Пет векова од пада Београда и Срема под турску власт

21/04/2021

Аутор: проф. др Борис Стојковски

Још једна значајна годишњица која се обележава ове 2021. године јесте петстогодишњица пада Београда и Срема (поглавито Купиника) под турску власт. Иако ова година није означила крај средњег века на тлу Срема нити је у потпуности завршена угарска власт над овим простором, ипак је 1521. година изузетно значајна у историји османског продора у Средњу Европу.

Када се пак ова тема разматра, битно је приказати три значајна аспекта. Први је унутрашња ситуација у самој Угарској. Проблем наслеђа краља Матије Корвина, који је умро 1490. Године, донело је на светло питање бројних међусобно супротстављених интереса међу угарским великашима. Потребан је баронима био краљ који би штитио племићка права и приходе, али и бранио земљу од Турака. За круну је било више кандидата. Први је био Иваниш Корвин, узакоњени син краља Матије, који је диљем Угарске (између осталог и у Суботици с околином) имао велике поседе и приходе, а код њега је и била круна. Други кандидат је био Владислав Јагелонац, потомак Жигмунда Луксембуршког и АлбрехтаХабзбурга, који је хтео и персоналну унију Чешке, Пољске и Угарске. У борбама је Владислав био ипак бржи, а уследио је и договор с Иванишом Корвином.

Угарски краљ Владислав II Јагелонац (1490–1516), познат је био под помало подругљивим надимкомдобже краљ, јер је наводно на све одговарао са речју добже, што на чешком и пољском значи добро. Међутим, савремена, посебно мађарска историографија оправдано поставља питање је ли он само добже краљ или озбиљан владар? Нови погледи на владавину казују ипак другачије. Он је потписао 1488. године споразум с Иванишем Корвином, који чак гине 1504. године, а ускоро и изумире лоза Хуњадијеваца. Затим је дошао и 1494/1495. године обрачун са Ловром Илочким, савезником Јована Запоље, чиме је сломљена и ова великашка опозиција. Упркос ранијим мишљењима, новија истраживања су утврдила да финансијска ситуација у Угарској није била толико катастрофална како је раније приказивано.

Људи ниског порекла су се уздигли, па је тако острогонски надбискуп и кардинал Тома Бакоцбио син колара, а предање каже да је био богатији од краља. Но, упркос свему овоме, државу је из темеља продрмао и опустошио ситноплемићки устанак који је избио 1514. године, и то је познати устанак Ђерђа Доже.

Владислав II Јагелонац је склопио и неке битне договоре. Споразум Јагелонаца и Хабзбурга којим су уређени међусобни односи и брачне династичке везе двају династија био је од изузетне важности. Истовремено, 1505. године на државном сабору одржаном на пољуРакошу одређено је да краљ више неће бити странац. За ову тему кључно турско питање решавано је тако што су у неколико наврата 1495, 1498, 1503, те 1511. године продужени споразуми с Османлијама, без већих сукоба и потреса у држави против Турака. Пред крај Владислављеве владавине 1513. године Петар Бериславић се истакао као јунак Дубичке битке, док је у наредним годинама уследила и одбрана Јајца и Коренице.

Владислава је наследио десетогодишњи дечак, његов син ЛајошII, који 1516. године постаје владар подељене земље. Све до 1521. године државно веће владало је у име малолетнога краља. Ово је веће осликавало међусобно сукобљене партије међу угарским баронима. Продужетак мировних уговора са Турцима је био покушај наставка колико-толико мирољубиве политике, те заустављања османских продора. Истовремено су и османској страни ови преговори одговарали, будући да су и сами били заузети својим можда и најважнијим спољнополитичким питањем, а то су борбе са сафавидском Персијом, као и сталне борбе у Анадолији. Ова константа османске политике рефлектовала се и у првим годинама владавина последњег угарског средњовековног краља. За нашу историју јако су занимљиви преговори из 1519. године, вођени преко посредника у документима на српском језику, где се наводиЛауш, краљ србски. Оригинал овог документа се чува у данашњој Словачкој, а постоји и примерак у Мађарском националном архиву. Намере да Лајош буде римско-немачки цар су се сасвим изјаловиле. Кардинал Тома Бакоц, Стефан Вербеци, Стефан Батори и Јован Запоља су били најутицајнији магнати у борби за превласт над умирућом државом. Османска опасност над Угарском постајала је реалност, а на удару је прво био Срем са својим бројним српским живљем.

Помени Срба у Срему датирају још од XIII века, а током XIV и XV века деспотски поседи у Срему и све веће насељавање српског живља на подручје између Саве и Дунава учинили су да ово подручје буде готово у потпуности насељено Србима, сем неких тврђава и градова. Извори сведоче да је Черевић имао српски део. Иако доминатно римокатоличка, околина Каменице је била пуна Срба па од раније још историчари сведоче да је цео Срем предоминантно српски.

Српски угледни феудалци били су носиоци борбе против Турака, али и српског елемента на тлу Угарске, посебно Срема и других делова. Међу њима се истичу Јакшићи, Милош Белмужевић, али су најбитнији Стефан, Јован, Ђорђе (владика Максим) и Ангелина-Сремски Бранковићи. Кључни моменат у њиховој историји на подручју Срема јесте 1508. година и подизање Крушедола, маузолеја сремских Бранковића и најбитнијег културног и духовног средишта српскога народа у новој отаџбини у коју су долазили под притиском османске најезде на српске земље. Библиотека манастира Крушедол имала је на хиљаде вредних књига. Делатност Максима Бранковића се проширила и на Влашку и он је, можемо слободно рећи, утемељитељ и румунске цркве. Културни замах српског народа у ово доба показује и жива преписивачка делатност у Сланкамену, која је трајала до пред сам пад града 1521. године. Сланкамен је био значајна тврђава али и важан српски културни центар у јужној Угарској на крају средњег века, у коме је Андрија Русин преписао један апостол са тумачењем. Од 1490. године па све до 1513. године преписано је неколико богослужбених књига, а помињу се и свештеници Јелисеј и Георгије.

Ипак, најбитније сремско место које је пало пре тачно пет стотина година био је Купиник и у њему Црква Светог Луке. Из 1388. године је први помен ове тврђаве, у ком се спомиње касније Челник Радич, човек српских деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића. Од 1464. године можемо Купиник да пратимо у изворима као посед сремских Бранковића, када га је добио Змај Огњени Вук, односно деспот Вук Гргуревић Бранковић. Купиник постаје политички и духовни центар Срба северно од Саве и Дунава и уистину се може означити као последња српска средњовековна престоница, место вођења преписки и мировних преговора са Турцима, када се са Али-бегом дописивао деспот Вук Гргуревић, али и место где је вршено издавање повеља. Српски деспоти у Угарској су заиста били прави угарски феудалци уклопљени у оновремену хијерархију.

Прва српска црква северно од Саве и Дунава такође је подигнута у Купинику и у њу су из Смедерева пренете и мошти Светог Луке у време када се опасност турског освајања надвила над престоним градом деспота Ђурђа Бранковића. Овај храм је битан и као место замонашења деспота Ђорђа, и постао је право култно средиште српске деспотовине у изгнанству. Готичка тврђава са бедемима опасивала је Купиник и одолевала све до 1521. године, када је нетрагом уништена.

Турска најезда на Балкан је текла постепено. Султан Бајазит II (1481–1512) био је владар који је био савременик краља Матије Корвина, са њим водио борбе, али и постигао основу мировног споразума између двају сила. Принц Џем, његов брат, био му је велики трн у оку, али то није зауставило османски продор даље на Балкан. За Бајазитова доба уследила су освајања Херцеговине (1483), ратови са Молдавијом, пад Килије и посебно кључног града Акермана у лето 1485. године. Црно море је тако, аналогно Медитерану под Римљанима, постало османско језеро. Деценија рата са Мамелуцима и борбе у Анадолији (1483–1491) били су од најтежих задатака за овога султана. Вреди напоменути да су Османлијама управо борбе у Анадолији и на даљем Истоку биле посебан проблем који је дуго мучио Османску империју. Рат са Пољском, чији је резултат турска Пирова победа и исцрпљујућа експедиција која је много коштала султана и донела много жртава, мало су успорили турска напредовања. Долазак Јевреја и муслимана протераних из Шпаније у Турску након 1492. године дао је нови замах Турској, али је уследио поново проблем на Истоку. Од 1501. године трајао је жестоки рат са сафавидским шахом Исмаилом, као и нови немири у Анадолији. Устанком принца Селима и његовим доласком на трон 1512. године завршена је Бајазитова владавина. На власти је тако у периоду 1512–1521. године био Селим I Yavuz, који је водио много борби против Персије и Мамелука, а у његово време највећи успех био је пад Египта 1517. године. Правни и административни реформатор, уредио је архив и оставио државу свом сину Сулејману Величанственом да од ње створи империју на три континента.

Нови султан имао је нове политичке планове. Од маја 1521. године Сулејман је зацртао да му је освајање Београда најважнија намера. Састанак у Софији се одржао и на њему му је лојални саветник Пири саветовао напад на Београд, док се код дела војсковођа јавила и идеја брзог освајања Шапца. Анадолске трупе су тако усмерене на Београд, а румелијске на Шабац. Пуних 66 дана трајала је чувена опсада Београда, који су бранили српски браниоци под командом угледних угарских великаша, као и Шајкаши на Дунаву. Стварном одбраном града командовао је Михаило Море који је замењивао Фрању Хадерварија. По тврђењу многих, а и самог краља, он је био недостојан овог положаја. Забележено је и да је вицебан Београда био извесни Блаж. Од осталих команданата помињу се Јан Моргај (још један вицебан), затим Јован Бат – можда заповедник тврђаве, вођа пешака Владислав Барди и Петар Овчаревић, српски командант и војвода Шајкаша. Сукоби међу бановима Београда, као и међу великашима ни у овом одсудном тренутку нису могли да буду занемарени.

За разлику од претходних покушаја освајања Београда, главни напад 1521. године ишао је са сремске, тј. савске стране. Турци су преко понтонског моста ушли у Срем, освојили Земун и још неке тврђаве у овој области, и то је заправо био почетак пада Срема под турску власт. Турци су добро уочили да су са ове стране бедеми били једноструки, док су на свим осталим деловима Београдске тврђаве били двоструки. У августу 1521. Београд се налазио у потпуној изолацији. Град је тешко бомбардован недељама и коначно је27. августа дошао и пад Куле Небојша на тврђави. Дан касније град је предат Турцима. Српско становништво Београда је поробљено и пресељено у Цариград. Пад Београда пратили су редом и падови других кључних тврђава: Шапца, Земуна, Сланкамена и Купиника. Деспотица Јелена Бериславић побегла је са сином испред турске најезде у Срем.

Сматра се да је Срем од тада под турском влашћу, без обзира што су уследили бројни угарски противнапади и покушаји да се спаси шта се још спасити да. Ференц Зај, угарски писац и дипломата, оставио је дело које је и сећање на пад Београда – кључ Угарске. Оно носи назив AzLándorfejírvárelveszésénekoka e vót, ésígyesöt.  Петроварадин преузима улогу Београда за наредних пет година. Опустошена је и Бачка, о чему сведочи попис Вашарош Варада – Новог Сада из 1522. године, у коме није ништа сакупљено. Организација одбране Угарске је успевала накратко да одоли Турцима, а победе код Манђелоса и Сремске Митровице 1523. године уливале су наду Угарској и Европи. Турска опасност је бивала све већа, као и напредовања султана Сулејмана Величанственог.

Пад Београда и Срема утро је, упркос свему, пут ка мохачкој катастрофи а Београд и Срем под Турцима су остали све до Карловачког мира 1699. године. Пад Београдске тврђаве, тог кључа Средње Европе, био је једно од највећих достигнућа Турака у том периоду. Сасвим је логично да је султан који је таквим подухватом започео своју владавину, током својих четири и по деценије на трону, постао један од највећих владара света у историји.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања