Патријарх Герман – мученик или црвени патријарх

02/10/2021

Аутор: Милован Балабан, историчар

Патријарх Герман је изузетно занимљива, али и значајна личност. Више фактора одређује његову личност. Пре свега, рекли бисмо да је морамо посматрати кроз тешко, можда и најтеже време за СПЦ, време у ком је почивши Герман био на челу наше цркве. Искушења са којима се сусретала црква можда чак засењују и период егзистирања цркве после османлијског освајања, као и времена када је 1766. укинута патријаршија, а Грци фанариоти преузели духовно руковођење српским народом.

Српска православна црква је обновљена после стварања Југославије јер је фрагментирани српски национални простор тада уједињен у једну државу. Но, оно што је било специфично за период од стварања заједничке државе, јесте чињеница да је СПЦ изгубила статус државне цркве услед мултиетничности и мултиконфенсионалности у новонасталој држави. Црква се прилагодила новонасталом стању, делом што је морала, а делом што је имала безрезервну подршку династије, као што је и даље била, упркос опадању вере у градском становништву, институција од великог значаја, те уживала поверење као стуб националног и православног идентитета Срба.

СПЦ је у новонасталим околностима мултиконфенсионалности нове државе била равноправно третирана са другим – католичком и исламском верском заједницом – те је и помоћ државе била равноправно распоређена, наравно у складу са бројношћу сваке традиционалне верске заједнице. Но, црква је имала велика имања, у њеном власништву је била земља (преко 10 000 хектара) сабирана вековима од ктитора и добротвора, те је добрим делом и саму себе издржавала.

Такво стање ће се променити после Другог светског рата, који је донео и велика страдања цркве. Много је епископа и свештеника током овог сукоба пало од усташке руке, као и комунистичке. Но страдања су настављена и после рата. Период комунистичке власти црква је дочекала обезглављена, али то је био тек почетак њене голготе у новој држави, у новом систему. Доласком партизанских снага, које је у Београду инсталирала Црвена армија, почиње једно ново поглавље у историји СПЦ. Страдање је вишедимензионално, какво вероватно није никада доживљено у њеној историји.

Патријарха Германа, услед свега горенаведеног, морамо ставити у контекст новонастале ситуације и положај цркве у Титовој Југославији, јер ће нам само тако бити јасни његови потези, као и понашање према званичницима државе, али и функционисање у новонасталом, по цркву неповољном, амбијенту.

Црква је, упркос знању да нова комунистичка идеологија није наклоњена религији (у најмању руку, суштински је била упорни борац против вере) прихватила је новонастало стање и оне који су се називали ослободиоцима. Њена мисија је да делује у датом амбијенту, макар он био и најнеповољнији. Она није политичка или војна формација која се мобилише против евентуалног непријатеља, већ организам који сведочи Реч Божју, чак и у најнеповољнијим условима. Отуда црква готово свако стање прихвата као Божју датост, али уколико се покаже нетрпељивост и уколико одрђена земаљска власт почне да прогони вернике, они реагују јеванђељском борбом, која значи сведочење надвременог идеала, односно Господа Исуса Христа. Сведочење је неретко упечатљивије и снажније што су већи прогони, али, са друге стране, дешава се да неповољне околности изазивају и осипање у њеним редовима. Оба поменута случаја била су присутна у цркви током патријарховања Германа.

На почетку владавине комуниста видело се да је нова власт верна својим принципима и својој идеологији коју је пропагирала пре долаласка на чело државе. Tа идеологија била је скопчана са обележавањем српске буржоазије, али добрим делом и српског народа, као кривца за стање у краљевини, као носиоца хегемоније, онога који је потлачио друге народе у заједничкој држави. Црква као стуб идентитета народа била је нарочито на мети нових власти, са циљем да се управо ова иституција, носилац идентитета српског народа, онеспособи. Природно је да у таквим условима није могло бити хармоније између цркве и нових власти.

Можемо рећи да је практично црква пружила руку, али је она одбијена у складу са идеолошким доживљајем света који је нудила комунистичка идеологија. У таквим условима деловали су патријарси српски, а нарочито патријарх Герман, који је био на челу СПЦ преко три деценије (1958–1990). Нове власти су у складу са својим програмом и идеолошким убеђењем почеле да спроводе своју агенду зацртану док су деловали још у илегали. Национализација је била један од основних постулата програма КПЈ, а са њом се почело практично по доласку на власт. Црквена имовина, наравно, није изузета. Са друге стране, план је био и маргинализација цркве, што се већ видело од самог доласка комуниста на власт, а свој институционални оквир добило доношењем новог устава. Нови устав из 1946. одваја цркву од државе, и цркву од школе, што ће у пракси да се примењује на оштар и груб начин.

Одвајање, пропраћено репресијом, било је брутално. Свака јавна делатност ван храма је третирана као мешање цркве у политику иако су устав и закони давали одређене могућности црквеног рада. Резултати су се показали већ 50-их година у време када на чело СПЦ долази Герман. Већ тада, услед бруталне маргинализације, црква је постала нека врста субкултуре. Људи се не крштавају, кампања и нове назовивредности, пропагиране у свим структурама друштва, одвојиле су народ од храмова. Слава се углавном не слави, те је друштво било на путу, бар тако је изгледало, да заборави маргинализовану цркву.

Законом о верским заједницама, који је био донет 1953, основана је Савезна верска комисија као орган УДБ-е, помоћу кога се ушло у цркву, те је она контролисана и изнутра. Ово је заједно са прогоном споља, одузимањем имовине, елиманацијом свештеника, чинило један заокружен систем елиминације цркве. Ни такав закон није поштован, јер се атеизам наметао агресивно. Владајућа атеистичка идеологија створила је амбијент честог етикетирања људи који имају било какав контакт са вером и црквом, а све је то био део осмишљеног и спровођеног плана са највишег државног и партијског нивоа.

Када су створени услови, што доношењем закона, што различитим облицима прогона и терора над црквом, могло се прећи на следеће фазе разбијања православља. Три ствари су биле у тим временима кључни проблем и оптерећујући фактори за односе цркве и државе. Прво: македонски проблем, односно покушаји одвајања тзв. македонске цркве инспирисани из партије. Друго је проблем антикомунистички настројене дијаспоре, односно, иступа ондашњих Срба против власти, а на челу са еписком Дионисијем. И треће, што је оптерићивало односе цркве и државе, јесте удружење свештеника, створено од стране власти. Удружење је било бројно (сматра се да је око 70% свештеника припадало удружењу) и извучено из власти владика, а под непосредном контролом комунистичке партије, са бенефитима које им је власт давала.

Македонско питање је покренуто одмах после рата да би у време патријарха Викентија било готово заокружено, бар се тако очекивало од стране комунистичких власти. На сабору 1958. године је ипак одбијено да се изаберу нови епископи из реда домородаца, јер су они били ожењени људи. Комунистичка власт се изненадила овом врстом отпора, а патријарх Викентије је убрзо после овог скупа умро. Након смрти Викентија на чело СПЦ изабран је (13. септембра 1958) Герман, световно име Хранислав Ђорић.

Герман је рођен 1899. у Јошаничкој Бањи. Основну школу је завршио у Великој Дренови и био је на богословији. Чин ђакона добио 1924. године, где је служио као свештеник и Врњачкој Бањи. Тамо га је, још као дечака, запамтио Душан Чкребић, који ће одиграти значајну улогу у обнови изградње Храма Светог Саве. Имао је троје деце, а 1936. године му је преминула супруга, те је постао удов свештеник. Владика Николај га је довео у синод, где је почео у највишем телу цркве да ради административне послове. Дипломирао је на Теолошком факултету у Београду 1942. године, а пре тога је био на Западу и слушао предавања на правном факултету. Дакле, две ствари су јако битне, преко правног факултета стекао је добру основу за познавање канона, односно, добро је познавао црквено право и имао је искуство дводеценијског рада у синоду. Замонашио се 1951. а 1953, постао администратор Жичке епархије, док је 1956, када је преминуо Владика Николај, постао Жички епископ. Патријарх је постао, како је наведено, 1958. године.

Иако је било великог притиска и великих утицаја државе на избор патријарха, може се констатовати да је Герман био права личност за предводника СПЦ у времену агресивног атеизма, прогона, када је црква била потпуно маргинализована, а комунисти се спремали да од ње направе декор, спремајући се да је после извесног времена потпуно униште. Држава је желела да преко патријарха кровно утиче на рад цркве, водећи је у правцу њеног самопорицања, готово уништења. Међутим, Герман ће издржати притиске, реаговаће и чиниће велике уступке када је приморан, покушавајући да сачува цркву.

Македонско питање је кулминирало у време доласка Германа на власт. Македонско свештенство је хтело да одвоји тзв. македонску цркву, имало је подршку режима, па патријарх констатује да су се три епархије одвојиле у самосталну цркву, да су изабрани епископи, да црква признаје такво стање, с тим да македонска црква није аутокефална, те да је и даље, упркос самосталности, у канонском јединству са СПЦ. Временом су захтеви за аутокефалијом постали озбиљнији, а после једностраног проглашења аутокефалне македонске цркве СПЦ није прихватила овај свршен чин. Ниједна помесна црква није прихватила тај чин, управо због немогућности проналажења заједничког језика новоформиране наводне македонске цркве са матицом црквом, односно СПЦ.

С друге стране, проблем у дијаспори се усложњавао. Ван граница државе временом се увећавао број политичких емиграната, прогнаника, те се креирао један став у оквирима цркве, који је био антикомунистички али и антидржавни. У цркви је заживео, оприсутио се један световни модел размишљања којем је подлегао владика Дионисије. Проблем је био комплексан, али може се рећи да је држава искористила цркву да се обрачуна са емиграцијом. Црква не би предузела кораке (без обзира на разилажења са јерархијом прекоокеанском) који су довели до раскола, да није било притиска државе и идеолошки обојене власти.

Тако је 1962. и 1963. црква у Београду, дакле званична патријаршија, кренула да реорганизује Америчко-канадску епархију, што је резултирало великим расколом међу американским Србима, који се накалемио на перманентни сукоб и несугласице између емиграције и матице. Помирење је било могуће и десило се тек одласком комуниста, када је патријарх Павле био у Америци и помирио завађену браћу. Герман је носио тај раскол као велику рану, поуздано се зна да се кајао, али исто тако јасно је да његове могућности у спречавању раскола нису биле велике, чак се може рећи да су биле крајње минималне.

Кулминација комунистичке власти, а самим тим увођења контроле у цркви, десила се 60-их и 70-их година. Систем је био убеђен да је несмењив, велики број људи је готово раскрстио с црквом, изгледало је као да је религија бачена на сметлиште историје, а комунистичка пропаганда о одумирању „затуцане“ вере као да се остваривала. Но, баш у том тренутку виде се и знакови стидљивог отпора, наговештавајућег за нека боља времена. Отпор при покушају проглашења наводне македонске аутокефалне цркве био је наговештај овога и цртање линије преко које неће ићи црквена јерархија.

Наговештени почетак, јаснијим ставом цркве из 70-их година, добио је свој облик у 80-им годинама. Многе унутрашње и међународне оклоности условиле су да тада почну лагано да спадају ланци духовних окова. Смрт Тита, све јача економска криза, као и генерална урушеност државе и истрошеност режима на унутрашњем плану, али и слабљење читавог комунистичког лагера, довели су до тога да стеге почну да падају. Отуда је дошло и до добијања дозволе за наставак градње Храма Светог Саве на Врачару. После 88 упућених молби, коначно је добијена дозвола од стране Душана Чкребића.

Храм се освећује 1985, где је говор одржао остарели патријарх. „Коначно је дошао овај дан, овај Божји дан“ – између осталог, рекао је патријарх. Већ 1989. дигнута је купола, дакле, храм је стављен под кров у време сада већ измученог и остарелог патријарха Германа. Исто тако, у његово време, време претежно рушења, захваљујући његовом ангажовању дошло је и до изградње многих храмова. Друштво се рапидно мењало у другој половини 80-их година. Окови с цркве су падали, а патријарх се појавио и на великом скупу на Газиместану 1989. на прослави 600 година Косовског боја. То је његово последње појављивање, јер је после легао у постељу услед болести, да би отишао у мировину 1990. године.

Годину дана након тога, патријарх је преминуо, а црква ушла у нови период када ће брутални прогони уступити место софистицираном негирању цркве и вере, али и када ће читав народ ући у нове ратне турбуленције, обележен као непријатељ од свих народа са којима је живео под истим државним кровом, али и највећег дела међународне заједнице. Но, то су била већ нека нова времена која не припадају Герману, који је свој задатак да цркву проведе и предводи у времену безбожне и агресивне власти обавио, дајући све од себе да сачува основе светосавског учења и православне вере.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања