PETAR OMČIKUS

Autor: msr LJiljana Dragosavljević Savin, istoričar

Petar Omčikus bio je srpski slikar čije je delo obuhvatalo većinu slikarskih žanrova, a karakterisao ga je duh Mediterana. NJegova primarna umetnost je slikarstvo, ali se bavio i crtežom, mozaikom, grafikom, ilustracijom i skulpturom.

Petar je rođen 6. oktobra 1926. godine u Sušaku koji je sada deo Rijeke, u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Bio je treći sin u porodici Petra i Dušanke Omčikus. Otac Petar bio je podoficir u austrijskoj vojsci. Nakon promene profesije, kada je postao železnički službenik, preselio se iz Zadra u Mostar. Tamo se družio sa Aleksom Šantićem i Čedom Mitrinovićem, urednikom časopisa „Reč“. Za vreme službovanja na Korčuli, upoznao je Marijetu Kačić i oženio se njome 1920. godine. Marijeta je tada uzela ime Dušanka.

Preci Petra Omčikusa bili su poreklom iz sela Radučić kod Kistanja, u Dalmatinskoj Zagori. Jedan od njih bio je arhimandrit manastira Krka, Gerasim Omčikus. Ovaj Gerasim je učestvovao u sporu koji su od 1818. do 1828. godine vodili pravoslavni Dalmatinci sa unijatskim episkopom Venediktom Kraljevićem. S druge strane, njegova majka Marijeta bila je poreklom iz stare plemićke porodice Samueli – Kačić, sa Korčule. Don Nikola Kačić je još 1632. godine bio promovisan za doktora filozofije i teologije u Rimu.

Porodica Omčikus preselila se za Beograd 1937. godine. Tu će doživeti i šestojanuarsko bombardovanje 1941. godine. Školske raspuste će uvek provoditi u Veloj Luci, na Korčuli. Prvo čega se Petar Omčikus sećao i što je čitavog života nosio u sebi, bili su površina mora i zagonetne i impresivne morske daljine, koje su ga istovremeno i plašile i privlačile. Sećao se malih belih brodova kako pristaju i odlaze iz luke, zalazaka sunca nad Učkom… Verovatno je da su te boje i mirisi iz prvih sećanja zavičaja imali veliki uticaj na njegovo slikarstvo koje će biti prožeto duhom Mediterana. Sam Petar za sebe je rekao da ga zanima ribarstvo, plivanje i sve što ima veze sa morem. Kaže da je more prvo što je ugledao u životu i to se ne može izbrisati.

Za Petra Omčikusa predratni period u Beogradu bio je veoma značajan. On je još tada, kao dečak, shvatio da će se baviti slikarstvom. Naime, njegov stariji brat Čedomir uveo ga je u svet umetnosti. Vodio ga je u muzeje i na izložbe. Prvo je bila senzacionalna „Izložba italijanskog portreta kroz vekove“, koja je bila organizovana u Muzeju princa Pavla, u proleće 1938. godine. Sledeće godine u Beogradu je postavljena izložba „Sto godina francuskog slikarstva: od Davida do Sezana“ i izložba srpskog slikara Save Šumanovića, na Filozofskom fakultetu.

Petar Omčikus je od 1941. do 1943. godine pohađao Školu za primenjene umetnosti. Time je bio delimično izolovan od ratnih nedaća. Družio se sa Borom Grujićem, članom grupe Desetorica. Grujić je imao bogatu biblioteku i veliku kolekciju gramofonskih ploča, što je Petra približilo muzici. NJegova braća Branko i Čedomir, priključili su se SKOJ-u. Čedomir je poginuo na Sremskom frontu. Otac je proveo godinu dana u banjičkom logoru, a majka je uhapšena 1944. godine. Krajem Drugog svetskog rata Petar Omčikus je počeo da radi u Odseku za propagandu pri Glavnom štabu narodnooslobodilačke vojske. Zahvaljujući Agitropu (agitacija i propaganda) otišao je sa slikarom Mariom Maskarelijem prvo u Bari, a potom na ratište kod Zadra. Sećajući se tih dana Petar je rekao: „Očevidac sam zločina nad tim malim renesansnim gradićem, koji je bio lepota od grada. Englezi su ga pre našeg ulaska divljački porušili, a da Nemaca uopšte nije bilo u njemu. Sećam se da sam na ulici nalazio knjige Šekspira u lepom povezu, ali sam ih usput izgubio…“

Petar Omčikus je 1945. godine primljen na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, u klasu profesora Ivana Tabakovića. Posle Drugog svetskog rata nova vlast je insistirala figurativnom slikarstvu sa ratnom i socijalnom tematikom. Petar, kao i ostali mladi umetnici, slikali su na ogromnim platnima tadašnje političke vođe (Tito, Engels, Marks, Lenjin, Staljin, Enver Hodža), koja su bila izlagana u palati Albanija. Taj period Omčikus je opisao kao nimalo inspirativan, a odnos prema umetnosti je ocenio kao krući i rigidniji nego u Sovjetskom Savezu.

Zadarska grupu nastala je 1947. godine i predstavlja prvu jugoslovensku umetničku komunu, koja je u tom istorijskom trenutku predstavljala gest stvaralačke, čak i političke subverzivnosti. Grupu su činili studenti beogradske Akademije za likovne umetnosti, svi sa klase Ivana Tabakovića: Petar Omčikus, Kosara Bokšan, Bata Mihailović, Mića Popović, Vera Božičković, LJubinko Jovanović, Mile Andrejević i njihov prijatelj, student književnosti Borislav Mihajlović Mihiz, kao i povremeni gost – slikar Bora Grujić, skulptor i slikar Radivoje Knežević-Knez, Aleksandar Saša Popović (brat Miće Popovića) i Krsta Andrejević (brat Mileta Andrejevića). Ti mladi studenti, koji su osnovali Zadarsku grupu, u tom trenutku nisu ni bili svesni važnosti njihovog bunta. Povezao ih je zajednički otpor prema nametanju socrealističke dogme i verovanje da je umetnost iznad ideologije. U svom stvaralaštvu grupa nije istupila sa zajedničkim estetskim prosedeom, jer je svaki od umetnika bio izraziti individualista. Oni su samo hteli slobodu u slikarstvu. Petar Omčikus je želeo i more. Kako je kasnije sam pričao, Mića Popović i Mile Andrejević nikada nisu videli more, i on ih je poveo da ga vide. Napustili su Akademiju, uputili se iz Beograda u Rijeku gde su se ukrcali na brod i krenuli obalom. Zadar im se dopao. Bio je polusrušen. Našli su neku ruševinu na moru i vlasti su im odobrile da se usele. Bila je to vila bivšeg guvernera Italije. Svako je imao svoj atelje, imali su dežurstva, znalo se kad ko ide u nabavku, kad ko kuva. Slikali su slobodno, ono što vole i žele, nesputani temama politike. Živeli su u nekoj vrsti komune. LJudi su ih gledali kao čudake. Zarađivali su tako što su slikali portrete Marksa, Engelsa, Lenjina i drugih. Zvali su ih „smešni portreti“. Spasao ih je Branko Šotra, koji je pred Milovanom Đilasom rekao „to su zanesenjaci, pusti ih, oni su bezopasni“. Posle šest meseci vratili su se u Beograd i vraćeni su na Akademiju. Zadarska grupa unela je svežinu u likovni život Beograda u pogledu umetničke radoznalosti, otvorenosti za eksperiment i nastojanju da izgrade individulni likovni izraz. Slikari ove grupe pokazali su da pripadaju izuzetno vitalnoj generaciji mladih stvaralaca, koja je imala značajnu misiju u istoriji srpskog slikarstva. Kasnije će svi postati nezaobilazni deo srpske umetnosti, druge polovine 20. veka. Zbog ovog ekstravagantnog ispada, svi studenti su kažnjeni izbacivanjem sa Akademije. Pod političkim pritiskom i posle intervencije ministarke prosvete Mitre Mitrović, svi su vraćeni na Akademiju, sem Miće Popovića. Mladi buntovnici su deo naredne godine proveli radeći na pruzi Šamac – Sarajevo, gde su slikali velike kompozicije po uzoru na El Greka. Te iste 1948. godine Petar Omčikus i Kosara Bokšan su se venčali. U braku su ostali 62 godine, sve do Kosine smrt 2009. godine. Naredne tri godine mladi bračni par proveo je u Rijeci, gde su živeli i radili u Guvernerovoj palati. Zbog slike na kojoj je bila prikazana katedrala u Rijeci, Petar je bio na višečasovnom razgovoru sa policijskim službenikom, koji je očigledno bio neupućen u slikarstvo i kome je sve to bilo sumnjivo. Bila su to teška vremena. U Beograd su se vratili 1951. godine i priključili se grupi Jedanaestorica.

Ideja za osnivanje grupe Jedanaestorica nastala je na Korčuli. U leto 1948. godine na Korčuli su boravili i slikali Petar Omčikus, Kosa Bokšan, Bata Mihailović, LJubinka Jovanović, Slava Bogojević, Olivera Galović, Aleksandar Božičković, Lazar Vozarević, Gordana Zuber, Gradimir Aleksić i Slobodan Bogojević. Bati Mihailoviću je tada sinula ideja da oni osnuju grupu Jedanaestorica, što su i učinili. Bili su to stvaraoci različitih opredeljenja i suprotnih sudbina, čija je prva i poslednja izložba, održana aprila 1951. godine u ULUS-u, pokazala veoma širok spektar orijentacija. Ocenjena je kao značajan događaj u likovnom životu Beograda. Odlučno su podržavali novu kulturnu politiku i nastojanje za promenama. Nakon ove jedine izložbe, grupa se raspala. Posle Jedanaestorice u tom istom salonu izlagao je i Petar Lubarda. Ostala je zapamćena njegova izjava povodom toga: „Bogami čast mi je da izlažem posle vas. Uostalom, vi ste progurali dobar deo i za mene, razdragali i ohrabrili ovaj narod i primili umesto mene bar pola političkog gnevaovih ideoloških krpelja.“

Novembra 1951. godine Petar Omčikus je održao prvu samostalnu izložbu, na kojoj je bilo izloženo oko osamdeset slika nastalih tokom jedanaest godina rada. Ovaj slikar je konstantno tragao za sopstvenim putevima stvaralaštva, ali još uvek u domenu poetske figuracije. Pravi preokret u njegovoj umetnosti nastaje u Parizu. Ovde se susreo sa apstraktnom umetnošću, koja nije tragala za realnim, već za individualnim stilom. Geometrizovana asocijativna apstrakcija tog vremena je postepeno prerasla u gestualnu kolorističku figuraciju.

Pariz je u to vreme bio prestonica moderne umetnosti i simbol slobode umetničkog izražavanja, za čime su posebno čeznuli mladi umetnici ponikli u socijalističkim zemljama. Nakon problema oko dobijanja pasoše i zamene novca, četvoro umetnika je vozom doputovalo u Pariz, 9. maja 1952. godine. Zajedno sa Kosom i Petrom Omčikus, stigli su i LJubinka i Bata Mihailović. Na pitanje zašto su otišli, Petar je dao sledeći odgovor. „Pa, imali smo loše uspomene na ovu zemlju i hteli smo da gledamo slike uživo, a ne u knjigama. Tada to ovde nismo mogli.“ Prvo su odseli u jednom slikarskom hotelu „Stari golubnjak“, na San Žermenu i brzo ušli u njihovo društvo. Jugosloveni su tada bili „u modi“. Pesnik Žan Kasu, direktor Muzeja moderne umetnosti, bio je deklarisani titoista i veoma naklonjen umetnicima sa ovih prostora. Zahvaljujući njemu jugoslovenski slikali su redovno izlagali na velikim pariskim salonima. Za Petra Omčikusa bilo je veoma značajno izlaganje na pariskom Majskom salonu. Kada je ostao bez novca, radio je kao moler. Bio je to zanat koji je Petar naučio u Školi za primenjenu umetnost. Pozirao je kao model starom skulptoru Landovskom i ilustrovao je jednu poemu Kloda Konfortesa. Petar i Kosa učestvovali su 1954. godine na izložbi u NJu Berlington galeriji u Londonu, gde su prodali dosta slika.

Na Korzici su boravili u tri navrata i tamo je Petar napravio dosta slika (gvaševa). Upravo te slike izlagao je na prvoj samostalnoj izložbi u Parizu, u galeriji Arno, od 3. do 16. februara 1955. godine. Iste godine izlaže u Dizeldorfu, sa francuskim umetnicima. Petar Omčikus prvi put je izlagao u današnjem Muzeju savremene umetnosti grada Pariza, na 11. majskom salonu, od 7. do 30. maja 1955. godine. Tada ga je zapazio poznati kritičar Mišel Sefo, koji ga je uvrstio u Rečnik apstraktnog slikarstva. Bilo je to veoma značajno priznanje za njegov rad. Pitanje stanovanja u Parizu je konačno rešio kada mu je udovica vajara Bižara ustupila atelje njenog pokojnog muža, a da ga on zauzvrat renovira. Kroz taj atelje u Žantijiu, u kojem se uvek čula klasična muzika s radija, prošli su mnogi poznati i nepoznati umetnici.

Od 1965. godine Petar i Kosa povremeno borave u Vela Luci na Korčuli, u uvali Plitvine, gde su sazidali svoj drugi dom. Na njihovu inicijativu u Veloj Luci organizovana su tri međunarodna susreta umetnika iz čitave Evrope. Oni su prikupili veći broj radova za zbirku koja je formirana u Veloj Luci i njihovom zaslugom je 1981. godine osnovan Muzej Velel Luke.

Naredne godine života bile su im ispunjene radom, učestvovanjem na mnogobrojnim samostalnim i kolektivnim izložbama i likovnim kolonijama. Poklonio je jednu svoju sliku za neobičnu aukciju, pod nazivom Galerija nad Atlantikom, koja je održana u JAT-ovom avionu, koji je leteo iz Beograda, preko Zagreba, do NJujorka, 12. marta 1984. godine. Prva ozbiljna retrospektiva u njegovoj zemlji priređena mu je 1985. godine u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Na istom mestu je 1989. organizovana velika retrospektivna izložba, za koju je naredne 1990. godine dobio Politikinu nagradu.

Godine 1992. dobio je poziv da izlaže u palati UNESKO-a u Parizu. Izložba „Petar Omčikus, Slike i skulpture“ održana je u sali „Izgubljenih koraka“. U Galeriji Sanu se predstavio retrospektivnom izložbom portreta 2012. godine. Ovi portreti nastali su u rasponu od 60 i više godina, a prikupljeni su iz muzejskih i privatnih zbirki širom sveta.

Sam slikar je uvek isticao da je on u stvari slikar života i da ne voli slikarstvo koje je isključivo estetsko. Dosledan u svom uverenju, slikao je prizore iz svakodnevnice, portrete akademika, pejzaže i događaje sa sportskih terena. Prema podacima sa kojima raspolažemo, Petar Omčikus je imao 61 samostalnu i oko 170 kolektivnih izložbi. Dobio je više nagrada za slikarstvo, uključujući nagradu Oktobarskog salona u Beogradu (1972), Gran pri na Međunarodnoj izložbi originalnog crteža u Rijeci (1984) i nagradu Jesenje izložbe ULUS-a (2018). Član SANU, van radnog sastava, postao je 1994. godine. Od 2012. je dopisni član, a od 2015. godine redovni član SANU. Posle smrti supruge Kose preselio se iz Pariza u Beograd i osnovao Fondaciju „Kosara Bokšan – Petar Omčikus“ u Mihizovoj ulici na Dorćolu. Ovaj prostor u Beogradu Petar je kupio nakon prodaje pariskog ateljea svoje pokojne supruge. Inače, Petru i Kosi je 2007. godine dodeljena nacionalna penzija.

Petar Omčikus preminuo je 26. aprila 2019, u 93. godini života. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Živeo je onako kako je i govorio: „Hoću da nikome ne dugujem ništa. Volim tako da živim i nikako drugačije“.