ПЕСНИЧКИ ПРОГРАМ МИЛАНА ЋУРЧИНА

Аутор: др Милена Кулић

Упркос чврстом уверењу да је најнападнутији песник српске модерне, пре Првог светског рата, био Владислав Петковић Дис, истина песничких судбина је нешто другачија. Песник који је највише оспораван, како у књижевној читалачкој јавности, тако и у књижевној критици, заправо је био Милан Ћурчин, судећи по траговима књижевне историје и критикама о његовом песништву. Овог песника, како је у литератури примећено, нису нападали једино уредници Гласника, док су га сва остала књижевна гласила и њихови критичари (нпр. Риста Одавић, Драгутин Илић, Милан Л. Поповић) најотвореније и без мистификовања оспоравали. Својом експлицитном поетиком Милан Ћурчин се, у много чему, супротставља устаљеним нормама, тежи песничкој директности, поетској искрености и занемаривању постојећих поетских и естетских правила, што појашњава како његова есејистика, тако и поезија. Већ на почетку свог модернистичког певања, полемишући са критиком која му није била наклоњена, Ћурчин се посве негативно одредио „према слепом поштовању конвенција“, управо у  златном добу српске књижевности, како је сматрао М. Павловић.  Сматрао је да неусиљено и нешаблонско исказивање осећаја и расположаја пут који води ка инвентивности у поезији, а као примере, по наводу Стојанке Милановић у књизи Милан Ћурчин у контексту српске авангарде,  узима, пре свих, Гетеа и Хајнеа. Он се појавио у време великих српских песника, по речима Васе Павковића, „делујући у складу са властитим осећајима и песничким могућностима“ и одмах је привукао пажњу књижевне критике. Супротстављајући се свакој врсти поједностављивања природе лирске песме, он одустаје од утабаних стаза и опредељује се за индивидуалистички неутилитарни приступ, проричући тиме обнову српске књижевности. У једној преписци са Милорадом М. Петровићем можемо прочитати став који је Ћурчин изнео, а који умногоме може објаснити положај који је овај песник имао: „Скромност не ценим високо, али понос не дам ни за што на свету“.

Незавидан положај Милана Ћурчина најрепрезентативније представља полемика која је настала као реакција на његов програмски текст О мојим песмама, који је објављен у најутицајнијем књижевном часопису тог времена. Упркос томе, стизале су и потврдни коментари, те је Драгиша Витошевић, рецимо, Ћурчинову прву збирку песама уврстио у три најзначајније оновремене песничке збирке уопште. Објављивањем овог текста, можемо рећи, Милан Ћурчин је (на позив Гласникове редакције), на својеврстан начин, најавио Објашњење Суматре Милоша Црњанског, изложивши читалачкој публици 1903. године своја песничка уверења и тврдње. Тај аутопоетички текст је настао као реакција на многобројне нападе који су, у великом броју, стизали изван Српског књижевног гласника, али овај текст настаје и из личне потребе да развије „озбиљну саморефлексију и да производи сасвим нову дисциплину – уметничку критику“. Самосвест песничког стварања Ћурчин је показао и у својој песми „Исповест“, коју можемо, на неки начин, схватити и тумачити као аутопоетичку. Поводом Ћурчиновог манифеста О мојим песмама Богдан Поповић у „Белешци Уредништва СКГ-а“ износи коментар да оно што је ново не мора увек и бити добро. Питања критеријума једног књижевног дела су била покретана посебно у периоду стварања Милана Ћурчина, те су, како наводи Драган Ћаловић у тексту Авангарда у традицији, програми авангардних аутора често били прожети радикалним ставовима и захтевали су увођење „нових теоријских норми које би кроз своје супротстављање традицији отвориле нове приступе разумевању уметничког дела и његовој оцени“.

Иако обимом невелики песнички опус, контрадикторна су била реаговања на његову поезију. Због тога се Ћурчин колеба око продаје прве књиге, а другу издаје у само шездесетак примерака намењених само пријатељима. Приликом издавања прве књиге Ћурчин храбро показује своју слабост и то доказује још једном да је његова стабилност у суровости релативна као лепота у лирици. Издање своје прве збирке није желео да шири јер, како каже, није био задовољан оним што је написао. Међутим, након тога следи врло аутентично признање „нескромног“ Ћурчина: „У последњем часу уплашио сам се незваних критичара, који у нашој јавности неоправдано тако сразмерну улогу играју, управо нисам се толико поплашио њих и шта ће писати, колико себе сама и оних часова док будем њихов суд о својим песмама читао.“ У том моменту настаје преокрет. Она храброст која је нарушавала стандардизоване конвенције нестаје и појављује се другачији Ћурчин који другу збирку крије од очију јавности. Своју другу збирку, вероватно уплашен и уморан од објашњавања, дели само пријатељима, у рукопису, у шездесет примерака, под једним условом: да се примерак добије лично од писца и то са посветом. Милан Ћурчин је контрадикторних коментара читалаца и критике, по свему судећи, био свестан, уочавајући да су једни напамет учили његову поезију, док су је други сматрали „будалаштинама“. Таква рецепција Ћурчинове поезије, по неким наводима, последица је „неразвијености критеријума за објективно сагледавање правог смисла нове уметничке поезије код нас“.

Након објављивања неколико провокативних песама у Српском књижевном гласнику и након излагања Ћурчинових песничких уверења, уредништво Гласника се оградило од тих ставова својом „Белешком“, иза које, по свему судећи, стоји Богдан Поповић, који је желео да Српски књижевни гласник „заиста учини најрепрезентативнијим гласилом у нашој средини“. Б. Поповић на почетку своје „Белешке“ издваја два разлога због којих је Ћурчинова поезија наишла на различита мишљења. Први је „што су наши читаоци навикли на утврђене облике лирске поезије, па нису у стању да спонтано прихвате нове песме“. Други разлог је тај што су Ћурчинова осећања исувише компликована за просечног српског читаоца. Сматра да не може свако да разуме његове компликоване осећаје. Такво мишљење дели и сам Ћурчин, који истиче: „Нису прво, за оне који се не могу дићи на моју висину, и нису друго, за оне који у другом правцу осећају“. Комликовани осећаји, по свему судећи, захтевају промену не само песничког језика, већ и другачији однос према језику и поезији. Богдан Поповић свој осврт на Ћурчинов песнички програм завршава закључком да у потпуности прихвата Ћурчинову тврдњу да „сваки писац има своје читаоце и да сваки читалац треба да тражи према себи песнике“.

Познато је да је Ћурчин један од првих песника који је у нашем песништву заговарао елитистички приступ, недвосмислено истичући у својим текстовима да се не обраћа читалачкој публици ниских естетских критеријума, недовољно образованој и скромних интелектуалних способности. Неколико песама Милан Ћурчин је посветио овој теми, чиме се сврстава у ред модерних песника који су о проблемима модерне поезије расправљали у својим песмама, а не само у есејистици. Чувена програмска песма Пустите ме како ја хоћу, пре свега, као императив песничког стварања истиче потпуну стваралачку и песничку слободу. Готово деценију касније (1911) Станислав Винавер, у песми Гетеу, доноси још један отворен позив напуштању традиције: „Новог и новог на тле плачно ово/ Новог и новог на тле ово плачно/ И дајте зрачног на тле ово мрачно/ и све раскујмо што је Господ сков’о“. Ћурчин, пак, у тексту О мојим песмама истиче да „не треба сувише далеко ићи с правилима поетике, особито у лирици“. Он, даље, истиче да ће „прави песник истерати своје, па ма на коју страну, њему не може много нахудити тесногруда критика“. У наведеној Ћурчиновој реченици, која је послужила као прикладна илустрација за представљање самосвести песничке фигуре Милана Ћурчина, назиру се и песнички ставови авангардних песника који су се, након неколико деценија, борили за остваривање сличних идеја.

На крају свог песничког манифеста Милан Ћурчин се поново враћа на проблем „превеликог уплива теоријске поетике на конкретан књижевни текст“ (С. Милановић), такође, залаже се за слободу песничког стварања и изједначавање уметничких вредности слободног и везаног стиха. Овај одломак илустративно то показује:

„И зато је узалудно и неправо прописивати лиричару законе и мерити песме усиљеним правилима поетике. Читајте лирску песму и држите срце отворено; ако је песник погодио вашу жицу, затрепериће – допашће вам се песма; ако није – није ни потребнно, јер није потребно да сви на свету имамо исте или сличне осећаје. Тражите сваки себи песнике.“

Управо ова последња реченица је била прави повод за полемику због отвореног показивања отклона од романтичарског наслеђа. Најдиректније и најзначајније одлике тог песничког заокрета који је Милан Ћурчин прихватио као своју експлицитну поетику јесте снажан песнички индивидуализам и духовни аристократизам. Он визионарски уводи читаоца као важан моменат у тумачењу књижевно-уметничког дела, песми „одузима утилитарни смисао и поистовећује је са естетском сврхом“.

Песнички програм Милана Ћурчина, предочен и у манифесту и у песмама, Гојко Тешић, у једном од својих есеја, тумачи као неку врсту полемике на Дучићев „Споменик Војиславу“. Ћурчин се, својим песничким поетским начелима, најотвореније залагао за превладавање имплицитне песничке поетике. Истовремено, својим аутопоетичким текстом О мојим песмама најавио је уздизање авангардних програма и манифеста. Гојко Тешић, у тексту Авангардни писци као критичари истакао да је овим програмским текстом Милан Ћурчин објединио неколико типова критичког дискурса: манифестативност, разарање традиционалне литературе и критике. По свему томе, овај најважнији манифест М. Ћурчина, трагом закључка Г. Тешића, иде у исти ред са радовима Димитрија Митриновића, Светислава Стефановића и Светислава Винавера.

Ћурчин у свом манифесту О мојим песмама, такође, указује на битну разлику између народне лирске песме, у то време популарних песама на народну, и уметничких песама.

„(..) Наши образованији кругови или хоће народну песму, мислим само у духу народном, и онда уживају у њој (пример: „Сељанчице“, М. М. Петровића) или хоће уметничку песму, али то мора бити некако сасвим друкчије, удешена са свију страна, по некој шаблони“.

У наведеном одломку приметимо да Милан Ћурчин препознаје две доминантне песничке струје у нашој средини 20. века: песме на народну и уметничке песме. Оно што је највише ометало перцепцију Ћурчинових песама биле су снажно укороњене старе вредности: притисак народне поезије и захтев да песма буде друштвенокорисна. Ћурчин је свестан да је песник већи уколико, елиотовски речено, пронађе, такозвани „објективни корелатив“ за свој песнички осећај, на којем гради своју песму.

У том смислу, врло је интересантно пратити полемику између Милорада Петровића Сељанчице, припадника традиционалне школе и Милана Ћурчина. Више пута прозвани М. Петровић Сељанчица полемички одговара на Ћурчинов песнички програм О мојим песмама у Бранковом колу текстом О песмама Милана Ћурчина. Петровић, можемо закључити, нема разумевања за опредељење модерних песника да се подједнако баве поезијом и есејистиком, односно да у програмским текстовима, попут Ћурчиновог О мојим песмама, истичу основне ставове своје поетике. По Сељанчици, „песма не настаје после рационалног промишљања, (..) већ се о њој не може апстрактно, теоријски промишљати“. Сељанчица се, даље, осврће на Ћурчинову критику песама на народну, заснивајући своју одбрану на традицији народне поезије код Срба. „Ако је Бранко, заиста, први наш лирик, онда је то само стога, што у његовим песмама, веје дух чисте народне појезије“. Сељанчица је са „Сељанчицама“ задовољавао критеријуме опште читалачке публике, што је, јасно је и очигледно, супротно Ћурчиновом елитистичком приступу поезији тог времена. Он у потпуности оспорава његов аристократски приступ поезији, негира Ћурчинов индивидуалистички став („Тражите сваки себи песника“), не разуме у потпуности поенту програмског текста О мојим песмама. Сељанчица својим исказима тврди да Ћурчинова поезија нема високе уметничке квалитете јер „имају најмање осећаја, и као такве, оне нису ништа друго, него низање стихова у размерама и границама најобичнијег лајика у стихотворцу“. Није случајно да Сељанчица користи синтагму „низање стихова“ као да је имао у виду принципе авангардистичког, пре свега, дадаистичког принципа стварања, тврдећи да је Ћурчинова поезија на трагу таквих песничких одлика. Петровић тврди да је најквалитетнија поезија она која има најважнији квалитет, тј. осећај. Будући да се Ћурчинове песме не обраћају срцу, можемо разумети и оправдати овакав закључак М. Петровића, који је у недостатку осећаја код Ћурчина, препознао изразиту интелектуализацију поезије, која нужно „производи утисак удаљавања од елементарних емотивних порива“.

Оно што је посебно интересантно у њиховом полемичком односу јесу две песме М. Петровића Сељанчице које су написане у духу поетичке праксе Милана Ћурчина: Летње после подне и Покрај мора. Он у овим песмама, изразитије у првој песми, пародира, пре свега, Ћурчинов ироничан приступ одабиру теме. У песми Летње после подне „спајањем две мање-више неповезане секвенце ову особину Ћурчиновог стила доводи до ивица апсурда“. Дакле, у тој пародијски написаној песми примећујемо све елементе Ћурчиновог песничког програма, али, можемо закључити, оно што је најбитније изостаје – а то је песнички смисао. Другом пародијом Покрај мора Сељанчица указује на Ћурчинову песму На лиду, и покушао је да имитира тај дистанцирани, посредовани однос према природи: „Хоћеш у недра своја/ Да примиш мене или/ Надања можда моја?/ А море ћути.. На мах/ На обале се прели./ Па ко да ми вели:/ „То ме се бар не тиче,/ Што се ко нада или жели“. Када је у питању овај однос Сељанчице и Милана Ћурчина, Радомир Констатиновић закључује да се М. Петровић, традиционални песник, нашао пред поезијом Ћурчиновом „као пред поезијом грађанства, и то у првом реду као пред поезијом идеја, а не осећања и, не мање, као пред поезијом некога ко је прогнан из природе у културу“. О сусрету две песничке струје Констатиновић, даље, пише да је то био „сусрет на раскршћу двеју епоха и двеју култура: епохе романтичарске фолклористичке традиције и новог грађанског духа који је најдоследније проговорио почетком века кроз поезију М. Ћурчина“.

Оно што бисмо требали да напоменемо овом приликом јесте и податак да се у ову песничку полемику укључио и „осведочени борац за иновације“ Светислав Стефановић, који је, поводом ове ситуације у мостарском Пријегледу објавио чланак „Г. Милорад Петровић против М. Ћурчина“. Стефановић је својим коментаром, по оцени Миливоја Ненина, „заоштрио већ започети сукоб између старих и нових – конзервативних и модерних песника“. Поистовећујући свој песнички систем са песничким начелима Милана Ћурчина, С. Стефановић је осећао потребу и неопходност укључивања у полемику Сељанчица – Ћурчин. У нападу М. Петровића Сељанчице Светислав Стефановић је видео отворен напад на модернизацију наше лирике, и он је, сходно томе, осећао потребу да стане у одбрану модерне лирике којој је припадао Ћурчин. Свој чланак посвећен овом сукобу он започиње иронизацијом Петровићевог „духовитог описа сукоба са Ћурчином“:

„Утолико је спор занимљивији. Песник на песника. Још занимљивији кад се помисли да су овом приликом устале „Сељанчице“ против модерне лирике, Стојник против Беча, тј. Запада. (..) Штавише, мени „Сељанчице“ потврђују моју ранију тврдњу да је култивисање народне песме у Бранковом духу – једна смешна детињарија. (..) Својим улепшавањем Ћурчинове песме г. Петровић је показао да врло мало разуме просту лепоту, о којој толико говори. Ако се њему такве песме не допадају, нека је допуштено и нама рећи да нам се његове накинђурене, често и сасвим насилно упесмљене простоте не допадају“.

Светислав Стефановић, претеча модернизма, трагом идеје Лазе Костића залагао се, попут Милана Ћурчина, за песничку слободу и нарочито за право песника да пише у слободном стиху, те се и тим поводом укључује у споменуту полемику. Оваква поетичка блискост и пријатељстсво између Милана Ћурчина и Светислава Стефановића, симболично је и представљена у песми Светислава Стефановића „Окови“ (објављена у Алманаху хрватских и српских песника и приповедача, 1910. године), која је посвећена управо Ћурчину. Свакако, ово стваралачко пријатељство (иако су две деценије касније постали литерарни противници) захтева темељније и дуготрајније истраживање, које нам овај текст, својим обимом, не дозвољава.

Милан Ћурчин, као што смо споменули на почетку текста, није ценио много скромност (што су му замерали и Б. Поповић и М. Петровић), али он истрајава у пионирској борби за аутономију књижевности која има право да се усавршава и да превазилази традиционалистичке песничке и књижевне форме. Након свега написаног, можемо закључити да је Милан Ћурчин, по свему судећи, био изузетно напредан песник за своје време, и да је по многим одликама своје поезије представљао претечу авангардне поетике у нашој песничкој средини. Како својим песмама, тако и тумаченим текстом О мојим песмама, Ћурчин у много чему покреће будуће авангардне теме: питање слободног стиха, ритам, преобликовање песничких традиционалних форми. Сходно томе, можемо рећи да је поезија Милана Ћурчина у потпуности оправдано нашла своје место у историји српске књижевности. Уколико је Васа Павковић 1991. године у свом тексту Песничка авантура Милана Ћурчина закључио да „читаоци и песници имају шта да прочитају у познатим и непознатим Чурчиновим стиховима“, ми бисмо се, с пуним оправдањем, сложили са тим исказом и обезбедили место Милану Ћурчину не само у историји књижевности, већ и у књижевној данашњици.

Литература

1. Константиновић, Радомир, Биће и језик, Просвета, Београд, 1983.
2. Константиновић, Радомир, „Брига девета тј. Милан Ћурчин“, Трећи програм, бр. 2, 1974.
3. Милановић, Стојанка, Милан Ћурчин у контексту српске авангарде, Службени гласник, Београд 2011.
4. Матош, Антун Густав, Есеји и фељтони о српским писцима, Београд 1952.
5. Ненин, Миливој, Светислав Стефановић претеча модернизма, Академска књига, Нови Сад 2007.
6. Поповић, Богдан, „Белешка уредништва СКГ-а“, Српски књижевни гласник, књ. 10, св. 3, 1903.
7. Петровић, Милорад, „О песмама Милана Ћурчина“, Бранково коло, књ. 9, бр. 42, св. 2, 1903.
8. Стефановић, Светислав, „Нешто о лирици Лазе Костића“, Бранково коло, бр. 8, 1904.
9. Стефановић, Светислав, „Г. Милорад Петровић против М. Ћурчина“, На раскрсници (есеји, критике и полемике о модерној српској књижевности, уредник Гојко Тешић, Матица српска, Нови Сад 2005.
10. Тешић, Гојко, Откровење српске авангарде, Институт за књижевност и уметност, Чигоја штампа, Београд, 2005.
11. Ћурчин, Милан, Сабране песме, приредио и поговор написао: Васа Павковић, Свеске, Панчево 1991.
12. Ћурчин, Милан, „О мојим песмама“, Српски књижевни гласник, књ. 10, св. 3, 1903.