„Patrioti“ i „izdajnici“ u srpskoj istoriji“

16/01/2017
„Patrioti“ i „izdajnici“ u srpskoj istoriji“
Autor: Milovan Balaban, istoričar
Danas se često priča o patriotizmu i izdaji. Ta teme je stalna a pozivanje na patriotizam i izdaju je dobilo ogromne razmere. Međutim nedostatak orijentira (nedostatak tačne odrednice za izdaju, odnosno onoga šta se izdaje) je dovelo do situacije da gotovo svako svakog može prozvati za izdaju, a istovremeno da svaka grupacija sebe smatra za patriotsku. Ovo proizvodi netoleranciju, a termin izdajnik, koji je realan i koji treba da obeleži društveno štetnog čoveka ili grupu, je postao potrošen i niko se praktično ni osvrće na njega. Postavlja se pitanje da li ovo ima realan cilj koji treba da zamagli one stvarne i prave izdajnike, spremne da zarad svog statusa i materijalne koristi služe svima i svakome protivno interesima sopstvenog naroda.
Kada se govori o rodoljubima i izdajnicima potrebno je konstatovati da treba biti oprezan, ne istrčavati prebrzo sa sudom, kao i posedovati dokaze za tako ozbiljne tvrdnje i optužbe. Treba biti siguran da je neko izdao i tek onda ga žigosati. Treba izdaja da bude konkretna a ne apstraktna i da se svodi na ideološko neslaganje. Treba izdaja da bude jasna, sa posledicama, baš kao one koje su proizašle iz izdaje Leonidinih 300 Spartanaca koji su branili Termopilski klanac od Persijanaca, kada je jedan pripadnih spartanske vojske otkrio tajni prolaz Persijancima, a ovi zaobišli Leonidu i njegove vojnike a potom ih pobili, što je rezultiralo probojem persijske vojske u centralnu Grčku, paljenjem Atine i evakuacijom stanovništva na ostrva Salamini i Eginu. Tu možemo da kažemo, sa punim pravom i sa puno jasnosti, to je izdaja.
Dakle, pre možemo reći da su ljudi potencijalni izdajnici nego što možemo odmah da im nakačimo taj žig. Isto tako ljudi su i potencijalni rodoljubi i takav odnos prema sveukupnom životu razvijaju tokom svog čitavog veka. Ono što je bitno uočiti su uzroci koji dovode čoveka na put izdaje ili pit rodoljublja. Osnovni uzrok je u različitoj viziji života. Dakle, možemo reći da je razlika između rodoljuba i izdajnika u vizijama. Eshatološka, duhovna vizija večnosti je ono što deli rodoljube i heroje od potencijalnih ili konačnih izdajnika, čija je vizija vezana za zemlju i “blagodeti” i uživanja koja ona može dati. Rodoljubi vide dalje dok oni koji su krenuli putem izdaje gledaju kratkoročno, navodno pragmatično te pokušavaju da izvuku trenutnu korist u situacijama kada se traži žrtva i odricanje zarad nekog višeg cilja.
Rodoljub i izdajnik se ne postaje odjednom već postepeno. Onaj ko savladava životna iskušenja vremenom se izgrađuje u ličnost i rodoljuba. On se ne boji napora, spreman je da trpi kako bi  ostvario uspeh, ali i kako bi ostao na nacionalno korisnom kursu i tako doiprineo razvitku i ostvarenju nacionalne grupacije kojoj pripada. Sa druge strane onaj koji preskače i eskivira iskušenja u kojima se nalazi postepeno gradi prizemnu viziju sveta pod uticajem mana koje se razvijaju u strasti i poroke. Oni determinišu njegov razum i usmeravaju ga ka perifernim ovozemaljskim “vrednostima”, pri čemu oni koji su krenuli ovim putem osećaju sve više animozitet prema zajednici kojoj pripadaju razvijajući pri tom prepotentnost i potcenjivanje sopstvenog naroda.
Kao najdrastičniji primer dve različite vizije možemo navesti biblijski slučaj Jude i Hrista. Judino izdajstvo je nešto što se sa jedne strane olako uzima, dok sa druge imamo one koji svima i svakome prišivaju da je izdajnik kao Juda, pri tom često nerazumevajući dubinu njegove izdaje. Juda je bio pripadnik staroga Izrailja, izabranog jevrejskog naroda kod kog je tokom vekova izgrađena predstava da će mesija koji dođe biti neka vrsta nacionalnog vođe i koji će osloboditi jevrejski narod rimske vlasti. Dakle vizija znatnog dela jevrejskog naroda je bila zemaljska, vezana za zemlju, kratkoročna i navodno pragmatična. Juda je rastao i kupio mudrost u takvom miljeu, ali ipak je njegova odgovornost mnogo veća. On je bio tri godine pored Hrista i potpuno se uverio u Hristovo božanstvo gledajući čuda i osećajući ljubav Spasitelja. No za razliku od ostalih apostola, koji su takođe bili u nedoumicama i izgrađivali pod uticajem svog učitelja eshatološku viziju sveta, Juda nije uspeo da savlada to iskušenje. Koristoljubivost, želja za slavom su preovladali kod njega i on je počeo da oseća animozitet prema zajednicu kojoj je pripadao, kao i prema samom Hristu. Jer Juda je znao da ovaj može ostvariti njegove snove, kao i snove značajnog dela naroda, ali da on to jednostavno neće zbog potpuno drugačijeg plana i vizije koju je imao. Juda je vremenom prešao crtu sa koje se nije mogao vratiti. Konačni čin izdaje je samo rezultat dugotrajnog razmimoilaženja Jude i Hrista. Posle izdaje nije bilo povratka, Juda se obesio i ostao prototip svakog izdajnika, što je naročito vidljivo u narodima koji svoju prošlost, sadašnjost i budućnost biblijski doživljavaju.
Takav narod je srpski narod. Na osnovu Judinog izdajstva, i sagledavajući problem u biblijskom ključu jedino je moguće shvatiti kosovsku misteriju, polaganje života gotovo celokupne Lazareve vojske na oltar otadžbine ali i zarad Hristove eshatološke vizije carstva nebeskog, kao i izdajstvo Vuka Brankovića, koji ne shvata kosovski fenomen i ostaje pasivan tokom bitke.  Mnogi istoričari govore da nema dokaza za Vukovu izdaju, ali sa druge strane nema dokaza ni da nije izdao. Čak i da su oni koji tvrde da Vuk Branković nije ostao pasivan tokom bitke u pravu ostaje njegovo problematično ponašanje posle pogibije kneza Lazara. Njegovo približavanje Mađarima i upad Ugarske vojske u Srbiju, koja je između ostalog došla da zadovolji Vukove apetite na srpsku krunu, imali su za rezultat padanje Srbije u vazalni položaj u odnosu na Tursku, položaj u kom će Srbija ostati do Angorske bitke 1402., kada je Tamerlan zarobio Bajazita i time dao još nekoliko decenija Balkanu da odahne, ali je to i dokaz njegove vizije koja je usmerena isključivo na zemaljsko. Baš kao i Juda Vuk Branković nije mogao da shvati žrtvu zarad onoga što je Spasitelj izrazio u rečima upućenih Pontiju Pilati “Moje carstvo nije od ovoga sveta”. To carstvo nisu osetili ni Juda ni Vuk i u tome je njihova sličnost, što se može samo videti ako se biblijskim očima posmatra istorija i događaji.
Zaključak je da smo kao narod daleko od rodoljublja i da treba da ga gradimo, ali isto tako nema izdajnika ni izbliza u Srbiji koliko ih sami proizvodimo svojom netolerancijom, osuđujući druge, kada god se ne slažu sa nama, da su izdali srpstvo, kneza Lazara, Svetog Savu, kao da oni koji osuđuju imaju tapiju na srpske svetitelje i heroje, i kao da je jedino njihov doživljaj srpskih junaka ispravan. Da bi sišli sa tog klizavog puta i pružili ruku jedni drugima potrebno je negovati pravo rodoljublje, koje je neodvojivo od hrišćanskih, svetosavskih načela koji su vazda bili nepogrešivi duhovni i moralni putovođ Srbima kao narodu.
Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja