavke, nije sasvim sigurno da li je u pitanju bila jedna ili više njih, a koje su se uoči bitke nalazile severnije od pontonskih mostova preko puta Sremske Kamenice, odjednom su se otkačile. Nikad nije utvrđeno da li se to dogodilo usled strahovitog nevremena ili turske diverzije, ali vodenice su oko deset uveče jurnule niz reku prema pontonskim mostovima. Srpski šajkaši su se odmah dali u trku prema dunavkama da spreče katastrofu, ali već je bilo kasno. Vodenice su udarile u prvi most iz koga su izbile pet čamaca, a zatim na drugom još osamnaest čamaca. Uz nadčovečanske napore i hrabrost, u prvom redu šajkaša, ali i inženjeraca iz Tvrđave, pontonski mostovi su odmah popravljani. Koliko je to bilo teško, najbolje govori detalj da je upamćena epska narodna pesma o šajkašima koji spasavaju pontonski most. Ostalo je zabeleženo da je jedan šajkaški borac, Srbin, svojim zubima u vodi držao kanape sa dva čamca da ih struja ne bi odnela. Do jutarnjih časova, pontonski mostovi bili su popravljeni. Austrijske snage bile su u žurbi, jer je u kasno poslepodne 4. avgusta Savojski naredio da se ujutro, narednog dana krene u napad. Damat Ali-paša nije dobro procenio namere protivnika. Mislio je da će se Eugen zavući u Tvrđavu, a da će ih turske snage opkoliti sa svih strana i savladati. Svakako, iskusnom vojskovođi sa izraženim vojničkim profesionalnim vrlinama, ne bi promakao pomenuti grubi strategijski previd. Nastavio je da preduzima opsadne mere, utvrđuje prilaze i kopa tunele, kao što je to radio i Sulejman Veličanstveni gotovo dva veka ranije, prilikom opsade Beča. Ostaci pojedinih rovova i dalje su vidljivi u okolini Tvrđave. Savojskom se navodno u snu javila Majka Božija i rekla da ne čeka neprijatelja u Tvrđavi već da iz fortifikacije jurne na Turke. Napad je bio zakazan za pola pet, ali je zbog posledica strašnog nevremena odložen na sedam časova ujutro. Austrijska vojska bila je raspoređena u dva roda, pešadija i konjica, u tri krila, te potom u tri reda. Savojski je stajao na Kavaliru, najisturenijem položaju na Tvrđavi, i video je šta se dešava sve do Vezirca. Bitka je počela u sredu ujutro 5. avgusta. Janičari su pokuljali kroz prilaznice koje su kopali prethodnih dana i ustremili se prema Trandžamentu podržavani artiljerijskom vatrom tri baterije. Nakon austrijskog napada na turski bok, gde su iznenadili janičare, princ Eugen je sišao sa Kavalira i dalje usmeravao opšti napad. Iz Vaserštata nahrupile su hiljade konjanika, međutim problem je nastao na Trandžamentu, gde su se pešaci zaglavili u uzanim otvorima na bedemima dok su nedovoljno brzo izlazili iz bastiona. Janičari su uz užasne poklike krenuli u napad što je izazvalo pometnju u austrijskim redovima. Narušen je borbeni poredak i Turci su jurnuli u međuprostore, u rupe u borbenom poretku, pa su čak probili linije i u drugom redu. Austrijska konjica sa oba krila je pritekla u pomoć i rasterala Turke. A zatim je usledio protivnapad, prvenstveno konjice, usled čega je nastalo rasulo i panika među osmanlijskim redovima. Sve su to mirno posmatrali tatarski pomoćni odredi sa danas čuvenog Tatarskog brda, koje je u njihov spomen i dobio navedeni naziv. U početku Tatarima nije bila jasna situacija, ali već na početku okršaja i to bez obzira na tok istog, odlučili su da ne zalaze u bitku. Drugim rečima, dogodila se izdaja pomoćnih tatarskih jedinica, koje su prvobitno imale zadatak da u slučaju posrtanja glavnine turske vojske u sukobu sa neprijateljom, sa boka napadnu austrijske snage i na taj način utiču na ishod bitke. Umesto toga, pobegli su prema Kamenici i pomenuti detalj bega, čak je prikazan na onovremenim mapama.

Nakon povlačenja Tatara, Savojski je naredio opšti napad. Turske linije se raspadaju jedna za drugom i ishod bitke je na vidiku. U potpunom neredu, osmanlijske jedinice beže prema Vezircu, dok je jedino Damad Ali-paša uspeo da sačuva prisustvo duha. Skočio je na konja i sa zastavom Proroka u desnoj ruci uzviknuo je ime Alaha, a zatim pozvao saborce da se okrenu i ponovo napadnu nevernike. Međutim, niko ga više nije slušao. Paša je kuršumom oboren sa konja, a pojedini istoriografski zapisi tvrde da je od posledica rana preminuo u ondašnjoj pravoslavnoj Sabornoj crkvi u Karlovcima, dok postoje ozbiljni faktografski potvrđeni detalji njegove smrti koji nam govore da su Damad Ali-pašu ubili janičari, udavivši ga svilenim gajtanom. Eventualnim prikrivanjem činjenica o smrti velikog vezira, janičari su sećanju na Damad Ali-pašu obezbedili svojevrsni šehitski karakter. Uostalom, shodno tradiciji tretmana nad pripadnicima političke i vojne elite u osmanskoj državnopravnoj hijerarhijskoj nomenklaturi koji bi omanuli u izvršavanju zadataka poverenih od strane sultana, Damad Ali-paša bi sigurno doživeo tragičan kraj likvidacije i da je preživeo bitku i vratio se u prestonicu na Bosforu. Zauzvrat, proglašen je za mučenika i sahranjen na Kalemegdanu na groblju Sulejmanove džamije iznad koga je kasnije podignuto turbe koje tamo i danas stoji. Bitka je završena između jedanaest i dvanaest časova 5. avgusta. Dakle, trajala je svega par sati. Narednih 200 godina, sve do Drugog svetskog rata, zvona sa hrama petrovaradinskog samostana svetog Jurja oglašavala su se ceo sat svakog 5. avgusta u 11 časova u čast ove veličanstvene i toliko značajne pobede hrišćanskog oružja. Pobednici su ispred Damad-Ali pašinog čadora našli obezglavljeno telo grofa Zigfrida Brojnera zarobljenog u okršaju protivničkih izvidnica 2. avgusta u Karlovcima. U podne, Savojski je iz orijentalnog bogatstva pašinog čadora na turskoj hartiji Dvorskom ratnom savetu u Beču poslao prvu kratku vest o pobedi hrišćanskog oružja. Zarobljeno je 149 topova, 50.000 šatora (Savojski je pašin zadržao za sebe), tone kafe i žitarica, i druge opreme i provijanta. Prvobitne vesti govorile su da je poginulo čak 30.000 Turaka, ali zapravo stradalo je znatno manje osmanskih ratnika i to u broju od šest hiljada. Kada je u pitanju austrijska strana, postoje veoma precizni i dokumentovani podaci – 2.122 poginulih i 2.357 ranjenih. U životu je ostavljeno samo 20 zarobljenih Turaka.

Odmah po završetku bitke, a posebno u narednim decenijama, priča o „čudesima“ i natprirodnim pojavama koje su pratile boj na Tekijama održale su interesovanja pokolenja za događaje iz 1716. godine. Najčuvenije od svih pripovodenja u vezi je sa predanjem o snegu koji je padao tog 5. avgusta. Pomenutim pričama i predanjima mnogo je doprineo Franc Šams koji je iste i umetnički uobličio. Pored činjenice da je prirodni fenomen o snežnim padavinama u letnjem periodu poznat, to se ipak nije dogodilo tokom Petrovaradinske bitke. Sa potpunom sigurnošću možemo da potvrdimo da 5. avgusta 1716. godine u Petrovaradinu nije padao sneg, jer ga nijedan izvor ne pominje, čak ni Eugen Savojski u svojim preciznim i detaljnim ratnim izveštajima. Zapravo, dogodila se pomenuta, snažna letnja oluja, koja je sigurno oborila temperaturu vazduha i nepovoljno uticala na atmosferske prilike, pri čemu je verovatno bio prisutan i jutarnji mraz, ali izvesno, nije padao sneg. Kako je onda nastala legenda o „letnjem snegu“ 1716. godine? Još u starom Rimu 5. avgusta 358. godine je padao sneg, a rimski episkop je u noći između 4. i 5. avgusta usnio san u kome mu se javila Majka Božja. Isti san usnio je i ugledni stariji bračni par, pa je pomenuta priča zapisana u formi legende održavana narednih vekova, dok se neko nije setio da istu poistoveti sa događajima od 5. avgusta 1716. godine u Petrovaradinu. Na taj način, bitka je mistifikovana, a pobeda je pripisana neporecivoj volji i čudu Bogorodice Djeve Marije, koja je svojom rukom blagoslovila slavu hrišćanskog oružja. Natprirodnim pojavama je pripisivana i priča da je jedan vojnik nakon bitke našao ikonu Bogorodice u snegu da bi istu predao Crkve Gospe Snežne na Tekijama, gde se i danas nalazi. Pomenuta ikona, navodno je izrađena po zapovesti Eugena Savojskog i to na osnovu prikaza Bogorodice, koja se nalazi u Crkvi Santa Marija Mađore u Rimu. Nakon boja na Tekijama, porodica grofa Brojnera, koji je mučenički stradao u bici, obnovila je i dogradila skromnu kapelu Gospe Tekijske, čime je nastala Crkva Gospe Snežne. Sadašnje zdanje u neogotskom stilu podignuto je 1881. godine, a na Vezircu je 1902. godine podignut i spomenik koji simbolizuje pobedu hrišćanskog oružja na kome su zabeležene reči posvete delu princa Eugena Savojskog. Austrijske snage nisu nastavile sa progonom neprijatelja, ali su već u oktobru 1716. godine osvojile Temišvar, da bi naredne godine iz turskih ruku preotele i Beograd, čime su glavni ciljevi rata, makar i delimično ostvareni i to u okvirima otelotvorenja iznimnih posledica grandiozne pobede Eugena Savojskog u bici na Tekijama. Požarevački mir je okončao rat, a njime su današnji delovi centralne Srbije uz Savu i Dunav, Banat i Srem, te severna Bosna ušli u sastav Habzburške monarhije. Najvažniji značaj Petrovaradinske bitke nalazi se u ustaljivanju granice između dva carstva i svakako dve civilizacije, čiji obrisi su i danas vidljivi u okvirima geostrateških i geopolitičkih polarizacija savremenog sveta i čoveka u istom. Upravo, posledice Petrovaradinske bitke uticale su na formiranje izvesne kulturološke crte ili crvene linije, ne razdvajanja, već spajanja dve duhovne vertikale koje su opstale i nakon propasti oba carstva koja su te famozne 1716. godine bila „ukleštena“ u samrtnom klinču na padinama drevne Petrovaradinske stene.

Međutim, svega nekoliko nedelja kasnije, ratne operacije Eugena Savojskog nastavljene su pohodom na Temišvar u Banatu. Razlog za odluku Savojskog da umesto pohoda na Beograd preduzme operacije u cilju oslobođenja Banata i Temišvara, morali bismo da potražimo u činjenici da je i pored velikog poraza koji su Osmanlije doživeli kod Petrovaradina, Beograd sa svojim utvrđenim gradom i dalje predstavljao veliki izazov za austrijske oružane snage, bez obzira što je komandu nad istima takav vojno-taktički genij, kakav je bio princ Eugen Savojski. Takođe, preduzimanje krupnih opsadno-ofanzivnih pohoda prema Beogradu, u situaciji kada se u zaleđini ušća Save u Dunav prostirao nepregledni ravničarski basen Banata i to sa jednako značajnim utvrđenjem, poput Temišvara, a u rukama turskih neprijatelja, bio bi strateški veoma rizičan korak za hrišćansko-carske snage u tim ratnim mesecima druge polovine XVIII stoleća. Svi ti putevi kojima je Savojski prolazio na potezu od Petrovaradina do Temišvara predstavljali su bojište koje je Savojski već video nekih dvadesetak godina ranije kada je u okvirima Bečkog rata ostvario veliki uspeh pobedom u Bici kod Sente 1697. godine. Iz datih razloga možemo da kažemo da je komandant sarskih snaga i te kako posedovao i lično iskustvo u narednim ratnim poduhvatima. Svega tri nedelje nakon grandiozne pobede kod Petrovaradina, carske trupe predvođene princom Savojskim našle su se pod zidinama Temišvara, gde ih je već čekala prethodnica pod komandom konjičkog feldmaršala Janoša Palfija. Temišvar je kapitulirao 13. oktobra 1716. godine. Istovremeno, vođene su borbe duž celokupne austro-turske granice u Bosni, ali iste tada nisu bile velikih intenziteta. Kao što smo već napomenuli, prinuditi turske snage na kapitulaciju i predaju Beograda, predstavljalo je veoma komplikovan zadatak. Osmanske snage imale su još uvek veću rečnu flotu. Postavilo se pitanje: na koji način „prići Beogradu“? U Velikom bečkom ratu, 1688. i 1693. godine, austrijske snage Beograd su napale iz Srema, dakle napredovale su sa zapadne strane, pa se očekivalo da će Savojski ponoviti taktiku koju su primenili njegovi prethodnici na pozicijama komandujućih oficira carskih trupa iz prethodnog oružanog sukoba. Međutim, njegov dugogodišnji saradnik i prijatelj, Kodijus Florimund Mersi, čuveni austrijski vojni komandant, došao je na ideju da se izvrši svojevrsna taktička prevara, te da se Beograd opkoli i na kraju osvoji na potpuno drugačiji način. Sa prethodnim proverama izvodljivosti takvog napada, koje su preduzete u aprilu i maju 1717. godine, primenjena je taktika amfibijske operacije u kojoj su ratni rečni brodovi, šajke i druga plovila od Petrovaradina do Pančeva prebacili nekoliko hiljada austrijskih ratnika putem rukavca Tamiša – rečice Dunavac i okolnih močvara na prostor južno od Beograda, čime je u junu 1717. godine počela opsada pomenutog grada. Opsada će trajati sve do 22. avgusta iste godine, kada je turski garnizon pod komandom Mustafa-paše kapitulirao. Kapitulaciji je prethodila bitka koja se dogodila 16. avgusta, gde je deblokadna vojska koja je pošla u pomoć Beogradu, bila strahovito poražena. Bila je to ujedno i poslednja velika bitka koju je vodio proslavljeni vojskovođa, odnosno princ Eugen Savojski. Nekoliko meseci posle potpisivanja mira u Požarevcu, godinu dana kasnije, Savojski će napustiti Jugoistočnu Evropu i obode Habzburške monarhije i na ove prostore više se nikada neće vratiti. Pomenute pobede i rezultat rata ovekovečen je potpisivanjem mira u Požarevcu 21. jula 1718. godine, čime je za narednih vek i po, makar u formalno-pravnom smislu, a posebno u kulturološkom, „omeđena“ granica između dve imperije, Austrije i Turske, ali još više između dve duhovne vertikale koje danas čine jednu evropsku civilizaciju.