Аутор: Мирјана Грдинић
Војислав Карановић, наш савремени песник, попут Милоша Црњанског, Јована Христића, Ивана В. Лалића и других књижевника посегнуће за Хомеровим јунаком Одисејем, што су чинили и многи европски песници, као предметом певања. Овај Хомеров јунак у поезији и прози Милоша Црњанског постаје први српски Одисеј 20. века, којем ће се придружити исти јунак, али из пера Миодрага Павловића са својом неутољеном жудњом за „широкобродним” морем, док ће у поезији Јована Христића постати симбол свих људи у свим временима. За Хомеровог митског Одисеја, према којем Христић има дивљење, песник ће рећи „онај прави, онај велики”. У те две речи (прави, велики) читалац Илијаде и Одисеје препознаје оног храброг и лукавог, који смишља дрвеног коња и помоћу њега покорава Троју; оног који је прошао морем између Сциле и Харибде, слушао песму сирена и остао жив; оног који је водио борбу с дивовима и ослепео једнооког Полифема; оног који је одолео лепоти Кирке и Калипсо, причом одушевио Феачане, савладао толика мора, надјачао гнев богова и после двадесет година вратио се на Итаку, у свој дом. Управо тај и такав Одисеј постао је предмет истоимене песме Војислава Карановић.
Одисеја
По савету чаробнице Кирке,
Пролазећи поред острва са сиренама,
Одисеј је члановима посаде,
Својим верним морнарима,
Уши затиснуо згњеченим воском,
Наредивши им претходно
Да њега самог
Чврсто привежу за јарбол.
Храбри морепловац спасио је тако
Себе и посаду од пропасти
Коју у себи крије
Умилни пев сирена.
Након пар тренутака
(Минуше као блесак муње на
отвореном мору)
Одисеј је поново чуо ту песму.
Певала му је остарела Пенелопа
Док је он лежао на самртничкој постељи.
Да се везује,
Да ставља восак,
Схватио је да сада нема потребе.
Песма је свеједно одјекивала
Дубоко у њему. (Из збирке Жива решетка, 1991, стр. 100)
Карановић у песму улази полако, неосетно као да жели да читаоцу преприча познату епизоду из Хомеровог епа – сећање на чаробницу Кирку и њен савет како да безбедно прође поред острва сирена, а да оне, својом заносном песмом, његове верне морнаре и њега „храброг морепловца” не одвуку у смрт. Морнари ће воском затворити уши, а њега везати за јарбол да би могао чути заводљиву, опасну песму. Одисеј је једини који је чуо песму сирена и остао жив јер везан за јарбол није могао поћи за њом у смрт. У наредна три стиха дат је проток времена (пролазност): све што је било траје онолико колико и сећање („пар тренутака”) или метафорички речено: сва та дешавања, слике, опасност, чаробне сирене и опојна им песма, сада су само један одсев у сећању (минуше као блесак муње на / отвореном мору). Потом се Карановићев Одисеј налази у конкретној ситуацији – он је на Итаки, поред остареле Пенелопе у болесничкој постељи која читаоцу сугерише крај његовог живота. Остарео, немоћан и болестан Одисеј чује како Пенелопа пева песму сирена, али то што остарела Пенелопа није сирена, ни њена песма нема моћ завођења, као што и он више није онај претходни Одисеј („храбри морепловац”), па и нема потребе да се везује за јарбол и восак ставља у уши. Други разлог је много битнији – та песма је „дубоко у њему”. Време је није поништило. Од свега, свих подвига, авантура, бура на мору, изненађења и чудеса, остала је само песма са којем се траје и одлази. Она је на почетку Карановићеве песме, као сећање на њу, и трајна опчињеност и испуњеност њоме и на крају дела. Ако је опојност песме сирена искушавање и одвођење у смрт, а Пенелопина песма слутња његове скоре смрти, онда је та иста песма што је „дубоко у њему” у ствари сама смрт коју носи.
Читалац у оваквом читању открива смер основног смисла на којем се песма гради: живот – пролазност – смрт, при чему је песма везивни мотив. С обзиром да песма доминира као мотив (три пута се јавља: као песма сирена, песма Пенелопе и песма „дубоко у њему”), онда логика певања нашег песника може ићи у другом правцу: све пролази и нестаје у времену. Једино што остаје и животу даје смисао пуноће и трајања јесте лепота, овде осмишљена у песми као звук, мелодија, симболични знак и хармонија. Она има своје настајање, своје путеве, промене места и смисла – има своју одисеју, као и све што живи. Сваки живот по себи и за себе је једна одисеја – има свој почетак и крај.
Написана наративним стилом, песма Војислава Карановића – као и, генерално, савремена поезија – рачуна са читалачким искуством онога који песму доживљава са тзв. „дописивањем” или „учитавањем”. С тим у вези Одисеја се може доживети као кратки запис о једној визији смрти краља Итаке и тројанског хероја, али њена лиричност се открива тек након постављања читавог низа питања о Карановићевом надовезивању на Хомеров еп. Напослетку, Одисеја, је збирни назив за многе догодовштине које грчки јунак на свом вишегодишњем лутању пролази. Али, како видимо, Карановић издваја само један догађај, који назива истим именом (као слепи антички песник) у чије средиште ставља песму. На овај начин, изузимајући себе из песме, за разлику од Ракића који је присутан у инвокацији Јефимије, Карановић отвара простор двострукој субјективности – једној, која је тек посредно присутна, и другој, која припада читаоцу, његовом искуству и спремности да се упусти у промишљање и различите приступе песми. Сам песник каже: Дешава се да вам једна песма заокупи пажњу. […] Почињете о њој да мислите и кад сте далеко од текста саме песме […] Наједном схватите: та песма вама говори нешто важно о животу. Тада она за вас престаје да буде само песма, односно скуп речи, а постаје необична и ретка драгоценост (Карановић, Ослобађање анђела: 55). У овим речима проналазимо одговор на питање: Шта је оно што човеку, кад прође све, остаје? Одговор је песма, јер са песмом се рађамо, са песмом пловимо немирним морем које се живот зове, али са песмом и одлазимо када се брод приближи мирној луци и када постанемо свесни да више нема ни пловидбе ни живота.
Поред централног мотива песме, Карановић има још један битан мотив за који каже: У безброј варијанти и прелива, путовање се налази у самом средишту књижевности. Свако од њих одликује потрага за истином, духовним миром, бесмртношћу. Путовање у књижевности, увек је потрага за духовним средиштем и пут у самога себе (Карановић, Ослобађање анђела: 118–119). Овим речима песник жели да нам укаже да је свако од нас Одисиј жељан даљина и нових искустава, да смо осуђени на вечито изгнанство и луталаштво са неутољивом жудњом за спознајом свега што нам живот подари на том путовању. На крају путовања свака наша спознаја траје један тренутак као блесак муње на отвореном мору и живот се може сагледати у свега пар тренутака. Уколико у тих пар тренутака дубоко у нама чујемо одјек песме „сиренаˮ као симбола лепоте, односно песме са којом се траје и одлази, онда је наш живот имао смисла.
Литература:
- Карановић,В. (1991). Жива решетка, Матица српска, Нови Сад
- Карановић,В. (2013). Ослобађање анђела, Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, Краљево
- Сувајџић, Б. Ј. (2021). Поезија настаје: Између митске приче и живота, у: Зборник радова Поезија Војислава Карановића, Народна библиотека Србије, Београд
Остави коментар