Аутор: Јованка Симић
Међу великане који су изразито крупним корацима ишли испред свог времена толико да су потоњим генерацијама биле потребне деценије да их разумеју и прихвате, без сумње се убраја и Петроније Пера Тодоровић (Водице, 2. мај 1852 – Београд, 24. октобар 1907), српски књижевник, новинар, преводилац са руског, француског и немачког језика, политичар, борац за ослобођење од Турака…
Најдубљи траг оставио је у модерном српском новинарству. Био је водећи новинар социјалистичких листова Светозара Марковића у Крагујевцу – „Радника”, „Јавности”, „Гласа јавности”, „Ослобођења” и „Старог ослобођења”(1971–1875). У Београду је покренуо први социјалистички часопис у Србији – „Рад”(1874), и био је уредник социјалистичке „Страже” у Новом Саду (1878–1889).
Уз Николу Пашића, Тодоровић је био оснивач Народне радикалне странке, прве масовне политичке странке у Србији, и водећи новинар страначког листа „Самоуправа” (1881). Београдске „Мале новине” купио је 1888. године, издавао их и у њима писао до 1903. године.Створио је први модеран и високотиражан дневни лист у ондашњој Србији.
Када је 1891. године изабран за председника Српског новинарског удружења (први председник био је Лаза Костић), Тодоровић, тада тридесетдеветогодишњак,имао је већ веома богату новинарску биографију.
Тодоровић је био и један од пионира српског ратног репортерства и фељтона. Из борбених редова у рату против Турака у којем је учествовао као добровољац, извештаје је слао штампи са којом је сарађивао, обавештавајући српски народ из прве руке о ратним догађајима. Доцније су ови његови извештаји сабрани у „Дневник једног добровољца” и једини су документарни спис из тог периода који има непроценљиву историјску и документарну вредност.
Петроније Тодоровић рођен је као треће од седморо деце богатог трговцa Јована и мајке Смиљане. Основну школу завршио је у Смедеревској Паланци, гимназију је похађао у Крагујевцу и Београду. Из београдске гимназије избачен је због ђачке побуне, те одлази у Пешту у трговачку школу, а 1872. године, из Новог Сада, по савету Светозара Марковића, одлази на студије педагогије у Цирих. Студије није завршио, али је у Цирихуупознао Николу Пашића, Перу Велимировића, Лазара Пачуа, Симу Лозанића и руске револуционарне емигранте, првенствено Бакуњина.
Вративши се у Србију, постао је следбеник идеја Светозара Марковића, припадао је језгру тог покрета и започео сарадњу са његовим листовима. Уређивао је први наш социјалистички часопис „Рад”.
У Крагујевцу је 15. фебруара 1876. организовао манифестацију поводом победе социјалиста на општинским изборима – „Црвени барјак”. Накнадно осуђен због „Црвеног барјака”, пребегао је у Нови Сад, где је заједно са Лазаром Пачуом основао часопис „Стража”, који су угарске власти 1879. забраниле у страху од ширења социјалистичких идеја. Тодоровић је убрзо протеран из Новог Сада, а затим и из Аустроугарске.
Принуђен да поново потражи нову адресу, овога пута уз финансијску потпору Матице српске, обрео се у Паризу. У Србију се вратио тек пошто је помилован 1881. године. По повратку, посветио се устројству Народне радикалне странке, прве политичке странке у Србији.
Забележено је да је на оснивачкој скупштини странке одржао дуг, вишечасовни говор бацивши тако својим говорничким даром у засенак све остале учеснике. Као бриљантан говорник, придобио је велики број присталица новоосноване странке.
Заједно са Стеваном Ђурчићем, Тодоровић је био иницијатор обнављања Српског новинарског удружења које је после Тимочке буне престало са радом. Управо због Тимочке буне (1883) коју је инспирисала новостворена странка, Пера Тодоровић је као члан њеног највишег органа био осуђен на смрт. Краљ Милан Обреновић га је помиловао и казну ублажио десетогодишњом робијом.
По изласку из затвора, Тодоровић, тада удовац (1881. умрла је његова прва супруга Милица Нинковић), године 1886. оженио се миражџиком Христином Барловац из Београда. Био је то брак пун неспоразума и нетрпељивости до те мере да је његова супруга учествовала у исконструисаним оптужбама о наводним хомосексуалним склоностима свога супруга. Са Христином је имао ћерку Смиљану, која се упокојила у раном детињству.
Избачен је из Народне радикалне странке, јер је на захтев краља Милана, који га је ослободио казне 1886. године, покушао да радикале наговори на споразум са Напредном странком. Радикали су тај савез одбили, страначки прваци направили су споразум са Либералном странком, а Тодоровића су осудили за издају. Он је, ипак, остао лојалан краљу Милану, између осталог и зато што је држао до своје дате речи.
Једно време Тодоровић је ухлебље нашао као комесар Народне банке, а затим је био начелник Министарства привреде. Потом се посветио искључиво новинарству и књижевном раду. Издавао је и листове „Радикал”, „Мале новине” и „Огледало”. Али, јавни обрачун са њим је настављен. Увредљиве речи на његов рачун нису се штеделе, а предњачио је писац Јанко Веселиновић, који је 1898. године у „Дневном листу” написао:
„Пера Тодоровић је једна врло гадна болест друштвена… У имену овога по неваљалству и покварености јединственог човека за свих деветнаест векова, сабрани су сви пороци, сва неваљалства која може да изметне један покварени нараштај… Један назадњак и у умном и у моралном и у сексуалном смислу… Може се мислити како је срамно понижена и обешчашћена српска слободна јавна реч кад је води оваква наказа без физиономије…”
Због ових увреда Тодоровић је тужио Веселиновића, а није остао дужан ни осталим критичарима, првенствено радикалима, који су у свом листу „Одјек”писали да он „незаслужено ужива глас новинара, без икакве научне спреме, без ичега књижевног у стилу, да је полуписмен, морална пропалица и незналица”.
Узвратио им је овим речима: „Нема ударца који не могу примити и одбити, кадар сам да се борим са обадве руке, да ударам и лево и десно, и ко год ме удари мучки у леђа, вратићу му ударац у лице”.
У области књижевности писао је историјске романе и чланке о руским реалистима. Борећи се против романтизма, а за реализам у српској књижевности, страсно је пропагирао естетичку мисао руских револуционарних демократа – Чернишевског, Доброљубова и Писарева, а у Њекрасову, Шчедрину и Михајловском видео је њихове наследнике.
Ценио је књижевно стваралаштво Гогоља и Тургењева и преводио на српски језик. У Тодоровићевом преводу Гогољев „Ревизор” први пут је изведен 6. марта 1904. у Сомбору. У овом преводу „Ревизор” је извођен и после Другог светског рата.
После Мајског преврата покренуо је гласило „Огледало”, које је објављено у сто свезака. У једној од њих укратко је анализирао и свој живот: „У страшној борби ја сам пет година провео у изгнанству, више од 20 пута бивао сам затворен и хапшен, био сам осуђен на 27 година затвора, провео сам у хапсанама пет година, седам месеци и девет дана, платио сам 11 хиљада динара разних глоба и такси, вукао сам тешке окове, од којих ми и сада зјапе ране на ногама, и био сам осуђен на смрт, један пут јавно и знано, а четири пута о концу је висило да изгубим главу потајно и мучки”.
Умро је 7. октобра 1907. године у 55. години. Почива на Новом гробљу у Београду. Његово књижевно и новинарско стваралаштво дуго је било запостављено, јер му је име било укаљано. Изузимајући роман „Смрт Карађорђева” и настојање Душана С. Николајевића да 1928. године објави Сабрана дела Пере Тодоровића, као и „Дневник једног добровољца” у издању Српске књижевне задруге 1938. године, о Пери Тодоровићу се све до средине 20. века веома мало знало.
Преокрет је начинила студија Велизара Нинчића о Тодоровићу која је, како је оценила Ксенија Атанасијевић, прва жена универзитетски наставник, представљала „блесак ослобођења од суда о Пери Тодоровићу који је изречен, чинило се заувек”. Од те студије па надаље, почело је озбиљније проучавање књижевног и политичког живота Пере Тодоровића. Аналитичари сматрају да је посебан значај имало издање „Дневник једног добровољца”из 1964. године за који је предговор написао Миодраг Протић.
Домети проучавања Тодоровићевог живота и рада сабрани су на научном скупу који је у организацији Института за књижевност и уметност одржан у Београду 24. и 25. децембра 1997. године. Живот и дело Пере Тодоровића најзад су стављени у научне оквире, где и припадају.
У сарадњи са општином Смедеревска Паланка и Завичајним туристичким удружењем „Видовача” из Водица, а уз помоћ донатора из целе Србије, Удружење новинара Србије 2008. године започело је акцију изградње спомен-куће Пере Тодоровића. Кућа је изграђена на аутентичном месту и веродостојна је копија Тодоровићеве родне куће која је због тешке руинираности претходно срушена.
Такође, УНС је 2017. године, у знак сећања на Перу Тодоровића који је уједно и родоначелник фељтона као новинарског жанра, увео награду за најбољи фељтон. Признање се сваке друге године уручује у родном месту и у обновљеној кући Пере Тодоровића у Водицама.
Литература:
Пера Тодоровић – нови погледи – политичке идеје и књижевно публицистичко дело,Институт за књижевност и уметност, Библиотека „Милутин Срећковић“, 2014.
Витомир Вулетић, Пера Тодоровић и Обреновићи, „Зборник Матице српске за историју”, 1999.
Остави коментар