Петар Добровић – сликар космоса и ероса

27/05/2020

Аутор: Јованка Симић, новинар

Снажног уметничког темперамента, својом аутентичношћу и колористичком визијом,  Петар Добровић (Печуј, 14. јануар 1890 – Београд, 27. јануар 1942) сврстао се међу најистакнутије представнике наше савремене сликарске епохе.

Добровић је један од водећих представника модернизма југословенске уметности између два светска рата. Познат је по портретима и пејзажима. У раним годинама био је импресиониста и кубиста, а писао је и ликовну критику. Сврстан је међу стотину најзнаменитијих Срба.

Био је и активан учесник политичких догађаја свог времена. По завршетку Првог светског рата, 14. новембра 1918. српска војска је запосела Барању и Бачку. Долазак српске војске у Печуј Добровић је одушевљено дочекао. Ватрено је подржавао идеју да се Печуј, Барања и Бачка у целини припоје Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Био је председник мале, краткотрајне српско-мађарске Барањско-Бајске Републике која је проглашена 14. августа 1921. године и која је трајала свега седам дана. Као председник младе републике, Добровић је предводио делегацију која је  16. августа кренула у Београд на пријем код председника српске владе, Николе Пашића. Добровићева, као и надања његове делегације, убрзо су спласнула када им је Пашић саопштио да Краљевина СХС није заинтересована за очување Бачко-Барањске Републике. После тог догађаја Добровић се никада више није вратио у свој родни Печуј. Настанио се у Београду.

У овој години обележавамо 130 година од рођења овог уметника чији опус обухвата 400 слика и око хиљаду  цртежа, скица и студија у којима се, како је то приметио критичар (Sećanja.com) „препушта космичком витализму у којем налази Ероса и износи на видело његову мистерију“.

Већ у првом вртлогу „немислећег“, Ерос му се одазива „чувши“ за његов вапај да га оживи и живи, милује му руку која тако обљубљена црта набујали живот којем се ни не слуте границе Његове слике  у оку посматрача изазивајући ватру која страствено трага за Еросом, јер шта год да је сликао, бојом је „загрејао“ слику, али и нас, посматраче.

„Ко је тужан, могао би се лечити гледајући његове слике, ко је срећан, могао би осетити срећу целог света, ко лута, могло би му се свидети да лута Добровићевим путем који води ка животу који се воли и ка љубави која се живи…“, описује познавалац сликарства свој  доживљај Добровићеве уметности

Добровић је рођен у Печују, градићу у југозападној Мађарској и средишту некадашње Барањске жупаније. (Печуј је иначе 2010. године био проглашен Европском престоницом културе).

Српска породица Добровић вуче корене из Славоније, из Дарувара. Преселила се у Нађкањижу где је продајом стоке стекла велики углед и богатство. Ту  је рођен и отац Петра Добровића. Добровићева мати, Ирена Хеидл, била је немачког порекла а рођена је у барањском градићу Шиклошу.

Петар Добровић је имао три брата: Николу, значајног српског архитекту, Стевана и Ђоку. Стеван и Ђока су уписали војну кадетску школу у Печују чији је питомац у то доба био и Мирослав Крлежа, касније познати хрватски писац. Из тог времена датирало је  Добровићево познанство са Крлежом.

Петар је матурирао у Печујској гимназији у којој је често доживљавао непријатности због своје српске народности. Причао је како га је 1903. године гимназијски професор Абел Бузаши због убиства краља Александра Обреновића и његове супруге Драге називао српским убицом краљева.

После Печујске гимназије, Добровић је 1907/8. године похађао скулпторски одсек Занатско-уметничке школе у Будимпешти, а потом и тамошњу Ликовну академију. Професори су му били познати уметници конзервативних схватања попут Едена Балоа и Тивадара Земплењија.

Прве радове изложио је 1911. године у Музеју лепе уметности у Будимпешти. Од те године па све до избијања Првог светског рата боравио је у Паризу где је, међу осталим познатим уметницима, упознао и вајара Ивана Мештровића. У Паризу се упознао и са делима кубизма. До данас су сачувани неки Добровићеви цртежи из сезановске кубистичке фазе. Слике које је радио касније у тој техници сам је уништио када се определио за другачији сликарски правац.

Године 1917. учествовао је на изложби младих сликара у Будимпешти, а две године касније у Паризу на презентацији дела југословенских уметника. Те 1919. године, Добровић је приредио прву изложбу својих слика у Градској кући у Новом Саду и то заједно са  Лујом Чачиновићем. Појавио се са својим делима и 1922. године на Петој југословенској уметничкој изложби, а затим су његова платна имали прилику да виде и поклоници уметности у Сомбору, Загребу, Београду, Осјеку, Сплиту, Љубљани, Прагу… Био је од 1923. до 1925. године професор Уметничке школе у Београду. Венчао се 1925. Новосађанком Олгом Хаџи са којом је имао сина Ђорђа.

Од 1930. године Добровић чешће црта портрете („Аутопортрет“, „Дубровачки сликар Рајчевић“, „Мој пријатељ Пенић“, „Дубровачки омладинац“…). Нижу се,затим, слике: „Купачица“, „Мајка и синчић“, „Стара дубровачка лука“, „Паклена острва“, предели у Млинима… Доцније се посветио пејзажима  из Војводине, првенствено са Фрушке горе („Виногради на Фрушкој гори“, „Борови у ветру“) а затим  и Далмације… Сликао је бројне портрете међу којима су најпознатији  портрети Боре Продановића, госпође Добровић и  Мирослава Крлеже.

У сремском месту Лединци, надомак Новог Сада, провео је лето 1932. године сликајући у друштву са Миленком Шербаном и Иваном Табаковићем. Потом се 1937. вратио у Београд. У Новом Саду последњи пут је излагао 1937. године, након чега се враћа у Београд.

Године 1934. основао је и водио вечерњи течај фигуралног цртања на Коларчевом народном универзизету. Један је од оснивача београдске Државне уметничке академије, (касније Академије ликовних уметности), где 1937. године постаје професор.

Двадесетих и тридесетих година 20. века уметник је живео и радио на релацији Београд – Париз. Једно време је боравио у Холандији и у Италији. На Азурној обали сликао је са својим пријатељем Сомборцем, Миланом Коњовићем. Године 1940. повукао  се на Хвар где је сликао пејзаже, а 1941. са породицом се враћа у Србију и склања се у Гроцку.

Умро је за време немачке окупације Београда у Другом светском рату у лифту зграде у Улици краља Петра број 36, у којој је и становао. Смрт га је пресрела  током једне рације на улици, на Савиндан 1942. године. Почива  на Новом гробљу у Београду. Сликарска заоставштина и документација о опусу овог великог уметника чува се у Галерији „Петар Добровић“ у Београду.

 

ЛИТЕРАТУРА

Енциклопедија Новог Сада, свеска 7, (1996)

Сто најзнаменитијих Срба (Београд-Нови Сад, 1993)

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања